Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ni gospoža Božič više nije očekivala kapetana. Ona je, posle povratka u Beč, i ponovnog aresta svoga muža, imala da trčkara u Nojštat, i đeneralu Montenuovo.
Trifun pogleda, ozbiljno, brata, i reče da ne valja sprdati se sa sirotinjom i da je tu ženu u rod doveo, da rođaku od aresta spase. Ana ga onda napade da je pod starost doveo švalerku u kuću, kraj matere svoje dece.
U vojenim stvarima bio je spretniji i uspeo je da prođe kroz Srem i vrati se u Beč, bez aresta. On je pred ponoć, petog septembra, stigao, mirno, u Rumu, pred kuću oca gospože Kumrije, kapamadžije Grozdina.
Kopša je Pavlu pričao i to, da se Božič raspitivao za njega, Isakoviča, kad je pušten iz aresta. A pričao mu je i to, da se među oficirima, u Engelu, zna da ga je gospoža Evdokija, kad ode, tražila u birtu, kao
Kopša je savetovao Pavla da se čuva Božiča. Božič je čovek koji ne preza, ni od ubistva. Kad se iz aresta vratio, zatvorio je rođenu ćerku u neki manastir papežnika, jer je čuo da i ona, za nekim oficirima, jurca.
A uobrazio je, da je aresta dopao, pri povratku iz Budima, na denons kapetana Deruniča, Joana Runiča, pa je tog nesretnika pregazio kolima, kad se
Agagijanijan reče Isakoviču samo toliko, da je Božič bahatiji, otkad je pušten iz aresta, više nego ikad. Dolazi u Engel, sa svoja dva joldaša, i podmeće nogu prolaznicima, i izaziva.
Išao je u Mitrovic. A bio je i u Gracu. I da je hteo, nije mogao to da odloži. Čuo je, kaže, da je Božič pušten iz aresta i da se vratio kući, pa nije hteo da smeta, u toj porodičnoj sreći i radosti.
Neka je pričeka malo, mesec, dva – zasada, ne bi mogla, sve, Božiču, reći. Tek je izišao iz aresta. Osvetlao je obraz i njoj i sebi.
Niti zna da voli, niti žene, udate, zaboravljaju brzo svoje švalere, niti drugog traže. Božič je hteo, kad je iz aresta izišao, da joj učini vizit, već prve noći, ali mu je ona rekla da je ostavi na miru, i da to ne može biti.
Tukao ga je, kaže profoz, koga je zapamtio. Taj profoz neće dugo. Nema mu dugog života. Otkad je iz aresta izišao, malo se oporavio, ali je izgubio svoj filosofičeski mir, koji je, u knjigama gospože Montenuovo, naučio.
Bio je sav u srmi i srebru. Sve je na njemu bilo novo, otkad je izišao iz aresta. Bio je nafriziran i namirisan, jako. Arest je, međutim, očigledno, na Božiču bio ostavio vidnog traga.