Jakšić, Đura - PROZA
sloboda... Tako ginuše, mirno i dostojanstveno, najvaljaniji u narodu, bez pravoga suda i bez svedoka. A i našta ti lažljivi svedoci?...
sloboda... Tako ginuše, mirno i dostojanstveno, najvaljaniji u narodu, bez pravoga suda i bez svedoka. A i našta ti lažljivi svedoci?...
niko nikoga nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!...
nije vređao, ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!...
ni mlađi starijega, ni stariji mlađeg, svi su se u golemoj žalosti složili; svi su bili bez otačastva, bez rodbine, bez kuće i kućišta — sve sami gonjeni mučenici!...
zaneme od straha, izgledaše kao da sanja strašne snove; bleda i čisto besvesna lica lutala po uspravljenoj svetini, bez celi, bez namere, bez jauka i bez reči...
od straha, izgledaše kao da sanja strašne snove; bleda i čisto besvesna lica lutala po uspravljenoj svetini, bez celi, bez namere, bez jauka i bez reči...
izgledaše kao da sanja strašne snove; bleda i čisto besvesna lica lutala po uspravljenoj svetini, bez celi, bez namere, bez jauka i bez reči... Dok ne stiže i nov karvan sirotih srpskih begunaca, i iz stotinu grla se zahori: — Madžari! Madžari!
da sanja strašne snove; bleda i čisto besvesna lica lutala po uspravljenoj svetini, bez celi, bez namere, bez jauka i bez reči... Dok ne stiže i nov karvan sirotih srpskih begunaca, i iz stotinu grla se zahori: — Madžari! Madžari!
„To neće biti“, hrabri je čiča Marko, „dok sam ja živ! Ne!... Nećeš mi ti, sestro, ostati bez krova, a i dete“, veli čiča Marko, pokazujući na mene, „treba nešto da nasledi po čemu će oca spominjati!
“ „A kud ću ja među onolike gazdačke devojke? One sve u svili, a ja?... Ja sam sirota devojka, bez oca i majke“. On me posmatraše malo poduže, pa onda mi, oborivši oči dole, tiho progovori: „Ti ćeš zato opet biti
Gladna i žedna goveda tumarahu bez čuvara po golemoj Galati i čupahu suvo korenje iz zemlje. Dođe podne, sunce pripeče, a mi čujemo riku žednih krava i
Obradović, Dositej - BASNE
nastavljenijem Atine (to jest mudrosti), pretpočitava trude i podvige sa slavom — mekosti, pokoju i sladostrastiju bez imena i slave.
A kad upazi mrežu na svojej trapezi, počne psovati svoga slugu, starca Onufrija: „Vidiš da si bez mozga, — govoreći — što će ti više mreža kad je sva riba ulovljena?
na jednoga komšiju svoga, staroga lisca, zašo što ovi, najdeblje guske hvatajući, sebe samoga čašćaše bez najmanjeg kurjaku peškeša. I tako ovi neprestano vrebljaše sposobno vreme kako će liscu skuvati poparu.
Ko bi rad da nikad ništa ne izgubi, mučno će što dobiti. Velika je različnost s razumom ili bez razuma što izgubiti. Što drugi vredni i pametni čine, zašto ne bi i mi činili?
Sama hrabrost i junačestvo jednoga naroda bez nauke i mudroga pravljenija podobne su zverskoj snagi; brane se za neko vreme, al' najposle moraju reći „ejvala”, i
a svrh svega trudoljubno i dobrodjeteljno jednoga opštestva žitije: evo što sastavlja njegovu pravu hrabrost i junaštvo, i bez toga ili je u rabstvu ili će s vremenom biti.
A i rasudi, molim te, kakva bi slava lavu bila da utuče miša?“ Lav se osmehne i pusti ga bez vreda. Na nekoliko dana uhvati se taj isti lav u debelu mrežu koju lovci lavom i medvedom stavljaju, iz koje lav ne
Pokaže lavu svoje rogove, pak se vrati i bez „Ostaj zbogom”. „Ta pričekaj, prijatelju, 'odi, posedi malo, sad će čast biti gotova!
Naravoučenije Sve ovoj podobne basne uče nas predostrožnosti i čuvanju. Pravda, nije lepo da je čovek bez uzroka i preko razloga niti podozriteljan niti neuvjeriteljan, no s onima koje poznaje.
„Ne mogu, jer sam odveć srdit.” Gnjev upodobljava čoveka zveru. A čovek, ništa ne valja da čini kao zver, bez rasuždenija.| 16 Kurjak i ždral Kurjak žuerući ovcu, stane mu kost u grlu.
Ja drugo sredstvo ne znam razve k nebu oči podignuti i otuda pravi sud čekati. A hoće li to biti? Hoće, bez sumnjenija. Ibo nepravda prevraštava prestole silnih!
proče lisice iz komšiluka i načne ih uvještavati da i one odrežu sebi repove, govoreći da je lakše i lepše lisici bez repa negoli s repom.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
baklja pšenice u vetru pucketa Sve, šýmom i drhtanjem, vatru podražava Ona je praznik, nedelja usred leta Kroz krov bez crepa vidim njen prozor u lozi Pred njim se drvo, s krošnjom od sazvežđa, pali Moj vranče, sutra je ujak u njenu varoš
ZVEZDA PUTNICA 1. Da li te iko na kraju puta čeka? Je li ti nebo prazno bez čoveka? Ili si mračna što znaš da gore ima Jedno još mračnije sunce, iz koga bije zima?
Ne uteko ni sekiri, ni topu! Nemao ribe u Ribnici nemao vola u Volujcu ni ovce na Ovčaru! Ne smeo bez noža ni pred brata! Sa kućišta se na grobište premeštao! Ne našao ni korena, ni lista!
II VAŠKE I bez naredbe vrhovnog štaba, i bez komandi vojnih lica, i bez udarca čizme i štapa, i bez truba i haubica!
II VAŠKE I bez naredbe vrhovnog štaba, i bez komandi vojnih lica, i bez udarca čizme i štapa, i bez truba i haubica!
II VAŠKE I bez naredbe vrhovnog štaba, i bez komandi vojnih lica, i bez udarca čizme i štapa, i bez truba i haubica!
I bez naredbe vrhovnog štaba, i bez komandi vojnih lica, i bez udarca čizme i štapa, i bez truba i haubica!
Nit im ko kesom zvecka iz rova, nit ih ko vojnim sudom plaši: bez plate, pretnje i blagoslova, u rat, sa vojskom, idu vaši!
Volge s pijancem iz Brisla, kraj trulog Španca Norvežanin trune, - ta gomila je celo leto kisla na buđavom polju, bez groba i popa, u rasutom žitu i lokvama krvi I dok trune jesen i kiša ih kopa na zemlji svetkuju pobednici i crvi.
Opet smrt sa mnom u mom odelu pod istom kulom na visu! Opet se ranjeno sunce povlači, bez kola, bez konja, bez brodova, i bukva šinjel oblači, i hrast cokule obuva.
Opet smrt sa mnom u mom odelu pod istom kulom na visu! Opet se ranjeno sunce povlači, bez kola, bez konja, bez brodova, i bukva šinjel oblači, i hrast cokule obuva.
Opet smrt sa mnom u mom odelu pod istom kulom na visu! Opet se ranjeno sunce povlači, bez kola, bez konja, bez brodova, i bukva šinjel oblači, i hrast cokule obuva. Pa bar da jednom zaspah u nadi, u senci konja, dok pase!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
Ja nerado o smrti govorim, ali bez ikakvog strâ očekujem poslednje veče mog života; moje misli ne lete više u one godine u kojima imam jošte da živim,
Cela moja prošlost bila je burna i vrlo promenljiva, ali bez ikakvog strâ osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog
stari, kad su se iz svoji’ krajeva ovamo krenuli, da su učinili zavet, da se onde stane i nasele, gde čuju vola da bez odmora najviše puta rikne; i tako, kad su došli na brankovički vis, čuju vola gde je neobično mlogo puta jedno za
— ja ćuteći tako mislio sam: ,Moj gospodin Mijuško, naopako ti bilo, ti si međer nas prevario te smo kao tići bez perja vrlo rano izletili iz gnjizda na lapavicu.’ I ja se tek sada uverim o onome, o čem sam često sumnjao, tj.
Drugi se Turci zatvoriše u džamije i kulu, kojima se bez topa ništa ne može učiniti. Bačevci su Drini na obali prema Osatu.
— A drugi su veziri bez boja pobegli. I tu pogine srebrnički paša, otac Hadži-Sali-bega. (Tako mi je kazivao iz Užica Asan-baša Drljača, koji je
S merom i u svoje vreme mnogo se koješta čini bez štete, što pred sudom zdravoga razuma ne bi se moglo opravdati sasvim.
Svi ućute kao da vodom svakog zaliješ. Zato, velim, nema crkve ni uredbe bez mirske vlasti, a ni mirske bez duhovne; treba jedna drugu da potkrepljava, ako su rade da obe vlasti postojane budu.
Svi ućute kao da vodom svakog zaliješ. Zato, velim, nema crkve ni uredbe bez mirske vlasti, a ni mirske bez duhovne; treba jedna drugu da potkrepljava, ako su rade da obe vlasti postojane budu.
) Moj otac dobije penziju, i vrati se kući. Kad on dođe kući, a to nahija ostala bez starešine i bez suda. Paša došao, primio Beograd po traktatu, s malo Turaka.
