Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Konji, na poslednjoj uzbrdici, nabreknuše. Iza svojih kola, Pavle ugleda, na vidiku, u daljini, visoke vrhove i stene Beskida, koje su se dizale do neba, ali, u blizini, brda su bila niža i vrhovi blagi. U dubini su se plavele doline.
Leteli su, nad dolinom Ondave, nad stenama Beskida, daleko iznad Duklje, a taj let je bio tako prijatan, nečujan, lak, kao da nisu imali krila, a nisu morali krilima ni
Livade, ovce, njegova kola, šumarci, šume u daljini, vrhovi, stene Beskida, sve je bilo belo, injem popalo. Kao da je ceo predeo pokriven nekom mrežom paučine, koja je od snega.