Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nego neka mu kaže, ko ih je doveo do ovoga. Bajevič ga upita ko je on. Isakovič mu onda reče da je rosijski oficir, a pobratim ritmajstora Podgoričanina, koga je ostavio
Niti je Bajevič znao šta je to ritmajstor, niti ko je Podgoričanin, ali, kad se ču, to, ime, za čas se stvori graja i sve ožive.
znao šta je to ritmajstor, niti ko je Podgoričanin, ali, kad se ču, to, ime, za čas se stvori graja i sve ožive. Bajevič ispriča da su oni transport vladike Vasilija, familija sa njim, i da su lijepo stigli do Trijesta, jedrenjakom
A smrdi. Čini se od mačića. Pavle im reče da su pitomi zečevi. Bajevič ponovi: smrdi. Pavle ponovi da treba da se strpe. Neko mu doviknu da im presvlake treba.
Neko mu doviknu da im presvlake treba. Pavle onda poče da ih ispituje ko ih na put nagovara. Bajevič mu reče da ne treba niko njih da nagovara. Sami su krenuli, sa Vasilijem, u Rosiju, pa su se izgubili.
Jedva ih je Bajevič uspeo da stiša. Ma ko bio oficir, kaže, ima deteta glavu. Ne zna Črnu Goru! Car rosijski, Petar, pozvao je kneza Luku,
A što da kreću sada, kad je mir, pa i Turci miruju, zar ne bi bilo bolje da se pričeka do vladičinog povratka? Bajevič na to ciknu: šta da čekaju? Čekali su dosta, bio im je da ih pali, pre dvadeset i pet godina, Čengić Bećir paša.
A kad Isakovič zagraja: imaju li nešto napismeno? Da li im je Vasilije pokazao neko pismeno od Rusa? – Bajevič uzviknu, ljutito: šta će im pisma? Reč je pala. To je veza. Tako što se, bez sramote, ne prekida!
Što ne čekaju pomoć od Rusa? Na to ponova nasta graja. Bajevič ga prekide i dreknu: otkuda? Pale ih, palež ne čeka, a ne nadaju se više, ni Austrijancima, ni Venecijancima, nikom iz
Isakovič onda zapita čiču: zar nisu mogli u Vijeni da nađu nekog rada? Pa da se bolje prehrane do odlaska. Bajevič mu na to kaza da su Bečlije dolazile, da ih gledaju, s početka. Nudili su im i neku milostinju, kad im je nestalo škuda.
A šta će biti, ako ih ipak vrate u Črnu Goru? Ima, čuje se, među njima samrtnika. Na to nastade tišina. Bajevič mu reče da oni znaju da će pomreti na putu, ako ih je Rosija zaboravila. Ovakav život i ne vredi ništa.
Isakovič onda upita Bajeviča ko je ona žena sa malom, bolesnom, podnadulom, ćerčicom, sa crvenom kapicom na glavi. Bajevič mu reče da je to Joka Stana Drekova, koju je muž, u Trijestu, osramotio i napustio, jer mu se dosadilo da čeka.