) Moj otac dobije penziju, i vrati se kući. Kad on dođe kući, a to nahija ostala bez starešine i bez suda. Paša došao, primio Beograd po traktatu, s malo Turaka.
Jučerašnje tvoje reči istinite su i svete. Poznajemo i sami da nas od zuluma braniti ne možeš bez vojske, a vojske bez novaca držati ne možeš.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
da ga mitimo — poče uveravati Đuku jedan ,od njih — nego ko velimo gde nam je prvi put došao — neće valjati da ode onako bez išta. — Ja, ja — poče opet Đuko da navraća vodu na svoju vodenicu.
— Ne brini se ti za nj, gospodine — upada u reč pop Pero. — Žnje on dobro i bez srpa... Ha, ha, ha! Je li, Dašo? Na ovu dosetku popovu osu se među gostima grohotom: Ha, ha, ha!
Nekad se davalo naočigled, a sad to ide zgodno ispod ruke... Ljudi im znadu ćud, pa šta će — plaćaju. Vide da im bez toga obići ne može. Da se, opet, žale — kud će šut s rogatima izići nakraj!... — Bogme, vi ste tu mnogo zaradili!
— Tako lepo da načinimo malo pismena — nastavi opet Vidak. — Sad si, Srejo, eto bez brige. Stao si u dobru kuću, bićeš kao bubreg u loju. Gazda Milun je dobar domaćin, a ti — vredan momak.
U slučaju ako bih ja Sretena bez uzroka od sebe oterao, dužan sam mu na osnovu postojećeg zakona jednomesečnu platu unapred naprazno dati.
— Ta pušku mi dajte da ubijem psa! — riknu Milun n uleti u kuću, zgrabi s klina nekakav zarđali krndelj bez kremena, pa stište napolje kao pomaman.
— E, e! — učini Trpko kao ne verujući. — Ja ti kažem. Napast neka — eto čovek sad nije pristao ni iz kuće kročiti bez pusata — reče Tiosav, pa iziđe iz mehade, gradeći se zabrinut, a u sebi se napregao od smeha. — Ih, ih!
« Taman razgovor i šala u najveći jek, dok eto ti momka trči kao bez duše ozgo k mehani. Smotri ga ćir Trpko, pa istrča na vrata i još čak odovud uzviknu: — Šta je, bre! a? — Vrlike!
i namešta reči da mu razgovor bude finiji i po knjiški; obično se tad snebiva, sleže ramenima i upija usnama, gradeći bez traga skromnu minu.
Međutim, ko se god vozio u tim njegovim »kočijama«, taj već i bez kalendara može znati kad će se vreme promeniti: jer ne da se ni zamisliti da se takav putnik nije barem jednom
Opština bi posle meni javila... — A šta ja znam, gospodine, prost čovek... Molim te, moći će zar i bez opštine... Svud sam, bogami, tražio, pa nigde! — 'Odi amo!
A što ostane, iznesi gde na raskršće te prospi. A dobro bi bilo da otkineš malo čupe od crna mačka bez belege, pa da ga nakadiš... Dobro utuvi što ti rekoh! — Hoću, prijo. E, bog ti dao!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Oni su bili svima ugled. U svakom su poslu prednjačili. Ne bi kmet Jova ništa uradio bez sporazuma s popom, a popa opet htede sve s ljudima. Zato ih je češće i prizivao i dogovarao se.
Ne vidiš tu mladića: sve sami sedi perčini. Svaki se obukao u čisto rublje, na plećima sukneno gunjče bez rukava ili veliki gunj „resanik”. Na glavama se crvene alevi fesovi, kao da u crkvu idu...
Od vajkada bili su u pozajmenici. Letinu su sabirali jedan drugom zajednički. Nije hteo Ivan gutljaja rakije bez Alekse popiti, niti Aleksa bez njega. Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa.
Letinu su sabirali jedan drugom zajednički. Nije hteo Ivan gutljaja rakije bez Alekse popiti, niti Aleksa bez njega. Ako je veselje u kući Aleksinoj, Ivan je domaćin, a ako u Ivanovoj, tamo je Aleksa.
od njera; bežao je da na senku njegovy ne stane; a kad je baš morao progovoriti s njim, govorio je preko srca i ljutio se bez uzroka. Više u njemu nije gledao jarana nego krvnog dušmanina... Stanko to ne opazi.
Toplo ilinsko sunce probijaše kroz gusto lišće, a njegovi svetli zraci padahu ovde-onde po zemlji. On je goreo i bez sunčeve toplote.
Stanko beše vedar kao proletnji danak. On se nasmeši pa reče: — Mogu još stopu!... Lak sam kao tica!... I, bez ikakva naprezanja, odskoči belegu za čitavu stopu. Lazaru smrče pred očima...
Budiboksnama!... Ovako ja tebe, pa sada neka ti deveruju hladne guje pod zemljom; ja ću uzeti Jelicu i bez tvoga deverstva!... I bio je tako miran... bilo mu je tako pravo kao da je učinio kakvo dobro delo... Jelica!...
On se oseti sam, ostavljen i od boga i od ludi. Sam usred prirode pune života: kod neba — bez neba, kod boga — bez boga, kod onolike roditeljske i bratske ljubavi — bez ljubavi!
On se oseti sam, ostavljen i od boga i od ludi. Sam usred prirode pune života: kod neba — bez neba, kod boga — bez boga, kod onolike roditeljske i bratske ljubavi — bez ljubavi!
Sam usred prirode pune života: kod neba — bez neba, kod boga — bez boga, kod onolike roditeljske i bratske ljubavi — bez ljubavi! Nikoga kod njega, nikoga oko njega, nikoga nad njim sem straha... On mu se jedini naturio za prijatelja.
Lazar se predade sudbini... Dođoše pred han... Marinko propusti Lazara napred. Lazara beše snaga izdala. Bez Marinkove pomoći on ne mogaše prekoračiti praga. Vatra sa ognjišta osvetljavala je xan.
Dučić, Jovan - PESME
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica... Kao smrt su verne ljubavi bez nade! Vaj, ne recite mi nikad: nije tako, Ni da moje srce sve to laže sebi, Jer ja bih tad plakô, ja bih večno
PADANjE LIŠĆA Koračaše nema, hladna, pored mene, Bez srebrne suze u mutnome oku; Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene, Padalo je veče na vodu široku Stare jedne reke.
Njen je korak bio Kô korak samoće, nečujan i setan. Besmo tako tužni; nas tištaše tiho Isti jad bez suza i bol istovetan.
I mnogo puta, u jutra, bez moći, Prenem se kao iz olovnih uza: Ja ne znam šta sam snevao te noći, Ali mi oči mutne, pune suza.
su prazna; nemo veče slazi, Negde u aleji zadnji zračak blista, Venus arhaička sama je na stazi, Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
I zašto ne osta tvoja knjiga mala Kô grob siromaha, grob bez istorije, Kog u svetom miru oskrvnula nije Ni bezbožna grdnja, ni bestidna hvala!
Ljubičaste gore, granitne, do svoda, Zrcale se u dnu; mirno i bez pene, Površina šušti i celiva stene; Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Sto godina mirno ona pređe svugde: Lepota je smrti bez svojih granica... A mokre su oči okrenute drugde. SAMOĆA Leži reka rasuta u mraku, Mrtva, bela.
I želje što dave, I biju, i more, još od pamtiveka, Nju izmame tako u tuzi bez leka... dok ponoćne zvezde šume iznad glave.
A more je puno zvezda, pa ih njiše, I po žalu nemom, praznom i bez sene, Kotrlja ih svu noć, kô pesak i pene... LjUBAV Iz Stona na Pelješcu Stoji pusta crkva bez glasa i zvona,
LjUBAV Iz Stona na Pelješcu Stoji pusta crkva bez glasa i zvona, Sumračna i hladna svu noć i dan celi, A u napuštenoj i nemoj kapeli Sama plače bleda žalosna madona.
Mir je nem i leden. Sama bdi madona. Tako neutešna tvoja ljubav. Ona Bdi u duši i sad, očajno, bez cilja: A bleda joj ruka i sad blagosilja.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ja se sasvim oslobodim: — Ama, bogati, tebi bi bilo svejedno baš ako bih se ja oženio i bez novaca? — Bog s tobom, šta govoriš koješta? Neka je samo tebi draga i neka je čestita. — Tako mi boga!
Njemu, brate, mi činimo samo ono što je u nas reč „utehe radi”. To jest, zavaravamo ga da ne ostane bez one jedine životvorne i božanske medicine, bez nade! Ućutasmo. Ali ja njega ipak poznajem!
To jest, zavaravamo ga da ne ostane bez one jedine životvorne i božanske medicine, bez nade! Ućutasmo. Ali ja njega ipak poznajem!
I opet beše na njoj sve drukčije, sve kao obamrlo, obešeno, bez izraza! Oko njenih očiju, a po licu, kao po nekom platnu života, kao da je neko počeo zamazivati belo, belo, belo,
Našao sam da je utisak u osnovi tužne prirode, jako tužne prirode. Naravno, bez ikake muke našao sam i zašto je tužan.
dalje, da je Joca pokušavao još po nečim da zadrži napredovanje bolesti, ali da je ostalo sve bez uspeha, i on je kazao otvoreno stanje stvari i kćeri Đorđevoj, a Đorđu je takođe morao naglasiti težinu njegovog stanja.
Eh, šta sam tada mislio, šta osećao, šta hteo? Zar da živim bez nje, zar... Ali jedan vijor! Pa Stanke se sećam! A i kako ne?
