Upotreba reči bele u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj! I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije. To je bilo pismo, ženskom rukom napisano: „Poštovani gospodine, O mojoj tuzi ne smem vam govoriti: ona je

A i on je sada sasvim miran, ne diže više glasa svoga protivu nasilja i nepravde... Lepo, mirno skrstio je bele ruke, pa čeka Strašni sud... Siromah!... Možda će tako, skrštenih ruku, doveka čekati?...

padali čisto beli koliri od košulje, prsluk beše od crne svile s belim okruglastim dugmićima, na noge je obuo opanke, a bele suknene obojke lepo je pritegao crnim kajišima. „Može neko doći, Maro“, reče tiho mojoj dobroj tetki.

Nisi ti za moju kuću; te tvoje bele i nežne ručice nisu za posao... Idi, pa se pomozi na drugome mestu“. Ona se okrete s nekim ponosom i ode...

Predveče videla sam izdaleka gde se tornjevi sa slabim kubetima među ostalim ogromnim zgradama bele; to beše u Banatu čuvena varoš Veliki Bečkerek...

Ono golo tavno stenje plavi se u sivoj daljini; samo onde gde sunčevi zraci dopiru, vidiš kao neke bele kule — to su stene od krečnog kamena.

beše u to vreme učitelj zanatom abadžija, starčić neki, kome je na celoj lubanji jedva dve-tri dlake preostalo, i to bele kao sneg, pa kad ih vetar zaleluja, a ti misliš to je ona svila što se u babinom letu po zraku talasa...

Milisav toga dana ne beše na zavetini. Pošao je bio, al’ kad bi naspram bele kućice, on vide Jelicu. Zabulila se belom maramom, pa zaliva cveće; zasukala rukave do više lakata, a one bele ručice,

Zabulila se belom maramom, pa zaliva cveće; zasukala rukave do više lakata, a one bele ručice, ljubljene sunčevim zracima, rekao bi da su izrezane od kararskog mermera, u koji je Kanova¹ i rumene krvi

Dok tek, eto, dođe i Nikola Belić, bled i poguren, rekao bi da je za jednu noć preturio osamdeset godina; bele suknene čakšire mu na dvatri mesta progorele, lice mu izubijano.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

od kojih se očekuje da oslobađaju i ujedinjuju gradove, klance i planinske vence, slivove reka, žetve, vinogorja, bele rade, ovce i oblake, sve do grčkih i albanskih sela!

A on neku belu knjigu čita, sa skakavcem na slamnom šeširu! MIKENA Po debelim zidinama bele se, naprosto procvale, učenice iz Engleske!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Dođe vezir na konak na Bele Vode, u Žarkovo. Sutradan spremi se Karađorđe i mi svi s njime, oko 2000 konjanika boljeg od boljega, sve sa oružjem.

Katić tolmači. (Zaboravio sam kazati: onu noć, kad je vezir na konak na Bele Vode došao, sve četiri dahije sednu u lađe i niz Dunav bez familije pobegnu. Može biti da je i vezir rekao da begaju).

” — „Nije, nije — veli — već se ono guske lepršaju po Dunavu, i sad ćeš viditi gde se bele.” Jošt nekoliko pođemo, a ono se nešto ukaza belo po vodi: „Eno, pobratime, gusaka!

— Kažu mi: kad je mala voda, onda skače preko kamenja, koje se mlogo iz vode vidi, i brzak pričinjava, te se bukovi bele.

Sad pođe alaj-beg i moj poočim Musta-beg N. i poviše od 200 Turaka, kako sam kazao, sa mizdracima i malo u koga nema bele brade. Nađoše meni mačvanske kočije. Ja se vozim, a Turci jednako okružili oko kočija. Dođemo u Crnu Baru.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Sava i Nikola siđoše, pa ode napred šibajući svaki čas svog mrkova, koji je jedva vukao i prazne taljige uz brdo pored Bele stene. Sava i Nikola pođoše najlak peške za njim. — O, brate, ala me onaj danas naljuti — jesi video samo!

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Kaki mi je to otac što mu ćerka u oči kaže da neće da ga sluša?... Sramota!... Mladen sagao glavu, pa ni bele. U dubini duše osećao je da Ivan ima pravo. — Pa gde mu je devojka? — Ne znam.

Mladen i Kruna oboriše glave. — Šta ćemo jako? — upita ih on. Nijedno da bi bele. — Ko će ići onome u kuću? — Pa ti, bato, — reče Mladen. — Ih!... Kako ću? Krunu poliše suze.

— Ni milosti? — reče Kruška i ustade. — Milost je u boga!... Ti mi ne možeš nijedne ove bele vlasi ocrniti, a kamoli da mi što pomogneš. Pomozi ti ovoj dvojici!... Krušku naljuti ovaj oštri odgovor.

— Pa opet, ko mu zna!... Svete knjige vele: „Ne uzimaj tuđega života, jer nisi kadar jedne bele vlasi u crnu pretvoriti”. I tako je!... Što nisi kadar nekome dati, ne smeš mu ni uzimati!...

— srećan čovek begenisati — zavoleti bez — vrsta platna belaj — nesreća, zlo, beda belokorac — nož sa ručicom od bele kosti berićet — izdašan rod, obilje bimbaša — komandir veće vojne jedinice binjedžija — valjan konjanik borija — truba

Dučić, Jovan - PESME

Samo drhte u providnoj tmini Dve-tri zvezde bele u dnu svoda; I diže se iznad nemih voda Crn siluet šume u visini.

Ja sam deo noći. Nad vodom i humom Kad jutrenji vetri svojim blagim šumom Pogase lagano bele zvezde njene — Ona šumi zbogom u odlasku naglom, I uvija tužno, kô cveće i stene, Moje mračno lice suzama i maglom.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja Svetlost, kô padanje neke bele kiše; Maslinova šuma u daljini sanja... A more je puno zvezda, pa ih njiše, I po žalu nemom, praznom i bez sene,

PESMA Noć je najednom pala crna, Kao pod krilom gavranovim. Bele će ruže s oštrog trna Da planu rano s danom novim.

Zbog tebe sam se kleo i za te kajao, Kad padne gorko veče po gorskim kosama. U mašti sam ti bele svud crkve zidao; I za molitve sam tvoje u zvona zvonio; Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao; I đavola sam crnog s

SATI Kako brzo živim! Kako sati dugi Prolaze, kô bele ptice. Nit znah samo Čim su povezani jedan dan za drugi, Niti kad zapitah: zašto sve, i kamo?

Sveta reko gde se oglednula slava, Omađijan narod doneo je na te, S pobožnošću žreca i gordošću lava, Svoje bele orle i svoje penate.

Tako mnogo godina. I kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i velike oči, nekada zelene kao limunovo lišće, postale mutne; i kada je u svojim venama

Nije mislio da li će vetar odneti seme u reku, i jutarnji mraz pobiti mlade klice. Nije mislio da li će doći crne i bele ptice i pozobati u sjajnim brazdama crno i belo seme. On je išao sve dalje, i sejao, i pevao.

Svima su bele ruke prebili, Da ih u nebo ne bi dizali, Svetu reč srpsku svud su trebili, Kao hijene krv su lizali.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Ovo je moj prilog! (1882) NA BUNARU Kako vetar popuhuje, tako se s brazda, kao neke bele aveti, kreću golemi pramenovi magle; nose se stranom na koju vetar duše, pa posle se u sitnim beličastim kristalićima,

Izvučem jednu fijoku i na dnu njenom nađem jedno parče bele svile. Na njemu zlatom izvezena tri početna slova mojega imena.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

kamare slame, kamara ganjeva i šapurika od kojih se dobijala dobra žeravica za »štogl« kojim se peglale frajla-Juline bele suknjice sa šlingerajem, i gomila orezane loze spremljene za pečenje jaganjaca kojima je počešće pop Spira omastio brk.

»Bezumni, veli evangelist, još ovu noć uzeću ti dušu...« A čovek, što kažu, »ništa sobom ne ponese već skrštene bele ruke i pravedna dela svoja!« — »To jest«, odgovara paor, »kaz’ti: ’vatate duši mesta!

Poneka devojka promakne brzo u komšiluk, ispod stare rekle vidi se čista košuljica, a šušte i žubore čiste bele suknje na njoj.

se radovao nedelji, a osobito ako se desilo te je nedelja bila lepa, bez vetra ili kiše; jer onda bi mogao obući svoje bele pantalone i metnuti na glavu svoj, jedini u selu, slamni šešir, koga sâm počešće sumporom pere.

