Jakšić, Đura - PROZA
tela čupali, izdahnuo je; pa sad oni koji su ga do smrti mučili, dođoše da mu čelo mrtve glave mrtvačku sveću zapale. Ala su milostivi ti ljudi, ti bližnji naši!...
Mora da ti je srce dobro, budi mi prijatelj! Oh, kad bi to primio! Ala bih srećna bila ja! Ja nikoga nisam imala, nikome ne mogoh iskazati moje jade, suze su moje na srce padale, zato je
Želela sam da ga još jedanput poljubim, ali mu oni sanduk zakovaše... Ala su nemilostivi ti ljudi, ti bližnji naši! Ja sam ćutala, a lice sam pokrila mojim malim rukama, pa ništa nisam videla,
I niz njeno bledo lice potekoše suze. Posle me pogleda, žalostivo smešeći se: — O, prijatelju, ala si ti dobar čovek! Ti me slušaš, osećaš bolju prezrenog siročeta, ti tužiš za čovekom koga nikad video nisi, hvala ti!
Tek kad pođe kući, i kad sam ga ja do malih vrata ispratila, pogleda me svojim velikim grahorastim očima: „Grlice, ala si narasla!... Ta ti si već velika devojka! Pa što te tetka ne pušta u kolo?
Posle me pomilova po obrazima, pa mi umiljato, čisto tepajući, progovori: „Grlice, ala si lepa!...“ Osećala sam kako mu ruka na mome ramenu drkće...
Golubice! Grlice!...“ Što su me učili da u njihovu umilnom tepanju zaboravim na moje kršteno ime... Jaoh, prijatelju, ala su teške te uspomene...
narušava, a iz crkve se čuo dubok glas arhimandritov gde čita sveto jevanđelje, zatim tanko pojanje manastirskih đaka... Ala je to milina slušati u takoj nemoj gori onu tihu molitvu!
“ reče kaluđer kad se malo pribrao. „To će biti lep par ljudi, džanum!... Da je pokojni Marko živ, ala bi se radovao!“ Posle toga sledovao je ispit.
— Svi ćemo zajedno živeti! Ona obori oči dole, pa onda nežnim glasom, skoro jecajući, protepa: — Oh, ala bi to divno bilo!
U njemu beše raj, a u tome raju je njena nevinost slikala po bledoj magli daleke budućnosti... sebe i dragoga. Ala su slatki ti časovi zanosa, gde se svaka kap krvi naše zaklinje pred svemogućim da ljubi, gde je i ona rumen na nevinome
— Oh, babo, babo!... Ala si ti dobar, babo!... Na licu koje se retko smeje, najdivniji je osmejak... Starac, gledajući svoju jedinicu,
Obradović, Dositej - BASNE
Koliko se većma ona koprca da se izvuče, sve to većma vidi da tone. Tada počne sama sebi govoriti: „ Ala sam, jadna, nesrećna na ovome svetu!
Zamota se konac oko gane, i tako ostane viseći. Tada se počne ona tužiti na se govoreći: „Ala sam sasvim luda čavka!
” viču. No sve zaludu, moradu i do današnji dan brade nositi, il' im se hoće il' neće. Naravoučenije „Ala, moj čoveče," — veli gdikoja žena mužu svome — „da su mi onake haljine, ništa već ne bi' želila!
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
Gledaj, alo! Nagledaj se, alo! Dobro gledaj, alo, da bi znala, ako bi zagrizla na šta si zinula, kakva bi te ala progutala! Poješće ti konje do potkovica! Poješće ti jezik, srce, krila, kandže, perje, i ostalo salo!
I sve će joj, alo, biti malo! Još bi trista stotina takvih ala u ovu alu nad alama stalo! Gladni mesa, žedni krvi, doleteli na krilatim konjima bez uzda, pogledajte kako zija,
mesa, žedni krvi, doleteli na krilatim konjima bez uzda, pogledajte kako zija, kako zeva, peć, pećina, provalija, ala, koja bi vas nadušak progutala, mračni oblaci, zinuli na sva usta!
SNEG NA MEDVEDNIKU Bože, ala veje! Neka veje! Sir bez crnog luka srebrnjaka nije sir, Nit je proja bez pepela proja, Nit je slatka slanina
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Pogledaše Turci i reče Sali-spahija, ćata moga oca: „Ala otkuda vam onolika vojska?” — Ja mu kažem: „Ta ti imaš arački tefter u rukama, i znaš koliko ima muškaraca: sve je
Dok mnogo posle odlaska naše vojske zapali se jedna kuća u gradu; i zvono poče naopako lupati, i Turci onda povikaše: „Ala, ala, ala!” i na grad juriše, koga prazna nađoše.
posle odlaska naše vojske zapali se jedna kuća u gradu; i zvono poče naopako lupati, i Turci onda povikaše: „Ala, ala, ala!” i na grad juriše, koga prazna nađoše. (Govori se da je Luko od Dumače vratio jednog momka, te je kuću zapalio.
posle odlaska naše vojske zapali se jedna kuća u gradu; i zvono poče naopako lupati, i Turci onda povikaše: „Ala, ala, ala!” i na grad juriše, koga prazna nađoše. (Govori se da je Luko od Dumače vratio jednog momka, te je kuću zapalio.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Toliko imanje, stoka, baština — pa mu sve malo; sve grabi tuđe, sve je rad da zakači drugog. Kao da ala iz njega zija.
To je, kažu bio nekakva što je krivo merio, pa ga je bog tako nakazio... — Ala je to bila hala i vetar, moj brate! — začudi se onaj što je rasturao popa. — Ja šta misliš — reći će Radan.
Pred pašina majka će se ne stidi! Tiosav iskapi čašicu, namršti se malo i učini: — Ih! ala pali! — Ne ti kaza', more! Ama ćir Trpko!...
— Pa kako, kako?... — poče poznanik dalje raspitivati. — Hej, hej, ala lepo beše živeti u Beogradu!... A znaš da se udala šćer onog tvog komšije?
Raduje se kao dete što sam mu doneo ovu tičurinu!...« — O, moj Žiko — reći će učitelj vrativši se u sobu — ala juče bi žestoka grada! — Sreća je, učo, to beše na oblak. Nije mnogo štete počinio.
— veli učitelj. — Vala, što se tiče, ti bi video, na priliku... — reče pop Vujica, pa opet poče zagledati jeinu. — Ala je to golemo, bolan!...
Sava i Nikola pođoše najlak peške za njim. — O, brate, ala me onaj danas naljuti — jesi video samo! — reći će Sava. — A što se ti, opet, kidaš? — primeti mu Nikola.
druga napast!... — Šta, zaboga! — Kazuj, brate! Radoš se pribra malo, pa im kojekako ispriča na što je nagazio. — Ala, brate, zar baš kao dete! — uzviknu jedan začuđeno. — Pravo dete! Samo čupavo! — Ama jesi li ti baš dobro video?
— Divljak! — Divljak! Kakav divljak! — Vidiš kakav! Divlji čovek! Samo mali, još dete. — Ala, brate!... Neće biti! — zavikaše svi, pa nagnuše oko živinčeta i stadoše ga zagledati sa sviju strana.
Nije obišla ni dve-tri igle, a bahnu ozdo iz bukvika Strahinja, te pred nju. — Uh, Strahinja, ala me uplaši! — reče Radojka i osvrte se plašljivo. — A zar ti ovde izjavila ovce? — upita Strahinja smešeći se.
— A odakle ste vi, deco? — upita baba. — Iz Zarožja! — podviknu Ćebo. — A? — učini baba, ne čuvši dobro. — Ih, ala je gluva! — reče Ćebo družini, pa se iskašlja i zinu što igda može: — Iz Zarožja! Psi opet zalajaše i zavijaše iza kuće.
« ili tako što... Ele, bilo kako mu drago, tek — neki đavo ne da čoveku da se uljudi, pa to ti je! — Ih, ala taj mili kao puž!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Osta nešto strašno u grudima njegovim, nešto što zija kao ala nenasita — osta osveta... Lazar i on ne mogu živeti pod nebom, jedan mora biti mrtav!
— Doći će dan kad će se i meni vratiti moje živovanje!... Oh!... ala ću umeti živeti!... A to će biti kad onoga psa nestane.
Misli ga nosiše po gorama i planinama... I družina mu se divi i bira ga za harambašu! — Stanko harambaša!... Ala je to nekako sličito!... Baš bi vredelo da budem harambaša!... Oh, ala bih se svetio!...
— Stanko harambaša!... Ala je to nekako sličito!... Baš bi vredelo da budem harambaša!... Oh, ala bih se svetio!... Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka!... Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje... Sve...
Znaćeš kad dođeš. I njemu se učini kao da ga Sima gleda nekim čudnim po gledom, koji rečito govori: jadniče, ala te žalim!... Aleksa se spremi i ode sudnici. Kad je tamo došao on zateče ljude na okupu. Nazva im boga. — Šta radite?
Došlo doba da ih spira pogana turska krv!... — Došlo, bogami! — reče Zavrzan i mahnu jataganom oko sebe. — Ala je zgodan!... Vidi, Surepe!...
— Ne zna, ne zna! Pitao sam ga ja, pa ne zna... — Onda neka ga pripita. I, onda... ala ćemo se proveseliti! — reče Kruška, a oči mu zavodniše.
Srce mu je igralo od radosti!... — Pomisli, babo!... Sad, o Ilinu dne, ravno šest godina!... Ala to behu muke!... I kao što ona poslovica kaže: dve se ribe na jednom žaru pekle, pa jedna veli: „Meni je zlo”, a
A Lazaru klecaju kolena... lice bledi i modri, usne poplavile... — Ih — reče — ala je to gadno! — A šta? — upita otac. — To...