Hteo bi da mati spava, samo da on može bez brige bančiti. Peklo je to i njega, vidi se to. Pio je vrlo malo, i to samo vino.
To je zanat od boga proklet! — Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da mi ne sliniš bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor! Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više.
dan za danom, a ono sve po starom. Donosio je često pune višeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata i bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva tri sahata i po nekoliko prstenova.
Donosio je često pune višeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata i bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva tri sahata i po nekoliko prstenova.
Donosio je često pune višeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata i bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva tri sahata i po nekoliko prstenova.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Bečkerečki notaroš kad tera kera — obično posle asentirunga — ne može bez njega; odmah: »Daj Sovru — veli — daj, daj desnu ruku našu«, veli gospodin notaroš, pa mu zalepi pola desetice na
koga naročito zovu, i najuglednije mu mesto daju za stolom, jer zbog svatova je valjda i postala ona reč: »Trista, bez popa ništa«.
Sve se oko njega za stolom menja, jedino on sedi nepromenljiv. Neko se digne da igra, nekoga odvedu, a neki sam, onako bez ičije pomoći, padne lepo pod sto. Sete ga se i nađu ga tek onda kad ga žena potraži: »A di se to deo moj čovek?
koji je vanredno pevao i kitio i dizao obrve pri pojanju čak i na teme, rado se primi toga, a Arkadija poleti k’o bez duše pop-Spirinoj kući, koja nije daleko bila, pa se razderao još s avlijskih vrata. — Brže, gospodine, maler...
Ne valja, vidim i sama! — A, dabome, nije nego još nešto! — cifra se gospoja Sida. — Ne, ne, bez šale vam kažem. Koliko sam se puta sita naplakala zbog toga. Uvek mi prebacuje moj suprug.
Čisto mi gluva i pusta kuća bez njih!« Pa sedite! Izvol’te raskomite se kao kod svoje kuće. Juco dušo, sedi tu do Melanije; znam da imate šta da se
Mila kišbirov i Nóva bistoš i danas se ponose što su bili njegovi đaci, jer se na platnome spisku u opštini sami bez ičije pomoći potpišu.
— govorila bi popadija, — a kud bi bio virtšaft bez pátka. A ako ovog zakoljem, moram drugoga naći, pa opet mora tu pátak da bude!
U njoj će već čitatelj naslutiti sukob i zaplet, bez kojega je svaka pripovetka dosadna. Još odmah toga istoga dana, u isto doba kad u pop-Spirinoj, saznalo se i u
? Zar popina kuća i bogatstvo, pa da bude bez takvog jednog čuvara?!« Pitanje sasvim umesno, ali pisca neće zbuniti, jer ima gotov odgovor na to.
I on se radovao nedelji, a osobito ako se desilo te je nedelja bila lepa, bez vetra ili kiše; jer onda bi mogao obući svoje bele pantalone i metnuti na glavu svoj, jedini u selu, slamni šešir,
Dalje ima još nekih slika, starozavetnih i drugih, za koje se vidi da su bez ikakva plana nabavljane; ali pošto je frajla Jula, sva zapurena i rumena, donela čorbu i stavila je na sto, to se g.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Ne toliko s muževljeve joj strane koliko s njene. Naročito otac joj. I, šta su mogli da čine s njom? Da je bez dece? Onda se zna šta se u tim prilikama radi. Dâ se otrov da ga dobrovoljno popije. Ali, šta će s decom.
Jer su onda znali kako će Copa sigurno, i bez straha, prljajući sve oko sebe, da se uvuče u gazdin dućan, da sedne sproću gazde na ulaz, razbaca štapove, torbe i
Za čudo kako je bio pitom. Uvek nasmejan, pun bele brade, bos, samo u čakširama, bez pojasa i u prtenoj košulji iz čijih širokih rukava virile su njegove dugačke, kosmate ali nežne ruke.
I zaista, ne pamti se za nijedan smrtan slučaj, saranu, a da je bila bez njega. Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo.
Iz očajanja. Ne znaju šta da rade. Što više stari, raste, tim gori. Niti živi, niti mre. Dugačak, bled, a bez krvi snaga, nežna mu, nežna... više mrtva. Uvek u dugoj, naročito za njega sašivenoj košulji.
I sad, zbog toga, Bog, kao kaznu — a bez greha roditelja lako se porodica ne kvari — dao im takvog brata, s kime svet da se smeje.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Ljuba, ma da je kakvu naklonost prema kakvoj devojci osećao, kad je došao do rešenja, iskreno joj je ispovedao da je bez novaca uzeti ne može. On se sam sebi zarekao da niti hoće, niti može bez novaca se ženiti.
On se sam sebi zarekao da niti hoće, niti može bez novaca se ženiti. Kad bi mu njegov prijatelj, mesni učitelj, protiv toga što primetio, reko bi mu Ljuba: — Kod nas je
njegov prijatelj, mesni učitelj, protiv toga što primetio, reko bi mu Ljuba: — Kod nas je ljubav i ženidba trgovačka; mi bez novaca ne možemo nikud. Ljuba je znao da za njega u mestu nema izgleda, ali zato nije izgubio nadeždu.
— Jedno mi je tako milo kao i drugo. — A kako sam ja pošla za moga bez miraza? — To je sasvim drugo. Gospodar Pera, kada je vas uzeo, bio je u godinama, pa još udovac, a vi ste bili u
Ljuba je izdaleka davao na znanje, kada bi se ženio, da to bez novaca ne bi moglo bili. Ostavimo ih pri njihovim espapima. Ženske se oko ručka žure. Kakva radost za Savku!
— Eto, boga vam, koliko ima velike gospode pa uzmu bez krajcare, iz ljubavi. — Oni mogu to činiti, al' ja ne; nego molim da znam na čemu sam...
— A kako je sa hiljadom, jer, ja iskreno ispovedam, bez toga ništa ne može biti. — Ta ja mislim da to ne mora odma' biti.
Ljuba uviđa da se sam bez provodadžije ne može oženiti, jer ima mnogo neprijatelja, zato zaključi otsad sa provodadžijom prositi, i to sa takvim
— Drago će nam biti, — odgovori čika-Gavra. — Vama će iz čuvenja poznato biti da moja kći nije bez miraza; ima ona za sebe ekstra, a i dete ekstra. — Čuli smo.
Mušterija u dućanu lupa, ište cigarete. Gospođa Persa iziđe. Dolaze i druge mušterije; dotle se u sobi bez Perse razgovaraju. — Dakle, ako smem pitati, šta ima gospođa Persa? — pita čika-Gavra.
Ljuba je to jedva dočekao, da malo dobije kuraži. Čika-Gavri nije toliko trebalo, jer je kuraži imao i bez toga. Gospođa mamica napolju kuva ručak. Anka i druge sitnije sestre pomažu. Dođe i vreme ručku. Svi se nameste.
Kažite, molim vas, hoćete li vi za mene poći? — Iskreno vam kažem: hoću; al’ od matere morate me prositi, jer bez nje ne može ništa biti. — A hoće li ona? — Još nije ništa govorila o tome, al’ mislim, kad ja hoću, da hoće i ona.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
i gomile, instinktivno zgužvane amo-tamo po ulicama, ispred kafana, ministarstava, dućana i oko važnih ličnosti, bez osobitog zaprepašćenja i bez neke napregnute odlučnosti kao i bez pravog straha, čudno su potsećale na lica kakvog
zgužvane amo-tamo po ulicama, ispred kafana, ministarstava, dućana i oko važnih ličnosti, bez osobitog zaprepašćenja i bez neke napregnute odlučnosti kao i bez pravog straha, čudno su potsećale na lica kakvog uzbuđenog stanovništva što su
kafana, ministarstava, dućana i oko važnih ličnosti, bez osobitog zaprepašćenja i bez neke napregnute odlučnosti kao i bez pravog straha, čudno su potsećale na lica kakvog uzbuđenog stanovništva što su posle snažnog ali nekatastrofalnog
— Pa protolkujte to, brate vi rođeni, da svi razumemo šta mu je to čisto i jasno. — Evo, sve će ce, veli, urediti bez rata.... slobodan prevod. — Vraga će se urediti. — Ama jeste li vi izabrali podrum, kažite vi meni?
I eto baš tu, kod te šarene i mnogobrojne gomile, zastao je, ljutitog i ogorčenog izgleda, ali bez trunke one radoznalosti, koja je raspinjala sav onaj ostali svet što se gušio u nekoj mutnoj duševnoj uzbuni,
Jer ovaj Aleksije Jurišić, koji je punih dvadeset i šest godina živeo bez ikakvog plana, imao ga je jasno ovoga leta i prvi put u svom životu.
A sad je bilo sve na putu da propadne. I onaj život bez plana, mučan, rizičan i vrtoglav, koji tek što se stao zaboravljati, ponova je pretio da otpočne.
što su neprestano od nekud navirale, pa je hteo da misli o tome: ima li ama kakve god mogućnosti di sve ovo prođe bez opasnih posledica i šta će biti najzad od tog nesrećnog i neočekivanog ultimatuma.
Sad se ovi mediokriteti nešto znoje i petljaju bez njega ,a vreme prolazi i opet niko neće znati šta će sve iz ovoga da proizađe.
Pa šta ja tražim? Tako je mislio Jurišić dok je nervozno i bez reda bacao stvari u onaj svoj propisni vojnički sanduk, a kad je i sa ovim bio gotov on opasa sablju i revolver i tada
Nešto se događalo u njemu. Ali on osta nepomičan i ako osetio Hristića. I tek docnije: — Šta je? upita on natmureno i bez volje za razgovor. — Posmatrao sam zalazak sunčev. Bilo je divno. A ti? Sve sanjariš o najčudnijim stvarima ovoga sveta.
