Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Al' šta je znao raditi? O koleri mu pogibe tolika čeljadija, da je posle Anoku držao kao malo vode na dlanu. Ne valja to maziti dete i popuštati mu, pa da je jedno u svetu. Ama nikako!
I Velinci se dade na smeh: — A što, Zlatane? Šta ti je učinio Vilip? — E, a hoće da uzme Anoku! — Pa? Neka uzme! — E, al' ja ne dam!
Hodi da spavaš! Ne boj se — isprosićemo mi tebi devojku... baš ako ćeš i Anoku! — Hoću ja, bogami! I snaha iznad kuće provede pijana devera po mraku do vajata.
— Arsen?... To onaj što smo ga letos zamomčili? — Taj! — Veliš, onu Burmazovićevu vižlju? — Ja! — Anoku? — Nju! — Nije ona za našu kuću! — Nije, i ja velim! Ali on, prosti me, zaneo se baš zorli.
Đeda kao da izgubi strpljenje: — Čuješ, ti, more, šta ja tebe pitam?... Pitam ja tebe: kaži ti meni, miluješ li ti Anoku? To ti meni kaži!
— svima vama i vašim ženama zapovedam da u svemu slušate ovu ovde — rukom koja cepti kao prut pokaza na Anoku — i neću ništa da mi radi u kući, da ne uprlja gospodske ruke. Ni vina da natoči!
Ćutećki prođoše pored Anoke, a sve naokriške, bojeći se da je se koje ne dotakne. Strašan i užasan bes razdiraše Anoku. Kao pomamna ulete ženama u kuhinu: — Jeste li čule, vi? Žene, pa da ne čuju!