— prodera se on. I pogledav oko sebe, vide glavu u Stankovim rukama. — Ponesi, ponesi!... Požuri, Surepe!... Ih, ala je ovo okršaj!... I zaista, beše grdan okršaj.
Ona više ne beše nemoćna. Gledala je babu Stoju, pa je iz njenih očiju čitala zapovesti. — Ala su im vrele glave! Dajte, nakvasite kakve krpe... U trenutku su bili nakvašeni ubrusi na glavama ranjeničkim.
— Pa da vidiš, i nas je bilo dosta... Došao Đorđe, pa Luka, pa Stojan, pa Jakov... Ala ih se natukosmo, do mile volje!... Ja mislim da im skoro neće pasti na um da Drinu prelaze!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
I Mojsilo ilidžar cedi limun i struže so s kifle u bazen. Buć! Odoh pod vodu! Jaoj, ala me nešto guši!... Udavih se!... Jaoj! — Nešto me hladno dohvati za perčin i izvuče. Jaoj, one oči!
vi već znate. Ih, ala sam glup! Pa gde je, opet, ta kvaka? Kao da su vrata dva kilometra od mene! Toga dana posle ručka leškario sam na
Naposletku, Đorđe poče svoj govor presecati sa: Haj... hej!... Bože moj!... Ala se onda živelo!... Ostari se, pa to ti je!... Bilo je to u neku ruku pakovanje misli.
Parna! Pi, pi! Pošto istrese polić, kao da mu oči malo oživeše, i ceo izgled dobi mirne odsudnosti. — Ala mi je i to lađa! Sanćim onda ide brže od kola! Da je čovek seo na kaku mu drago mrcinu — gde bi bio dosada! Piha!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
A ja baš sad malo čas s mojim popom razgovaram, pa kažem baš: »Ju, bože, ala da se ’oće nešto, na našu sreću, setiti pa da nam dođu malo. Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite!
Trpe sve i ne odgovaraju, samo da ih puste posle podne na rogalj u kolo. Ala će da se šareni posle podne sokak od momaka i od devojaka; ala će da zamiriše od kalopera i majkine dušice rogalj gde
Ala će da se šareni posle podne sokak od momaka i od devojaka; ala će da zamiriše od kalopera i majkine dušice rogalj gde se vije kolo!
— Iju! — kliknu Melanija. — Ala vi to lepo sravnjavate, samo kad bi to bila istina! — Lako je sravnjavati — veli Pera — kad je već tako.
Ne znate vi još, frajla-Juco, kako sam ja zdravo čuvstvitelan... — I-ju! Ala je bezobrazan! (Stade Jula s radom i pogleda ga.) Sram vas bilo! Sevajte odma’ s te dére. Mâ... Sad ću zvati mamu.
— I-ju, ala je bezobrazan! — prošaputa Jula kad onaj poče pesmu, ali je zato opet pažljivo do kraja poslušala! E, baš je bezobrazan!
— reče Jula kao ljutito. — Baš ničija! O, maj!... I-ju! Frajla Julijana, pa, ’ajde budite ondak moja. — I-juf!!! Ala ste bezobrazni! — viknu zaprepašćena Jula. — Sram vas bilo! Gledaj ti samo uncuta jednog!
A Šaca uze zadovoljan tamburu i zapeva, onako radi svoga zadovoljstva, evo ovu pesmu: Seka-Juco, što gledite? Ala ste vi smešni! Ako mene ne ljubite, Duše mi ste grešni! Čisto znadem šta mislite Kad se nasmijete!
— Dobro doš’o, Nićo, — dočekuju radosno ukućani i skidaju mu i kabanicu i doroc. — Ala da pasje noći, tane mu gosino! — veli Nića. — Taman za lopove!
— A zar si osetio, Nićo! — veli komplimentom zadovoljni domaćin. — Ala imaš fajn nos, tane mu gosino! — Pa zato ga i negujem i timarim k’o gospođa perzekutorovica ono njeno matoro lice, —
Disala je osvetom, i samo joj se nekako daleko činjaše taj željeni dan, dan pravedne i slatke osvete. — Ala će ga namazati sapunjavicom! — razgovaraše se gđa Persa sama sa sobom. — Ala će da ga obrijaju, bogo moja!
— Ala će ga namazati sapunjavicom! — razgovaraše se gđa Persa sama sa sobom. — Ala će da ga obrijaju, bogo moja! — uzvikivala je zadovoljna, šetajući se sama po sobi u svojim botušama.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
— Vi ćete to dobro ponjati, — reče smešeći se Ljuba. — Vi sigurno miraz podrazumevate? — Kanda ste pogodili! — Ala ste đavo, tek vam je preči miraz nego devojka. — Jedno mi je tako milo kao i drugo.
— Dakle, mi smo prosti uvek, i takvi ćemo i ostati? Samo da mi budete žena, kakva biste bili Srpkinja! — Ala ste vrag! Vi biste mi zapretili da ne smem strane knjige čitati!
— Nije baš tako. Kad čovek što obeća, još nije obavezan; ali kad zada reč, onda je obavezan. — Ala ste đavo! — Mnogo sam sveta prošao. — Obećanje ispuniti, to je poštenje.
— Obećanje ispuniti, to je poštenje. Ja vas držim za poštena čoveka, pa kad ste obećali, znam da ćete i ispuniti. — Ala ste me uhvatili, ne mogu s rečma kuda. Ljuba se smeje, mati se smeši. — Dakle, obećanje stoji? — Stoji.
— E, ta vi ste uvek zdrav čovek bili, samo nemojte se toliko hvaliti, jer ako vas čuju, mogu vas ureći. — Ala ste baš đavo, gospođa-Makro! Morate da me pecnete.
— More, Ljubo, ustaj! Znaš, da ne kažu: „Gle mladoženja, pa kako docne ustaje!” Ljuba se budi, tre oči. — Ala mi je teško ustati! Kako sam se odučio od ranog ustajanja, i to sve otkako sam se dao na ženidbu!
Mica štrika, pa zapodene razgovor. Alka sedi na divanu i gleda u oči, u usta Mici, šta misli, šta će prosloviti. — Ala je taj Svilokosić čudan čovek! Ostavi tebe, Alka, te morade poći za bakalina, a ovamo ga ipak primaš.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Pa se momentalno cela ona gusenica razvi u lepezu i ta sjajna blještava lepeza od bajoneta poleti napred kao ala; onda se, urnebesno prolamajući vazduh sa „ura,” izgubi negde u svome letenju da se ubrzo opet pojavi na samoj ivici
zabuna i komešanje i ista umukla oruđa nastaviše da bljuju karteč u leđa maločašnjem napadaču za kojim se ona ustremljena ala krvnički sruči. A kratko vreme potom front je bio miran i blesav.
Afrika
— Ki etr mari ton se'? (Ko je tvoj zet?) — Mon se' mon mali, selui vje ki aziz ala mezon (Moje sestre muž je onaj starac što je sedeo pred kućom).
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ona bi, ležeći na postelji, budna, slušala to, i šaputala: „Ala je to lepo!“ Kapamadžija je imao običaj da kaže, da mu ćerka nije sedmu noć dočuvana.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— Vidiš da je unutra bio konj mišolovac. Eno ga Miš prorok uzjahuje — reče Slaninko. — Ala je taj hrabar! — zabezeknu se Brašnov. — Čuješ li, odjaha da ulovi Šarova!
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
KNjIŽEVNOSTI Ljubivoje Ršumović JOŠ NAM SAMO ALE FALE Sadržaj NI PET PARA 2 AKO VIDITE AŽDAJU 3 ŠTA JEDE MALA ALA 4 ZAŠTO AŽDAJA PLAČE 5 IDILA 6 ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE 7 TUŽICA JEDNOG ZMAJA 8 BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ 9 ZAPIS
ŠTA JEDE MALA ALA Mala ala može da smaže iz cuga maltene pola Malog Mokrog Luga. Nije retkost videti alinog klinju kako se prikrada
ŠTA JEDE MALA ALA Mala ala može da smaže iz cuga maltene pola Malog Mokrog Luga. Nije retkost videti alinog klinju kako se prikrada Malom
Nije retkost videti alinog klinju kako se prikrada Malom Lošinju. Mala ala, kada joj hrane fali, može da smaže celu državu Mali. U podne prosto hoće da prsne ili skrcka parče Male Krsne.
U podne prosto hoće da prsne ili skrcka parče Male Krsne. Mala ala, u suknjici na faltu, za večeru pojede ostrvo Maltu. I uopšte, deca iz te mafije proždrljiva su iz geografije.
Malo, malo, pa na nekoj steni aždaja stane i počne da šeni. Verovatno znajuć’ šta najvoli ala gospođa joj baca princeze u zjala.
U stanjuje za sitnicu da te splješti ko nitnicu! Sećanje me često kosne: došla je iz bratske Bosne! Luda ala, puna tame, htede da se uda za me. Ali sam odoleo, jer sam drugu voleo.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
) Eto, pune su novine. SVI (dreknu): Novine? (Razgrabe mu i svako otvara po jedan broj.) ANTA: Au, ala su krupni naslovi. SPASOJE (čita jedan naslov): Čujte samo, molim vas: „Mrtvi se dižu”.
