Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Pljesnuvši ga po ramenu, rekoh da ideja nije loša, ali da se ne osećam spremnim za to. - Nije takav posao za mene, Atamane! - Ti, budalo!
Ne znam hoću li je? Ne znam ni neću li je. - Ne znam šta da ti kažem, Atamane! - raširio sam ruke, a on me je pogledao kao što se gleda stenica, otprilike.
- I nećemo! - rekoh. - To je pedeset metara, otprilike. - On se plaši. On se plaši, Atamane! - Rašida je pljeskala dlanovima, a Baronica uznemirena seterkinim režanjem, okrete glavu prema nama. On ima prpu.
Kako možeš da znaš? Kako takvi kao ti to mogu da znaju? Onako kako muškarci znaju. Šta misliš je li on muškarac, Atamane? Pih!
Rašida ga je pogledala zadivljeno. - Izgledaš kao Sijuks Indijanac, Atamane! - Kao šta? - Kao Sijuks Indijanac kad izvadi ratnu sekiru. - Bože dragi, Rašida! Govori da mogu da te shvatim!
Melanija zna da je njegova mati bolesna i da će on ići. - U redu, neka i zna. Ali, kako ti znaš, Atamane! - Zna Mita. Zaboravio si da je on predstavnik razreda na profesorskim sednicama.
Pisma, to je u redu, ali njen novac!... Bože sveti, Atamane, na šta ti ja ličim? - pogledao sam ga a on je samo zavrteo glavom i procedio: - Na budalu.
Više nisam bio siguran ni da li iselim da idem, s Atamanom bar ne! - Ne verujem da je Melanija puna para, Atamane - pridigao sam se. - Moj otac je profesor kao i ona, a profesori nikada ni kinte nemaju posle desetog.