— Reci mi istinu jasno i bez okolišanja: je si li zaista tražio popunjujući deo, je si li molio za pozadinu, pokorno molio za pozadinu?
Afrika
To beše sasvim drugo nebo. Toga jutra sam bez šlema prešao preko sunčanog prostora, a već sam po podne imao i glavobolju i kijavicu; opomena da se treba čuvati
Ostatak grada i obala udesno sasvim bez karaktera. Tu su svud u izobilju ostaci naseobina afričkog kamenog doba, strele i noževi.
Što je najzanimljivije, crnac zna napamet često i epopeje susednih plemena, reč po reč, bez pogreške, cele, iako nijednu njinu reč ne razume, utoliko pre što su te epopeje na arhaičnim jezicima.
Izlaze, ulaze, uistinu zaboravljaju da smo tu. Onoj najlepšoj najzad vrućina i, kad smo već umorni od nagovaranja, bez ikakvih uvoda odbacuje svoj „panj“, i ostaje mirna i bestidna kao deran.
i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca.
Crnac bez ikakvih uvoda pada u histeričan bes muca. busa se u grudi, i viče kondukteru: „Vraćaj, vraćaj!“ Šalupe se okreće u
Teška vrela isparenja skoro sasvim brišu horizont. Boje bledog dragog kamenja koje je bez sjaja. Svet ćutljiv izležava se dugo na krovu u pižamama. Niko nema hrabrosti da siđe u kabinu radi oblačenja.
On je lud. Stari gaga. Nisi li lud? Dobro, ja sam lud. Životinja bez k... Naprotiv. Tamara Balin“. Ovo je pisani razgovor nekolicine stanovnika sela Mosua.
Reklo bi se da su ove mlade drugarice Apolonijevaca u stvari stanovnice Antila. Mnogo ljudi izležava se bez odela po urođeničkim dugim posteljama ispletenim od trske. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi.
Pri tom kod ovog Švajcarca, koji je stari kolonijalac, postoji još i surevnjivost da se jedan novodošli bez velike muke navikava na specijalne prilike u Africi.
Čas mi jedan tvrdi da bez četrdeset hiljada franaka ne mogu stići do Bamaka; da mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto
Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
PREDSLOVIJE Posle izdanija Laže i paralaže mlogi su mi ovakovog roda knjiga ljubitelji često napominjali da ne bi bez polze bilo jošt štogod na isti način sostaviti, i sredstvom pečatnje čitateljem i čitateljkam spriopštiti.
Ja imam dovoljno uzroka grčki rod ne inače nego s počitanijem predsretati, a vidovit će čitatelj lako, i bez moga izjasnenija, primjetiti zašto je ovo tako uređeno.
Nema špekulacija, nema trgovina. Pošto tiftiku? — bađava; pošto pamvuk? — bađava. Sad je došlo vreme da čovek idi bez čizmu. JUCA: I to bi lepo jošt bilo! JANjA: Što ti tu govoriš, škilji³, more, znajš li što je svet?
More, da izgubiš glava za ovo slovo da si u Moreja. Filosof, more, slavno grečesko diogen sedio u buru i išo bez čizmu. JUCA: Valjda nije imao za šta da kupi? JANjA: O, hondrokefalos!
Samo treba da joj dobru priliku nađete. JANjA: E, gospodin notarius, sad je pogano svet; samo novci! Eto ja uzeo sum bez krajcaru, golo, siroto. Ama sad, kako ti dođi u kuća, ne ti pita: „Kako ti je kći!“ nega: „Koliko daš?
KATICA: Ah! Mica se jošt jesenas udala! JUCA: Ako ovako ustraje, ti se nećeš ni udati. Ko će tebe bez novaca da uzme? Nisi jošt ni opravljena kao što valja. A drugo, nisi nigdi ni na vospitaniju bila.
JANjA: Prokletu tvoju jeziku! Ama, more, primiš svaku godinu račun. PETAR: Šta će mi sapun! Koji oće, neka dere i bez sapuna, ja mu ne branim, ali Petar neće. JANjA: Oćiš da si svađiš sos mene? PETAR: Šta veliš?
Prokleto ono dukat, da ma gori na pupku, ako imam! MIŠIĆ: (To je mlogo!) JANjA: Ako oćite bez krajcaru, ajde de, ama za novci nema siromah kir Janja.
KATICA (uzdane.) MIŠIĆ: Vi vidite, gospodična, da ja ljubov moju k vami dosta prosto i bez upotreblenija tekstova iz romana izražavam, no s otim mislim da što je jezik prostiji, to su čuvstva prirodnija.
znam, dosta je to što je pre negdi, spremajući se na put, koj do nekoliko dana preduzeti mora, pasoš izvadio i sad ga bez pečata nalazim. MIŠIĆ (razgleda pasoš): He, he, he!
JANjA: Znajte šta, gospodin notarius, da kažite da nisam kući, i da prođi ta stvar bez mene. MIŠIĆ: To je protiv moga zvanija, ja to učiniti ne mogu. JANjA: Ajde, bolesnu sum, imam kolika.
MIŠIĆ: Vi ste i meni poklonili. JANjA: O, teos filaksi! Ja sum vama banki poklonio. MIŠIĆ: Bez koji se ne mogu dukati povratiti. JANjA: Oćite da mi otmite sa sila?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Engelshofen ga je dočekao sedeći i nije ustajao. Feldmaršal‑lajtnant je bio bez kaputa, u prostoj, švapskoj, košulji, pušeći na dug, švapski kamiš.
Zatim je počeo, sam, bez ičije pomoći, da se oblači i češlja. Ni tada ne vadeći kamiš iz usta. Garsuli, jetko, samo se nakašlja i šmrknu malo
Herrn General Feldmarschall‑Lieutnant Freyherrn von Engelshofen erlassenes Resciript“ – pa kad im to pročita, oni ima, bez daljega, da idu kući, a biće u regularne polkove premešteni.
Njemu je rečeno da će biti kasirovan i da može ići kud mu je volja i on je apšit, iz vojske, dobio, bez ikakve krivice. Njegovo se ime nalazi na spisku đenerala Ševiča i odneto je u Rosiju.
zato dao znak grofu Palavičiniju da počne da čita reskript o kasiranju puka, i bio je uveren da će svi oni pokorno, i bez pogovora, pristati da se iz utvrđenja i reduta, oko Mahale, presele na imanja mađarskih spahija, gde će biti kao i drugi
Ne smeju, bez odobrenja, da napuste zemlju, na koju se preseljavaju. Kad je to grof izustio, začu se jedan oštar zvižduk, kao što se
Oko trideset ljudi išlo je bez puške, sa vezanim rukama, na leđa. Garsuli se beše uklonio u vrata kasarne gde su tobdžije stajale, zaprepašćene, sa
Kad je ugledao Grka, on zastade i zadrža na njemu pogled svojih velikih očiju, nekoliko trenutaka. Zatim mu reče, bez ikakvog znaka besa, ali glasom u kojem je bilo tragova suza: „Onaj Temišvar, koji sam ja bio stvorio, Vi ste, danas,
Imali su da predadu sve, do poslednjeg noža, i čudo je bilo, pravo čudo, da su to i izvršili, bez pogovora. Oduzeta im je zastava, ali su im oni njihovi barjaci – jer su, vele, crkveni – ostavljeni.
Nesreća ih je u Temišvaru, tog proleća, stigla, neočekivano. A to proleće, godine 1752. došlo je u Temišvar naglo, bez prekida, bez onih, poznih, mrazeva, koji su poznati u proleće te varoši. Od kojih cveće opada i voćka se smrzava.
A to proleće, godine 1752. došlo je u Temišvar naglo, bez prekida, bez onih, poznih, mrazeva, koji su poznati u proleće te varoši. Od kojih cveće opada i voćka se smrzava.
Ona je bila vrisnula, probudivši se, bez deteta, jer ga je Đurđe bio uzeo u naručje. On je decu nosio, kao da su to medvedčići.
Teodosije - ŽITIJA
Raširi se sam bez nas, nasiti se, ti kamenosrdni, nemilostivi! A hoće li te primiti Gospod? Ti što si prevario oca, prevario si i nas, a
A ovaj grleći zlostavljane zbog njega, poče sve moliti od srca za one koji su ih uvredili da u miru i bez pakosti kući stignu, govoreći: — Bog nam je, reče, utočište i sila, i postade pomoćnik našavši nas u velikoj žalosti.
savivši gnezdo seđahu, kišom i vetrima šibani, suncem i vrućinom paljeni, zimom I mrazom mrzli, ubogi behu i ništi, bez ikakve udobnosti i pušenja dima, nemajući ništa što bi kradljivci mogli ukrasti osim potrebnog vlasenog rublja.
I tako mu zabrani, a ovo nije bilo bez Boga, nego štaviše izvoljenje njegove dobrote i milosrđa, da se svetlost zašavši u goru ne pokrije kao pod mericom i da
Molim, dakle, svakoga ko mi je drag, umirite moje srce i ne sprečavajte me da idem, jer ne mogu više da trpim bez sina mojega. A kada ovo reče (držali su da to biva po višem naređenju), i svi njemu rekoše: — Neka bude volja gospodnja!
