Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
A od svih drugova jedino se taj Ariton ocu mu i majci svideo. I to zato što je taj Ariton, tada momak, sâm, sa sela, ipak već bio svoj čovek, imao nešto,
A od svih drugova jedino se taj Ariton ocu mu i majci svideo. I to zato što je taj Ariton, tada momak, sâm, sa sela, ipak već bio svoj čovek, imao nešto, stekao.
I čak im bilo milo njegovo druženje s njihovim Mitom, jer su bili uvereni, da ga on neće pokvariti. Taj je Ariton držao bakalnicu na kraj varoši, u mahalama, daleko od čaršije.
Tamo je Mita i zavoleo neku baštovanovu kćer, Maru, plavu, ali razvijenu devojčicu. Ariton je to znao, ali Mita nije dao Aritonu za tu njegovu ljubav nikome da kaže, a kamo li još roditeljima mu.
Čelo glave sedeo je na stolici omalen, crnomanjast čovek. To je valjda bio taj njegov drug, Ariton. Marike nije bilo. Sigurno je u kujni. I oca mu nije bilo.
Zar ste izišli? — Eto, sinko, — jedva dočeka i poče da se tuži mati mu. — Govorim ja: nazepšće. Ali Ariton... — I glavom bacajući na njega krivicu, pokaza na Aritona. Ariton se obrecnu na nju. — Šta: nazepšće?
— Govorim ja: nazepšće. Ali Ariton... — I glavom bacajući na njega krivicu, pokaza na Aritona. Ariton se obrecnu na nju. — Šta: nazepšće? Ništa mu neće biti. Sve ti... — Pa dobro, ništa!
Ćutali su. Majka mu je jednako utopljavala noge, a Ariton je ljuštio neke jabuke što mu je kao ponude bio doneo. Mita nije hteo da jede, ali nije ni odbijao.
— Kako posle? Jedi! — Nekako surovo, ali razdragano, kao stariji brat mlađega, nudio ga je Ariton i silom ga gonio da jede. — Uzmi, sinko, uzmi! — dodavala je radosno mati mu. — Ama, ne mogu! — pravdao se on.
— Zašto, sinko? — uplašeno i uvređeno poče da mu se odupire ona. — Pa da gledam... Ariton se doseti kako mu ona smeta, i podviknu joj: — Idi ti, idi spavaj. — Ama ne spava mi se!
— Ama ne spava mi se! — branjaše se ona, a već poče da se diže. — Idi kad ti se kaže! — obrecnu se na nju još strože Ariton. Ona se diže i ode u sobu. Čudo, kako su se Aritonu svi pokoravali, slušali ga.
da to oni čine zbog toga, što misle da što god im on kaže, zapovedi im, da to njihov Mita hoće, da kroz njega on govori. Ariton je to znao, pa je zato bio slobodan, osoran.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
rukama, zavrće rukave, i Sofka ču kako on, kao uvek, visokim i razvučenim glasom naređuje: — Neka se ide i dovede Ariton navodadžija. Neka on ode kod gazda-Marka. Neka mu javi da doveče dođe na „pijenje“ Sofkino.