Jula rado i veselo posluša mámu, i otvori širom prozor, a Šaca se privuče polako, a Jula mu pruži svoje bele pune ručice, koje je ovaj (nemojte misliti da pisac preteruje, iako se sve ovo događa u jednom selu) galantno i obilno

Onda opet ’oće da pokaže kako ona ima bele ruke k’o u noblesa, a moja Jula, bajagi, samo ih zato navlači da sakrije svoje od virtšafta ispucane ruke!!!

I pozdrav’te moga milog diku: Da ne brodi Tisom vodom ’ladnom, Polomiće moje bele ruse, Natruniće moje oči čarne!« — To izreče, u Tisu uteče!

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama kao u nekoj bradi. Samo joj oči krupne, bele. Onako uvijena u krpama, naročito oko glave te joj se lice gotovo ne vidi, sa tim svojim zavežljajima i torbama, kao

Kao da se od njega širio onaj planinski, čist, na majčinu dušicu miris. Za čudo kako je bio pitom. Uvek nasmejan, pun bele brade, bos, samo u čakširama, bez pojasa i u prtenoj košulji iz čijih širokih rukava virile su njegove dugačke, kosmate

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Čekmedžijiću se nešto mrak čini u sobi. Firange su, istina, bile tanke, bele, al’ opet mu je nešto mračno; rad je frajlu pri suncu videti.

Kako joj lepo stoji taj plavi krin na prsima spram belog lica: parče neba spram bele zornjače. Kad ljubičicu bere, tiho no iz srca popeva: „Ljubičice ja bih tebe brala, Nemam dragog, kome bih te dala.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

I sve je tako bilo pre rata, i ako se onda, u njemu, nisu videle ni ove bezbrojne bore na mome bledome licu, ni sve ove bele vlasi što pokrivaju ovu moju smetenu loptu u kojoj se neprestano i očajno grči ovo malo uzbunjenog razuma.

Afrika

A da bi nam pokazao da to nisu jedine bele čakšire koje ima, on seda odmah na već počađaveli pod. Kako mesečine još nema, njegovo preplanulo lice i ruke izgledaju

Uveče uvijaju se goli, vitki i dugonogi u parče marame, pa onda tesno u bele ogrtače, čvrsto kao mumije, i spavaju pravo kao posečena stabla jedan kraj drugog.

Gde god susretnemo sitnu crnačku stoku, sa njenih leđa dižu se ispred nas tanke bele ptice, nalik na majušne čaplje. Hrane se isključivo insektima koji idu na stoku.

One pokazuju samo za trenutak svoje zube bele, svoje oči crno–plava; sve svoje telo previjeno i zapeto kao luk sa koga kao da odlazi strela.

Tako odlazimo u puste kolibe koje su određene za putnike, crne ili retko bele, koje zadesi naš udes. Dok sluge razapinju postelje i komarnike, rasklapaju stolove i stolice, mebliraju pokretnom

naročite prilike, definitivno je precrtavano dugim crnim prugama od ulepljenih stabljika; moje cipele od jelenske kože i bele čarape stavljene za posetu (inače u Boakeu ostale naročite teške cipele i kožne dokolenice protiv zmija i mrava u

Neobično elegantna, pod belim kolonijalnim kalpakom postavljenim zelenom svilom, sa zelenim velom preko snežno bele odeće. Želela bi da je ozbiljna kad me vidi, ali ne može da izdrži i zacenjuje se od smeha.

Ja sam pozvao Švajcarca i N–a da večeraju sa mnom u „bifeu“ gde sam odseo. N–ove čakšire nisu bile sasvim bele, i on za trenutak pređe u spavaću sobu Švajcarca da obuče neke pozajmljene.

“ Do smrti će o tome pričati a sutra će već razume se biti tam–tama, makar i da oteraju bele duhove. — To vas zabavlja, da ih plešite?

Obično boj dobije bele čakšire, belu košulju i kožni pojas, i tako odeven često izgleda elegantniji od svoga gospodara, od koga se više pazi.

Ipak kad pitamo za hamake, jer bi preterano pešačenje za nas bele bilo opasno, doznajemo da su oni koji ih nose odmakli odmah daleko ispred svih, samo da nas ne bi morali uzeti.

On sad viče besan i na sav glas onima što su sa nama: „Ko zapoveda ovde, ko zapoveda ovde! Ovo je zemlja za bele, ovo je zemlja za bele, razumete li!

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Oh, tamo da umrim (pokazuje sanduk), da jošte vidim moi srci (otvori sanduk). Moje lepe žute dukate, moje bele talire, zbogom! Oći Janju da vas ostavi, da ne idite na proces, ama oći da umri sos vas, sos moju srcu (zatvori sanduk).

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Stajao je, na snažnim nogama, u kilotima, od bele svile, u plitkoj obući, sa srebrnim kopčama. Nije bio raspoložen nimalo zverski.

Odevali su je, kao što se odevala njegova poleguša, Bečlika, u teatru. Lice je bila sakrila, u bele riševe i crnu taftu, iz kojih je virio samo njen prkositi nos.

Bio je, i pored crnog fraka, sav pobeleo. Imao je bele kilote, bele čarape, beli žabo. Kao za neku nemu sahranu. Nije život, kaže, ništa drugo, nego dugo mučeništvo, za

Bio je, i pored crnog fraka, sav pobeleo. Imao je bele kilote, bele čarape, beli žabo. Kao za neku nemu sahranu. Nije život, kaže, ništa drugo, nego dugo mučeništvo, za siromaha, a on,

Putujući brzo, Isakovič je imao da gleda kako prolaze kraj njega hrastovi, kestenovi, poslednje, bele, kuće, kraj druma, u zelenilu, i šumarci u daljini. Zečevi su, pred kolima, pretrčavali, a lisice su virile iz jarkova.

Bila je u crnoj, večernjoj, svilenoj, krinolini, sa korzetom od žutog brokata i bele gaze. Ona je svoje haljine udešavala, da budu kao u Ane i Varvare. Ali je bila ostala to veče u papučama.

Bečku šumu, a, oko varoši, ugledao je, najzad, kao šaren ćilim cveća, vinograde i bašte, sa kućicama, koje su bile bele i crvene, a imale gnezda roda na dimnjaku.

iz pograničnih serbskih milicija, sad već bili nadodoljeni, kao i kirasiri, pa su bili odeveni u čizmice hungarske, u bele, kožne, čakšire, kao Prajsi, u plave kurtke, a sa franceskim trikornom na glavi, u sebi, u duši, to su još uvek bili

kad je o Višnjevskom, bratencima, pričao, imao običaj da kaže, Đurđu: „Čuvaj se, debeli, Srbina, koji ne psuje, ima bele ruke i lice uglađeno! Kurva je to!

Imala je gustu, žutu, kao slama, kosu. Dve krupne, bele, minđuše, visile su joj iz ušiju. Ne može njoj, kaže, ništa, Višnjevski. Ona misli da se uda, na proleće.

To je ponavljala. Sa svojom glavom, zavijenom u bele riševe, ćer senatora Bogdanoviča, u svom dugom, crnom, putničkom, ogrtaču, u tim kolima, ličila je pre na neku

Filipovič je bio, inače, dobar oficir, naklonjen gojenju, obrijan na temenu, bele brade, iako je bio tek prevalio pedesetu. Imao je vrat kao u bika, ali lice malog deteta.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Gornja haljina, klašenik ili zubun je od bele vune i pokriven crvenim ukrasima i vezovima. U celini uzevši ovakve nošnje nema nijedan kraj na Balkanskom poluostrvu.

Ljudi su napustili stari kroj odela i bele peškire koje su oko glave obavijali (sad se retko vide) i preko Vranjanaca usvojili čakšire i gunjče od crnoga sukna,

I samo bugarsko stanovništvo (npr. u okolini Razgrada) razlikuje još i danas crne i bele Bugare. Južnoslovenski folklor smatra Bugare i u psihičkom pogledu za sasvim drukčiju grupu.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

- Ne volim knjige... Znaš, ja volim... opet prigušen smeh, jareći, golicav i neobuzdan; bele naježene dojke u tami između spomenika. Grleno mađarsko: „Ištenem!” i neka psovka na ciganskom. „Ištenem!

„Ti, stoko! Ti, prokleta, prljava stoko!” - šapnuh. Ruke su mu bile bele, energične i uvek čistih noktiju, pa ipak nisam mogao da ga podnesem.

