Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Нека дубока унутарња радост прожма му цело тело кад Крушка рече: — Сједи овдје, крај мене, добри човјече! — Могу ја и стајати, честити ефендија! — Сједи, Машо, сједи!... Ево ти духана. Ти пушиш, чини ми се?
И кад ствар буде свршена, ти ћеш мирити не само два човека него Црну Бару!... —— Маринко! Брате! Човјече!... Ако то урадиш, бићеш ми брат!... Учинићу те најчеститијим човјеком!... Хоћеш духана?... Ево! Дај дуванкесу!...
То је био Маринко. Журио је по жељи Крушкиној, који га баш тад жељно очекиваше у својој одаји. — Гдје си, човјече! — Викну он како Маринко прекорачи праг. — Гдје си?... Чекам те, ево, већ два сахата... — Ево ме, драги ага...
Онда суди како знаш! Ти ћеш бити и бог и побожје!... — Маринко! Брате!... Човјече! Реци шта хоћеш!... — Не тражим ништа, само твоје братство! И хоћу да ме Турци знају и призивају!...
Али се говорило хладно. Маринко беше блед као смрт, говорио је преплашено и зверао у прозор... — Не плаши се, човјече! — Не плашим се. — Видјео си, нејма никог. Него... шта си оно још хтјео?... Шта си оно узвикнуо: „да ми је!
На, пуши! Маринко запали лулу и сркну мало ракије. — Пиј! — Нека, достаје. — Та није! Пиј, човјече! — Не могу више. А кад ме питаш, казаћу ти! Мени се чини да ћемо моћи попа и кмета завадити! — Како?!
Он је погрешио што је пуцао на оног несрећника... — Је ли, човјече!... А ко не би пуцао кад му однесу оно што је крваво такао?...
Станко је летео, а не ишао. Зека, иако је био онако кракат и лак, једва га је могао сустизати. — Ама лакше, човјече!... Што журиш? — Само пожури!... Све ми се нешто слути...
— Боље тебе нашао! — рече Милош, више из навике да тако отпоздрави него што би му то на памет пало. — Сједи, добри човјече, сједи! — Нека, могу и постојати... — рече Милош, а зуби му готово зацвокотали. — Ама, сједи човјече!
— Нека, могу и постојати... — рече Милош, а зуби му готово зацвокотали. — Ама, сједи човјече! — Па да седнем — рече Милош и спусти се лагано иа диван. — Како је здравље? — упита Крушка. — Хвала богу...
Сваки рибић, где га је прихватио, играо је под прстима његовим... — Милошу!... Еј, Милошу!... Освијести се, човјече!... Али Милош ни маћи... Крушка викну пандуре. Ови утрчаше и стадоше га поливати хладном водом.
Он се диже лагано, али га опет обујми страх... — Сједи, Милошу! — рече му Крушка благо. — Шта ти је, човјече?... Гледај како је блијед. — Није ми добро... Ишао бих кући. — Сједи, одмори се...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Отвори школу и пошљи ми фамилијаза. — Сједи, човјече! — рече ослобођен кмет. — Није сабља за вратом. Учитељ се насмија, ал' само лијевим крајем уста, и лијево око
Матавуљ, Симо - УСКОК
Њему преврије, те је свом снагом стиште иза шаке и тргну! Крстиња лако врисну и додаде: — Аман, човјече, не ломи ту руку која ти је дјецу одњивила. — Чујш, бабо! — рече он кроза зубе.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
муз ... — Музеј, брате. Знаш, ваљда, шта је музеј? — Знам, ђаволску матер. Научио сам код коза у мојој Врепчевини. — Човјече, музеј ти је зграда у којој се чувају разне старине, разумијеш. — А то ли је. Старетинарница, тако кажи.
Откуд овдје? — Кажем, пошао сам да нађем једног дјечака, каквог плавушана, што би најбоље било. — Побогу, човјече, објасни ми зашто их тражиш баш овдје, у овој пустолини? Овдје никога нема.
Сви они мене знају и воле. Мени се одједном одузеше ноге и закова глас. — Човјече, аман, човјече — немушто завапих у шумној паници, скоро глув — па ти су твоји дјечаци данас одрасли људи, прошло је
Сви они мене знају и воле. Мени се одједном одузеше ноге и закова глас. — Човјече, аман, човјече — немушто завапих у шумној паници, скоро глув — па ти су твоји дјечаци данас одрасли људи, прошло је отада преко
— Стани, човјече, па гдје су ти већ данас ти исти дјечаци?! — Ништа ти не брини — шапатом упозори старац. — Треба само увече овдје
— Па баш зато ћеш и доћи. — Јок! Идите ви остали ком се иде, а ја ... — Па, болан, човјече, ти им чуваш и уређујеш гробље већ толико година, па зар сад, на таквој свечаности . . .
