Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
A pred nama su bile neke improvizirane, uske stepenice. Gotovo trošne. Ispeo sam se žurno i pružio ruku Arleti. Iako je njena ruka bila u kožnoj rukavici, osetio sam koliko je mala i topla.
Toma je razumeo, i naginjući se preko polete, obrati se Arleti: — A vi, Lulu, jeste li zadovoljni svojim kavaljerom? On je, istina, divljak, dolazi sada sa fronta, ali vi ćete uticati
— Toma se diže. — Hoćemo li u restoran, na čaj. Poleta ustade, povlačeći kaput naniže. Toma priđe Arleti, obuhvati je oko pojasa i lako je povi preko ruke. — Zavaliću vas u sneg! Ona pruži ruke prema meni.
— Znam da vas Tom voli... — Ne sumnjam. Ali sada ja nisam u pitanju. Najzad, ja sam žena, bože moj!... Ali reč je o Arleti. Ona ne sme da zna gde se ja nalazim. To je jedno. A drugo, što je najvažnije, ona treba da ostane sa vama...
Luka zausti da nešto kaže, ali ućuta. Kada smo se idući put našli, Toma se obrati Arleti i meni: — Znate šta, moja deco: vi ćete nas izviniti. Potrebno je da sa Poletom kupim neke stvari.
Pokušavao sam da raščlanim ova dva zbivanja, od kojih je jedno telesna potreba, a ono drugo, osećanje prema Arleti, kao neophodnost duševna. Užasno bi bilo zaista da je sve usredsređeno na jednoj ličnosti. Ali, de!... Šta sam mogao.
Bojao se da ne učinim neku glupost. On je legao na divan, a ja sam pisao Arleti... Setio sam se i Francuza. Napisao sam staroj gospođi, kojoj sam govorio o dužnosti, otadžbini...
Nečije snažne ruke ščepale su me i svalile na sedište. Toma je otvorio prozor. Očajno sam ispružio ruke prema Arleti, koja je trčala pored vagona. Iz očiju su joj tekle suze. Mahala je rukama govoređi: „Dragіcha, Dragіcha chéri!
Nije otvarao oči, i jedva progovori: — Ti si... jedini trezan. Ako poginem... slušaj, javi... mojoj maloj... Arleti. Utešio sam ga da ne brine, pokrio ćebetom i izišao...