Rašida je još stajala nepomično. Tamo gde joj je kožu pokrivao bikinac, sigurno su bile bele pruge. A možda sunce prodire i kroz platno? Ako okreneš glavu samo malo, moći ćeš to da utvrdiš!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Oćelavio je, pa se čini još starijim. Istina, lepa glava, lepo čelo još, ali do pola ćelav . . . pa već i bele kose vide se, progrušane. Već je mraz list oprljio. Ne hiti mu se više ženiti.

— S drage volje, samo pre podne imam posla. — Molim da budete danas moj gost kod „Bele lađe”. — Drago će mi biti. Učini naklon, oprosti se. Šamika je u dvanaest sati već kod „Bele lađe”.

— Drago će mi biti. Učini naklon, oprosti se. Šamika je u dvanaest sati već kod „Bele lađe”. U pola jedan dođe jurista. Najpre ručaju.

” Sutradan je jurista već u dvanaest sati kod „Bele lađe”. Eto i Šamike. — Je l’ gotovo? — Jeste. — Najpre da ručamo, pa kad se gosti malo raziđu, onda ćemo čitati.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

mada opsova, odsvirao jedan menuet, bezbrojnim, tankonogim stočićima i svilenim pokrivačima, na kojima su spavale dve bele mačke.

Plamen u kome se izgori, od želje za jednim daljim i lepšim i slađim žićem. Terezija. Mačem probijene, bele, rukom muškom netaknute grudi! Pa onda sjaj. Svoj narod treba da uvedu u sjaj. A sjaj je u katolicizmu.

Sem bele peći, na kojoj se sušio jedan čaršav, kao avet, i svetle rupe prozora, sve ostalo u velikoj mračnoj izbi beše propalo

Široke vode znala je već, kao i bele minarete što su, u podne, lebdeli u toplom vazduhu nad gradom. Tako se naviknu da primeti sitne promene u svemu tome

o svom prošlom životu i ženi i deci, posmatrao je pažljivo, dremljiv, kako se na putu koji se video svega jedno parče, bele, kao puževi, kamenice, sve jednim istim pravcem, nedaleko jedna od druge.

Pogledavši je zatim zapanjen i sa lica, vide da se sva obukla u ružičaste i bele čipke, sa dva reda ogromnih preveza na grudima i sa rukavima, koji su od lakta i sami bili čitave suknje.

praćena masom garde, što je poigravala na svojim konjima, isukanih sabalja, osvrćući se i tražeći da ugleda, u daljini, bele i šarene austrijske predstraže. Topovi iz varoši opališe trista puta, a vojska izbaci tri plotuna.

Viseći zadavljen, zaturene glave, beše iskolačio bele oči u nebo, sav pomodreo. Samo su trećem uspeli da skrhaju vrat, tako da je visio prav, s glavom opuštenom toliko da

Za zvonikom visilo je čudno, dugo uže, palo po zemlji kao klupče neke bele i debele zmije. U dvorištu je bila potpuna tišina.

Jedne hladnije noći, kad poče provejavati prvi sneg, vide je jedna bremenita žena, pred štalom svojom, u obliku bele krave, i pade mrtva.

Smradan, kao i štale i obori u kojima beše odrastao, Isakovičev sluga beše sačuvao, u svom biću, tolike tanane niti, bele kao i mesečina, koje su ga vezivale za život, da ga je žena zbilja mogla osetiti kao da joj se vraća te jesenje noći.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Žena koja želi dete, veruju na Kosovu, treba da pojede „bele bubrege“, pa će zatrudneti. Da bi dobila dete, nerotkinja treba da „svoju košulju obesi strmoglavce o kakvo pitomo rodno

U Bosni roditelji opletu uzicu od čiste bele vune i njome opašu dete čim se rodi. U Hercegovini tri sirote devojke ceo dan preposte, a potom u gluvo doba noći

U druga dva slučaja snaga je sadržana u simbolici boja (crne i bele). Crna boja se u mitsko-religijskom shvatanju sveta vezuje za mrak, zemlju i htonski svet.

U ovom slučaju veruje se da se magijska moć bele boje, njena stvaralačka i spasonosna priroda prenosi na dete i štiti ga od zlih sila.

na njega nekoliko oljuštenih čenova belog luka, jednu starinsku srebrnu paru, ljušturu belog puža i nekoliko pramenova bele vune. S desne strane odvoji jadan pramen kose i metne ga u usta.

Naš narod najviše zagoneta uz mesojeđe, za vreme bele nedelje, tj. isključivo za vreme zimskih večeri, što je takođe indikator njihovog ritualnog porekla.

: dvori (za kuću), ljuba (za ženu), čedo (za dete) itd. Stalni epiteti kao, na primer, sinje more, bele ruke, vrani konji, rujno vino, dobar junak,⁶⁰ koji se ponavljaju u mnogim različitim pesmama lako se pamte i gotovo

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA ŽIR Brodari ti grade bele lađe, sokolari odgajaju sokole, pčele ti sa sunca donose saće, zlato ti ribari love u pesku, sebar sa polja plodove

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Pred nama su dugi časovi osamljenosti, dani ćutnje, nepregledna prostranstva bele hartije i svet u magli; predeli koji očekuju da budu uobličeni, ličnosti koje strpljivo čekaju da ih oživimo … Nekada

»Pumparice« su se uvlačile u bele vunene čarape i izgledale su vrlo smešno. Kako da odem u njima na doček nove 1951. godine?

Na mestu ispod mosta zvanom Jalija, Andrea je svukla svoje lakovane sandale od crne kože, bele dokolenice i najzad svoju škotsku suknju.

Bez ijednog pokreta, bez daška vetra, u potpuno mirnoj noći, mesečina se odbijala o bele zidove tekije. Bilo je tako tiho da nam se činilo da smo se okupili pred kakvom ispovedaonicom: kao da nas je Sinan

Razgledala si svoje mlado telo u pari Javnog kupatila što zaudara na lizol. Još od letos je tamno. Dve bele trake na grudima i preko kukova pokazuju oblik tvog lanjskog kostima.

Počeo je i da se bogati; nabavio je plavo odelo za svečane prilike, tranzistor marke »Sony« i dve bele košulje koje ne treba peglati posle pranja. Već krajem novembra počela je pritajena borba za tu dugo očekivanu noć.

Krug ljudi u uniformama zakloni je sasvim od Luke. Dok je, boreći se sa sobom, pratio mali krajičak bele čipke okružen službenom dugmadi kao kroz san, do njega dopre vika dispečera: — Bogamu, šta je to sa jedanaesticom?

posle crnačkog rada na vršalici, kako su prali noge u lavoru po kome je plivala pleva, zalizivali kosu, navlačili bele teniske patike i stavljali satove na ruke, pa odlazili do usamljene stanične zgrade da čekaju taj isti voz.

kako se zovete? — načini Nina sledeću grešku. — Ne zovu me! — nasmeja se čovek imbecilno otkrivši krupne bele zube sa naglašenim očnjacima. — Sam dolazim. Sam!

Matavulj, Simo - USKOK

A mjesto dvanaest djevojaka, pošalji mu dvanaest rogova od ovnova, a mjesto same lijepe Bele, dvanaest repova od veprova!“ Tako je vladika i uradio, a vezir udari s vojskom i prođe kao i mnogi prije njega!...

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Gledao ih lovac stari, Pucati mu beše žao. Uze listak knjige bele Pa je zeke — nacrtao. Zeka, zeka iz jendeka, danaske si srećan bio!

Tužne su, tužne i gladne bile, zaspale su na jastucima od bele svile i nikada se, ah, nikada se više nisu probudile- belih mačaka šest.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Tako rečnik Jakova Mikalje izišao je 1649, Jurja Habdelića 1670, Ardelija dela Bele 1728, Belostenca 1740, Andrije Jambrešića 1742, Joze Voltidžija 1802, Joakima Stulija 1801—1810.

Sremac, Stevan - PROZA

priliku dok je Jova govorio, zavaraše mu ukočene oči, i popiše najzad tako zvani »bruderšaft«, a domaćin ne vidi ni bele mačke, nego svršava svoju podužu zdravicu s reč’ma: »U to ime dižem ovu čašu i velim ti i kličem: zdrav si, priko!

Radičević, Branko - PESME

“ Ove reči — slatke strele — Minuše mi grudi bele, Skoči mlada, njemu stigo, Digo krčag, ruku digo, Ruka drkta — krčag dole — Ode na dve — na tri pole.