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад би год догнао говеда кући маћија би одмах рекла свом човјеку, а јадном и бенастом оцу дечакову: — Хајде, човјече, да једемо. Тако они одмах сједу, и на брзу руку почну јести.
Опа сад оде кући, па чим се састане с човјеком рече му: — Чујеш, човјече, ја хоћу да закољеш нашу Миленку. — Не будали, луда женска главо, — вели јој човјек.
Ова сад кад дошла кући, почне човјеку: — Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја мам одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би био
Он им назове бога, а оне ће њему: — Бог дао, човјече с онога свијета, бог дао! А каква је тебе невоља амо догнала? Он им сад каже све, и пита их јесу ли видјеле старца од
Он кад је саслуша, помисли да ће јој нешто носити и пође за њом. Кад је тамо дошао, рече му ханума: — Човјече, видим да си нешто тужан, па сам те зовнула да те питам шта ти је.
У њој се многи утјешио ко је тражио утјехе. Сиромах путник одговори: — Пусти ме, свети човјече, ти ми не можеш помоћи, јер...
Подај човјеку који ти ово писмо преда путникове дукате“. — Али, свети човјече, — проговори ханџија — како могу писати такве лажи?
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Аферим, ђаконе! весели човјече! Ђе си ти, пуна је кућа весеља! Добро нам дошао! Ајдемо!“ прихвати Саво Петровић. Гомила се одмах раздвоји и Господар
Адолф зину и избуљи очи. „Да, мој пријатељу, ако се ожениш са мојом добром Елвиром, ти добри и племенити човјече!“ Адолф га једнако гледаше у чуду. „Ја знам све што би ти могао одговорити.
Буди јој домаћин и отац и брат — и све. Све нека јој буде у теби, а накнађено ће јој бити, племенити човјече. Будите сретни, а бићете, ако Бог да!“ „Како“, прихвати Адолф, готово плачући, „како ћемо сретни бити без тебе?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
изиђе на брдо, попне се на један велики станац камен, и тек да се баци низањ, зачује један глас ђе му говори: „Не, не, човјече! за триста шездесет и пет који су у години!“ Он се устегне и не видећи никога упита: „Који си ти што са мном збориш?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
У таквим ми је случајевима ујутро долазио порив да другу са спавања рекнем: „Човјече, буди миран: нисам ти видио лица док си спавао.” И да затражим, заузврат: „А ни ти мени, је ли?
А управ то је оно што је важно. Кад би ме неко продрмао за рамена и разбудио те ми рекао: „Слушај, човјече! Све што си досад доживио и искусио, све је то пуки сјен и причина: ништа се од свега тога није стварно догодило, све
Он ти, човјече божји, не демонстрира материју коју има пред собом, него своју демонстраторску способност! Упошљавање и ексхибирање
Та човјече, у року од неколико деценија ова би планета морала да истодобно храни двије комплетне гарнитуре човјечанства!
Чак за роман!... —А тако! Атханатик је дакле имао тек релативно дјеловање!... — Ви као да сте малко разочаран? Човјече незаситан бесмртности!... Јест, само релативно дјеловање... Заправо, с почетка није било тако.
И на махове као да назирем трачак одгонетке. О, чини ми се да те тако разумијем, изгубљени човјече! Покушат ћy да реконструирам догађај: Као што гласе сложне изјаве укућана, човјек је изишао око пола шест.
Нека му буде! Ако се с временом малко припитоми па се међу нама распреде разговор, рећи ћу ја већ њему: „Млади човјече, будите свјесни да тим вашим манирама само одбијате од себе људе који иначе не би имали никаква нарочитог разлога ни
Само тако, „господине”, без икаква дометка! Али што се само тако држи! Који му је бијес? Па шта хоћеш, човјече божји! Што би претендирао? Да клекнем преда те?
И као да је по мом изразу тражио да то разабере. Дошло ми је да му кажем: „Буди миран, човјече! Не треба ти се стидјети свог лица какво сам ти видио док си спавао!” Бат жандарских корака пред вратима.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад би год догнао говеда кући, маћија би одмах рекла свом човјеку, а јадном и бенастом оцу дечкову: — Хајде, човјече, да једемо. Тако они одмах сједу и на брзу руку почну јести.
Она сад оде кући, па чим се састане с човјеком, рече му: — Чујеш, човјече, ја хоћу да закољеш нашу Миленку. — Не будали, луда женска главо, — вели јој човјек.
Ова сад, кад дошла кући, почне човјеку: — Чујеш, човјече, ево ја ти и пошљедњи пут велим, ако нећеш краве клати, ја ма̓м одлазим од тебе, јер видим да немам човјека који би
Он им назове бога, а оне ће њему: — Бог дао, човјече с онога свијета, бог дао! А каква је тебе невоља амо догнала? Он им сад каже све, и пита их јесу ли видјеле старца од
Свеједно, ја се нећу ништа љутити. — Кад мртви ништа, а он ће опет: — Ма звони, човјече. Свеједно, звонио ти а звонио ја; кад си први дошао, звони.
