Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Bilo je u tim rečima zavisti, a pomalo i netrpeljivosti. „More ljubićeš ovu cevku!“ — odgovarali su artiljerci... „Ah, dok je meni puške, putuj igumane...“ — govorili su mrzovoljno pešaci... A već dojadi i ovo marširanje.
Nije ipak prijatno. Iako je pripeklo sunce, ledena strava prožima telo. I, pred bliskim sudarom, artiljerci se okreću, tražeći očima pešadiju. Nekako smo sigurniji kada su oni pored nas.
“ Bunovni ljudi tovare svoju, spremu. Pešaci se naslonili na puške i dremaju, a artiljerci posedali na lafet ili prednjak i čekaju. Začu se najzad kloparanje i, po noći, čitava reka ljudi krete u jednome pravcu.
pogledasmo slobodno u nebo i zaradovasmo se životu. POD OKRILjEM KRSTA Bolničari su odnosili mrtve i ranjene, a artiljerci su na rukama nosili glomazne topove, da se ne bi čuo ni najmanji šušanj. Tek kada pređosmo reku Bitvu, odahnusmo malo.
— Na osmatračnicu, gospodine pukovniče. — Ajd, ajd! — Pa se okrete: — Slušaj, malo brže da otvarate vatru vi, artiljerci. — Pa prema situaciji...
Mi odosmo, a ti škljocaj. Kuršum zviznu. — Drž ga bre, ne daj!... Uhvati ga! — razleže se veseo smeh pešaka, dok artiljerci uzdižu ramena i pogledaju unezvereno, očekujući sa nestrpljenjem da se već jednom krene. Kretosmo kroz selo.
U jednom naletu, treba osvojiti njihove položaje... Aleksandar priđe i predstavi se. — No, hvala bogu, da jednom i artiljerci mene potraže. Večito tražim ja njih — govorio je komandant u šali.
Da odmognu Česima, a i sebe malo da snabdeju. Na tu opštu razmenu otrčaše i artiljerci... Malo posle silaze zarobljenici u surim iscepanim šinjelima, dok se Tanasije šepuri u jednoj bundi, sa lulom u ustima.
Zarobljenici uređeni po četvorica kretoše, bez oružja i spreme, lagano nizbrdo. Na položajima ostadosmo samo mi artiljerci, sa onima mrtvim. Kretosmo da razgledamo razbojište.
Pešaci zajedno maršuju, zajedno se hrane, zajedno jurišaju, zajedno umiru. Artiljerci su međutim razmešteni po položajima. Baterije se navikavaju na samostalan život, a tako ostaje i za vreme zatišja.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Uostalom, svi oficiri još uvek igraju bilijara u rukavicama, osobito artiljerci, i duboko veruju da će za godinu‑dve marširati u Pariz. Zar vas to čudi?
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Kako ne! — Tada smo jedva stizali pešake, mi artiljerci. Željno sve živo da ponova vidi Beograd posle petnaest dana njegovog ropstva.
Krakov, Stanislav - KRILA
Topovi su bili spremni i mirni. Kao žuta brdašca gomile praznih topovskih čaura ležale su kraj njih. Artiljerci su sedeli kraj lafeta i večerali. Ispred topova je bilo pobijeno oguljeno kolje, i ono se belelo u mraku.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu. Čuli smo još jasnije pucnje topova. Bog bi znao šta ovi artiljerci gađaju po noći. Sa jednoga uzvišenja ugledasmo i jednu našu bateriju. Blizu smo položaja.
Morao sam i revolver da potržem. Naiđe tada i jedna grupa artiljeraca, noseći neke denjkove na leđima. Znaš... gospoda artiljerci pratili vojnike čak na Ostrovsko jezero, da im se pere veš...
da prilikom sutrašnjeg juriša u svakom vodu po jedan vojnik ima na leđima privezanu po jednu trobojku, da bi nas artiljerci razlikovali i videli liniju našeg streljačkog stroja. A ako nema trobojki, onda da im se za leđa svežu svetli plehovi.
