Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
XX Početak oslobođenja. Pred rat. Crkvu počeli i po drugi put da dižu. Prvi put je razorili Arnauti i ostali Turci kad videli kolika visoka i velelepna crkva počela da se diže.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Kad je čovek tako vitu, plavu, nežnu a razgovorljivu vidi, ko bi rekao da je ona, kad su je Arnauti grabili, uz put ih noću zavarala i ovamo pobegla.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Žandare da ne gađaju u u... u... u glavu. I on podiže oči k nebu. — Treba se i tamo a... a... a... dovijati. Arnauti sede skrstili noge, puše i smeju se. I onda pop hoće da ispovedi Sekulu. On i to odbija: — Bolje stojim kod Boga, p...
Sve vi tako, nema, k'o Arnauti, a kad dođe neprijatelj, čik njemu kaži nema. — Ja kako, veli komandant i namiguje na ađutanta. Samo strogo, Stevane!
I svakako sećate se dobro: baš kad, ludi od bola, roditelji ukopavahu razlog svoga života u mali grobić pored puta, Arnauti gađaju sa nekog brega u gomilu, u nas što i sami utučeni prisustvujemo tom tako bolnom ukopu.
Sviram, kao, u sviralu, a nigde nikog, osim stada i mene, nema. Odjedanput nagrnuše sa dve strane Arnauti, naoružani puškama, a među njima i puno nekih žena. Kad, ne postaja dugo, a oni poskidaše puške i počeše pucati.
Siđem opet s konja i čučnem tu kraj vatre. Svi mi pričaju, da su i noćas bili tu i da su Arnauti gađali baš u njih, baš u vatru, koja je ovako isto gorela. Drumom promiču ranjenici. Teže ranjene nose na nosilima.
U ovoj beskrajnoj pomrčini ne vidi se i ne čuje ništa sem kiše, koja zvrca golo granje i suvo lišće. Gde li su sad Arnauti? A gde sam ja? Da nisam slučajno prešao na njihovo zemljište, jer je šanac, odakle sam pošao, na samoj granici?
Nećemo, mislim se, biti ubijeni kao paščad. Idemo dalje i ćutimo. Nesumnjivo je da nas, Arnauti svakoga trenutka mogu ubiti. Mi smo na svaki način na njihovom zemljišu, jer lutamo skoro celu noć.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
No uzalud. Za Rogožnjanina su oni po malo hajduci, po malo bezverci; za Štavičanina divlje Koze kao i Arnauti, a Pećanci im ćutke više cene prve lude no pušku.
Njemu, Ivanu Vojinoviću, tiću od sokola, rišćaninu od rišćanina. Kad bi smeo?... Eto junak je da Arnauti drhte od njega, bogat je i bezdetan.
Srbi su ga izbegavali, a Arnauti sa sela ne rade ove poslove. Jedne je godine, u nevolji, najmio mamuške Cigane, ali je posle nekoliko dana pošla
Tu poštu učinili pokojniku domaćini Arnauti, jer im je poginuo, može se reći, na pragu, u njihovu mlinu. Njih dvadesetak čučnulo unaokolo, prislonilo puške uz
Boga jauknula, ali videvši kako je iz kuće sve izbezumljeno potrčalo, njoj pade na pamet da su dole oko njena mrtva sina Arnauti, kojima će možda biti drago da je vide slomljenu i neobučenu, pa da se posle svete ne toliko, svakako, njoj koliko njenom
Nije joj se sin uplašio ni kad mu je zrno srce raznosilo. „O, dobro, sine, dobro!.. Samo da se Arnauti ne slade!..“ Onda povika: — U, đeco, napokon vam bilo!.. Umuknite! Ne sramite mi mrtva junaka!
Kao da joj je drago što gleda mrtva sina. Pojavi se sablja– žnjiva slika za gledaoce. Rodbina odista umuče u čudu. Arnauti počeše da se zgledaju.