SPASOJE: Ala je taj zapeo! A četvrtu tužbu? MILE: Protivu nekoga Ante Milosavljevića za krivokletstvo. SPASOJE: Pa zar ni njega
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Gospodar Sofra slatko se smeje, briše oči. — Ala si gi baš veliki đavo, Čamčo, tebe bi trebalo za đenerala načiniti!
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
U južnom Pomoravlju takvo dete naziva se subotan, a u Timoku subotnjak. Takvom detetu „nikakva ala ne može naškoditi: ni čuma, pi kuga, ni karakondžula, ni tenac (vampir) i nikakav nečastivi“³⁹.
Matavulj, Simo - USKOK
Sad knez nema u domu od muškijeh glavah nâko jedno uvuče u kolijevci!... Ala je stari soko ohronuo, potavnio, jadnik!
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
UGLED 9. DEVOJKA, MATI DEVOJKA: Šta me zovete? MATI: Doveče će ti biti prsten. DEVOJKA: Ala vragu... MATI: Zar ti nije po volji? DEVOJKA: Po volji, kad nema boljega. MATI: Šta ćeš, ćerko, dosta si i sedila.
) Evo, mlad momak s venčanjem stoji u kući. (Razgleda druge karte.) Cela istina! Ala je ovaj drugi smrtan; no jošt se nada. (Prstima kuca karte po redu.) Venčanje zacelo; - mala zabava.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
i ispravnog života su argumenti zdrave pameti; o njima se ne može raspravljati, kao ni o potrebnosti telesne higijene: Ala mi je to divota Kad se neko kupa! - Što se ne bi kupali , Voda nije skupa!
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Oćete li i vi? ŠERBULIĆ: Sad ćemo, dok samo svršimo neke račune. NAĐ: Dakle, ja se preporučujem, ŽUTILOV: Ala solgaja! NAĐ (odlazi). GAVRILOVIĆ: Ali tako grditi svoj narod pred stranim čovekom!...
Sremac, Stevan - PROZA
Čita tako u kancelariji novine, pa tek uzvikne: »Ao, moj brate, ovaj, bome, odvali!«, ili: »Ene, ala ovome upade sekira u med sa sve držaljicu! Ko će sad s njim! Premeštaj po potrebi; ala će da zgrne dijurnu!
«, ili: »Ene, ala ovome upade sekira u med sa sve držaljicu! Ko će sad s njim! Premeštaj po potrebi; ala će da zgrne dijurnu!«, pa zaćuti tek i zamisli se.
— Šta reče, tužan, pa gde je? — Ne znam, vala, prazan svinjac, a poznaju se stope veće i od mojih i od tvojih! — Ala, majku mu, bruke! Puče po selu da je gicka nestalo. Stanu ga tražiti, i gle čuda! Nađu ga, i to gde!
Radičević, Branko - PESME
UMRETI) 699 POEME I EPSKE PESME 706 TUGA I OPOMENA 707 PREVODI 712 DE STANAK MOJ 713 ZAPISI 714 (1) (JAO KNjIGO, ALA SI MI DIVNA) 715 (2) (AL' UZAMAN, MIO POBRATIME) 716 SABRANE PESME I PESME BRANKA RADIČEVIĆA. I.
Oh ala mi raste kika Kad pušaka stane cika, Kad zagledam turska skota, Pa kad mi se s konja smota, Kad mu glavu pseću zbri
“ Al' mu evo bono pade Ujedanput čedo krasno, Bono pade, ne ustade — Zađe njemu sunce jasno. Ala jadan čupa kose, Gruva svoje mlade grudi, Vetri vapaj njegov nose, Oće skoro da poludi.
vatati sumrak, A ja mlađan udvoji korak, Pa sve napred, pa sve zlatu bliže — Sad sam blizu — sad je veće stigo, Ala drkćem, al' mi srce bije — Strašni Bože, ta to ona nije.
nikako, Sad se tamo, sad amo premeći, Al' nikako tužan mira steći, Srce plamti, glava strašno gori — Časi, časi, ala ste mi spori!
samo ali velju, Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi, Ta na grudi i na svoja usta, Oh željice, ala si mi pusta!
Na nebu je večernjača sama, Nebo vedro, a reka se čista Tamo, amo u prugama blista, Oj Dunavo, o ti reko silna, Ala si umilna!
Čudo, sele, divno čudo, Ala bi se mlađan grudô !“ Kolo, kolo, naša dika, Puška puca: cika, cika! Pa sve tako pucaj, beri, Pevaj, igraj do
cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi poklikuju, Uz kosove braća podvikuju: „Ao danče, ala si mi beo!
granje, pa silena Čupa rasta iz korena — Seče Veljko i natiče, Goni, stiže što izmiče, Seče age posred pasa — „Ala, Ala!
pa silena Čupa rasta iz korena — Seče Veljko i natiče, Goni, stiže što izmiče, Seče age posred pasa — „Ala, Ala!
dovatim Pegu za vođice, I poletim dole ka zemljice, Tu se spustim kraj Dunava ledna, Pored jedna uljanika gledna. Ala krasno čele zuzukaše! Poznam da sam kod matice naše, Ustavim se, ko tu kliktat neće?
Kostić, Laza - PESME
— Oj, sunce, sunce, što tako već ode, ala me sećaš na sunce slobode, na srpski sabor — i na manjinu... U SREMU Ubava Fruško, divoto moja, u tebi nema vrleta
U tome žaru vidi se žena, po golom telu rana je silna, na rane kaplje s palila kivna vatra žežena. U tome žaru ala je lepa! Bolom je grehu zazora dala, svaka joj muka stotinu zala sa duše cepa. Rumen požara seća te stida.
Seća se tužan kale u nesvesti, seća se svoje ropske zapovesti, oseća grižu u grudima guje, oh, ala jede, oh, ala truje! Jede mu srce, pluću i kosti, „oh, bože!” vrišti, „oprosti, oprosti!
Seća se tužan kale u nesvesti, seća se svoje ropske zapovesti, oseća grižu u grudima guje, oh, ala jede, oh, ala truje! Jede mu srce, pluću i kosti, „oh, bože!” vrišti, „oprosti, oprosti!
pope se starac po trošnim stepenma, i opet nasta tišina nema. Tišino moja, čedašce neba, ala si mila, ala si lepa, ispod sastanka noći i dana kada te budi zveket đerdana, na mekih grudi, sa grla meka kada te
pope se starac po trošnim stepenma, i opet nasta tišina nema. Tišino moja, čedašce neba, ala si mila, ala si lepa, ispod sastanka noći i dana kada te budi zveket đerdana, na mekih grudi, sa grla meka kada te budi umilna mu
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
I DEVET PAUNICA 56 GRBO I KRALj ĐAVOLSKI 66 U CARA TROJANA KOZJE UŠI 80 SEDAM VLAŠIĆA 82 ZLATORUNI OVAN 88 TRI ČUDA 93 ALA 94 MILOŠ i DIVONjA 97 NEMUŠTI JEZIK 101 ĐAVO I NjEGOV ŠEGRT 105 KRAVARIĆ MARKO 109 VEZENA MARAMA 119 DVANAEST
kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: — Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga? A on joj odgovori: — E, gde sam ja dobio onde ne može svak dobiti.
Ako su živi, i danas im je dobro. ALA Bio tako jedan čovek ubiti siromah, pa imao neku livadu na jednom bregu, koja od pamtiveka nije rabotana.
— Pa to je naš tatko! — Bre brate, pa on mnogo jede, a opet je gladan! — To je ala, zar ti ne vidiš? — A što mu dadoste hleb od tri sorte?
— A pije li ta ala drugo što osim mleka? — Pije si on vino, rakiju, kao vodu, ali sad nema. Sve je to smlatio prošlih godina.
Na to grožđe navadi se ova ala, pa ga pozoba svake godine. Siromah seljak proda dom pa uhvati svet na glavu. Ova ga ala dopravi!
Na to grožđe navadi se ova ala, pa ga pozoba svake godine. Siromah seljak proda dom pa uhvati svet na glavu. Ova ga ala dopravi! Opet ih popita seljak: — Pa vama je teško da ga hranite, on će sve vas da pojede!
Carev se sluga nasmija: — Oh, ala bi umio! Što će mi taj ćelepuš! Njih bar ima dosta. Putnik reče da i šešir ima silu: — Pazi samo onu veliku goru
mu reče: — E, moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi.
ZLA ŽENA Putovao nekud čoek sa ženom, pa udare preko livade skoro pokošene, onda čoek reče: — Ala, ženo, lijepo ti je ova livada pokošena!
Sretne ih četvrti čovek, pak reče: — Ala ste vi čudna tri druga! Zar nije dosta da dvojica idu pješice? Ne bi li lakše bilo da jedan od vas jaše?
I, uredio i naučno obradio Veselin Čajkanović, Beograd — Zemun 1927. 15. ALA: Ispričao je Jovan Draganović iz Slavinja pod Starom Planinom skupljaču Mih. St Rizniću.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
SOFIJA: Žalosno je za svaku kuću, gdi nema reda. (Briše figure.) Gle, gle, toliki pra! LEPOSAVA: Ala ste i vi, bože, sve da vam je kao iz kutije! SOFIJA: Nije nego da se udaviš u đubretu.
DOKTOR: Jerbo je duševna rana u neizmerime dubine kraj svoj spustila. MANOJLO: Uhu! ala je to duboko! Ko je to spustio u dubine kraj? Ko? DOKTOR: Duševna rana. MANOJLO: A kakva je to duševna rana?
