Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
evo i veće nevolje, još je veći zulum nametnuo: na noć ište mladu i devojku, pa devojku Arapine ljubi, a nevestu sluge Arapove.
Već mi kaži Arapove dvore, gdi su dvori Arapina crna? Imam reči besediti s njime“. Devojka mu poče besediti: „Dragi brato, neznana
Imam reči besediti s njime“. Devojka mu poče besediti: „Dragi brato, neznana delijo, a što pitaš Arapove dvore? Što i pitaš? ostali mu pusti!
devojki: „Na ti, seko, trideset dukata, pak ti idi svome belom dvoru, pak se rani dok ti s’ sreća javi; samo kaži Arapove dvore, ja ću platit svadbarinu za te.
Ispadoše Arapove sluge da pod Markom dobra konja prime, a kad blizu ugledaše Marka, ne smedoše pred Marka izići; beže sluge pod šator
Kan’ da nije na njemu ni bila!“ Trže Marko sablju od pojasa, pak zaredi Arapove sluge: iseče mu četrdeset slugu, a četiri ne kte pogubiti, već i Marko ostavi za pravdu, koj’ će svakom pravo
j’ ne kljuju orli i gavrani, pa avliju pustu nakitio, nakiti je arapskim glavama, Arapovo blago pokupio; a četiri sluge Arapove, koje nije teo pogubiti, opravi i po Kosovu Marko, opravi i na četiri strane, te telale po Kosovu sluge: „Gdi devojka
ubojito, prikova ga Solunu za vrata; pa povadi sablju alamanku, te Arapu odsiječe glavu, pa na sablji glavu dohitio, Arapove oči izvadio; oči zavi u tanka jagluka, baci glavu u zelenu travu. Pa on ode tamo uz čaršiju.
Pred dvorom je dora odsjednuo, pa on sjede na meku ložnicu, pa izvadi oči Arapove, te ih baci svojoj miloj seji: „Evo, sele, oči Arapove, neka znadeš da ih ljubit nećeš, sele moja, za života moga!
je dora odsjednuo, pa on sjede na meku ložnicu, pa izvadi oči Arapove, te ih baci svojoj miloj seji: „Evo, sele, oči Arapove, neka znadeš da ih ljubit nećeš, sele moja, za života moga!