Ali ako me artiljerija pomogne, ja garantujem da ću zauzeti Sivu Stenu.“ „Artiljerci kažu da ne mogu dejstvovati zbog magle. A međutim, treba da se olakša situacija prvoj i trećoj armiji.
Ali mi se sve više privlačimo njihovim rovovima, da bismo ušli u onaj mrtav ugao koji artiljerci ne mogu, i ne smeju da gađaju. Dosađuje nam samo kamenje koje pršti preko naših glava.
— prevuče rukom preko lica „Fikus“. — Pozivaju da se trkamo... „Di“ su ti konjanici, maj-čini sinci, i vi artiljerci, š’o gađate: plotun zdes-desna! — Ja ko pešak htedo da poginem na... astal... Dela, žene kisele — veli Brana „Maher“.
Sigurno sada posedaju rovove. Opet me mučila osamljenost. Iako sarađujemo na istom poslu, artiljerci se teško privikavaju na ovaj život među pešacima. Ili je to valjda strah od smrtne opasnosti.
— A ne, morate ići na objavnicu. — Ali, ja isto vidim i odavde. — Ne znam ja... Imate vi artiljerci često običaj da razmanete po nama. Za mene će to biti garancija, da vas stavim na najistaknutije mesto.
— Gotovo je! — reče dosta suvo i hladno. — Zapamtiće nas dugo — veli jedan vojnik. — Bugarski artiljerci nagrnuše u jedan zaklon, a ja za njima bombu. — A šta je sa topovima? — Ne postoje više... — Nisu se nadali.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Komore se uveliko osipaju. Izvan Mitrovice počela je i pešadija, dok su artiljerci još uvek vezani svojim osećanjima za oruđa.
Kao da se zagrcnu. — Gospodine kapetane, pešaci se zaklinju na zastavu, a mi artiljerci na topove. Pošto smo uništili topove, mi smo razrešeni naše zakletve i izveštavamo vas, da smo mi slobodni...
Drugo je zastava. To je svetinja vojnička i nju podjednako čuvaju i pešaci, i artiljerci, konjanici i komordžije. Je li tako, Stajiću? — obrati se komandir jednom rezervnom naredniku.
Sustigosmo i jednu „volovsku kolonu“. Vojnici neke komore uništili kola u Peći, a stavili sada samare na volove. Artiljerci se čude i zapitkuju komordžije koliko volovi mogu tereta da ponesu. — Onoliko koliko mogu njihove noge da izdrže. Sto...
Onda su im održali govor. A odmah zatim komandovaše „mirno“ i „na parove razbrojs!“ Pošto artiljerci nisu imali ni topova, ni konja, izvodili su pešačku obuku i maršovanje.
Idu kao guske — jedan za drugim. Hteli bi sve da vide i svuda da provuku glavu. Artiljerci se sakupljaju oko onih topova i već upoznali njihov mehanizam.
Pešaci već lakše idu. Ali artiljerci nabadaju zemlju, kao da gaze po blatu. Dugo smo maršovali. Tek pred veče stigosmo u jedno malo selo, pokriveno debelim
Od ubrzane puščane paljbe podiže se oblak prašine i otkri celu liniju našega rova. Neprijateljski artiljerci su osmatrali i počeše da nas tuku nekim teškim oruđem.
Tu probiju naš front i nalete na baterije. Naši su se u odstupanju tukli, braneći svaku stopu, dok su artiljerci gađali na karteč.
Petrović, Rastko - PESME
Tamo artiljerci pune svoje gigantske lule, Njihove su lule ogromni topovi. Tamo neka je moja snaga sa vama Da ispunimo celu jednu fabrik
Mi artiljerci smo teški seljani koji dimom gone komarce; Sva noć bila je noć električnih talasa, svetlog čelika i Nesavladljiva kašljanja