DOKTOR: Jeste li ogluvili? MANOJLO (gledi na Šaljivca, ovaj mu namiguje): Kuku, ala je strašan! DOKTOR: Osvime, Perzerine, šta sam ja danas? (Manojlo opet gledi Šaljivca i Putnika).
STANIJA: Ne govori više, kumim te Bogom živim. Nemoj da ti umrem od čuda. LjUBA: Ala si prosta, majka. STANIJA: Sad ja prosta, što mrzim bezobrazluk; a ti nisi, što vataš momka za ruku.
PIJADA: To je najlepse sto. STANIJA: Kad je najlepše, ti jedi. LjUBA: Ej, majka, ala si prosta. STANIJA: Neka, volim ovako prosta, nego da pečem jezik. LjUBA: Oćeš li slatko?
VELIMIR: Jok! Ja sam već poručio da ne dolaze. LjUBA: A što?, VELIMIR: Imam važna posla. LjUBA: Ala Bože, ti uvek moraš da kvariš društvo. VELIMIR: Bolje uči, i tako si pre podne propustila.
STANIJA: Jes’, vi nemate sramotu. Ajde, da skinem ja maramu s glave, pa da idem po sokaku. PIJADA (smeje se): Ala bi bila velika sramota! STANIJA: Što, tebe to nije ništa? LjUBA: Majka, sad sve žene idu gologlave.
STANIJA: Jes’ da kažu tvoji gosti: kakva je to matora! Pi! Ala je bezobrazna, neće da jede sas levu ruku, neće da skine maramu, i da vata momka pod ruku.
Ko će da se načini magarac? JAKOV: Šta ćemo se praviti, kad ima gotovih na svetu. Nema nijednoga koji nije rekao: ala sam bio magarac! MARKO: To je druga fela. Kad muž ženi tepa, on joj kaže: o ćurko, ćurko!
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Fala bogu, postado i ja velikom gospođom. Da me nešto vidi Sreta, kad stanem piti kafu, kako bi vrtio glavom!... Ala baš idem kod njega u ovim aljinama, da vidim oće li me poznati. Jest! Ali ako Sreti dođe ćud, pa okupi batinom?
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Rekli su, pravo u kameru, da će „studirati žurnalistiku“! Opa! Jaka stvar, te studije! Ala će to biti novinarke! Već im čujem one originalne tekstove: „Neočekivano lepo vreme za ovo doba godine izmamilo je
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Niti je sluša, niti je pita, čitave noći po nebu skita. „Ala će sjutra šiba da radi! Svrbi me ruka!“ baka se sladi.
!“ Najzad mu mačak dodade rep i čiču spasi. Ala je lep! Dugo su Triša i mačak Toša po gustoj travi tražili Žuću, trljali šake, oštrili kandže, spremali kumu poparu
Tražeći gnezdo, vesela čavka na glavu sleti čupavog Slavka. „Gle moga gnezda, ala je meko i još je toplo, grejȏ ga neko!“ — uskliknu ptica, al u tom trenu gnezdo se krenu.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Počeše novi da ulaze; stari se pomeraju, neki sedaju, da bi što pre zauzeli mesto. — Ala smo se zgusnuli — dobaci neko.
— A zar ja nisam?... Zar nisi i ti? — Nemoj da ga vređaš... — Ala se „štrecnu“!... — Kuvar je on... — More, i njega bih ja pored mitraljeza — dobacivali su sa raznih strana na račun
Ali zašto oni naši leže mirno... mrtvi, mrtvi. Oh... rinu razorna u gomilu... Ala padaju... Oni beže, a mitraljez ciči, kao da vrišti, i od njega se sklanjaju, pa se neprijateljski vojnici zbijaju u
— A bre, što ih potepaste? — dobacuje jedan. — Mogasmo da ih bacimo na komšiju. — Ih, ala bi se potucale naše i nine vaške! — Jok, more, pametnije su one od nas...
Neko jauče. A vojnici usplahireni, pa ih mesto ne drži. — Lezi, lezi! — Mitraljez u zaklon! — Ala oni u bateriji gnjave... — Brže, brže! — dovikujem Tanasiju. Ah, Bože, podrži još nekoliko sekundi...
Aleksa protrlja veselo ruke i viknu posilnog da zovne i potporučnika Radojka. — Bre, ala ćemo da se počastimo — veli zadovoljan. — Dojadi mi ovaj vojnički griz i pirinač.
Sa strepnjom išli smo lagano, osluškujući šum granata kroz vazduh. — Bogo mili, ala grokće — progovori podnarednik Gruja. Sa jednoga uzvišenoga talasa zemlje ugledasmo topove one baterije.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
»Ala bi to bio život, Bože!... ali ko sme o tome misliti... Nije to za mene, za ovakog hm... kako da kažem... povučenog, jes
— Da uzme vaših devet đaka... da ima i on prvi razred. Hajdemo u školu, da vam saopštim. Ala će da zine! Ljubica zbilja zinu od čuda.
O, još da nije tih suza!... »Život, mladost... ala to prođe !... I šta sam sad? Ne smem ni da sanjam onako, kao što sam još jesenas mogla, u ovoj istoj postelji...
igraju mu koturovi pred očima... zeleni sto... A onaj na vrhu, s dugom razdeljenom bradom, sed, dostojanstven... ala je neobičan !... A njega nema !... Uzalud radost!... — Jeste li vi Gojko Savić, učitelj ?
jecaše ona, ne dižući glave. Ali sad... sad ne vidite šta se zbiva, jer inače me ne biste ni pogledali. O, ala me je Bog teško kaznio!... jeknu ona očajno i podiže glavu.
Zašto, zašto ?... Jer se ona krije i slobodno gleda svakome u oči, ne buni se kao ja, kad ulazi u društvo. O, ala je to društvo nepravedno!... Pa da li će me doveka prezirati, čak i onda, ako ja postanem uzorita žena i učiteljica ?!..
On leži tu celo leto... sa njegovim odvratnim čičom, i ne razbira za mene... A i ja... tako isto. To nije kuća!... O, ala se grdno prevarih!«...
Jest ona dobro poznaje to lice, naučila je čitati svaki izraz na njemu, i evo sad vidi... jasno vidi... »O, ala mi je dobro ! «... veli ovo, smežurano i ispijeno teškom bolešću, lice.
u stranu, te sa nje leluja senka osmeha i još jače ističe onaj jedinstveni izraz na okamenjenom, nepokretnom licu: »O, ala mi je dobro !«...
»O, ala mi je dobro !... O, ala mi je dobro!«... XXI U trećem mesecu po smrti Gojkovoj, odmah po novoj godini, venčaše se Vla
»O, ala mi je dobro !... O, ala mi je dobro!«... XXI U trećem mesecu po smrti Gojkovoj, odmah po novoj godini, venčaše se Vlajko i Ljubica.
— A šta bi htela: da se uhvatim za suknju, pa da ti ceo dan piljim u oči?... Ho-ho-ho!... Ala bi to bio muž, bre!.. — Istina, kud ideš toliko i kakav je to neprekidni rad?
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Ih, kuku mene, kakva sam ja, ka' kondžolos, vajka se strina Sara, brišući ruke i nameštajući ubradaču. — Ala čudne moje babe, 'oće da je kicoš i uz lonce... — Dobro vi veče, strina Saro, i srećan rad!
Prvo otpočne šaptati gusto bučje sa visokim grmovima... Ala je to strašan šapat, da ti se koža naježi!... Popci, što dotle pevaju po livadama, na mah umuknu. I tada se sve utiša.
varnica, te cela metla baca od sebe čitavu vatru, a veštica tiho, nečujno, kao buljina sa krilima, sukće i leti... Ala je strašno!
— Ej, kukavcu sinjem, — veli Đokić, — da hoće da mi naiđe na pušku. — Sto žutijeh dukata, po Bogu brate!... — Ala bi se okućio! — Volove ka' divove, pa gvozden plug, pa okovana kola, pa...
Znajući to, on se, za ovaj mah, zadovoljava samim planovima, koje mu stvara njegova mašta... »Ala bi to bilo žestoko, — misli on: — idem ja 'vako u lancu, pa se tek odvojim u stranu, a tamo — leži on.
— Neću kazati... neću! ... živa mi tetica!... šapće dete i neprestano obilazi oko majke... Ala je ovo muka velika ! Nešto je na srcu mori; ona već nekoliko puta otvara usta i gori željom da vikne...
Neki put odjednom jurnu suze, pa liju, liju... Osvanu zlokobni dan. Ala se teta promenila. Samo joj preleću one čudne oči preko predmeta, glavu obrće zbunjeno, besmisleno, pođe nekud, pa
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
A on upre strašan pogled u njih pa ih pita: »Šta uradiste, more, vi ovden!? Zar ja tamo ginem i bijem se ka’ ala s berićetom, a vi ovde krkate pivčinu i bifteke!?
Oh, ala je ’ladno! Vidi, vidi!« Slava prođe i svet se raziđe, ali on, boga mi, ostade tu; ne vrati se natrag. Dopalo mu se,
— Za koji događaj? — Pa onaj proglas u Braziliji, onu promenu. Eh, pa ti već zaboravio! Ih, ala si i ti neki. — E pa de! Zaboravio sum, nesum učevnjak kako tebe...
— Ala je sves’, slava mu! — uzviknu Sreta zadovoljno. GLAVA SEDAMNAESTA U njoj je ispričan jedan najsrećniji dan u burnom,
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
2. ŽIVOTINjSKA ČUDOVIŠTA ALA Za alu se misli da ima od aždahe osobitu duhovnu silu te leti i vodi oblake i grad navodi na ljetinu.
