Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
u steni čiste sige što se okomito spušta, kao ljudskom rukom zasečena, nad pitomu uvalu zvanu Mrki do, gde prebivaju apište, sitna, pogana stvorenja, koja u gluvo doba noći izlaze na raskrsnicu drumova, zaskaču na leđa usamljenih prolaznika i
Možda ću preterati kad kažem da se dečak pre svega ustremio na zla stvorenjca apište, koja kako narod govori stanuju baš ovde, u pukotinama ove stene.
“ Znam koga si poslao u svinje. Naše susetke apište. Rekao si im: „Idite!“ i one su poslušno otišle, pa ako su bile male izabrale su prasad i nazimad. Ušle u njih.
Opio si nas rakijom i nahranio svinjskim pečenjem. Da li su apište na vreme utekle ili smo i njihova sitna telašca oblaporno proždrali?