Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Pre smo stanovali vrata do vrata sa baba-Jokom i njenim malim unucima, a sad prozor do prozora sa apsenicima. — Mija se matoro zasmeja. Kako se to odjedared promeni, kao da nas je košava prebacila gde nikad nismo bili...
Kako se to odjedared promeni, kao da nas je košava prebacila gde nikad nismo bili... — A da li nosiš apsenicima ponekad da nešto pojedu? — pita Jana.
— Nosim, dabogme da nosim, i hleba, i sira, i šta imam, samo moram da se čuvam da me niko ne vidi. Ne sme se sa apsenicima razgovarati. Ali ja razgovaram. Pre neki dan su uhvatili na vašarištu ludaka.
Mija, prema tome, i dalje zalazi u kasarnu, ali ne povraća rakiju i ne priča devojčicama o apsu i o apsenicima. Janin otac je poklonio ćerčici jednu od najlepših svojih knjiga, s mnogo slika uz putopis nekoga putnika po Africi, i