čudan pokazivao, jer kao što je u svetu prvo pravdom i verom, milostinjom i milosrđem prema ništima grabio carstvo bez truda, tako se pokaza i u vršenju podviga kao lihvar.
položiti početak služenja Bogu mojemu, da se bojim i da treptim od imena svetoga njegova, i da zapovesti njegove sačuvam bez uklanjanja“ Što je govorio to je i činio: moglo se videti da se sve više i više dobrim delima u duši nazidava, i
I zbog toga se još više podvizavao k Bogu, i pošto ga je Bog slušao jer ga ljubljaše, smelo i bez bojazni govoraše: „Kakva mi je korist, Gospode, što sam ja tajno video tvoju blagost ka mojemu ocu, a videvši radujem
Zato ga i suviše ljubljaše i poštovaše ga, i zbog bezmerne smernosti njegove i krotosti jednostavne i ljubavi bez lukavstva bio je od sviju ljubljen i poštovan, i kada su oci sedeli u saboru davahu mu mesto sa prvima.
Bojeći se svetoga u oltaru, bez meteža, ćuteći, kropljahu zemlju suzama. A časno i sveto miro bilo je sabirano u časne zlatne i srebrne sasude dok je
bi za igumana u velikom manastiru koji se zove Studenica, u crkvi Presvete Bogorodice, koju je prepodobni otac njegov bez njega bio sazdao.
Božje je, dakle, sve ovo što biva preko svetih, bez njega se ni delo ni reč ne svršava, „jer bez mene“, reče, „ne možete ništa činiti“.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
Osim toga se metodom indirektnog promatranja mogu izvesti psihičke osobine čak i bez dodira sa narodnim masama, pomoću etnoloških i antropogeografskih podataka s jedne i istorijskih podataka s druge
Ali ne primajući ove zaključke, a priori i suviše šematizovane, ipak ne možemo usvojiti, da su antropološke osobine bez ikakvih uticaja na psihičke. Nesumnjivo je da su narodi Evrope mešovitog porekla u etničkom i antropološkom pogledu.
Kad se izvrše antropološka merenja na nekom broju ljudi u kom bilo kraju bez obzira na njihovo poreklo (tj. odakle su došli), pokazuju se za Južne Slovene antropološke razlike koje mogu biti samo
Srbo-Hrvati govore jezikom koji je toliko jednolik, da jednoga Srbina iz Srbije može bez ikakve teškoće razumeti Hrvat sa Istre.
Oni koji su ostali u Austro-Ugarskoj bez prestanka su potvrđivali, ne obzirući se na opasnosti, da hoće da stvore svoju nacionalnu državu.
Čovek je vezan i zavisan od tih sila u prirodi, čiji je najviši stupanj Bog i sudbina, koji se raspoređuju i ništa se bez njih ne može desiti. Društvena i ekonomska organizacija.
Česti su slučajevi da se dinarski ljudi odluče na krajnja rešenja, bez obzira na interes na korist i na „praktičnost“, svesni da im je život u opasnosti ili da će im ostati crn i upropašćen.
Najveća je briga jedne porodice da ima naslednika koji će naslediti i održavati slavu. Nesreća je biti ugasnik, bez muškog poroda. Naprotiv, Bugari ne pamte svoje pretke, nemaju slave i prezivaju se samo po ocu.
U drugim oblastima su, naprotiv, škole stojeći pod tuđinskom upravom pokušavale, istina bez uspeha, da uguše ova predanja. Oni imaju, dakle, vrlo jasnu nacionalnu svest, nacionalnu dušu.
Mahom vrlo impulzivni koji odmah i često bez dužeg razmišljanja rade: „zebu od mnogog mišljenja“, i koji kažu: „ko razgađa, u nas ne pogađa“, i pogode istinu i najbolji
i afekti ovog temperamenta jeste srpska nacionalna ideja, i od njih su postajali hajduci, uskoci, osvetnici; i sada, bez ikakvog okolišenja, i mnogo njih kadri su dati i daju glavu za nacionalnu ideju.
formirao hajdučki temperamenat, koji se navikao na neke surovosti i usvojio kao glavnu liniju ponašanja da treba bez obzira i na sve načine uništavati protivnike i neprijatelje narodnosti i težnji za narodnom i državnom samostalnošću;
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
! To ti je tamo gdje je đavo reko laku noć, tamo gdje se smrkne prije neg svane, tamo gdje čak i put zaluta i bez traga se izgubi u klancu iza mlina. Idite za tragom psećeg kneza Žuće, to je tamo negdje.
— frknu mačak. Kola sa čičom i džakom u oblaku prašine zamakoše iza drumske okuke. ČETVRTA GLAVA Neobična krčma bez trećeg magarca — Lovljenje mjeseca. Džabe, baci me u rijeku!
Jedni trkom pobjegoše od njega misleći da je mlinar lud, neki ispričaše da su susreli po nekog mačka, ali bez džaka, a drugi, opet, opisaše čitava kola džakova, ali u njima je bilo samo brašno, žito, vuna, a tek u jednom neki
Tu se prodaje lanjski snijeg, vuk u jagnjećoj koži, sedla za krave, konjski nokti, rogovi umjesto svijeća, burad bez dna i slična čuda. Tu se, naravno, uvijek nalazi i onaj grlati čovjek s kutijom srećaka i bijelim mišem.
U toku noći još sam tri-četiri puta pokušao da se popnem do slanine, ali bez uspjeha. Sve se završilo s velikom larmom.
Čiča-Trišina vodenica bez prestanka melje i bruji kao neki ogromni bumbar. Na pragu sjedi čiča Trišo i puši lulu. Kosa mu je već sasvim bijela,
Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE
ovaj se sav u uvo pretvorio I čuo sve što se ne da čuti Ali mu dojadilo I žudi da se ponovo pretvori u sebe Ali bez očiju ne vidi kako A onaj je otkrio sva svoja lica I jedno za drugim vitla preko krova Poslednje baci pod noge I
drugi se polome I umore i od umora zaspe I tek u snu kosa im se digne na glavi (Ova igra dugo traje) LOVCA Neko uđe bez kucanja Uđe nekome na jedno uvo I iziđe mu na drugo Uđe korakom šibice Korakom upaljene šibice Glavu mu iznutra
jedno uvo I iziđe mu na drugo Uđe korakom šibice Korakom upaljene šibice Glavu mu iznutra obigra Glavni je Neko uđe bez kucanja Uđe nekome na jedno uvo I ne iziđe mu na drugo Pečen je PEPELA Jedni su noći drugi zvezde Svaka noć zapali
kosti inače Šta ćemo tamo Tamo nas već odavno Tamo nas željno čeka Niko i žena mu ništa Šta ćemo im mi Ostarili su bez kosti su Bićemo im ko rođene ćerke VII.
u mozgu I žar okca na vrhovima prstiju I svaku svaku stopu U tri kotla namćor vode U tri peći znamen vatre U tri jame bez imena i bez mleka Hladan ti dah do grla Do kamena pod levom sisom Do ptice britve u tom kamenu U tutu tutinu u leglo
okca na vrhovima prstiju I svaku svaku stopu U tri kotla namćor vode U tri peći znamen vatre U tri jame bez imena i bez mleka Hladan ti dah do grla Do kamena pod levom sisom Do ptice britve u tom kamenu U tutu tutinu u leglo praznine U
dosta Napuniću usta zemljom Stisnuću zube da presečem ispilobanjo Da presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu
usta zemljom Stisnuću zube da presečem ispilobanjo Da presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu biti U tebi
zemljom Stisnuću zube da presečem ispilobanjo Da presečem jednom za svagda Staću onakav kakav sam Bez korena bez grane bez krune Staću oslonjen na sebe Na svoje čvoruge Biću glogov kolac u tebi Jedino što u tebi mogu biti U tebi kvariigro u
se rasture Ne šali se čudo s čudom Vrati mi moje krpice Ja ću tebi tvoje (1955) BELUTAK BELUTAK Dušanu Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče se Bestidnim hodom vremena Sve drži u svom
šali se čudo s čudom Vrati mi moje krpice Ja ću tebi tvoje (1955) BELUTAK BELUTAK Dušanu Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče se Bestidnim hodom vremena Sve drži u svom strasnom Unutrašnjem
se na belutak Razbili ga u travi Ugledali mu srce zbunjeni Otvorili srce belutka U srcu zmija Zaspalo klupče bez snova Probudili su zmiju Zmija je uvis šiknula Pobegli su daleko Gledali su izdaleka Zmija se oko vidika obvila Ko
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
ROGA 16 AŽDAJA SVOM ČEDU TEPA 17 JEDNOG ZMAJA KRAJA 18 JOŠ NAM SAMO ALE FALE NI PET PARA Svet je postao bez veze, sve prinčevi i princeze. Ni pet para se ne daje za nas sirote aždaje.
od akrepa nema ništa, Ni posla za čudovišta. Sva strašila ispod neba ostaće bez kore hleba. AKO VIDITE AŽDAJU Ako vidite aždaju da sedi u travi sa prstom na slepom oku, znajte da su u njenoj
BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ, DRVEĆE SE PRELILO ZELENIM KREMOM, BEZ POSLA JE OSTAO JEDAN ZMAJ SA VISOKOM ZMAJEVSKOM STRUČNOM SPREMOM, MOTAO SE MEKO VREME PO GRADU, ČITAO OGLASE I
SE MEKO VREME PO GRADU, ČITAO OGLASE I KONKURSE IZ ŠTAMPE, ZMAJ KOJI JE UŽIVAO U SVOME RADU, IZGUBIO SE KO SVITAC BEZ LAMPE.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
On je gostovao ovde... PAVLE: On vam je odveo ženu? ALjOŠA: Ona meni kazala: mnogo voli njega, ne može bez njega. Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla. PAVLE: To je skoro bilo? ALjOŠA: Pre tri meseca!
