Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Često bi dobacivali artiljercima: „Lako je vama“. Bilo je u tim rečima zavisti, a pomalo i netrpeljivosti. „More ljubićeš ovu cevku!
Vala, da se sretnemo jednom, pa dža, ili bu! — i, vadeći palidrvce, dodade: — Lako je vama, artiljercima. — Jest, vozarima — dodaje Rajko punilac — a mi poslužioci idemo stalno peške. — Eh — manu rukom pešak.
Jer u ratu se krade. Vrlo često iz nužde, a nekad po navici. Često iz inata i pakosti. Pešaci zavide artiljercima, a ovi ne trpe konjanike. Nikad artiljerac neće od pešaka da nešto digne.
Trebalo je samo jedna puška da plane, pa da se odmah vratim. Ali stid me od vojnika. Vole pešaci da se podsmehnu artiljercima. Kod onoga drveta zadrhtah — zavukoh glavu među ramena i potrčah što brže mogu. I tada se setih probušenoga kazana.
— A, jest! — manu jetko glavom. — Sigurno bi to artiljercima bilo prvi put. Ko, bre, od vas ode u apsu? — E, bato — upade Aleksa — drugo je kada je situacija kritična...
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Artiljerija naša sve je žešće tukla i raznosila njihove rovove. Nekoliko granata padoše ispred nas. Maramicama dajemo artiljercima znak. Ah, da mi je onda pao šaka taj naš komandir baterije...
Komandir me je poučavao kao đaka, ali bez ironije, koja je inače svojstvena pešacima kad razgovaraju s artiljercima. Išao sam poslušno za njim. Sledovao sam mu sa punim poverenjem.