Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
zdanje velelepno, i na polzu naroda, ali zar je baš trebalo rušiti Konak Obrenovića da bi se sazdalo Zdanje Anastasijevića? I to u vreme kada su Obrenovići izgnani, a Jevrem umro? (Kapetan, pri tom, i nije bio baš za Karađorđevića.
Otuda su, u Vidinu, Anastasijevića dočekali ne samo kao dobrotvora nego i kao spasioca: kad nije hteo da mu plate, darivali su ga, nemilice, novcem.
Jevrem Obrenović, jednostavno, nije imao poverenja, u Mišu Anastasijevića. Bio je jedini koji nije imao poverenja, ali mu to nije smetalo.
Mogao je, dakle, bezbedno da se ljuti i da, tako, ljuti i Kneza a uznemirava Anastasijevića. Tada, Anastasijević i jeste bio uznemiren.
I uplašio se, on, za koga se verovalo da ne zna za strah. Od tog vremena počinju dobročinstva Miše Anastasijevića. Ulagao je novac, davao zajmove, opraštao dugove, pomagao sve što je vredelo pomoći.
Tamo je i umro, prerano, satrven mnogim bolestima od kojih je, izgleda, neka unutarnja griža bila najopakija. Anastasijevića je ova smrt ražalostila ali i umirila: u sebi više nigde nije mogao da primeti one meke, opasne mrakove.
Međutim, uoči Svetoandrejske skupštine kojoj će biti predsednik, to je već 1858. godina, pred Anastasijevića je iskrslo novo iskušenje.
da se razruši: odnekud je silno želeo da na mesto stare kuće Gospodar-Jevrema Obrenovića dođe novo zdanje Ka petan-Miše Anastasijevića. I došlo je. Kad su, 1863, skinute skele sa palate na Velikoj pijaci, Anastasijević je buljio u svoje Zdanje.
prema raskrsnici na kojoj se ukrštaju njegova i Gospodar-Jevremova ulica: ulice se ukrštaju ali se putevi Kapetan-Miše Anastasijevića i Gospodar-Jevrema Obrenovića i u smrti razilaze: ni na tom uglu ova dvojica nikako da se susretnu.