Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
I, da to ne bi izgledalo kao poklon, ona tiho i gledajući ponizno u mater, moli je: — Eve, ’adžike, da vidiš... Ja ga istina... ali ti znaš bole. Obiđi da vidiš!
— Što je, ’adžike, ne pustiš na zemlju nego je držiš? Malo ti i onako dosađuje pa još i ovo... — Neka, neka — prekida je mati.
— Hajde, ’adžike. Daj ako ima što da ti ponesem. — Pa nema ništa, Marijo. Sve sam poslala. Ali hajdemo, možda ćeš mi uz put što
Da li se i oni uče kao ja? Posle, kako joj je pre neki dan taj i taj trgovac kazao: — A, ’adžike, tvoj unuk?!... — Pa, šta mogu ja? Dete na to pošlo. Drugo neće ništa... Mučimo se — odgovorila ona. — A ne, ne!
Majka ti se zbuni, pocrvene. I, onako malena, ona se još više zguri i prošapta: — Ne znam, ’adžike. Znaš ti nju, ode tek na neku stranu, pa je tamo i Bog zaboravi.
— ’Bro jutro, ’adžike! Radite li? I pošto njoj poljubi ruku, priđe k meni. — A kako si mi ti? — upita me rukujući se. I zatim, idući
Odjednom diže glavu, pogleda mater, pa je opet brzo obori, zari u krilo i briznu u plač, grcajući: — ’Adžike, zar to?
— Ja tek samo onako rekoh, da znaš. — I to „da znaš“ naglasi. — Znam ja sve, ’adžike — poče majka ti pribirajući se i brišući oči šamijom. — Ako nisam bila kuma i starojkovica, a drugo sve znam.
Bolje mrtvu u „kovčeg“ da me ispružiš, u crn povoj da me poviješ, nego li to...“ A ja nju samo, ’adžike, nju jednu, to dete, ’adžike, imam, pa?! ... — I opet je zaguši plač. Ja sam samo drhtao i strepio.
“ A ja nju samo, ’adžike, nju jednu, to dete, ’adžike, imam, pa?! ... — I opet je zaguši plač. Ja sam samo drhtao i strepio. — A javlja li se koji? — upita je mati.
Ali ona, ona... — A ti hoćeš? — Hoću — dahnu ona silno — što da ne?... Kosti ’adžike, da odmorim! Rasipa se po polje... Mati se diže doterujući šamiju. — Hajdemo — reče joj — čekaj ja nju da...
Uđe on zanoseći se. — ’Adžike mori! Što? — Ali se brzo trže kad me spazi, skinu kapu i pogleda me neodlučno. Zatim baci kapu, nasmeja se tupo, pa,
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
One ga i ne zovu drukče nego čorbadžijo, ’adžijo ili čičo, ženu njegovu Tašanu — čorbadžike, ’adžike ili strinke, a njihovu mezimicu Zonu zvali su prosto Zone. Uopšte, odnošaj je patrijarhalan i srdačan.