Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Di je to samo, lola jedna, do ovo doba mog’o biti?!... Ako ne bidne kod Aćimovi?!... Aćim je juče ujutru, pre sveta, odvez’o nike Džide u Temišvar; tek ako priksutra dođe natrag. A njegova Krista...
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
ljudi-reči, ljudi-imena, ljudi zalutali iz drugih knjiga (svi likovi Džona Pitlfoksa), ličnosti od papira i tekstila (Aćim, i drugi lutani iz serije Na slovo, na slovo), ljudi-rime (Petronije i član Beogradske filharmonije), nacrtana
Sremac, Stevan - PROZA
Kad god bi odadžija Aćim uzeo tu tabakeru u ruke, smejao bi se slatko; večno bi je razgledao i redovno bi rekao: »E što je širet! E nesrećnik!
Ja sam arnautska sorta! — veli Jova izlazeći i paleći cigaru prvi put u svom veku u kancelariji. Aćim odadžija samo zinuo od čuda kad ga je video da puši u kancelariji. — Da nije avanzovao gospodin Jova?
— Da nije avanzovao gospodin Jova? — pita odadžija Aćim šefa. — Avanzovao s konja na magarca! — veli šef. Tako Jova napusti kancelariju i dugogodišnju činovničku karijeru.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Kud će kuga neg u svoj rod! S jedne strane, o desnuju, stoji mi intendant Aćim, inače moj tetak, a s lijeve intendant Vačkonja, koga u čelo i u torbak zna svaka krajiška baba.
Desilo nam se tako nekako, zar. — Videre tenkove, cicvaru im božićnju! — skrenu nam pažnju tetak Aćim na udaljeno zunzaranje, a na to Vačkonja samo podskoči i prestrašeno zabrza: — Đe, đe, đe su?
— Zar ih ne čuješ od Prijedora? — pita Aćim, a Vačkonja samo puhnu i s olakšanjem izduši: — Uf, bog te ubio, što se ne izražavaš preciznije: drugo je „videre“, a
Ja sam već pomislio da su tu negdje, u šikari. Tetak Aćim prijekorno smače ramenima. — Šta ima da se izražavam. Evo ti tu pjesnika, to je njegov posao.
Oho, velim ja, evo drugova. — Hm, drugova? — sumnjičavo će tetak Aćim. A kud si to ponio tu torbu, a? Seljačak se obazre iza sebe kao da torba ide otpozadi, a nije na njegovim leđima, pa se
Valjda mi je žena utrapila kad sam polazio. — David Štrbac! — odreza mu kratko karakteristiku tetak Aćim, pa istom lukavo namignu pokazujući glavom put nevidljiva grada. — A ti, rođo, malo u pljačku, a?
Na te moje riječi, seljačak sav prosinu i pogleda me milo, kao svog prirodnog saveznika. Tetak Aćim, naprotiv, zinu u mene zabezeknuto i bez riječi: zna on dobro, kao i ja, da se djed Rade još prije dvadeset godina
Sve mi se čini da tako umuje tetak Aćim povraćajući se od prvog iznenađenja, a kanda ipak nije sasvim uvjeren da se i djed Rade neće odjednom prikazati u ovoj
Ćosić, Dobrica - KORENI
Ljudi moga korena ćutanjem moraju da se brane. Ponekad, obično posle večere, zove me Aćim u svoju sobu. Kad bi neko kroz prozor gledao, mogao bi samo da. vidi: jedna prema drugoj klate se dve brade.
dobro je što ova budala Tola ćuti. Pijan je, pa drema. dosadilo mu da me ujeda za srce. Aćim će me nadživeti. Simki, vrata su tesna. Loš im je život. Opipa nedra: dukati mu se javiše sipljivim dikom.
Nije ona kriva. Ona kuću drži, imanjem upravlja, u trgovini pomaže. Ona je domaćin, a ne Aćim, koji na stranku i politiku rastura njegovu muku. Pa ja sam se ponosio njome.
Misliš, neće da dođe? Aćim očima pita Mijata i stoji pred njim zamišljen, bojeći se da sluga ne potvrdi ono u šta i sam mora da veruje.
— I juče sam zabadava prezao konje — reče Mijat. — Ako si. Preži ih opet. — Pa nije javio da dolazi. Aćim se okrenu i, prezrivo preletevši pogledom po Mijatovom mršavom vratu i opipanoj šubari, podiže glas: — Rekao sam:
a zrelo i, u isti mah, mlado se njišući u bedrima, Simka donese kavu, i tako, još brže, ali kao i prkosnije, iziđe. Aćim ne stiže da pita da li je Đorđe doneo neku vest. Ona, sigurno, nešto zna čim ćuti.
Ti pričaš kao da šamaraš lude. Naš narod voli tešku i sporu reč.” Ni jednu reč: „Dolazim” , misli Aćim gledajući kroz ledeni vez na staklu u put pored jasenova, sada još više u belom dimu vejavice.
— Sanke su spremne! — sada već ljutito ponavlja, jer Aćim ne voli da gleda uprezanje konja, i nikad ne izlazi iz sobe da se popne u sanke dok ga ne pozovu.
ponavlja, jer Aćim ne voli da gleda uprezanje konja, i nikad ne izlazi iz sobe da se popne u sanke dok ga ne pozovu. Aćim ćuti i gleda u kolena. Nema crvenih vunenih rukavica, i očima toplih. Nije spreman za put. Gleda po stolu i minderluku.
fotografiji, pa su seljaci svakog jutra i večeri nagrtali u Aćimovo dvorište da je vide i piju staru rakiju. Aćim mrsi bradu, kvari njene raklje i klima glavom kao da sluša pravednu presudu. „Druga je klima tamo.
Mijat uspravno stoji u sankama i celu svoju težinu i snagu drži dizginama, konji savijaju vratove i frkću, Aćim pripaljuje cigaru, nemoćan pred nekom slutnjom. Drukčiji je njemu ovaj, svake godine isti dan.
— Neka prošeta konje do Morave. Konji i sanke izjuriše na put i nestadoše u Dimu vejavice. Aćim skloni glavu sa prozora. Da lije Vukašina više voleo što je poslednje dete? Ili što liči na njega? Ne zna.