Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Nije hteo Ivan gutljaja rakije bez Alekse popiti, niti Aleksa bez njega. Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa. Radost, žalost, zlo, dobro — delili su zajednički.
Svi se ubezeknuše. Lazar polete k njemu, a Ivan se diže na noge. — A što? — Više je nećete naći. Ona je u Aleksinoj kući. Kao da je grom među njih udario. Zanemiše, pa niko da bi reči... Turčin prvi dođe k sebi. — Šta govoriš ti?
— Sad ih nema nijednog... Ali tamo su!... Oni su prikriveni. Ja dam glavu ako nisu prikriveni! — A gdje? — U Aleksinoj kući, zgradi, avliji, ma gde, samo su tu!... — Ti si budala!... Još sam ti otoič rekao da si se prevario...
On pokuša da još jednom uveri Turčina da je istina video te ljude u kući Aleksinoj. — Molim te... — Ostupi! — reče Kruška mrko... — Ne guraj me od sebe, dragi aga!...
Tamo tek beše pakao... Pa i nije bilo lako! ... Mada nikog nije zatekao u kući Aleksinoj, opet mu se činilo da je sve ono istina što je Marinko video... Ne vara se Marinko! Njegovo oko vidi u najgušćoj tami...
— Čuješ, Milošu! Ti si pošten čovjek. Ja te volim, ne mrzim te. Ali ti velim: ako ti sad iz ovijeh stopa ne odeš Aleksinoj kući i ne uzmeš djevojku — onda gledaj kuda ćeš! Oči su mu sevale. — Dobro — reče Miloš i ne znajući šta govori.
— Molim te, popo!... — Ne presecaj mi reč!... Ti to ne smeš reći!... Ti misliš da je lakše kudikamo otići Aleksinoj kući, uzeti Jelicu za ruku, pa je dovesti i dati Lazaru. Je l̓? — Ja sam doista tako mislio. — Eto da sam znao!
To je hajduk, gorsko zverče, koji će ti puškom grkljan izvaditi, kao što je Sali-agi! Nego, dragi moj, idi ti kući Aleksinoj, pa se s njim lepo namiri... — Bog s tobom, popo! — Čuj me! Nećeš se kajati!... Idi se namiri s Aleksom!
— To se vidi po tebi — dobaci mu Aleksa kao iz rukava. Turčin je slušao taj razgovor i čudio se kuraži Aleksinoj. — A što se to vidi po meni? — upita Marinko, pa mu se bezobrazno unese u lice.
Nasloni mu zatim vrg na opečene usne i pusti nekoliko kapi... Kao milje neko razasu se život po snazi Aleksinoj. On se opre rukama, ali još beše malaksao. — Vode!... Vode!... — Ne smemo mu mnogo davati, to bi ga ubilo!