AŽDAJA Po narodnom verovanju, aždaja je životinjsko čudovište, slično ali. Kao i ala, aždaja ima krila i leti, ali obično živi u vodi, iz koje izlazi i proždire momke i devojke.
Čuješ li me, draga dušo moja, ja sam ti se umolio, otvori mi džama i pendžera i bilo mi pokaži lice! (Otvara mu) Ala sam se, dušo, izgubio, kad sam tvoje ugledao lice!
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
I. ZLA ŽENA. Putovao nekud čovek sa ženom, pa udare preko livade skoropokošene, onda čovek reče: „Ala ženo! lijepo ti je ova livada pokošena!
dođe kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati; pa mu najposle reče: „Ala imaš brza konja! Gde ga dobi? tako ti Boga!” A on joj odgovori: „E gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti.
domaćin mu reče: „E moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi.
duva vetrina, krše se drva misliš sve će iz korena izvaliti. Ona se sakrije za kolebu drkćući od strahote, al eto ti ala ide, kako dođe u kolebu, stade mirisati pa reče: „Ovde ima rajska duša; izađi, rajska dušo! ne ću ti ništa.
ne ću ti ništa.” Devojka izađe, onda joj ala kaže: „Jesi li ti moju kolebu počistila i moju vatru naložila?” A ona odgovori: „Jesam.
” A ona odgovori: „Jesam.” „Dobro,” kaže ala, „sad me malo poišti.” Devojka sedne, ala joj metne glavu na krilo i počne da je poište, kad tamo, ali glava puna
” A ona odgovori: „Jesam.” „Dobro,” kaže ala, „sad me malo poišti.” Devojka sedne, ala joj metne glavu na krilo i počne da je poište, kad tamo, ali glava puna crvi, pa smrdi kao buba. „Smrdi li moja glava?
„Smrdi li moja glava? devojko!” zapita je ala; a ona odgovori: „Ne smrdi, majko! već miriše kao smilj.” Sutradan rano polazeći ala devojci zapovedi da nahrani njenu
devojko!” zapita je ala; a ona odgovori: „Ne smrdi, majko! već miriše kao smilj.” Sutradan rano polazeći ala devojci zapovedi da nahrani njenu živinu i da skuva večeru. Devojka stane mamiti živinu, kad al Bože!
Kad u veče opet dođe ala, zapita je jeli nahranila njenu živinu. „Jesam” ka- | že. Pošto je tako stajala neko vreme kod ale, rekne joj ala: „Ako
„Jesam” ka- | že. Pošto je tako stajala neko vreme kod ale, rekne joj ala: „Ako hoćeš, idi kući; za to što si me lepo služila uzmi od onih sanduka koji hoćeš, pa ponesi kući.
” Devojka uzme najlakši sanduk, a ala je zapita za što uzima najlakši. „Znam” veli „da u njemu najmanje ima; a ja za ovo nekoliko dana nisam više ni zaslužila.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
CMILjA: Da zovem hitnu pomoć? IKONIJA: Dok stigne hitna pomoć, čovek distrune! ANĐELKO: Ala je ovaj udešen! CMILjA: Pa to je onaj matori! ANĐELKO: Poznajete ga? IKONIJA: Svraćo večeras!
Stanković, Borisav - JOVČA
se): Oh, oh, ubiću je, ubiću je još uveče i onda cele noći ću je ljubiti mrtvu, cele noći ću joj ljubiti usta, oh, ala će to biti slatko! Cele noći će biti moja. Sve ću moći da joj kažem. Celu da je grlim, ljubim, oh, oh!... Da, ubiću je!
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Vladika, videći ga sasvim zabunjena, dođe mu na pomoć. Episkop: „Dosta već, Malenica kukavče! Ala si, brate, kao oluja; teško onom koga ti okupiš i zapopadneš! Lašnje bi ko od gladna medveda utekao nego od tebe!
Eh, kamo pusta mladost! Gdi su vina, paštete i pečenja! Ala je jadan čovek, ništa na svetu, nego | magla, sen i sujeta!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Svi očekivahu ko će prvi progovoriti i kako će. Prvi probjesedi sluga Stipan: — Ljudi božji, ala ste divlji! Taj vaš duvan smrdi, vire mi, kâ kuga, i štiplje za oči, te će tribati rastvoriti vrata i badžu pošto izađete!
Ljudi božji, ala ste divlji! Na to se uzmigoljiše, ali mudri Čagljina odmah povrne: — A da što smo nego divlji! Mi smo, bolan, kâ zvirad!
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Sam nasred pusta žala Sa glavom koja strši Pod suncem što je loče: Kao u zevu ala Ja čekam da se svrši I ovo što ne poče.
Ćosić, Dobrica - KORENI
On je ćutao ne pokrećući se. Iz sve snage mu zari prste u rame. „Ala su ti jake ruke! Kao kandže“, rekao je Tola, s mukom savlađujući grč na licu i jauk. „Jaka sam!...
Otišla je. Mir i mrak. Ja sam ti sada reka što je presušila. Suvih, rundavih obala, a na dnu se crne obluci. Ala si ti, bože, bezdušnik. Trebalo bi te sto i jednu godinu zatvoriti u Gurgusovačku tamnicu.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Kolovođa kolom vija, Kolo leti, znoj probija Al' u tvoji' nedri tude Okle snega do dve grude? Čudo, sele, divno čudo, Ala bih se mlađan grud'o!“...
cveta, cvetići mirišu, A uz miris vetrići uzdišu, A uz vetrić kosi poklikuju; Uz kosove braća podvikuju: „Ao, danče, ala si mi beo! Još bih dugo gledati te hteo! Al' kad mi se veće smrći mora, Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane Ta već nesi davno! Već nedelja dana prođe Kako mi ne dođe!.
Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane Ta već nesi davno! Već nedelja dana prođe Kako mi ne dođe!...
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
čuo laž koju sam na sav glas izblebetao na sred pijace, pa ako u ribarsku mrežu, meni zainat, pošalje kakvu ajkulu? Ala bi me obrukao, a cela varoš bi pucala od smeha“.
“ „Po čemu sudite?“ „Vidim kako te knjige držite u ruci!“ „Ala ima dobro oko!“, pomislih, a njemu rekoh: „Varate se, ali imate ipak donekle pravo: moj brat je astronom i profesor
se raspričaste o Galileju, Đordanu Brunu i Koperniku, a zaboravljate da se ta imena ne smeju izgovoriti ovde u Beču. Ala bih se proveo kad bih njihova dela zatražio u univerzitetskoj biblioteci!
Kada bi se vraćao kući, zvučali bi mu još ti razgovori u ušima. „Bože moj“, govorio bi sam sebi, „ala sam sve koješta lupetao!
„Sad sam“, velim u sebi, „postao već istaknuti naučnik. Ala to brzo ide! Moram se dobrano potruditi da opravdam taj svoj prikačeni naučni glas“.
Zbog toga će bordoska vina biti isto toliko vatrena kao što su vina iz Oporta“. „Ala je to interesantno!“ uzviknu oduševljeno gospođa Lavoazije.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Pa se crvene tačke pojaviše, srca nam zalupaše, a malo posle ala što je brektala stade. Mi pojurismo kolima, zverajući na sve strane, kad se jedna vrata naglo otvoriše i na
I svi su jači nego ti, ti najveća slabotinja, samo ti. Pa lepo, ima druga žena... Zaista, ima druga žena! Ala je to sramno tako brzo misliti na to, ala je nečasno. Druga žena!... I život još može ti pružiti slasti. Kakve?...
Pa lepo, ima druga žena... Zaista, ima druga žena! Ala je to sramno tako brzo misliti na to, ala je nečasno. Druga žena!... I život još može ti pružiti slasti. Kakve?...
i potpuno drugu ženu golu, i svu slast dražesne neobaveštenosti jedne nove žene, i... Ala je to sramno i gadno. Čovek!
“ Eto tako, i baš kao da ga je spopalo neko divlje nadahnuće, pa se samome sebi divi i u čudu pita: „Bre, ala ti ja ovo neki jak govornik ispado’, pa to ti je!“ A oni se oko njega silno razdragali, smeju mu se, sokole ga, bodre.
— Ala! reče potom. Nema šale! Gura ti ovo k’o mećava! Ne čeka ni tebe, ni mene! Ne pita ni za Janka, ni za Marka! IVAN — ILI
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— uskliknuo bi s dogledom na očima. Ili, petkom, na prolasku teretne pruge za Levant: — Što je Najada utonula! Ala je krcata!
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Ej, Tanasijo, pošlji mi dvaeset para jalovu papriku — viknu Mitko aščija, preko od kancelarije. »Ala žive ova gospoda!
Zbog toga je i izbegavao misli o svome položaju, one su mu i inače bile teške, a u ovoj neizvesnosti još teže. — O, ala ovo smrdi užasno! — reče poluglasno, pošto se napi vode iz krčaga.
— More lako ćemo za vodu; eno reke pa ćemo posle piti, samo daj da ovo lepo ispurimo. — Ala da naiđe Miloš; naplatio bi nam svaki purenjak po groš. — Pa eto, Sreten je video sad kad prođe, pa ne veli ništa.
— E, mari sad Sreta za purenjake. Misli on gde bi našao Đuricu da podeli Kosovo. — Ih, da ga hoće gde sukobiti: ala bi bilo smeja i pričanja po selu!
»Ala bi lepo bilo, kad bih imao krila« — pomisli on u sebi. — »Ih, kako bi se letelo. Legneš ’vako, a ono ide, ide, ide...