Sve u goru beži dublje, A momak za njome. Beži moma, do kolena None joj se bele, Bele none do kolena Momka su zanele: „Ta da imaš krilo lako Da prneš oblaku, Ne bi mene, čedo, jako Utekla

Sve u goru beži dublje, A momak za njome. Beži moma, do kolena None joj se bele, Bele none do kolena Momka su zanele: „Ta da imaš krilo lako Da prneš oblaku, Ne bi mene, čedo, jako Utekla junaku.

1843, 6. dek. SRETAN PASTIR Blago mi na viru Sretnome pastiru, Amo staze vode, Mome amo ode, Pa tu bele platno — Ostalo im zlatno!

III Opet gone danci dane, I godine godinice, Bele njemu kose vrane, Brazde njemu glatko lice. Al' opet je preveselo Vavek njemu čarno oko, Opet nosi vedro čelo Kao

kâno lane, Lica bela pa malo rumena, Suknja borna divno pridevena, Sunce sjaje sa nebesa zlatno, Mome šeću pa mi bele platno, Sunce sjaje, lice odsjajuje, Suknja s' digla, nona proviruje, Ao lišce, ao nono bela, Koga ne bi ti ovde

odat po planine, Pa umoran sesti u zalađe, U zalađe kraj kakvoga vrela, Tu otrti teški znoj sa čela, Latiti se bele pogačice, Prismočiti kake pečenice, Povratiti srce gladno, trudno, Vode ladne napojiti žudno; Vodu piješ, a vrelo

posrnu, Pade nice o zemljicu crnu, Pruži ruke da se ne ubije, A da glavu divnu ne razbije, Pa upusti one muze bele, A ove ti odma šumagele! Mašiše se neba i oblaka, A on osta kao klada kaka.

gleda da nađe Ono svoje smrskano komađe, Da s' napije jeda i otrova, Da započne jade vam iznova, Da zamagli vaše bele dane, Da pozledi te zarasle rane Da u krvci vašojzi zapliva, Da vam mine posred srca živa.

Sevnu munja — gledaj tamo gore One bele ponosite dvore, Stoje dvori, slava neka stara, Kažu dvori silna gospodara, Udareni na stenje visoko — Baš se vidi

Jutros rano pre rumene zore Gojko bele ostavio dvore. Do oruža i srdašca svoga On ne krenu druga nijednoga. Da lov lovi, u goricu zađe, Jutro prođe, on

junače, ti si iz daleka, Jera misliš, kâ što reče amo, Da ovdena žive zverke samo, A ne znadeš sred ove gorice Bele dvora Rajka Žeravice.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

HASANAGA: Ništa on meni ne može. Dosta je da se granica malo uznemiri, pa da se begovi smire... ko bele lale! Sami će oni, izmeđ sebe, da ućutkaju Pintorovića, kad im zatreba! Pa i tog njegovog zeta!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

A još kad se bolje zagleda ona nežnost i finoća bele i providne joj kože; one fine, nežne malje ispod kose, oko vrata i pri kraju obraza; i ono kolutasto, jedva primetno

Ti si od toplote zbacila pokrivač, ruke bele, pune zabacila više glave, kosa oko tebe u neredu a prsa uzdignuta i razgolićena...

Tek sada spazih da joj je još ono staro odelo ali već ulaskano. Prvi put, ispod bele maramice oko vrata, videh joj neopranu košulju. Prsti ruku joj behu pomodreli i izbodeni iglom.

Skupile se oko onog ćupčeta. Sve lepo obučene: na glavi im bele, kô sneg, marame — šamije; tesni jelečići pripili im se za oble grudi; šalvare široke, lepo nabrane na bore; rukavi od

Svuda žene, devojke. Trče iz jednog u drugi vinograd, sastaju se. Nestalo je međa, granica. Sve je jedno. Po drvetima bele se obešene haljine, iz jendeka i međa viju se gusti dimovi, čuje se prasak suvih lozinaka na vatri, uzvici pri tovarenju

A on se jednako izdizaše na prste, da bi mogao pored mene da vidi nju. Ali nije mogao. Samo je u mom krilu video njene bele, pune ruke, kojima me stegla i, onako poniknuta, krila se iza mene.

Iz cipela im se pomaljaju noge u belim čarapama. Oko vrata bele im se ispletene jake, „koliri“. A na glavama im velike, tople šubare.

Opet kuće. Čas nove, sve po planu, čas stare, turske, i radi šora presečene, te stoje kao neke trupine. Štrče im i bele se preseci njihovih počađalih greda. Skrenite na desno, sreska kancelarija.

Teča stoji gologlav. Poslužuje. Gosti čisti, obrijani, preko kolena prebačen im ubrus za ruke. Bele im se njihove nove košulje, mirišu im „stajaće“ haljine na suve dunje iz sanduka; peć bubnji, a svetlost od četiri sveće

Kostić, Laza - PESME

Srdašce meko i meke grudi mora da žešća nevolja muti, jer iz oka joj setna kaplja bije, uzdahom sklapa bele ruke dvije, „Zar tu? oh, tu zar?” uzdiše bula, „tu je, oh, tu je, duša je čula, tu mi ga sveti rekoše oci.

Al' nemoj tako da se žestiš jako! na noge momci! rasturite pakô! palite tamo one kule bele! grejte joj srce sred vatre vrele!

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

one nesrećne pisce od bronze po Kalemegdanu na čijim glavama preko leta džonjaju ptice, a zimi kao da preko noći dobiju bele kuvarske kape! Beskrajna dosada i sve što uz to fura ... —Francuski? —Znaš šta?

I kad god ga vidim, kao da me neko opali ravno u pleksus. To je bila ljubav! Kao da vas male bele mačke grebu po kičmi. Bar ja tako nalazim, mislim, činilo mi se da tako treba da izgleda prava ljubav! I šta je bilo?

hiljada metara sa životnim preprekama, pa kada ide dobro, onda navijam kao luda, ali kad počnem da obaram sve one crno-bele letve, bogami, tada sam u stanju da na pitanje nekog malmaza sa sedišta pored mog: poznajem ili onu malu što se baš sad

Mislila sam da će ga udariti kap. Zamislite sad njegovu situaciju: kod prve čaše — ugledao zmiju! Na bele miševe je već bio navikao, mislim, i na male Čerkeze koji vitlaju sabljicima u dnu čaše, i na to, ali sad odjedanput

navikao, mislim, i na male Čerkeze koji vitlaju sabljicima u dnu čaše, i na to, ali sad odjedanput poslednji delirijum: bele zmije! Dasa samo spusti čašu na sto pa ode do toaleta da popije pilulu za smirenje.

Virio je kroz njih s izrazom naučnika koji upravo izučava kretanje bubašvabe po dnu bele glatke kade, dok se ona upinje da izgilja napolje. — Koliko imate godina? — upita. — Osamnaest. — Da da ...

Dasa je s radija i traži tekst za novu reklamu. Zašto ne? Diktiram mu je lično u mašinu: ZA BELE ZUBE — BELON! ZA LEP TEN — TENOL! ZA SVEZ DAH — PROPERTON! ZA SJAJ U OČIMA — ISKROL!

Mlađa sam od tetke Brižitke, Čarli, evo pogledaj, nigde ni jedne bore na vratu, zubi mi se bele, tanka sam kao žilet, bogami, koža mi ružičasta, Čarli, evo, pogledaj ako mi ne veruješ, a tetka Brižitka mora da fura

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

(O kakvoj zlobi nigde ni pomenka.) U jutru sveta devojči se Sreda: s nagote bele kao da se spreda u toploj vlazi čednog prapočetka.

Miluje mesec čelo mi, pete. Sanjajmo skupa, rumeni svete. Porođaj lak vam, neveste bele: pčela s božurka, leptir sa čička uzdah vam bio mekost imele. (Tvorite reči s pripevom zrička!

O, da smo voćnjak obojen u kreč mirnoće bele, a ne tmušom let da pitamo se: ima li nas pet! *** GROM O SVETOM SAVI Svaki listak na drvetu ljudski glas uzeo i

Memoari, ІV Zagrmelo je tobož kad ne grmi: jer uvek grmi - ali ne čuje se, kao što duše cvokoću u srmi, uz Bele svece kad im mrznu rese.