A–a, junače, nemoj se omrznuti!.. Od ovih čudnih reči domaćin sasvim pretrnu, a Arnauti se sasvim zbuniše. Ne bejahu oni navikli dosle da se jedna Srpkinja ovako drži, niti ovako tvrdo srce pokaže.
Neka je prosto, gde se čuje i gde se ne čuje: neka je prosto!.. Vujana naredi da žalosna povorka krene. Arnauti poustajaše i ponikoše da je s pažnjom propuste, jer dalje običaj ne dopušta da se ide. Druga je vera.
Rekoh ti pred ljudima. Moja je besa tvrda a ne kao tvoja, viteže. Zbogom!.. Ona pođe put sela. Arnauti odmah vešto okružiše domaćina. Jer se menjaše u licu i sve upornije pogledivaše za ženom.
Ima divnu svoju zemlju, prikupnjenju i od dedova nasleđenu. Ima i veliku predio– nicu konoplje. I age i Arnauti bacili su oko na njegovi baštinu.
Ali age i Arnauti hoće njegovu zemlju. Prete mu, nude otkup, daju velike novce. Ne da on zemlju, ne da je ni za kakve pare.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Posle našega odlaska iz šanca, Turci su učinili još tri glavna juriša. Poslednji juriš izvršili su Arnauti, i dogonili su se do pod sami šanac.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Noć je bila hladna. Kroz puškarnice svojih kula gledali su nas zlurado Arnauti. Sedimo pored vatre, a Luka nešto računa na prste.
Stražari su mrzovoljno zurili u noć... U selu je kukurikao petao. A u daljini prasnuše nekoliko pušaka. Ili Arnauti pljačkaju... Ili naši izvršuju pravdu nad njima. Svejedno. Nekoliko života manje. Na granici smo otadžbine.
Kapetan Radoslav prati jednoga podnarednika da ih vrati. — Drenica je ovo... Mogu lako da pripucaju puške. — Ko... Arnauti? — okrete se poručnik Branko. — I nas mrtvih se oni plaše, a kamoli ovolikih topova.
Crnogorci su uzimali samare iz okolnih mesta „po kratkom postupku“, objašnjavajući kao da su ih darovali Arnauti. Samare su ustupali višim komandama i uglednijim ličnostima.
Ili ćemo besmisleno i glupo izginuti, da bi se nad našim mrtvim telima cerekali i kezili Arnauti. Komandant zaćuta. Odnekud iz daljine dopreše uzvici: „Živeo, živeo, živeo!“ Stroj kao da se uskomeša.
U varoš nisu odlazili, jer nisu imali para. A po okolini nisu skitali, pošto im je predočeno da su Arnauti nepoverljivi. Čuli su da su Arnauti opljačkali čitave odrede naše vojske, a tek neće pojedince.
A po okolini nisu skitali, pošto im je predočeno da su Arnauti nepoverljivi. Čuli su da su Arnauti opljačkali čitave odrede naše vojske, a tek neće pojedince.
Tražili su zlato. — A meni se nešto smrče pred očima i viknem vojnicima: „Na gotovs!“ Kad škljocnuše zatvarači, Arnauti se razbegoše na sve strane. Na Božić devetsto petnaeste, ručali su vojnici čorbu sa listinama od kupusa.
Vojnici pretovaruju stvari na druge konje. Celom dužinom puta leže naduvene i oglodane lešine konja. Arnauti stoje u grupama pored puta i zlurado nas posmatraju. Kao hijene, čekaju oni podmuklo svoj plen.
Iako su torbe u vojnika prazne, kao i njihovi stomaci, znaju Arnauti da se sa izmučenim i ostrvljenim pešacima ni šala ne zbiva, a još manje zameće kavga.
Zaustavismo se pred jednim selom. Trebalo je sada nabaviti hranu za konje. Sa naoružanim vojnicima odosmo u selo. Arnauti se slegoše oko nas, gledajući neprestano u naše puške.
Malo arnautski, a više mimikom objasnili smo im da smo došli da kupimo seno. Arnauti su klimali odrečno glavom i značajno se pogledali. Onda su se izdvojili u stranu i nešto pogledali.