Kud li ću ja... a, istina jest: kud li ću ja? Jamačno u pakao, neću valjad’ u raj, kad sam tolika čuda činio. Ala li će da peku, bre! ...
osramotila se, te ne smem nikome svome u oči pogledati... oca naljutila... Jest, to beše onda u zabranu... Ala beše lepo! ... Činjaše mi se da ništa bolje u svetu nema od njega. Dopadala mi se ona njegova radost i poslušnost uz mene..
— Ala miriše! — reče posle dužega ćutanja. — Šta? — nasmeja se ona. — Kosa... i sva mirišeš... Kako to? — A zar vaše devojk
— Ho, ljudi, ala ovo seče — veli Tima, razgledajući gde bi se moglo sesti, pa ne videći nigde stolice, spusti se na pod do peći.
zapara, smrad... pa sve to davi, zanosi, opija... »Ala li se provedosmo! ... Nikad nisam ovako... ni u Beogradu. Ova Jula para vredi...
i opet da mu je da to bude što dalje, što docnije, da se odgodi još na godine... — Kam’ ti žena, bre, da te obiđe?... Ala joj sevaju oči, pos’ joj njen! — viče mu jedan pijan žandarm. — A, hoće da ostane udovica — nastavlja Mitar.
maše njome i juri... »Milost!« viknu onaj s konja i pruži depešu... Isekoše konopce, izvadiše onoga iz rake... Ala bi to bilo, moj brate!... A može, što da ne može, i mora biti... Šta je to Kralju samo da povuče perom... kvrckvrc-kvrc.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
JEZIK 15 ČUDOTVORNI PRSTEN 19 ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA 28 ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI 38 AŽDAJA I CAREV SIN 40 ALA 46 ZMIJA MLADOŽENjA 49 BAŠ-ČELIK 54 STARAC PREVARIO DIVOVE 70 OČEV TRS 73 TRI JEGULjE 82 ZLATORUNI OVAN 85 CAREV ZET I
kući, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od svašta se s njime razgovarati, pa mu najposle reče: — Ala imaš brza konja! Gde ga dobi, tako ti boga! A on joj odgovori: — E, gde sam ja dobio, onde ne može svak dobiti.
A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka. ALA Bio tako jedan čovek ubiti siromah, pa imao neku livadu na jednom bregu, koja od pamtiveka nije rabotana.
— Pa to je naš tatko. — Bre brate, pa on mnogo jede, a opet je gladan! — To je ala, zar ti ne vidiš? — A što mu dadoste hleb od tri sorte?
— A pije li ta ala drugo što osim mleka? — Pije si on vino, rakiju kao vodu, ali sad nema. Sve je to smlatio prošlih godina.
Na to grožđe navadi se ova ala, pa ga pozoba svake godine. Siromah seljak proda dom, pa uhvati svet na glavu. Ova ga ala dopravi.
Na to grožđe navadi se ova ala, pa ga pozoba svake godine. Siromah seljak proda dom, pa uhvati svet na glavu. Ova ga ala dopravi. Opet ih popita seljak: — Pa vama je teško da ga hranite, on će sve vas da pojede.
ZLA ŽENA Putovao nekud čoek sa ženom, pa udare preko livade skoro pokošene. Onda čoek reče: — Ala, ženo, lijepo ti je ova livada pokošena!
mu reče: — E, moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi.
Učitelj biđe što je i kako je, i da ono dijete nije za nauku rođeno, te će reći mu: — Ala si pravi dembel i magarac!
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Uveče se temperamentno igralo, ali ne u ritmu laganog valcera, već sa pravim skokovima i u pravom brđanskom stilu. “ Ala je ovo neka junačka rasa,” - pomišljao sam u sebi, posmatrajući igrače koji su se gubili u ritmičkim pokretima, jednom
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
— Eto sve! pregori se Cveta i istrese novai u njegovu ruku. Agent brzo prebroja. —Još dvadeset helera. Daj! Ala! —Nemam više! —Onda što zanrvetaš, beštijo! — i utisne joj silom novac u ruku. Drugi nahrupiše da potpuno plate.
Sluša zadijevanje i smijeh: sami kihot života i strasti! — Ala večeras slijepe mladosti! — javi se obijestan glas. — A mi se patimo...
— Ma ustrpi se, pustite me reći! — presječe ga stari Žižica. —Ala, da! — navali paroh nestrpljivo. Bilo bi bolje radi mira u puku. Kad ni druge, neka na otaru ostanu oba kipa! — Dakako!
Danguba sluša i, zatvorenih očiju, podsmjehiva se pa lijeno veli: — Ala ste vi svi jednaci! Ko vam je uzročan što ne znate da u O č e n a š u govori: „Daj nam ga i danas!“?
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
DEVOJČICA (ode). ANKA (ode za devojčicom). XXI ŽIVKA, DARA ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko... najedanput zaigra. DARA (koja je bila kod prozora): Evo ga Čeda. ŽIVKA: Je l' trči?
Ko je još od počasti živeo? On mora imati i neko zanimanje?... ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac. ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi! ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kako sreće da si ti kožarski trgovac.
Dobićete povišicu plate i nateraću mog muža da vam iz Klasne lutrije da hiljadu dinara na privredne ciljeve. ANKA: Ala bi to lepo bilo! ŽIVKA: A šta mislite, hoće li on da natrči?
ČEDA: Gle, molim te! Ala je to lepo smišljeno. Ha, ha, ha, ala će se uhvatiti kao miš u mišolovku; taman on da lizne slaninu, a ono: hop!
ČEDA: Gle, molim te! Ala je to lepo smišljeno. Ha, ha, ha, ala će se uhvatiti kao miš u mišolovku; taman on da lizne slaninu, a ono: hop! Ha, ha, ha!.
ANKA: Gospođa Nata Stefanović, ministarka. ŽIVKA (popravlja je): Bivša ministarka. ANKA: Da!... ŽIVKA: Otkud ona! Ala je potrefila kad će da mi dođe! Pročitala je kučka, ono u novinama, pa sad došla da omiriše.
” a on njima: „Ništa izvolite pročitati ovo!” pa ispovrti tvoje pismo. ČEDA (kobajagi ushićen): Ala bi to divno bilo! VASA: I ja mislim da bi divno bilo.
” ČEDA (još ushićeniji): Ala bi to divno bilo! VASA: Koje? ČEDA: Pa to! VASA: Da Sima da ostavku? ČEDA: Jeste.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
pred sobom vidi - mesto Čarnojevića , od kog ni traga nema - sestru u krakovskoj bolnici, i čuje kako ga prekoreva: „Ala vi nemirno spavate, plačete i vičete, mora da ste opet dugo čitali te vaše lude knjige. Sutra ću vas izdati lekaru.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Dok mi mača izoštrimo Protiv opštih âlâ, Naša mala, bliža ala Nas je progutala. Oj, Milošu, Star-Novače, Imate l’ unuka?... Al’ ja ne znam što mi danas Tako dršće ruka...
Ali nuto, nebo se zamuti, Sve se crnji podižu oblaci; Vetar dunu kao ala ljuta, Stade šibat’ more i talase. Talasi se dižu, utoležu, Te brodara penom zapljuskuju, Sve to jače, sve strašnije
Izmami nas tišina, vedrina, Zavara nas daleko od brega, I tu s’ digne kao ala ljuta Bura naših, bura tuđih strasti, Bezdna zine da nas upropasti.
A starici, kad je čula, bilo nepravo: „Ala, ala, moj čoveče, stara nebrigo, Taj ti posô, što uradi, nije valjao. Zlatna riba nudila ti svaka otkupa, — Zašt’,
A starici, kad je čula, bilo nepravo: „Ala, ala, moj čoveče, stara nebrigo, Taj ti posô, što uradi, nije valjao. Zlatna riba nudila ti svaka otkupa, — Zašt’,
Al’ što bliže k sveći, a senka sve veća. „Tako li je dakle! Sad mi je sve jasno: Ta ja mnogo mogu; ala je to krasno! Mogu, vala, vedrit’, mogu i oblačit’; Ceo svetli duvar ja mogu pomračit’.
“ Hvala milom Dabi! Kome da se većma čudim, Tebi ili Švabi? Da te vide tvoja braća Iz indiske zone, Ala bi se radovala Tom napretku tvome!
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
FEMA (okrenuta ogledalu): Miko fo!... Miko fo! SARA: A, nove lokne! Rihtig!... Po poslednjem žurnalu! Šarmant, ala boner!... FEMA: Ovo su iz Pariza, bečke ništa ne valjadu, a moj je pasion, znate, da mi je sve francuski. SARA: Hipš!
EVICA iziđe napolje. FEMA: Eto, vidite, sad da ne svisnem od jeda. Druga bi načinila komplament, a ona... SARA: Ala boner! To će biti mamzel, što će se para tražiti. Verujte vi meni, madam, u Parizu neće biti takove.
JOVAN: A krava da crkne od gladi; zar joj ne treba dati sena? FEMA: Kravi sena, uh! uh! (metne maramu na nos) ala smrdiš! Ančice, Ančice, daj malo vatre da se okadi soba. Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe.
FEMA: Jokan, dobićeš jošt i Ančicu. JOVAN: Ančicu, Ančicu! Hm, ala ste vi majs ...onaj, gospođa, veliki, đavo! FEMA: Uh, uh, ja đavo! JOVAN: Kako vi to sve znate, kao matorac neki.