Kad bele magle, oko Đurđevdana, uskipe mlekom i povuku vlagu, To javni čin je Gospodovog plana da štedro prospe tvoriteljsku

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

Samo gore, na visini, Još se bele puste ravni. I gavrani s krikom lete U večernji suton tavni. Al' kraj reke, u dolini, Gde travica niče meka, Topli

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

biće kratak u jeku mača pojanja i završnog speva prva smrt je bila kosovski teška druga nas krepi i odnosi u letu Sa bele tačke trga dobro se vide svodovi Jerusalima zornjača svetli gde je Solomonovo zdanje mi se vraćamo u zanatske radnje na

ja se stropoštavam ali za mene nema dovoljno nizine bezdna provalije ni krvi nema da mi zalije stope ruševine bele jake usred kamenoloma naredio sam Red i ta naredba traje svako da se pojavi čistog lika to se odnosi na muškarce

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Stroj se izgubi... Zapraštaše bombe i prašina se diže oko neprijateljskih rovova, odakle se pomoliše bele marame. Onako, u sivim odelima, puzali su pešaci kao gušteri uz obalu.

— potporučnik Radojko pljesnu rukama i protrlja dlanove, a iz grudi mu se zatalasa široki smeh, koji otkri njegove bele i sjajne zube. — No, no, šalim se, šalim! — i on me prijateljski potapša po ramenu.

One pesme gde se pominju „Oči tvoje“... „Viti stas“... „Raskopčane bele grudi“ izazivale su istinsku viziju, upečatljivu i jasnu...

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

: nogare sa novom seoskom posteljom — šarenicama i guberom; sto, jedna pletena stolica, kovčeg sa rubinama, na prozoru bele platnene zavese; na duvaru obešena cela garderoba i pokrivena čistim zastiračem.

I kroz to jednostavno zelenilo crvene se krovovi kuća, bele se na njima dimnjaci, a iz njih se izvili daleko i pravo u visinu beličastosrebrni stubovi dima, koji se na ovom večernjem

Sutradan Ljubica dođe rano u školu; i deca se brzo okupiše. Svako se lepo obuklo pa se bele čiste košuljice; na nogama većinom aleve čarape a na leđima jelečići. Ljubica se zagledala u decu.

je ova čista, bela odeća prošarana crvenkastim jabukovim ili kruškovim cvetom, te se boje lepo prelivaju, od čisto bele u crvenkastu, pa opet u belu kao sneg...

Pade nekoliko žutih, zrelih krušaka... jedna se rasprsla na dvoje, pa se bele polutine i prelivaju se na suncu... — Nije to; šta ono beše drugo, važnije ?... Ne znam... Baš ništa ne znam...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

mori, Jano, slunce ogrejalo, Slunce ogrejalo, rosu omajalo, Po rude rudine, po nove gradine, Po nove gradine, po bele pšenice, Po bele pšenice, po alave ruže, Po alave ruže, Jano mori, Jano. 186.

ogrejalo, Slunce ogrejalo, rosu omajalo, Po rude rudine, po nove gradine, Po nove gradine, po bele pšenice, Po bele pšenice, po alave ruže, Po alave ruže, Jano mori, Jano. 186.

Ta što beše neljubljena Vol’o bi ju ja ljubiti No u Stambol carovati!“ 211. Tri se snega pod planinom bele, Jedan lanjski a drugi polanjski, Pod njim Kata sama bosa šeta, Za njom majka kondurice nosi: “Dete, Kato, zebu li ti

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Stavite beli šešir, obucite bele rukavice, raširite beli suncobran! SIMKA: Vi biste hteli da me Užice kamenuje? SOFIJA: Mogao bi neko kazati da se

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

CIPU 18 DITIRAMB 20 ZDRAVICA 22 TRAG 24 SERENATA 25 TRADICIJE 27 PORTRE 29 PUTNIK 31 USPAVANKA 33 SAMOĆA 35 VATROMET 37 BELE RUŽE 38 PRVA JEZA 39 RASTANAK KOD KALEMEGDANA 40 NOVE SENKE 41 PARTENON 43 NjEGOŠ U VENECIJI 46 RELjEF SA LIKOM

Tela nam se uznesu, kao kamenje u nebesa. Da pršte grme i gore u mržnji, razočarana, u besu. BELE RUŽE O, nemoj doći kad te zovem. Noć mi poslednja ostade divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doći, ostavi mi strasne jade, slast još jedina mi je tajna. O, gle ruže što se sagle bele od nevinosti, ispod one plave jorgovanske magle.

U prozoru se sjaše kao zapeti luk, kao Mesecu vodi, mlad i žut, Rialto. Mirisaše bolan svoje bele ruže i gledaše kako galebovi kruže, tužni i beli, ko misli na Lovćen, i smrt.

A ikona se blista. I ko rumene oči, vino što bela ruka toči, zadiru mi u grudi dojke bele, sa ranama sred vrha naga Bogorodice tvoje.

Zatrešću višnje iznemoglom rukom, na gradove vaše bele, da ućutkam jednom drečeće gajde i pijanke nevesele. Osetićete da i vama ide san i stojati pod nebom suzno goli; i

Život, žene, ljubavi i patnje, tu su kao u romanima Hamsuna, norveškog književnika. Na svima prozorima bele zavese i drveni kapci, isprepucani od zimskih, beskrajnih kiša i oluja.

U daljini, okean je bio siv, miran, i neizmerno pust; samo su pene, koje su padale na nas, bile užasne, strašno bele i guste, kao kreč.

i naći vezu između bića nejednakih: osmeh koji utiče na travu, bezbrižnost koju daju vode, i mir koji nam daju bele zavejane jele.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Mileta Jakšić HRISTOS NA PUTU Sadržaj BELE I CRVENE RUŽE 2 ANĐEO SMRTI 5 RAZBIJEN KRČAG 7 HRISTOS U KRČMI 10 MUŠICE 12 PRIČA O ĐAVOLU 15 KUKAVICA 17 SIROTINjSKA

NA PUTU 29 MIRJAM 31 MAGDALENA 33 GOLGOTA 35 LEGENDA O GLUVONEMOJ 39 MARIJIN VEO 42 SIROČE 44 HRISTOS NA PUTU BELE I CRVENE RUŽE Lepa je i velika bila ona bašta u koju je Bog uveo prve ljude kad ih je stvorio.

na drveće, hvatale se za grane i ogranke i svojim cvetnim, zapletenim vrežama i vrpcama spuštale se dole kao teške, bele zavese i ljuljale se na tihom povetarcu.

A ruže, one bele, nevine ruže pocrveneše kao vatra, kao gnev, kao strast sa svojim zlim željama — zbog Evina greha pocrveneše bele,

one bele, nevine ruže pocrveneše kao vatra, kao gnev, kao strast sa svojim zlim željama — zbog Evina greha pocrveneše bele, nevine ruže i obrastoše trnjem. Belih ruža nije više bilo na svetu. Greh je zarazio i ljude i zemlju.

I te ruže ne behu više crvene, nego bele, bele kao sneg. Crvene ruže pobelele su od Magdaleninih pokajničkih suza. I od tog doba ima na svetu i belih ruža.

I te ruže ne behu više crvene, nego bele, bele kao sneg. Crvene ruže pobelele su od Magdaleninih pokajničkih suza. I od tog doba ima na svetu i belih ruža.

Osvrne se i vide jednog starca bele brade. Starac je mahao glavom i dobrodušno se smejao. — Ko si ti? — upita ga Agaton — i zašto se smeješ?

Pružajuć ruku kraj lešine stade: „Gle!“ reče „kako ima bele zube!...“ MIRJAM Lagano prođe, sporo, vek za vekom... Stoji kladenac iz drevnih vremena Sa razvaljenim kamenim

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

“ Ulica dobila naročiti svečani izgled, na kućama istaknute bele zastave sa narodnim grbom u sredini, sve radnje zatvorene, a svaki saobraćaj prekinut. — Šta je ovo?

Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Al' oble, bele krave sve više odsjajkuju na suncu i, kao nekim magnetom, privlače uzbuđenog Širgu i on, hteo ne hteo, mora da ide

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

»Ajde u zdravlje!« I obojici milo bog zna kako što su se poznali, piju, razgovaraju se a nijedan ne vidi ni, bele mačke, niti zna šta on govori, niti pamti šta mu onaj govori i bog zna da li će se sutra ili prekosutra i poznati kad

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

O tome se i do danas ponešto zna. Na primer, jedan od drugog krali su ribice bele Koje su neprestano pecali, na udicu, otprve; (jedan je starac ukrao od suseda dve pčele).