RINA (dolazi i upućuje se pravo njemu; staje pred njim, ali bez hrabrosti i onoga ponosa koji je ranije imala): Ja bih htela, Pavle, da se objasnim s tobom.
ANA: Molim! (Dotle je sve skupila na služavnik i ode.) III PREĐAŠNjI, bez ANE RINA: Eto, je l' tako? NOVAKOVIĆ (ljubi je): Kako si ti pažljiva i odlučna! RINA: Nego!
Ministarstvo građevina, da odete, znate: on već mora biti tamo, zadržao se možda u kojoj drugoj kancelariji, ali je bez sumnje tamo. Nađite ga pošto-poto i recite mu neka sve ostavi, sve, i neka žuri kući.
Evo ja ću ti skrenuti misli na druge stvari. Draga moja golubice, ostao sam sasvim bez troška, mršav sam kao zimski komarac.
A ona to ne bi htela bez vas, ona tako veruje u vaš ukus da ne bi htela bez vas. RINA (nestrpljivo): Da, samo sada ne, danas ne; imam preča
A ona to ne bi htela bez vas, ona tako veruje u vaš ukus da ne bi htela bez vas. RINA (nestrpljivo): Da, samo sada ne, danas ne; imam preča posla, zajedničkih briga koje se tiču i vas.
Robija, taman posla! SPASOJE: I gubitak građanske časti. ANTA: To već i ne marim, može se lepo živeti i bez građanske časti. Ali robija, gospodine, to je već nešto drugo.
ANTA: To je ona što se udala misleći da je udovica, a kad se vratio muž, nju sud, po potrebi službe, bez putnih i selidbenih troškova premestio iz drugoga u prvi brak. RINA (uznemirena, Milanu): Je li to moguće?
ANTA: Nismo, dabome! (Novakoviću.) Eto, na primer, vi bi ostali bez braka. RINA (zagrli čvrsto Milana): Ah, to ne, samo to ne! ANTA (Spasoju): Pa zatim, ti bi ostao bez imanja.
RINA (zagrli čvrsto Milana): Ah, to ne, samo to ne! ANTA (Spasoju): Pa zatim, ti bi ostao bez imanja. SPASOJE: A zatim, ti bi otišao na godinu dana robije. ANTA: Opet! Kazao sam ti da sam na tu reč osetljiv.
Druga je stvar kad bi mi ponudili kakav mali zajam, to da, to bih primio bez prigovora, ali nagrada, to bi bila uvreda. SPASOJE: A koju sumu predstavlja ta uvreda? MILE: Odnosno taj zajam?
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
da je to zbog repa koji mu je Saša Albreht prikačio jesenas, a nastavničkn savet posle vodio istragu puna tri meseca, bez nekih naročitih rezultata, uostalom. - Zašto si seo, Slobodane Galac?
- Ti shvataš, mladi prijatelju? ponovio je. Shvatao sam. Bez onog ,,mladi prijatelju” cela stvar bi se završila opomenom razrednog starešine.
Obrijan do temena, u nekim širokim gaćama, on je čitav jedan mesec jahao konje bez sedla, raspalio šamar snimatelju kad mu je ovaj nezgodno spomenuo majku i stekao ime Ataman.
- Nije takav posao za mene, Atamane! - Ti, budalo! - pogledao me je očima koje su ponekad bile bez ikakve boje, ponekad plave, a onda kad je naleteo na onu nastavnicu, gotovo crvene. Doći ćeš ti već na to!
- Vesna neće ništa reći! - Znam - rekao sam. - Otac će saznati i bez nje. On ima naročit talenat za to! - Hteo sam da dodam još nešto, ali sam se prisetio da nema smisla: stari predaje
Ako pređemo, ona će nas poljubiti, ako ne pređemo, moraćemo skočiti u vodu bez obzira na to što je tek početak maja. Nije nas poljubila, ali zato nismo skočili ni u vodu.
Možda i zbog toga, tek priče su se, kao dim bez vatre, rasturile same od sebe, ali je Melanija Brankovačka postala budnija i klincima je fizika padala sve teže.
II Kad sada mislim na taj dan, volim da ga se sećam bez ludnice koja je nastala posle, kad sam se vratio kući, sa zamazanim nogavicama, i zatekao oca kako hoda po sobi
teksta bio je nezanimljiv, ali dobro se sećam poslednje rečenice koja je govorila da bi bilo dobro kada bismo se rađali bez roditelja. Ja ponekad mislim to isto, iako sada nemam snage da išta mislim.
da počnem, iako sam mogao da počnem s onim jutrom kad je Stanika kao zaboravila da postojim, a ja otišao u školu bez doručka. Nisam počeo, jer to bi bilo iznošenje tajni one kuće.
Zaželeh da sam opet tamo. - Mislim da bih morao izaći, mama! Obećao sam jednom drugu. Pristala je bez ispitivanja. Voleo bih da je pitala bar nešto, pokušala da me zadrži, ali nije me zadržavala.
i Ataman ga je pričom da će Melanija zaboraviti da propituje, ili bar da propituje strogo kad bude dobijala ta pisma, bez ikakvog truda ubacio u mrežu.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
U dućanu, u običan dan, na sebi je imao stari kratak „jankl”, leti i bez njega, sa zasukanim rukavima na košulji, pa onda uvek čakšire u čizmama, kapa od crne kože.
Gospodar Sofra za nedelju i sveca imao je dve fele haljina, i to za nedelju od zelenog manšestra čakšire i „jankl“, i to bez gajtana, svecem, pak, čakšire gajtanom iscifrane, tako isto i kratka dolama, na njoj pedeset rifa gajtana, i to sve od
Isu Čamčića je od sviju najvoleo. Isa Čamčić, trgovac bez dućana, imao je kuću i trgovao je sa svačim, sa kožom, platnom, i što god mu do ruke dođe.
— Ja sam već tako naučio, da bez posla živiti ne mogu. — Pa dokle ćeš tako živiti? — Dok mogu raditi; znaš ko je kako živio, tako mora i umreti.
Teško mi je bilo do tri hiljade doći. Dvadeset godina je trebalo da sam mogao reći: imam načisto bez duga tri hiljade forinti. No kako sam do tri hiljade došao, onda je sve od sebe dalje išlo, pet, deset hiljada i više.
pak tek onda se na karucama vozio kad je trebalo veliku gospodu u deputaciji pratiti, ili ako ide u veću varoš, i onda bez dolame ne ide.
— A šta su nami ostavili? — E, drugi je svet onda bio. Sad bez novaca nikud, nit’ možeš kćer udati bez novaca, a ja sam moju Soku badava uzeo, bez prebijene krajcare; nije donela ni
— A šta su nami ostavili? — E, drugi je svet onda bio. Sad bez novaca nikud, nit’ možeš kćer udati bez novaca, a ja sam moju Soku badava uzeo, bez prebijene krajcare; nije donela ni svoje darove, već je uzajmila od svoje
— E, drugi je svet onda bio. Sad bez novaca nikud, nit’ možeš kćer udati bez novaca, a ja sam moju Soku badava uzeo, bez prebijene krajcare; nije donela ni svoje darove, već je uzajmila od svoje drugarice, pa joj posle vratila.
Oženio sam se prvi put, no nisam bio srećan, žena mi imala jektiku, pa je posle pet godina umrla bez dece. Bog da joj dušu prosti, pošteno sam je služio, i ma kako sam se mučio, nisam mogao do ničega doći, tek jedva
Dopada mi se, i mnogo sam dobra o njoj slušao, zato sam došao da je vidim, i bez svake ceremonije zaprosim, ako bi’ korpu dobio da mi se svet ne smeje. Šta mislite?
Jesi l’ poveo stive lule? — Jesam tri. — Dobro je, bez stive lule nije čovek gospodar, osobito šljahtec; na to se u Poljskoj jako gleda. — A kako je sa oružjem?
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
JE GROZAN, MUTAN BEZDAN, ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO 65 VII TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM KORAKOM POGINU, ZAKORAČIVŠI U PRAZNINU, PO TUĐOJ VOLjI I ZA
Užurban, on joj još jednom, dahćući pod njenim poljupcima, ponovi, bez smisla i bez reda, sve ono što joj je već sinoć i celu noć ponavljao: savete za njenu seobu k bratu, u Zemun, savete za
Užurban, on joj još jednom, dahćući pod njenim poljupcima, ponovi, bez smisla i bez reda, sve ono što joj je već sinoć i celu noć ponavljao: savete za njenu seobu k bratu, u Zemun, savete za kupanje mlađeg
poljubac, već su bila otvorena i opuštena, od drhtanja, gledala ga je očima izvrnutim, u kojima se videla samo beonjača, bez njenih modrih dužica i velikih zenica. Pola u nesvesti, opuštena, ona je grčevito ponavljala: „Umreću, umreću.
Udesio je tako da ih primamiše vatrom, kraj koje su pekli ovnove, nad kojom su bez prestanka svirali trubači i udarali dobošari.
Svud, međutim, nije se baš sve dobro svršilo. Postajali su ponegde i opaki, a na dva mesta, tako, bez razloga, šunjajući se po mraku, potpališe krovove.
