Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kao nekim vezom od nebesnog behara. Trsku, travu, i baruštine u Mahali, bagremov cvet pretvarao je u srebruštinu nebesnu, koja se belela do zvezda.
Sva je ta lađa bila isfarbana slikama Oseka. Odmicala je, niz vodu, brzo, kroz one duboke, i lude, baruštine Tamiša i Begeja, uz viku polugolih veslača, ali je noću pristajala kod kontumaca.
U daljini, desno, širile su se baruštine, među rukavcima Dunava, a levo se pojaviše humke, duž kojih su se videli jablanovi.
Rekao je Engelshofenu – pričao je posle Pavle – da je Tekelija preveo, kod Sente, kroz baruštine na Tisi, noću, po zvezdama, sve trupe princa Evgenija Savojskog, i omogućio pobedu, a nikad mu ni hvala nisu rekli.
sa nojevim perjem na šeširu, i turskih armija, tekla je, i šumela, razlivena Tisa, treperile su, noću, bezmerne baruštine, prostirale su se močvare i blata. Nije se moglo dalje. Princ je bio stao.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Najpre su se lugovi i šume sve više krčili i oni danas pokrivaju tek petinu Šumadije; zatim su iščezle mnoge baruštine koje su bile po dolinskim ravnima, naročito u gustim lugovima.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
zapuštenog groblja, na utrini, isto onako brzo kao i kod kuće, u onom sivom, maglovitom večeru, što kao kiša pada u baruštine, ali je ovde proletnje veče rastapalo ih u beskrajno plavetnilo.
beše naselio, pod gradom Varadinom, sa ocem, i celo proleće hodao je bos, po blatu do kolena, vodeći svoje nove ljude u baruštine, da oru.
Videvši oko sebe, svud, baruštine i blato, ljude što su se ukopavali u zemlju i živeli po zemunicama, da bi se u proleće, ili pred snegom, opet odselili
U razvučenim, iskrivljenim, dvojnim redovima, dizao je prašinu kao stoka, obilazeći sela i baruštine, gazeći od jutra do mraka pesak, livade i blato.
Sa zapovešću da uči ljude kopanju opsadnih jarkova, primao je i zapovesti da ih uči kako će isušiti baruštine, i koliko ih je učio pucanju iz pušaka u isti mah, čemu ih nikada nije mogao naučiti, toliko ih je učio i nabijanju
Beše mu kao da je stigao doma. Ista ravan, ista reka, iste baruštine, pesak, vrbaci, a iza njih plava brda. Iz trščaka izletahu rode, a žabe kreketahu i hujahu svu noć.
U mraku, dešavalo se da iznenada nagaze na rupe, pune vode, i upadnu u baruštine, pune žaba, tako da se posle dugo čuo prigušen smeh ostalih.
isprekidanoj plotunima i paljbom i grmljavinom topova, Isakovič bi opet, kao u san, gledao u te nepregledne trske, baruštine i bedeme.
tvrđavama i vojnički raspoređenim selima, Isakovič oseti da ništa bolje ne biva i tek tada primeti oko sebe blatišta i baruštine, bedu svojih ljudi, život, svaki dan isti čemerni život, u selima i šančevima, po kućama na vodi, po kolibama i
Sjaj Sunca ne vide kako se razliva sa brda, u vrbake i poplavljene šiprage i baruštine, nad kojima su letele rode i vivci, koje beše navikla da posmatra, sedeći kod prozora, kao i mirna stada na obali,
I sama zemlja u kojoj se tražilo da se smire i skrase i koja se to leto činila plodna i pitoma, tako da se baruštine sasvim isušiše, terala ih je te jeseni opet u seobe i bežanje, do urlika od užasa i očajanja, svojim isprekidanim kišama
Sva ta zemlja, u kojoj su se krčili kroz šume i probijali kroz baruštine, do toplih i plodnih, pitomih uzbrdica, još jednom se pokaza onakva kakva beše kad su je pri dolasku zatekli.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Na kraju romana taj se opis ponavlja, ali uz obrtanje poretka: Vuk Isakovič tone u san, ostaje pejzaž u kome se baruštine i razlivene vode isparavaju.
onda kada joj se samrtni pogled gasi: „Sjaj Sunca ne vide kako se razliva sa brda, u vrbake i poplavljene šiprage i baruštine, nad kojima su letele rode i vivci, koje beše navikla da posmatra, sedeći kod prozora, kao i mirna stada na obali,