FEMA: Makar da izdišem, ugursuze, opet se nobles u ruku ljubi. (Pruži mu). Na! JOVAN (gledi je): Majstorice, ala su vam ispucane ruke! (Poljubi je, i brzo iziđe.) FEMA: Što je nevospitano, nevospitano! Ančice!
JOVAN: Ako mi štogod date, mogu. RUŽIČIĆ: Ne staraj sja, daću ti forintu. JOVAN: To je lepo. (Uzme burmuticu.) Ala bi ovo bilo za mene. (Otvori je i nađe reškontu.) Šta je ovo? RUŽIČIĆ: Soderži to, to je obligacija za onu forintu.
JOVAN (vrti glavom): Da nešto ustane pokojni majstor! FEMA: Opet ti? JOVAN: Ala bi nas mlavio. Sve bi se preko ćilima i Žutova prevrćali. (Otide). SARA: Šaljivo se momče vidi.
SARA: Ha, ha, ha, naš mladoženja oće svoju suprugu s komplimentom ala boner da probira! RUŽIČIĆ: Šalu provodjat bozi, stihotvorec prirodu izobražaet; gledajte kako joj belilo na obrazu
Krakov, Stanislav - KRILA
— Pi... ala miriše na ribu... Trbušasti pukovnik, oficir Počasne legije, stisnu za trenutak debele, dlakave nozdrve.
I sve oči se uprle da vide kako to gore kroz gusti beli dim čitava tela lete. — Ala je zakuvalo, oh, oh, — sladio je drugi. Pa ipak je bilo očiju zamišljenih, tužnih.
Petrović, Rastko - AFRIKA
— Ki etr mari ton se'? (Ko je tvoj zet?) — Mon se' mon mali, selui vje ki aziz ala mezon (Moje sestre muž je onaj starac što je sedeo pred kućom).
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
STANA: Ah, u Srbiji Svaka te staza vodi provali! GLAVAŠ (u sebi): Ala je divna! U dýgu katkad pogled utone, Zanesen sjajem boje njezine, Pa tajnu kuša lepe prirode: Ko li je stvori tako
Sad ga za ono drvo okači, Kako ga ne bi vetar predao Valima mutnim besnog Dunava!... Ala je strašna noć!... Sad, Rade, sad!... Opremi vesla!... Daske nameštaj, Kako će ljudi zgodno sedeti. Ha, tako!...
pamtiti kako smo jedanput čamac peskom punili da se utopi, pa posle kako su hajduci došli, pa kako smo ga vadili... Ala, čiča-Janićije, neće li te đavo natentati da mi još jedanput zapovediš: „Dela, momče, da utopimo čamac!
Čisto im ruke gledam hrapave Kako se puše krvlju skorašnjom! (Vuk napred ulazi.) Ala su strašni, bože milostiv! PETA SCENA Na istom mestu.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
pa vučem i vičem: »moj je,« te se umalo ne pobismo, a proštac niti je moj ni njegov, već ko zna kojega je jadnika. Ala će da zakuka kad dođe pa ugleda kako mu se od ograde ni trag ne poznaje; sve raznela vojska. — I ako je.
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
HHHI Ala su nam srca blizu! — Slušaj, draga, tišina je, Po kucanju rekao bih, Zakleo b’ se jedno da je. Oh, kako bi bila
Kad tako malo stvorče. Poljubac, pevat’ zna, A kako ću da ćutim, Zar motu da ćutim ja? XLІІ Ala je lep Ovaj svet, — Onde potok, Ovde cvet; Tamo njiva, Ovde sad; Eno sunca, Evo hlad; Tamo Dunav Zlata pun,
XXVII Ta, dabogme svaka rana Ima svoje bilje, — A mene je očaralo Moje — novo milje. Haj, ala je divna moma Našla verna druga! Oh, ala se mi volimo, Ja i moja tuga.
Haj, ala je divna moma Našla verna druga! Oh, ala se mi volimo, Ja i moja tuga. Moja druga, moja tuga, Suza ne proliva, Moja tuga, moja druga, Tiho s’ osmehiva.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Neki magarac, vezan za drvo, poče da njače. Brana pritrča i podmetnu mu kosku pod njušku. — Ala ga razumeš! — dobacuje „Fikus“. Ljubisav „Husar“ zaleteo se da preskoči magarca, ali ovaj poče da se rita.
Kipislcauf! Iz doline gađa teška francuska baterija, i granate preleću iznad naših glava. — Uh, ala vuždi kao mečka! — veli ordonans Gruja, koji leži ispod zemunice. Za brđane vojnici kažu: kevću kao psi.
— Bre, bre — smeje se komandir — ala su ti skromne želje. Ja sam pomislio da ćeš reći kao major. — Pa... sproćom priliku, gospodine kapetane.
— Nemamo vina, nemamo! Ala ste čudni ljudi! — pre-duhitri vojnika Radoslav. — Nema, gospodine kapetane — oslobodi se posilni.
— reče Luka i pridiže se. — Pričekaj malo dok se vratim. — Malo posle, ulazeći, veli: — Ala sjakte raketle, kao da je vatromet. Izgleda da su opazili naše pripreme.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
1844. Nikola Borojević BAL Ala opet, dođavola, Eto opet banda svira, K’o uprkos krasnog pola Hukom, bukom gratulira, Da nastaje karneval I
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
“ Ne drži sluge. Sve sam radi. Kuva, pere, namiruje konja, timari ga i čisti. Konj mu je kao ala! Kad ga uzjaše, zavrišti i zakopa nogama. Razmitio ga je, i voli ga više nego išta drugo na svijetu.
Bože moj, Bože čudne ljepote u vašeg cara! Bože moj, Bože ala vi usrećiste našu zemlju! Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra i miline, pa diše.
Bojić, Milutin - PESME
Tišina: prolaznost I večnost se bore. Sve kraj mene pada u njihove niti. Ala je užasno s drugim jednak biti! Krik jedan, pun strasti, začu se u noći. To vran jedan kriknu. Jato za njim grnu.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
ANĐA (dolazi iz leve sobe): Šta si me zvao? JEROTIJE (podmeće joj pismo pod nos): Pomiriši! ANĐA: Ala lepo miriše! JEROTIJE: Na šta? ANĐA (doseća se): Čekaj!... Miriše na promincle. JEROTIJE: Baš si pogodila!
MILISAV: Jutros stigao, mlad, neće da kaže ime, sakrio se u sobu... JEROTIJE: I mrda!... TASA: Ala ga brzo uhvatismo! JEROTIJE: More, to je ono što ga još nismo uhvatili. VIĆA: I može nam još i umaći.
MILISAV : Ama, ne, nego vi ćete držati sredinu. Sa vama će poći Tasa. JEROTIJE: Tasa? Ala mi izabraste vojsku. VIĆA: Bolje je, gospodine kapetane, neka pođe s vama.
(Ode.) XI ŽIKA, MILISAV ŽIKA: Bre, ala se prepao kapetan. MILISAV: A tek da si ga video jutros. ŽIKA: Kad jutros? MILISAV: Pa kad smo napali Evropu.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Vuk, Pjesme, II, 5, 1 idd; BV, 10, 1895, 362; upor. i іbіdem, 92;..). U b. može biti olicetvorena i ala: takav je b. koji pliva Drinom i ometa podizane višegradske ćuprije (SEZ, 17, 155); b.
Na k. odlete i kola namazana veštičinom mašću (SEZ, 41, № 180). Na k. pada ala koja satire grožđe u vinogradu (ibіd., № 114). Za k. zalepi se Smrt, koju je baba nadmudrila (ibіd., str. 487).
ili dub je demonsko drvo. Dubovima se biju zduhači (SEZ, 66, 1953, 245). U starom dubu, kao i u brestu, živi ala, i zato ga bije grom; samo na dub može veštica da ispljuje popivenu krv (od čega na njemu ostaju »korubine«, koje se
Ćipiko, Ivo - Pauci
Niz obraze im curi znoj, kotrlja se preda njih i topi žednu zemlju. — Ala, moji, ko će bolje! — obigravaše oko njih navdar zamagljenih očiju. — Još malo, pa ćemo se založiti. Upri!
—Tako je, — javi se istiha Marija i nadoda k'o za se: — Mi, bijedni druzi, valja da se i sutra mučimo. —Ala, dico, leć'! — doviknu s kućnog praga majka im. — Ko će vas sutra budit'?... — No oni popostaše još neko vrijeme.
Od žege opaljeno mu lice čisto se nabralo i obrve bolje poplavile. — Jeste li čuli, a? Sada ćemo jemat' organ... Ala će nam svirit'! — govoraše podrugljivac veselo i obijesno, cereći se neprestano.
— Čudim vam se ča govorite! — Znate da ih suša nosi, ka u kamenu... —Ti tako govori, a ja ću biližit... Ala, izagni ih! Mladić potrča ustranu pred živinu i sagna je u potočinu.
Doša si jedan dan polivat' , pa onda biž! Znam ja vas! — Valjalo mi je i moje polit', a pomoga sam vam ... — Ala, goni ih! — I obrnu se k djevojci s potsmjehom: — Gledaj kako ona muči, ka zna da je kriva! — A ča ću vam pravljat'...
— očajno vikaše žena, mašući žestoko dugim suhim rukama. — Ala, muči! — naredi ženi glavar. Žena se malo odmače, no svejedno ispaljenim očima proždiraše društvo...
— Prokiso sam, pa bih se osušio... — Osušićeš se posli... Ala, Mare! — javi se ženi... — Eto, sad ni nje ni! Kad se bog slavi, nikad ih nй! Najposlije poklekoše pred slikom.