Ubijenim, podnadulim nogama, i ugušenom voljom i svešću, potpuno zaboraviv svoje na domu, bez razgovora i smeha, počeše da skaču, ređajući se jedan za drugim, putem kud projahaše oficiri, sa štapom u ruci.
Iznuren od bola pod kolenom, na koji se nije obazirao, sedeo je, tako, klonuo, još dugo, bez snage da završi oblačenje i pripaše oružje. I sve druge stvari dođoše mu, iznenada, u pamet.
I dok se sve drugo vrtelo oko njega i bez reda i bez smisla i zbrkano, te njegove misli na oca nalazile su ga na obroncima brda, pred vidnim, proletnjim
I dok se sve drugo vrtelo oko njega i bez reda i bez smisla i zbrkano, te njegove misli na oca nalazile su ga na obroncima brda, pred vidnim, proletnjim predelima, kao i
Osuđeni je bio dotle vezan, iznad članaka i laktova, donesen i bačen pred ulaz u taj čudni drvored, kojim je imao bez daha da projuri, a u kom su mesto stabala stajali nepomično njegovi zemljaci, iz kojih je izraslo šiblje.
sazvežđa... to nebo puno svetlosti? Kad se pred svim tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno... bez smisla... je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
“ Ove snažne reči, koje devojka sa strašću izgovara, veruje se, ne mogu ostati bez efekta — dragi koji za nju ne mari mora dojuriti ma gde se nalazio.
Još davno je zapaženo da devojke koje se boje da će ostati neudate i bez poroda sastavljaju basme i izvode različite čudnovate postupke „da bi sreću dobile, — udatisja vozmogle.
Najveći broj svadbenih običaja i obreda ima za cilj da se osigura porod, odnosno da brak ne ostane bez dede (posebno muške).
Ovim se izbegava opasnost „da mladoženja ne bude ’vrzan’ (vezan, nemoćan), pa da brak ostane bez dece.“² Postoji više zabrana kojih mlada mora da se pridržava ako već želi da ima dece.
bude zatvoren za vreme venčanja jer, prema široko rasprostranjenom varovanju u Srbiji, u tom slučaju mlada može ostati bez poroda. Iz istog razloga, mlada ne sme da se uhvati za trbuh za vreme venčanja.
⁸ Žene bez dece u Homolju „paze kad nerast skoči na krmaču i zapeni ustima, pa hvataju od one pene u novoj drvenoj ložici, i njome
U moravskom kraju nerotkinje stavljaju zrnevlje davine u bogojavljensku vodicu i popiju da bi zanele. U Popovcu žena bez poroda „ubere macine trave i cvijeta od kruške, jabuke i trešnje i skupa sve skuha kao čaj i pije triput dnevno po
Na taj dan su stanovnici Ormana, zapravo nerotkinje i muževi bez dece, dolazili da traže pomoć od zmija koje su se u to vreme pojavljivale iz brega Zmijarnik.
Velika je nesreća biti ugasnik, tj. bez muškog poroda. Imajući ovo u vidu, razumljivo je što mnogi svadbeni običaji i obredi imaju za cilj da obezbede upravo
prebrojavanje izvesnih predmeta i rednji, a njegov smisao je da na magijski način odredi broj godina koliko će žena biti bez dece.
koji želi da bude poslednji, posteljinu da zastre sa paprati, a da po porođaju legne u nju (pošto je, po verovanu, paprat bez roda, onda će i žena, po principu imitativne magije, takođe biti bez roda).
legne u nju (pošto je, po verovanu, paprat bez roda, onda će i žena, po principu imitativne magije, takođe biti bez roda).
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
ČOVEKA KOJI JE POGUBIO PERGAMENTE 59 ZA SLUGU JERNEJA 61 ZA ALKOHOLE 63 O KAMENOVANjU 65 O PRELjUBI 67 ZA SVADBE BEZ VENČANjA 68 ZA MARIJE MAGDALENE 70 ZA POGUBLjENA LjUBAVNA PISMA 71 ZA SEBARSKE ŽENE 73 ZA BRANKOVINSKE SELjAKE 75 ZA
GROBLjA Care Dušane, tražim pomilovanje za vojnička groblja usamljena kojih se regrut samo katkad seti, za groblja bez suza i bez hlada, sa gdekojim znakom tvoje pošte, gde spomenici jednoliki kao šinjeli stoje jedan drugom iza
Dušane, tražim pomilovanje za vojnička groblja usamljena kojih se regrut samo katkad seti, za groblja bez suza i bez hlada, sa gdekojim znakom tvoje pošte, gde spomenici jednoliki kao šinjeli stoje jedan drugom iza potiljka, gde
dušane, za vojnička groblja gde svaka parcela pod konac stoji ko vojska u četi, za vojnika koga kraj druma sahrane bez sebarske zapevke gorke, daleko od rodnog potoka i sela; za izginule u svetu povorke odnekud iz Leđena, iz
ZA SEDAM GLADNIH GODINA Za sedam poslednjih godina zime, za sedam gladnih krava bez mleka koje popasu i pobrste sedam najlepših prvih proleća, pogase sve što bukti i tinja, poharaju sedam majskih
škrinja; za sedam glečera koji slede sedamdeset i sedam ranih vera, sedamdeset sedam zanosa; za skamenjenih sedam java bez ushita i bez snova, bez gejzera i bez duga, bez kolibara, bez prolećnih gromova i odjeka; za sedam gladnih krava bez
glečera koji slede sedamdeset i sedam ranih vera, sedamdeset sedam zanosa; za skamenjenih sedam java bez ushita i bez snova, bez gejzera i bez duga, bez kolibara, bez prolećnih gromova i odjeka; za sedam gladnih krava bez mleka, za
koji slede sedamdeset i sedam ranih vera, sedamdeset sedam zanosa; za skamenjenih sedam java bez ushita i bez snova, bez gejzera i bez duga, bez kolibara, bez prolećnih gromova i odjeka; za sedam gladnih krava bez mleka, za sedam godina
i sedam ranih vera, sedamdeset sedam zanosa; za skamenjenih sedam java bez ushita i bez snova, bez gejzera i bez duga, bez kolibara, bez prolećnih gromova i odjeka; za sedam gladnih krava bez mleka, za sedam godina bez sunca i
i sedam ranih vera, sedamdeset sedam zanosa; za skamenjenih sedam java bez ushita i bez snova, bez gejzera i bez duga, bez kolibara, bez prolećnih gromova i odjeka; za sedam gladnih krava bez mleka, za sedam godina bez sunca i žara, za
vera, sedamdeset sedam zanosa; za skamenjenih sedam java bez ushita i bez snova, bez gejzera i bez duga, bez kolibara, bez prolećnih gromova i odjeka; za sedam gladnih krava bez mleka, za sedam godina bez sunca i žara, za ohlađenih sedam
bez ushita i bez snova, bez gejzera i bez duga, bez kolibara, bez prolećnih gromova i odjeka; za sedam gladnih krava bez mleka, za sedam godina bez sunca i žara, za ohlađenih sedam vulkana, za sedam prašuma suhoga granja, za pogašenih
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
BOING 44 JESEN 48 SEZONA LOVA NA ZEČEVE 49 ČUDNOVATI PROLAZAK KROZ GRAD SARAJEVO, BEZ ZAUSTAVLjANjA 50 DERVIŠI SINANOVE TEKIJE 54 BLAGOSLOVENO VREME DOSADE 58 ČUDO SE DOGAĐA BEL AMIJU 62 PORAZ 66 SEZONA
Sami smo protiv svih. GLUVARENjE OGLAS I Traži se jedan svet, prekjuče iščezao. Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima.
Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare.
ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi
i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od
Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava
Rečju, živeo sam potpuno bez ideala, sve dok Božić-Bata nije uspeo da se prebaci u ilegalnost i uzme konspirativno ime: Deda-Mraz!
Dok su sa vama, one čuju i bez slušalica najdivniju muziku. Posle jedno sat i po dao sam Jeleni slušalice da i ona malo sluša Radio Beograd, koji je
Video sam ih u filmu »Rat i mir« (američka verzija); bez veze, odmah sam znao da ga ne voli, da je sa njim samo onako.
Onako bez kaputa, razboleh se od upale pluća i jedva sam izvukao živu glavu, jer smo bili u zavadi sa okolnim narodima pa nam
Jer, to je bitka bez ikakvih izgleda na pobedu. GLUVARENjE Nismo ga videli dvesta godina, a onda se pojavio na našem ćošku sa nekom
Treba mu tema za novi film i eto ti njega ponovo na ćoše. Pa, kako je, kaže, šta ima novo, šta se napada? Bez veze! Vidimo lepo, mesto ga nekako ne drži; nervozan je, sav u grču, uopšte više nije za gluvarenje.
Matavulj, Simo - USKOK
puške ispod crnih struka, svi pušahu iz predugačkih čibuka i kanda malo razgovarahu; svi, osim jednoga, imađahu fesove bez kićanka, a onaj jedan, na sredini klupe imao je kožni kalpak, a ispod struke mu provirivahu srebrne toke.
Pošto knez uzjaha, pruži čibuk svome ljubimcu Krcunu Serdarevu; ovaj napuni lulu, ukresa i pripali, pa pođoše bez reda, dok ne stigoše do puta, a tu se, po običaju crnogorskom, urediše u povorku.