Spolja plave, iznutra zrele, Svaka ko burence, — slatke, medene; Sa donje strane žućkasto-bele, Nabrekle, ladne, ledene, ledene. Da mi je preplivati Studenicu Da ukradem jednu lubenicu!

bi pozno da U pitanju su uvažena gospoda Koju, na putu do carstvujuščeg grada Vijene, Valja bezbedno propustiti kraj Bele Stene...

A za kraj Ovo znaj: Kraj je u jednoj njivi, Pa u potoku podno te njive — Veliki, crni, vlažan kamen Oko koga rastu bele gljive. Ko kraj hoće da pipne, Ko gljive želi da štipne, Nek ode s jeseni, Uveče, Kad su putevi rosni... A njiva?

kroz pojačalo Vuka Maždruka Kao da iz mrtvačkog zbori sanduka: „Prodajem ćutuke i unuke, Praunuke na buljuke, bele pčele, Čitluke, utuke, protivutuke, Načela, počela, varičele, Prodajem tetku, strinu i ujnu, Šerpe, ranije i

U žuči i u jetri mu se sidre, Na zemlji od njih nema zaklona, Tri aspide, tri bele udove Okovaše mu telo i sve udove!

Rakić, Milan - PESME

III MENUET LUGUBRE Perike bele, šinjoni, lepeza, I cipele od atlasa i svile, I krinoline razne pune veza, Krasne i sjajne nekada su bile.

Starinski vitez, pun vere i nade! Šumi, o noći prohujalog doba! U srcu nosim nekadanje ljude. Povorke bele dižu se iz groba, I sa mnom, ljube, čeznu, strepe, žude! Šumi, o noći prohujalog doba, Strasno i žudno!

ZIMSKA NOĆ Palo je inje. Ko sablasti bele, U tankom velu kao da se ježe, Snuždeni stoje borovi i jele I opuštene zimzelene vreže.

more, Gde nijedna tica propevala nije, Gde prastare šume nikad ne šumore, I gde snežne jele što stoleća broje Kao bele duvne nepomično stoje...

Sve su jutros jele obvijene snegom, I drvene kuće, ko od snega cele, Pod crkvenim tornjem spokojno se bele, Ko šatori beli pod pobednim stegom.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

nogavice nikad nisu bile dugačke, još manje široke i ispunjene gajtanima, već uske, kratke, da bi im se što više videle bele čarape.

Sofka mu glavom potvrdi da je to. On uđe i uputi se ka materi širokim koracima i zavučenim rukama u bele čakšire. I, ma da se još nije bio ni približio k njoj, otpoče: — Ete, pozdravio vas efendi Mita i poručio mi da vam

čohanim kolijama a plitkim cipelama, kratkih nogavica od čakšira, da bi im se oko članaka videle njihne, hadžijske, bele čarape.

Pandurović, Sima - PESME

Padaju zvezde usred noći bele, Padaju tol’ko; i, najednom, presta... I vetar peva poeziju smrti. A kobne želje umirahu redom, Očajne, strašne, u

mrvi, Obasjati sunce novog veličanstva Suncokrete naših požutelih nada, I crvene ruže naše tople krvi, I krinove bele našeg dostojanstva. SAVREMENIK (Maj, 1918) Hajde, srce moje!

I oni su ga napuštali zimi. Oblake je mnoge, rumene i žute, Bele i mrke, gledao gde plove; On nije pit’o za njihove pute, Ni šta ih goni, niti ko ih zove, Ni da l’ će opet doći

Sve umire onda kada mu je vreme. ODBLESAK Noći cele, k’o aveti bele, Nepomični borovi i jele Ogrnuti snegom mirno bde. Svi su puti zavejani.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Prave profane scenske imitativne prikaze imamo najviše za vreme poklada („Bele nedelje“), kada se javljaju „maškare“ („maske“), kad se vode svatovi sa nevestom (muško obučeno u žensko), „baba i

— Tko veže, ne nateže. — Tko stara ne krpi, nova ne nosi. — Što danas ne potrošiš, to si stekao. — Čuvaj bele novce za crne dane. — Kako ko čuva, tako i ima. — Dockan je onda štedjeti kad nestane.

OD VETRA 1 Evo ide (ime bajalice) da izbije vetrove valovite, nagazne, natrapne, namerne, vodene, pljuskane, crvene, bele, moraste, žute, zelene, plavovinaste, crne, rozne i kafene.

ramena, mišica, lakta, članaka, ruku, prsta, nokata, grbine, krstina, grudi, rebara, slabine, iz srca, iz crne i bele džigerice, iz pupka, želuca, creva, bubrega, mehura, bedre, kolena, iz cevanica, iz nogu, iz peta, iz prsta, i nokata,

Zêc kolo vodio, Iju-ju, iju-ju! Ćuran barjak nosio, Puć-puruć, Puć-puruć! Bele guske igrale, Trapa-trap, trapa-trap! Kokoška se pela, Na čandiji snela. Čandija se srušila — I pesma se svršila.

(Vetar) 222 — Kad vidiš, onda ga ne vidiš, a kad ne vidiš, onda ga vidiš (Mrak) 223 — Koke bele S neba pale, Pa i vrata Zatrpale? (Sneg) 224 — Kolo vodi majka s dva sina i jednom ćerkom.

Ko se neće poljubiti, ubio ga bog! Ubila ga sveta Petka Paraskevija! Puštajte se, bele ruke, ne držite se! Ko se s kime u’vatio — da se ljubimo!

se želi da se ukaže poštovanje banica — gospođa barak — kosmat pas, rundov baučina — veliki bauk kojim plaše decu bele pčele — Kada se pčele u košnici namnože, onda se roje. Ako je i taj roj brojan, onda se i on roji.

džuba — dugi muški ogrtač džudželj — divlja mačka šanac — krojač šaka-baka — buba mara šarov — šareni pas; pas crne i bele dlake šeitan — đavo šerijat — put, zakon Šijak — „Hercegovci zovu Šijacima sve Srbe neijekavce, a Sremci i Bačvani

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Ali nju baba nauči šta će raditi, te u veče uoči svadbe zaište kadu vode i dve bele patke, „da se“ veli „okupam, tako valja.

“ Car zapovedi te joj se odnese u sobu kada vode i dve bele patke, a ona zaključa vrata, i pusti patke u kadu, pa obuče one haljine od mišje kože, a od svile, od srebra i od zlata

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Između sviju nji[h] najbolje sam upazio jednoga koji u sredi sviju seđaše. Brada mu pokratka, okrugla, i vlasi na glavi bele kako sneg, a obraz čist i mlad, pun mleka i ružice; pogled drznoven, no u isto vreme ljubak i milostiv; oči pune života

Ja samo čujem imena nauke i filosofije, niti znam crne li su ili bele; ali toliko pameti i rasuždenija dao mi je bog da mogu rasuditi da te stvari moraju biti vrlo potrebne, polezne,

Meseca septemvra dođu trgovci otuda, ali meni bude zaludu čekanje. Kažu mi da se do Bele Rusije hoće najmanje 40 dukata, koje ja nisam imao iz uzroka, što, nadajući se da će mi na jesen otkud god novci doći,

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

OPET POD NEBOM Ostadoh da radim svoje jelo, piće. Opet pod nebom, a sâm: zuje pčele. Iz stajskog đubrišta: perunike bele. Umoran od posla — već, a tek — sviće! Od rose — zemlja se za noge lepi, puši. Ja dižem pali list: u ruci — puca!

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ne žuti se i ne nadima pšenica kao kad u proleće Morava nadođe: to i nije pšenica; to je sitan divlji ječam pun bele palamide i plave ženetrge.

— Žene će zabadava poskidati bele marame. Korist će imati samo pop Veličko. — Dodade tiše: — Đorđe lumpuje? — Ti si se uplašio? — mršti se Aćim.

— P ogled mu leti pre ko go mile šub ara ka selu: između brestova i šljiva, debele i bele plovke s crnim ćubama zagazile u sneg i Miruju, slušaju ga, a njegovi jasenovi, visoki i poređani kao četa vojnika,

Boji se. Možda nije istina? Jeste. Nikad njoj nije toliko zadocnilo. Jeste! Vikala bi. Jeste. U njoj je. Oseća ga. Bele magle nad jabučarom uviru u oči i struje žilama. I damari šapuću: rodićeš.

Ona se okrenu k njemu, preko pasa presečena mesečinom. Pritisnute uz bokove, bele joj se pesnice. Lice u senci. Imaću snage, ponavlja u sebi.

