Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I Kruška staješe preneražen, ali brzo dođe k sebi te polete vratima. — Meho! Aso! Ibro!... Brzo napolje! Vidite tko je tamo!... Momci istrčaše u pomrčinu. Ali pomrčina kao testo.
Samo diže glavu, pa kad vide ko mu je gost, on je opet saže. — Meho!... Ibro!... Aso!... — viknu Kruška. Panduri pritrčaše. — Sve preturite!... Turci se raziđoše po odajama i zgradama...
Stotinu načina imam ja da zavadim Crnobarce... Pa ako mi baš ne pođe za rukom, smeta mi kmet ili pop — moj Aso ima sigurno oko i dobru ruku da ga skloni s puta!... Baš sam budala!...
— A znaš li ti, bre, šta mogu ja? — ciknu on. — Ako bog hoće — ništa!... — Meho!... Aso!... Ibro!... Panduri se pojaviše na vratima. — Odvucite ovog matorog psa u podrum.
— Samo lagano... Ako se dočepamo obale i luga, nije nam ni brige... I Turci se približavahu obali. — Dede, Aso, ti imaš dobre, oči: pričučni pa pogledaj vidi li se kogođ na obali?... Aso pričučnu i stade razgledati.
I Turci se približavahu obali. — Dede, Aso, ti imaš dobre, oči: pričučni pa pogledaj vidi li se kogođ na obali?... Aso pričučnu i stade razgledati. Potraja nekoliko tre nutaka, i on se diže: — Ni šibljika se ne miče, možemo slobodno poći.
I samo to; sve drugo beše mirno kao u grobu... Neka tajanstvenost obavila prirodu. — A šta li je ono?... — upita Aso i zagleda se u vodu... Riba!... Ja grdnog soma što zaroni!... Stoji koliko čovek!... — Nije dobro što ribe viđaš...