Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Pošto je bio jabandžija, a ostale aščije iz mjesta, to su sve aščije išle svojim kućama na konak, a on sam ostajao u aščinici. Da mu ne bi bilo neobično samu po noći, nabavi jednu mačku i jedno pseto, koje je dobro gledao i milovao.
— A znaš li gdje noćiva? — Znam, noćiva u aščinici. — A noćiva li još ko s njime? — Jok, niko, samo što ima štene i mačku. — A znaš li ti što za ovaj prsten?
Najposlije car zovne onu istu badžu, pa će njoj sve kazati, a ona će njemu: — Imadeš u aščinici jednoga jabandžiju. On je onaj isti što ti je kćep odveo bio, ja sam ga odavno poznala.
Car odmah zovne aščibašu, i naredi mu da mu dovede jabandžiju što je u aščinici. Kada su toga jabandžiju pred dara izveli, car bez suvala, bez dževapa osudi jabandžiju na smrt.