To nije na dobro. Đorđe mi razbio gusle, a ja opet nove nabavio. — Roza je bela kao sir. I oči su joj bele. Kad se ona, Švabica i tuđa vera, petla oko Simke, biće nešto gore od ženskog. A naopako je i radio Đorđe.

Zemlja je zaudarala na klijanje i zjapila pred pucanjem pupoljaka. Protnut kroz bele oblake, mlaz sunčevog rala, snažnog i nežnog, dugo je ljubio nezasitu zemlju, pa je odjednom pobegao iza oblaka.

misli na pečurku, Đorđevu glavu, koja se ne klati iako se samo na dve istegnute žile drži, misli na ispružene rukave bele košulje iako je suton, pa kaže u sebi: i Đorđe odlazi, i on, ponavlja nekoliko puta, skupljenih obrva gleda u Aćima,

“ „Na dve si stolice. Neće ti preki sud suditi, pa izazivaš.“ Lomila se pomrčina. Andra je video bele i osušene jezike, znao je da ne veruju u ono što govore, samo ne znaju kako drukčije da ga uvrede; bojao se Aćima jer

Kao izubijanih. Dvaput se zagrcnu. A zubi ostaše da se bele. Pod prozorom zapeva petao, veselo, iz sve snage. Nikola trže bradu s kreveta i pogleda po sobi punoj šarenog jesenjeg

Kapetan bez reči iziđe. U tišini zvižduće apsandžija, peva petao i kovač udara u nakovanj. Na kolenima mu se bele novine. Aćim dugo žmuri, hartija šuška od njegovog drhtanja, oseća njenu težinu.

Klonu nasred ćelije. To je sada samo jedna neobično svetla brada i isto tako bela kosa u neredu. Bele se i novine na pocrnelom ciglanom podu. — Sad kad si pročitao novine, možeš da ideš kući. Umrla ti je snaja.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Nijedna se još žaba nije rodila bela. Otkuda ova ovde? Čija je? Obznani krastača da se pronađu roditelji Bele žabe. Uzalud. Belu žabu niko nije hteo da prizna za svoju kćer.

Ko zna koliko je tamo ostao? Kada se vratio — Bele žabe nije bilo, ali je na mestu gde je samovala blistao prekrasan beli cvet.

« Potrča iz sve snage ka zalivu. Na talasima su se njihale samo bele kreste pene. Tek oko podne poče more da izbacuje ostatke razbijenog broda, a pred veče stiže drugi da izvidi šta se

Dečaci s ostrva s divljenjem su posmatrali jahače na vetru, pomagali im da rašire ili smotaju jedra, izvuku blistave bele daske na obalu. Na kraju krajeva, jahači su bili dečaci kao i oni.

Ali dečaci iz grada male ostrvljane nikada nisu uveli u svoje šatore, niti ih pustili da se popnu na glatke, bele daske i prejedre na talasima. S vremenom su dečaci sa ostrva to shvatili i prestali da pozivaju došljake u svoj dom.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Bela su bila nebesa, beli vetrovi, bele svetlosti nad Dunavom i Savom, i ta je belina skrivala zagonetne nebeske ispise.

je, dabome, video i onu gomilu dečurlije, braću i sestre, kako trči, sa smehom, kroz neki težak kal, a pete su im bele i bose, kao nežive. Stajao je pred izlogom i stiskao šake.

da ne sme da pristane na prepreke: ostavio je lađe u zimovniku a vreće sa novcem natovario na saonice i krenuo kroz bele ravnice, u Vlašku.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

po rosi i mirisnom cvetu, Već po zemljam' što se srpske zvale; Gde god nađem Srpkinjice male, Da im padnem na te grudi bele, Da im kažem: Blago tebi, sele, Blago tebi koja imaš majku, Imaš majku, imaš i babajku! Malena sam...

mala, Ja bih srpskom svetu mirisala; Pa bi došle Srpkinjice mile, Mnome bi se lepo okitile, Met'le bi me za te grudi bele A miris bi govorio: Sele, Blago tebi koja imaš majku, Imaš majku, imaš i babajku! Malena sam...

Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje; A momak za njome. Beži moma do kolena None joj se bele; Bele none do kolena Momka su zanele. „Ta da imaš krilo lako, da prneš oblaku, Ne bi mene čedo jako Utekla junaku!

Beži l' domu svome? Sve u goru beži dublje; A momak za njome. Beži moma do kolena None joj se bele; Bele none do kolena Momka su zanele. „Ta da imaš krilo lako, da prneš oblaku, Ne bi mene čedo jako Utekla junaku!

Pašću, umreću, duša mi gore, Rastopiće me do bele zore, K'o grudu snega vrelo sunčanje O lakše, lakše, kroz gusto granje! Đ.

„Oj, đaurko Anđelijo Crna koso, bele grudi Jednom sam te opazio, Al' te nikad ne poljubi!“ „Sve sam drage razgonio, A rad tvoje rane ljute Oh, đaurko

Zar ti nikad nije na um palo Što si negda Branku obećalo? Srbe brate, i Srpkinjo sele, Kojima se jošte danci bele, Rastav'te me sa ovom daljinom, Moje kosti operite vinom, Pa ih nos'te našem zavičaju, Zavičaju, mom negdašnjem raju.

Šumi, o noći prohujalog doba! U srcu nosim nekadanje ljude; Povorke bele dižu se iz groba I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude! Šumi, o noći prohujalog doba, Strasno i žudno!

sto volja kao belih jata k jugu, Da sva na tvoj ostrv padnu očarana; I sto vera da ti slede jednog dana, K'o sto bele dece u litiju dugu.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja Svetlost, k'o padanje neke bele kiše; Maslinova šuma u daljini sanja... A more je puno zvezda, pa ih njiše; I po žalu nemom, praznom, i bez sene, Kotrlja

Ali kada su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne;

svoje kose je rasplela: Pale su vlasi k' tužni talasi, Potopile joj vrat i nedra cela; Crnje neg' nojca, one kriju čari Bele neg' ova mesečina bela!

Popa, Vasko - KORA

se uvek pred zoru U drvored na svoje mesto vrati PU3AVICA Najnežnija kći Zelenog podzemnog sunca Pobegla bi Iz bele brade zida Uspravila se nasred trga U svoj svojoj lepoti Zmijskom svojom igrom Vihore zanela Ali joj plećati

dobru pališ U tuzi mojoj smeđoj Livadu mi prostireš Na grudima svojim Golubove okupljaš U radosti mojoj bele Cigaretu mojih briga U srcu svome gasiš U grozdu tamjanike Na moje usne čekaš 17 U moru bih spavao U zenice ti

hodamo 23 Bez tvojih pogleda reka sam Koju su napustile obale Vetar me za ruku vodi Tvoje ruke odsekao je suton Bele ulice preda mnom beže I prsti se klone moga čela Na kome se svet zapalio Reči su mi u travu zarasle Tišina ti je

ti ljubičice Pretvaram se sav u sunce Nad tvojim ružnim snom Otvaraš mi širom Sve prozore na čelu Berem za tebe bele Lokvanje iz moje krvi Daješ zeleno lišće Mome stablu od pepela 29 Ovo su ti usne Koje vraćam Tvome vratu Ovo mi je

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Ali se pojavi druga nezgoda: štamparija nije više imala one lepe bele hartije na kojoj je delo dotle štampala, a takva hartija nije se, u onim vremenima, mogla nabaviti, već samo žućkasta.

On je potpuno osedeo, ali su mu obrve crne kao ugalj, a isto tako i njegove oči; ima kukast nos, lepo obrazovane usne i bele, belcate zube. Odeven u crno, a oko vrata nosi veliki zlatan lanac.

Gledajući u to mesto, dolazile su mu sve te boje u brzom sledovanju u oko i izazivale utisak bele svetlosti. Sve su to bila epohalna otkrića u kojima Njutn nije imao preteča i koja mu nije niko mogao osporiti, niti

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

I ja u ovom mutnom moru bluda i kala, ne tražim plena. Oh, ja sam željan zraka! I mleka! I bele jutarnje rose! Ja sam se smejao u krvi do kolena i nisam pitao zašto?

