Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Varoš kao varoš. Zgrada kao zgrada. Cela mu je Austrija ličila na kasarnu princa Aleksandra, u Belgradu, koja je imala 360 prozora. Ličila na kapije gradske princa Evgenija Savojskoga.
Ličila na kapije gradske princa Evgenija Savojskoga. Ličila na sahat‑kulu u Belgradu – koji su Nemci držali više od dvadeset godina.
kojom razgovara, u snu, kao da je pred carskim oficirima, sa nojevim perom na šeširima, u kasarni princa Aleksandra, u Belgradu, kroz koju je ušao u vojsku, Pavle se, ljutito, prodera: Rodio sam se na Mikoljdan godine 1715.
Isakoviči su bili ušli u vojsku, u Belgradu, koji je bio nemecki, i nisu prema Austriji, s početka, osećali nikakvu mržnju.
Nad njima je bilo mirijadu zvezda. Kao dete, i Pavle je, u Belgradu, posmatrao, sa divljenjem, te šešire oficirske, ukrašene nojevim perjem, u vojsci, u koju su Isakoviči, sa Vukom
On će pozdraviti Trifuna, kao da je u kasarni virtemberškoj, u Belgradu. Bilo pa prošlo. To jutro, brigadir Vitkovič, njihov rođak u Kijevu, bio im je i perikmahera grenadirskog puka poslao.
Kaže: „Šta ti znaš, dete senatorsko? Ja ću da ga povijem, kako se deca naša, ot varoši Savske u Belgradu povijaju!“ Petar je donosio, ženi, sinčića, da ga podoji, i noću, a da bi Varvara mogla, mirno, da spava, odnosio je
sirmijski husari, pa se poženismo, dok su sela još gorela u Posavini i ljudske kosti belele se, na drumu prema Belgradu. Uzeo sam mu ćer, pa sam starca naterao, i da mi igra u svatovima.
Sa deset godina, kaže, bio je, pod Cerom, u bezbrižnom detinjstvu. Sa petnaest u Belgradu. A sa dvadeset i četiri, gledao, kako Crna Bara i Cer, gori. Kako u Srem prelazi.