Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
MILIĆEVIĆ 243 MILORAD P. ŠAPČANIN 246 JOVAN GRČIĆ MILENKO 249 ČEDOMILj MIJATOVIĆ 251 PAVLE MARKOVIĆ ADAMOV 253 KOSTA TRIFKOVIĆ 255 KOSTA RUVARAC 257 IV REALIZAM 259 KULTURNE I KNjIŽEVNE PRILIKE 260 NOVI DUH I »NOVA
On je jedan od tipskih predstavnika našeg romantizma, romantički istoričar i istorijski romantičar. PAVLE MARKOVIĆ ADAMOV Onih koji se u srpskoj književnosti nazivaju »omladincima« ima iz tri razna naraštaja.
Jedan od tih zakasnelih omladinaca bio je Pavle Marković Adamov. Rođen je 3. novembra 1855. u Novim Karlovcima u Sremu.
Glišić, Srema kao Pavle Marković Adamov, Boke Kotorske kao Stjepan Mitrov Ljubiša — dotle Matavulj slika i razne staleže i razne krajeve.
Zmaj Jovan Jovanović, 1905. Božidar Knežević i Janko Veselinović, 1906. Stevan Sremac, 1907. Pavle Marković Adamov i Milorad Mitrović, 1908. Milovan Đ. Glišić, Simo Matavulj i Radoje Domanović, 1910. Laza Kostić.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Adam ječi i mlatara rukama. Đorđe skoči i viknu: — Lampu! Mrak zaudara na petrolej. Čuje Simkin glas. I Adamov. Uplašen, stoji pored kreveta, ne zna šta će, prste ne može da stegne u pesnicu i njome da se udara po čelu zato što je
Aćim priđe. U senci se vidi dečakovo lice, omršavelo i izmučeno. Dugo stoji, pa prisloni lice uz Adamov vrat. Čuje kako malo srce kuca. Udiše miris mlade kože i plače. Nisu hteli da me ubiju. Niko me se više ne plaši.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Spočetka pomisli ovaj da je kakav divlji mačak koji se na dve noge k njemu približuje, no zamalo se uveri da je to Adamov potomak, i obraduje se nadeždom da će ga bar znati kud treba uputiti.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Milovan Glišić, Milutin Ilić, Simo Matavulj, Dragomir Brzak, Vladimir Jovanović, Nikola Đorić, Dragutin Ilić, Paja Adamov, Ivo Vojnović, Kosta Arsenijević, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Vojislav Ilić, Svetolik Ranković, Ilija Vukićević,
– Molim samo da dopunim bracu Stevu – uzima reč Paja Adamov – odnosno da objasnim ono što je on hteo kaz'ti. U nas tamo, u Čortanovcima, bili neki Đuka i Nića, dobri prijatelji.
– Ja sam samo hteo... – htede da se pravda Paja Adamov. – Pa hteo si, ali eto, zapeo si kao Sremčeva Gabrijela. Daj nekom drugom reč, predsedniče! – brecnu se Bora.