I Nikolu sam sad gledao drugim očima. Primetio sam kako me Cigani posmatraju, i njihove bele, velike kao jaje, beonjače skakale su po crnom licu, čas po bradi, čas po obrazima, čas po čelu.

i obuven; nisam bio ni bogzna kakva lepota a ni nakaza, ni cvet u rupici od kaputa nisam imao, niti mi je krajičak bele maramice virio iz džepa na prsima, a u ruci držao sam torbu prepunu poklona ženi koju sam ne velim obožavao, ali među

Pa se sav prostor oko njega raščišćava, i poslednje beže kao sneg bele ženske prilike, pa se u bežanju spremaju da polete, dok kao pretvorene u golubove najzad i ne polete.

bela jata i rojevi, hiljade, milioni golubova, sve manjih i sitnijih, i sve tako dok se ne pretvore u snežne tačkice bele kao pahuljice.

Legao sam na travu dok je oko mene mirisalo, pa sam gledao plave planine u daljini i ćuvike sa voćnjacima što su krili bele kućice sa crvenim krovovima.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

— More, šta ti govoriš ? — Deca mi sinoć kažu, kad dognaše stoku, da su ga videla u Pašinim livadama. Bele se, vele, na njemu košulje kâ sneg, a pušku nosi ’vako preko ruke i obrće se na sve strane.

Istina, more, kakve su to devojke, jesu li lepe ? — The... znaš kakve su varoške: bele, a ruke im kâ pamuk — odgovori on i pogleda njene jedro razvijene ruke.

Varoške, more, igraju preda mnom kâ na tanjiru, još kakve varoške!... kâ molovane, bele ka sneg, zgodne, umiljate... A ja vučem ovu mučenicu, ni sam ne znam zašto; ni meni kakva dobra od nje, ni njoj od mene!..

Pred njima se zasvetli i zašareni ona živopisna kotlina, u kojoj su bez ikakva reda razbacane bele, ćeramidom pokrivene kućice; one vire i jedva se raspoznaju u gustim šljivarima i voćnjacima, belucaju se njihovi zidovi

Petković, Vladislav Dis - PESME

U snu svome nisam znao za buđenja moć, I da zemlji treba sunca, jutra i zore; Da u danu gube zvezde bele odore; Bledi mesec da se kreće u umrlu noć. U snu svome nisam znao za buđenja moć.

KRILA Gledam tu jesen što ide kroz grane, To lišće svelo, umorno, što gine, Mirno, u blede i maglene dane, U noći bele pune mesečine. Gledam tu jesen.

i ideja i poleta Popadali po mladosti, te se čine K'o predeo mrtvih gora, kojim šeta I lagano i svečano duh tišine. Bele noći, pune greha, pakla pune, Dane magle, pune straha i užasa, I časove živog bola kad se kune, Kad se plače i bez

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

snažan i jak, ali noću moje srce je uznemireno treperilo kada sam usamljen u strašnom mraku stajao uz dimnjak i nazirao bele penušave vrhove talasa koji su bili veliki kao planine, a jurišali su na zaljuljani brod kao podivljali zmajevi.

Rano ujutru bio sam na doručku i uživao u ogromnoj šolji bele kafe i komadu hleba sa malo putera. Sve to sam dobio od vlasti u Kasl Gardenu na račun ”ujka Sama”.

Govorio mi je da ne zna šta bi dao da ima crnu kosu kao ja i da je crnonut. Mene su privlačile njegove skoro bele trepavice i obrve, vragolaste zelene oči i žute pege po licu.

Obukao sam svoju veslačku majicu sa belo-plavim trakama, simbolima Kolumbije i bele teniske pantalonice i čitavo popodne proveo istražujući razuđenu obalu ovog istorijskog jezera.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Malko uzvraćena gornja usnica priljubila se uz bele zube. Svrne pogledom na Marka i nasmeje se. —Milo ti je ovde, — kaza on, pogađajući njenu misao. —Milo, da. ..

Njihove konture gubile se u sijaset mističnih oblika, a minareta prodirala visoko u nebo. Tišina; samo bele česme jasnije žamore, pevajući pesmu tople noći.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

Neka izvoli. ANKA (propušta Ninkovića, a ona se povlači). NINKOVIĆ (ispeglan, izbrijan, napudrovan. Na nogama bele kamašne, na rukama rukavice, u rupi od kaputa cvet): Ljubim ruke, milostiva! (Ljubi joj ruku.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

životu i ženi i deci, posmatrao je pažljivo, dremljiv, kako se na putu, koji se video svega jedno parče, bele, kao puževi, kamenice, sve jednim istim pravcem, nedaleko jedna od druge.

jele, ali je dinamika opažanja postignuta tako što mu Crnjanski pogled usredsređuje prvo na kamenice što se jednoliko bele „sve jednim istim pravcem, nedaleko jedna od druge, pa onda i na kočeve što se ređaju „sve dalje, istim pravcem,

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Hamza im je bacao čereke i bele medžedije kao pomaman. Pa se odjednom okrenuo Kolašincima: — Ko peva od vas, bre, uz guslu? — Seno Durut!

Gde-gde kitice odnegovanih zabrana, pa rudine i pro– planci, sa kojih se bele kuće posleratnih naseljenika, čovek bi rekao samo onih koji su iz čežnje a ne po nevolji tu pobili kolac.

Sa nemoćnom srditošću okrećem tome Kosovu leđa. Sa zastalom u grlu reči da je prokleto. No šumarci mame pogled. Bele kućice kao da navlaš zbog ovakoga raspoloženja izviruju iz njih. Brzo se prisećujem da su one nove, posleratne, srpske.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Povetarci, uzdisaji — Oni se ne dele; Na susret im lete tice I crne i bele. Na moru ćeš uvek videt’ Dalekih brodova — Isto tako plove nâdi Morem njenih snova.

Morune bele, jesetre slane, Ta i vas ljudi dostojno hvale, Al’ kad se samo kečige setim, Sve ste mi druge kô trunci male.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

(Otide.) RUŽIČIĆ (sam): Nek se naše lepotice bele, Kartadžije neka karte dele; Nek ćir Janja koti svoje novce, Zaljubljene nek okreću lonce.

Miljković, Branko - PESME

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu! Reč smrt!

Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima, ti smelo slušaj kako pevaju pustinje, dok kleče bele zvezde pred zatvorenim morem i ima u tebi snage koja te raspinje. Praznino, kako su zvezde male!

Krakov, Stanislav - KRILA

U klancu je pucnjava prestala da za koji čas nanovo otpočne. Do noći je selo bilo povraćeno. Na svima kućama su bile bele krpe koje od jutra nisu skidane. U selu su Bugari sve žene i devojke silovali.

— Razumem, razumem. Spustio je slušalicu. Skinuo je šlem sa glave, provukao rukom kroz svoje bele kose, i okrete se najzad malome potporučniku kraj sebe. — Koga ćemo prvog? — kao da pita ađutanta. Ovaj čeka i ćuti.

U šatoru je bilo sve tamno. Celu noć je čuo topot mazgi, jauke i ječanje ranjenih. Najzad se platna šatora stadoše da bele i postaju vidna. Ona su bila teška, puna noćne i jutarnje vlage. Čulo se kako u daljini grmi. — Kajmakčalan...

Svetlost se rasula po sobi. Samo je ranjeni sused sve jače krkljao. Lice mu je potamnelo. Dve postelje bile su bele i prazne. Sutra su trebale da prime ranjenike. Prozor je bio zatvoren i nikoga u sobi nije bilo.

žutoga platana pod kojim je umiralo mršavo pretučeno mače, i nevidljivih leptira koje su samo samrtnici mogli da vide. Bele pruge po grebenima bili su rovovi, a prašina je dimila kraj topova u dejstvu. Bele brazde se množile, dužile, ukrštale.

Bele pruge po grebenima bili su rovovi, a prašina je dimila kraj topova u dejstvu. Bele brazde se množile, dužile, ukrštale. Zemlja je bila puna belih mravinjaka. To su bili naši.

Zemlja je bila puna belih mravinjaka. To su bili naši. Šume su bile zbijene i crnile se. Bele stene mešale se sa belim rovovima. Sve je izgledalo kao neka ogromna razastrta karta.

Sve je češće grmelo u zraku, avijatičari grmljavu su jedva i čuli, ali su sa užasom gledali bele i crvene dimove ispod i kraj sebe. Piloti su radili sve brže, a jeza je trčala ispod kožom postavljenoga odela.

Smenjeni vojnici spuštali se uzanim kamenim stazama, pregazili su Bele Vode, skačući sa kamena na kamen, peli se teško uz šumovitu Miletinu Kosu.

Ovde su bile kuće male i prljave. Gore su bile planine pokrivene snegom, a za njima su bile druge, isto tako bele na kojima se umiralo. Strašna dosada kao mora pritiskivala je ljude.

Petrović, Rastko - AFRIKA