Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Taj je Ariton držao bakalnicu na kraj varoši, u mahalama, daleko od čaršije. Tada bi tamo Mita bežao, jer se od Aritona nije stideo, jer su se njih dvojica toliko voleli, drugovali.
A uvek bi, kad bi on tako uveče otišao kod Aritona, pošto se dobro zatvore u njegov dućan da ih Niko ne vidi, pili, pili cele noći.
Čak nije dao da se ma šta primeti. Samo, otada je češće odlazio Aritonu i tamo ostajao, i, kao i pre sakriven, kod Aritona duže, više pio. I uvek posle takve potajne pijanke vraćao bi se kući, i bivao još mirniji, poslušniji.
Samo jednom. A to je bilo, kad mu se ta, baštovanova kći, udavala. Silom je on Aritona nagnao da joj odu na svadbu. Kupio joj i dar, skupu basmu, i poručio: da od te basme ne pravi sebi odelo, već kad
— Govorim ja: nazepšće. Ali Ariton... — I glavom bacajući na njega krivicu, pokaza na Aritona. Ariton se obrecnu na nju. — Šta: nazepšće? Ništa mu neće biti. Sve ti... — Pa dobro, ništa!
Grlo mu je pucalo. — Oh! — odahnu. Rakija ga zagreja, osnaži. On se podiže, okrete i poče da gleda u Aritona milo, blagodarno: — Tone moj ... — poče da mu tepa. — Pij, de! — prekide ga Ariton, smućen od tog njegova milovanja.
Ispred nas kola, pokrivena, rabadžijska, a u kolima... — Ne to! — uplaši se Mita i okrete od Aritona. Ali se videlo kako bi on voleo da Ariton, i protiv njegove molbe, i dalje produži, da priča valjda kako je u tim kolima
— Pa dobro, neću — pristade Ariton. I opet zaćutaše, i to dugo. Mita, potresen i kao ljut na Aritona, okrenut od njega, disaše teško, uzbuđeno. Odjednom se okrete Aritonu. — Da li zna da sam bolan? — Kako da ne! Zna!
— I na to željno, halapljivo zagrize krušku. Marika skoči od Aritona. I, uzdržavajući se da se ne oda, brzo siđe niz stepenice, zamače iza kuće stiskajući oči palčevima.
Mita vide, primeti, bi mu neprijatno, izvadi iz usta krišku, i kao da ga je za to Ariton nagovorio poče da kori Aritona: — Nisi trebao. — Šta?