Тек што Еро замакне уз поток, ал̓ ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те преда њга: — Да видиш, мој човјече!
Кад га жена опази без коња, а она повиче: — Камо, човјече, шта уради? Вели (тамо њој матер!): — Ти си му послала новаца да купи каве и дувана, а ја сам му послао и коња, да
Таман на поласку, на једној ћуприји сретну кнеза. Обојица дођу пред кнеза, па Ера-калуђер отегне: — О ти, божји човјече, дај подијели овијем апостолима, који су од самога господа бога послати.
Откуд сада букова мезгра? Сад букве пуцају од мраза. А она му одговори: — Е, мој човјече: нема 6олећега, а он би наложио ватру око букве, па би се буква откравила, и било би мезгре.
Један дан неко од његових сељака сусрете га и од јада у љутини поздрави га шалећи се: — Добро јутро, поштени човјече! Ови се нађе увријеђен, те брже-боље код кадије жалећи се: — Аман, ефендија, јутрос ме резили на путу ни крива ни
Упита га кадија: — Ма што ти је рекао, болан? — Рекао ми је: „поштени човјече“! — Па зар нијеси поштен? — упита га кадија. — Јок ја, те нећу да ми говори оно што никад нијесам био нити ћу бити.
Ћипико, Иво - Приповетке
— И, уозбиљивши се, смишљено надода: Да би' ја и хтија, неће мали пук!... — Али, човјече, дај се разлогу! Нико вам не креће у свеца... — Онда ча је било и потриба метнит другога на његово пристоље?
— понови исту ствар оно прво момче. —Тако је, па Павле вели да му помогне узорати и оно женине њиветине... —Пусти, човјече, видиш да Илија вреба сваку ријеч! — прекиде Тома и сумњиво гледа у Илију. — Гледај, причиња се, а сјећа се, очију ми!
—Води га! — вели Илија Анђи и мрко преда се гледа. —Ево, добар човјече, нека му повежем рану! —одговори жена. — Али што га нагрди?...Њој, брате, њој требало би да ископаш очи!
Залуду, друкчије је и слађе удвоје... И изнебуха застаде. —Павле, брате, иди ти! — вели му, не гледајућ у њ. Пусти, човјече, хваташ души гријех! Има она дјецу, кућу... — 'Ајде ти, Павле! — вели му и Цвета и кришом мигне на Илију.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Ено Турци гледају, човјече добри! — Турци?!.. А ти што си?!.. Потурњак!.. На мојем сабору, у мојој слободији, у мојем Колашину, пред ћивотом
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Судац: Ти си, Штрбац, права правцата будала. Јазавца осуђивати! Ти си луд, божји човјече! Давид (као увријеђен, љутито): Немој ти, господине, тако!
Давид: Ко каже да сам будала? Судац: Не каже нико, него... Како ти можеш, божји човјече, тужити јазавца? Давид: А како ти мене јопе' мореш тако питати?
Судац: Како, како? Давид: Све полако... Судац: Човјече, не разумијем те! Давид: Мука је мене и разумјети, јер сам врло ћошкаст чојек.
Ћипико, Иво - Пауци
— отпоче онај времешни човјек, а сигурно је на то мислио, — преотми Цвијету... сада ти је згода... —Човјече добар, одведе је опет Радивој... —Ко вели? —А да, пошла је, наговорили је...
Петар причека одвјетника док из суда изиђе, па, дочекавши га, вели му: —Чините молбу за рубачину... —Чекај, човјече, — одговори одвјетник платиће... —Знам ја њега, с првом чашом вина заборавиће... Чините ви, нећете се преварити!
— И насмија се газда, и црна празнина међу зубима показа се чисто. Па настави: — Ти, човјече, већ ништа немаш... Ко зна хоће ли имање и залећи за луг ...
— прихвати живо Иво. — А путова — гдје се макнеш да врат скрхаш, а у по — љета воде ни капи ... — Ма, човјече, —прекине га дон Фране, ковни су новци; нијесу ни опћински, ни владини... — А ко их је дао? ...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Ја не знам арнаутски. А зашто га ти не питаш? — обрецнух се ја на њега. — 3ато... побогу, човјече, ђе ћу ја њему плаћат! — Ама, ми ћемо платити. — Па ми смо иста вјера, не било те!... Шкиптару да платиш!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Па зар већ нисам рекао да је она! — наљути се Стриц. — Она главом! — Ма која она, слоне један? — Луња, човјече! Ко ће други бити него Луња. Јованче се уозбиљи. — Е, онда смо пропали, открила је логор.