— promuca stariji, — i čisto mu zamire riječ na ustima kad pogleda u krst između dvije voštanice. — Ala, dignite tri prsta! — naređuje sudan. — Mi se nećemo kleti! — reče stariji odlučno. — Nećemo za živu glavu!
— A pristav Balić biće važan. Ma najviše će se istaći upravitelj političke vlasti. Svi će paziti što će on reći. Ala su to figure !—— smije se doktor. — Svi će da čestitaju vrijednom rodoljubu. — I mi ćemo dvojica, — upade u riječ Ivo.
— Evala, čaušu! — primjeti neki seljak iz gomile. — Ala još jednu! Čauš posluša i nanovu pusti dvije, jednu za drugom, u istom pravcu.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Jadni, jadni moj gospodar Lauš! Teško Vratimlju kad se u njoj usnula ala razbudi. Prohor Noć sedma. Noćas smo ovde samo nas dvojica, Gospode.
Sirota moja Ančica se prikazala ovim zgranutim tikvanima kao ala kojoj na megdan valja izvesti dostojnog protivnika. Izbor je odmah pao na Mijata Vidića, sokolara.
zube, raširila nozdrve kao ždrebica i šapicom ga luluška levo-desno, dok ne bukne, dok se ne ustoboči kao gladna ala. Tada Ančica uzdiše kao da je neko tera uzbrdo, rumenilo joj popadne po jagodicama a nausnicu joj orosi znoj.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
nam treba, a dobro nam stoji, pa prođimo kroz ova gvozdena vrata u zidu pored peći, stvorićemo se onde gde zaželimo. Ala je toplo i zagušljivo u ovoj bespreglednoj ravnici!
Ali kada je jutro svanulo, na crkvi dominikanskog manastira Ala Minerva zazvoniše zvona. U nju uvedoše jednog sedamdesetogodišnjeg starca, visoka čela, duge sede brade, a odevena samo
Naći ćemo se u Pragu na zidanom mostu Karla IV. Ala hitro protiče Vltava između stubova Karlovog mosta. Njega krase kameni kipovi, a brane visoki obalski tornjevi.
ste, ako sam sa šezdeset kila tačno ocenio Vašu zemaljsku težinu, za dobrih osam kila lakši nego što ste bili jutros. Ala je divan ovaj osećaj lakoće! Kao da su mi sa težinom i suvišne godine spale sa ramena.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
“. Ditirambski ton (koji je kasnije proslavio Zmaj stihovima „Ala je lep/ovaj svet“) karakterističan je za poeziju za decu mlađeg uzrasta, baš kao i primena onomatopeja u pevanju o
Oh ala mi raste kika Kad pušaka stane cika, Kad zagledam Turska skota, Pa kad mi se s konja smota, Kad mu glavu pseću zbrijem P
Stanković, Borisav - TAŠANA
(Odlazi.) TAŠANA (sama od sreće izvaljuje se po minderluku. Ne može da se nadiše od zadovoljstva): Oh, ala je lepo kad može čovek dobra da čini! Kako je sada ovako lepo! Oh, ovako da je uvek svetlo, ovako veselo! Ulazi Stana.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Valjda će mi opet i doći. A sada, da mi je, ili da ta deca brže rastu, ili da se sa mnom nešto zbude... Ah, ala me boli u potiljku i po temenu, kao da mi je sve u glavi u ranama... Napušta me valjda zdravlje...
Sebična nisam; jedan Bog zna da nisam. Imanje ovo čuvam kao oči u glavi, a poješće ga 'ala i vrana; ja sam se na njemu samo hranila, ali što sam pojela to sam zaradila...
Mala beličasta tela posuknu, pa pocrvene, pa pocrne i ukrute se kao da su drveni štapići. — Uh, ala je strašno što je riba nema. Veruj, Branko, sav sam se naježio, sve sam čekao da jedna bar mora zacvileti.
— Ama šta ti ljudi, tako zatvoreni, jedu! — Druga gospa razvuče usne, s pravim sažaljenjem, za prvu gospu: — Ala pitaš! ona dvojica gazda, da su živa i zdrava, i džakovi i sanduci puni i prepuni.
Trebala sam se udati... Sad... manj ora' ovaj ako će me uzeti. Jedini rentijer za mene... Uh, ala sam sama!... bar da je neki komšiluk...
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Ja ću se onda kao soko dičiti, jer ću nagradu dobiti: »Ah, ala je ova knjiga lepa!« ili: »Taj čovek dobro radi!« — Šta osećam, ili snivam, napio sam se vina, počeo sam letiti?
— Čimpeprič, »hi, hi, hi! ja bi baš zafalila mom kumu na takvom imenu.« »Ala bi se ja jedila!« Jošt smo mi srećni, gospodične, što se znamo pomoći.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Opet... Juri bezumno... Ah, smiluj se. Zaošinu. Gr-r-r-ru! Tresnu, urliknu. Tama... ponor... Gr-r-r-ru! Ala u ušima pišti. Ili je to jauk. Gr-r-ru! Neko stenje. Ali šta mi to noge pritiskuje? Gru! Gr-ru! Gr-r-ru! Majko moja!
Gr-ru! Gr-r-r-ru! Gr-r-r-ru! Prsti su mi zariveni u zemlju, kao da bih hteo da se slepim sa njom. Ah, bože, ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo.
Pojurismo... U mraku nazirem kako se zanosi slobodan zadnjak topa. Promakoh. Sad sam uz vozara. Uh, ala me ošinu bičem. Udarih ga pesnicom. Nešto se na putu isprečilo. Konj preskoči. Već sam negde oko polovine baterije.
— Zamisli da se neko našali sada, i tresne pred nas punu korpu vekni. — Bože, ala si lud! More peksimit, pa sa čajem... Delikates! — veli potporučnik Vojin.
— Ala, majko moja! — veli zadivljen Gruja. Sa nama stoje i neki pešaci. — Kažu, gospodin potporučnik, da je slano?
Verovao sam da je istina. Znajući pravednost komandanta puka... — Pazi, stoka jedna, ala podvaljuje! ... a kao disciplinovani vojnik, stao sam odmah na gledište komandanta puka... Svi prsnuše u smeh.
Engleskinja ispi do pola čaše. Potporučnik Toplica zacenuo se od smeha na Živadinovo znanje francuskog jezika. — Ala se „ritaš“ francuski! — dobacuje mu Toplica. — Excuѕez — poče Dragiša. — Comment vouѕ appelez vouѕ?
Krenuli smo odmah u bivak. Vojnici već pojahali gole konje. Veli mi Luka: — Pazi, ala se ućustečili, kao da je svaki od njih Napoleon!
— Nije ni zinuo! — dodaje seiz. — Ih, ala ga je potrefilo posred zvezde! — objašnjava moj posilni, zagledajući onu kokardu i izgovarajući ono „z“ kao deca koja
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi). KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli! VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?...
KOŠTANA (propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda. Duboko udiše i miriše): Ala miriše gora! (Magdi): A je li to ta, tetka, gora, što po njoj nekada komita četu vodio?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
To je nešto drugo. Kad Marko „ugasi žećcu“, posedne Šarina kao „ala na bijesa“, i teško tome ko mu na put stane! No Marko ima i jednu veoma ružnu crtu u svom karakteru.
Al’ besjedi Vuksan od Rovaca: „Ala, braćo, rđava junaštva! I ja imam dvore n timare, i u dvoru ostarilu majku, vjernu ljubu skoro dovedenu i sestricu milu
ljeta; sve sedam se sastalo dahija Biogradu na Stambol-kapiji, ogrnuli skerletne binjiše, suze rone, a prilike glede: „Ala, kardaš, čudnijeh prilika! Ono, joldaš, po nas dobro nije“.
poriče nešto (znači: ne) akreb, akrep — skorpija akšam — četvrta muslimanska molitva, posle sunčeva zalaska, veče ala — aždaja.
utva) zle (ga seo) — na zlo zlo ti vino — u zao čas piješ to vino zmaj — v. ala Zmaj-despot (Zmaj ognjeni) Vuk - Vuk Grgurović, unuk despota Đurđa Brankovića, sremski despot.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Da, da, pobjegao! — A kako bi tek bilo da ja, djevojčica, i to još najmlađa u razredu, skoknem kroz prozor? Ala bi to bila priča! Lunja ponovo baci jedan brz pogled na učitelja. Sad joj se više nije činio kao planina. Kakva planina!
Dječak odjednom protrnu. — A da nije slučajno napipao našu pećinu? Uh, ala bi to bilo... V Državnom cestom podno same planine protutnjali su njemački tenkovi i tako konačno svakom, glasno i
Dječaci zagrajaše: — Ihaj, ala je crn, vidjeće ga čitavo selo! — Oho Jovanče, vidiš li nas?! — razdragano povika Mačak, iako je znao da ga drug,
— Ala će ovo biti neka vesela ratna škola. Odavde djeca zaista neće bježati. Navratio je i poljar Lijan, začuđeno izbečio oči
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Ete veće dve godine i poviše!... Ama se vukujem i teglim s njeg’ kako ala s beriket. Da čuješ sal“. i stade da priča.
— Pogle gu što si zbori žena brljiva! — veli Tašana Taski. — Koj ti reče za begendisuvanje? — Zna si cela ma’ala i sav grad, — ta ja da ne znajem! — odgovara Doka.
pitujem gi pa ja. — „Ne vidosmo, zbore si, ama druzi vidoše i pričaše ni; ta sag po ma’ala za ništo drugo sal za toj se zbori“. Pa kako gu je ugrabija? nitujem gi pa ja.