); vjerovao je da nema smrti bez suđena dana, te da je ludo bojati se smrti; vjerovao je da dobri junaci i za života bivaju zduhači, koji se biju sa
Kako ga ono zovu? — Franc mu je ime — odgovori Krcun. — A da nije lukav, ne ćaše uzeti tolike zemlje i gradove, bez krvi! Drugi su se bili za njega, pa eto i mi!
Sve osim njegove, bjehu niske, bez prozorâ; njegova, pri kraju, bješe viša i duža, a pri istočnom zabatu izdigla se kula na dva boja s prozorčićima.
i bog te pita dokle, đe gođ ima Srbalja, a ima nas zanago za jednu dobru carevinu, nâko što smo rasuti, kao stado bez pastira, i što su pod tuđinima, radi grijehova našijeh starijeh careva i kraljevâ!...
Ništa pak uraditi neću bez tvoga savjeta, kneže, jer te odsada smatram kao drugog oca! I da si mi zdrav sa cijelom porodicom, sa cijelijem svojim
Pristav i Šuto zbiše se jedan uz drugoga, podalje i od trpeze i od glavara. Pa prionuše svi svojski, bez riječi. Tada se Janku odgonetnu jedna zagonetka.
da je blagosloven i zbog te rabote, kao i zbog svake svoje, e bi bez krtole narodu bilo mnogo gore nego što je, kao što mu je zanago bilo bez nje.
zbog te rabote, kao i zbog svake svoje, e bi bez krtole narodu bilo mnogo gore nego što je, kao što mu je zanago bilo bez nje.
Eto ti! — Ma je li vladika kao kralj njeki, kao princip? — Jest u vrijeme rata, a ovako, glavari sude u plemenima i bez njega. — A šta je onda guvernadur? — Kâ najveći glavar.
dakle, želite da oglasim Božić? Svi zagrajaše: — Ela, molim te! A-nu počni! Bez trebe nećemo ni mi! On nategnu malu pušku, pa poteče k vratima, vičući: — Ha, za mnom! Oganj! Oganj svi!
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Šta mislite vi, to jest? MLADOŽENjA: Neponjatno. PROVODADžIJA: Svakom je to neponjatno; ali mesojeđe ne mogu da prođu bez svadbe, momci su nespokojni, je l’ tako? Kakvu devojku imam za vas, da vam vidi oko! MLADOŽENjA: Za mene?
MATI: Ja sam mislila da se ko zaljubi u nju. OTAC: O, našla si! Pruži samo iljade, pa neka je i ćorava i bez nosa. MATI: Ja kažem, nemamo prijatelja, pa to!
OTAC: Ja sad pod starost ne promeni ćud. MATI: Predićka udade kćer bez krajcare u punu kuću. Gledim, bože, kad smo bili na svadbi, tu su ti ogledala, tu su kanabeta, astali — milo ti je da
Mlogi poslovi, znate, a mora svud da je sam. Na sluge čovek ne može da Naumio je, ako bude božija volja, sebi druga tražiti, a i treba da se, to jest, oženi. Bez žene biti, to nije ništa.
- uverićete se, to jest, svašta dosta. Ali vi znate, to jest, kakav je svet: ako uzme bez novaca, sramota. Zato da znamo napred, koliko devojka ima.
OTAC: Za to ćemo najlakše. Samo nek su od Boga srećni!
(Izvuče.) „Na čemu vi ljubov osnivate?“
MLADOŽENjA (izvuče kartu): „Imate li novaca?“
DEVOJKA: Kao: bez novaca nema kod muški ljubovi. Nije li tako? (Izvuče.) „Kako obično vreme provodite?
(Devojki.) A kako ste mi vi zadovoljni? (Ona ga poljubi u ruku.) He, he! Nema bez mene ništa, a? Pa kako ste, to jest?
DEVOJKA: Blagodarim na pitanju.
PROVODADžIJA: Jeste li veseli?
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Ono malo dobrih dečjih pesama moglo bi se, za nevolju a i bez nevolje, svrstati u poglavlje humorističke poezije, kao što bi se mnogi valjani dečji romani dali podvesti pod
Našao se, ipak, veći broj pronicljivih ispitivača koji su bez predrasuda prišli ovoj pojavi, koji su umeli da osete i opišu njenu suštinu.
Dete se, po Rusou, rađa čisto, bez rđavih nagona. Uloga vaspitača je u tome da ga podstakne na razmišljanje i samostalno zaključivanje.
možda i zbog toga što su ona podmladak plemena, posebno prijemčiv za njegova najranija i najdublja duhovna iskustva: bez predavanja mlađima te bi umotvorine izgubile nešto od smisla svog postojanja.
Njihova stalna i stvarna prisutnost ne može se smetnuti s uma, bez obzira na to koliko prvobitni stvaralački podsticaji zanemarivali njihove potrebe, raspoloženja, mogućnosti primanja.
” Svakako je dobro što deca nisu upućena isključivo na dečje knjige; ali bez njih, to jest bez nekih od njih, sigurno bi bila siromašnija. Kao i odrasli, uostalom.
” Svakako je dobro što deca nisu upućena isključivo na dečje knjige; ali bez njih, to jest bez nekih od njih, sigurno bi bila siromašnija. Kao i odrasli, uostalom.
Dostigli su majstorstvo na tom nivou; na jednom drugom, koji se, s pravom ili bez prava, smatra višim, majstorstva ne bi bilo.
ljupkom neozbiljnošću ugrožava samodopadljivu, tragikomičnu krutost onog dela „prave” književnosti koji je pretenciozan, a bez prave snage.
moguća : „Jasno je da umetničko delo teži da naprema svojim unutrašnjim zakonima i u skladu sa estetskim zahtevima, bez iskrivljavanja ili narušavanja raznorodnim predubeđenjima i namerama, ali problem postaje mnogo složeniji razmotri li se u
Ulivati detetu neprikosnovenu ljubav prema roditeljima, bez obzira na to kako se ti roditelji prema njemu a i inače ponašali, ili ga učiti bezrezervnom poštovanju svih odraslih, ili
Dečja pesma, odnosno dečji roman, govore o onim stvarima, osećanjima i odnosima koji se bez ostatka mogu imenovati; nedovršeno, bezizgledno i nerazrešivo u dečjem književnom izrazu dosledno se izbegava.
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Sad je sloboda, u slobodi se mora slobodno živiti; a bez dosta novaca slobodno se živiti ne može. ŠERBULIĆ: Vrlo lepo!
ZELENIĆKA: Moj nećak jošt najbolje oseća žar rodoljubije. Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, sunce bez svetlosti, sveća bez plamena. ŠERBULIĆ: Izrjadno!
Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, sunce bez svetlosti, sveća bez plamena. ŠERBULIĆ: Izrjadno!
Narodnost, gospodo moja, jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, sunce bez svetlosti, sveća bez plamena. ŠERBULIĆ: Izrjadno!
jest najveće blago na svetu; narod bez narodnosti nije ništa drugo nego telo bez duše, sunce bez svetlosti, sveća bez plamena. ŠERBULIĆ: Izrjadno!
NANČIKA: To je lepo. No mislim da će biti opasno dok su ovde Madžari. ZELENIĆKA: Šta, mi da se bojimo? Bez žertve ne može biti. I mi treba da pokažemo svetu kako Srpkinja poginuti ume za svoju narodnost...
GAVRILOVIĆ: Badava, ljudi mnogo stradaju! Koliko je sela propalo, koliko nji ostalo bez dobra, bez pokrivača! Srce mi u utrobi plače. ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Srblji bi hteli nešto, a neće da reskiraju.
GAVRILOVIĆ: Badava, ljudi mnogo stradaju! Koliko je sela propalo, koliko nji ostalo bez dobra, bez pokrivača! Srce mi u utrobi plače. ZELENIĆKA: Ha, ha, ha! Srblji bi hteli nešto, a neće da reskiraju.
3. SMRDIĆ, PREĐAŠNjI SMRDIĆ: A ko je pustio Humla iz zatvora? ŽUTILOV: Ja sam. SMRDIĆ: Kako ste to mogli činiti, bez znanja celoga odbora? Nije se stvar, kako valja, ni ispitala... sve kao preko bundeva.
SMRDIĆ: I osim Čivuta ima se dosta raditi. Uzmite koliko nji ima bez brkova, i to Srbalja. Srbin bez brkova ne može biti Srbin, dakle je mađaron. NANČIKA: I Madžari nose brkove.
SMRDIĆ: I osim Čivuta ima se dosta raditi. Uzmite koliko nji ima bez brkova, i to Srbalja. Srbin bez brkova ne može biti Srbin, dakle je mađaron. NANČIKA: I Madžari nose brkove.
NANČIKA: I Madžari nose brkove. SMRDIĆ: Jeste; ali Nemci ne nose, a oni su poznati kao mađaroni; dakle i Srblji bez brkova jesu mađaroni. Dalje, mnogi nose brade. Kad je Srbin nosio bradu? To je za honvide. Dakle, i ove treba privući.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
mnogo važnije izlagati opšti razvitak književnosti no davati zaokrugljene studije i portrete o pojedinim piscima, bez veze sa celinom.
Jedan posao ovakve vrste i ovolikoga obima, koji se sada prvi put radi u srpskoj nauci i književnosti, nije išao bez velikih teškoća, koje mogu znati samo oni koji su radili slične poslove.
Puštajući ovu knjigu u svet, ja ne mislim ni da je ona definitivna ni bez svojih nedostataka. Ono što se materijalno danas zna o srpskim piscima, uglavnom, nalazi se u njoj; kako meni izgleda
književnosti jeste što ne predstavlja jednostavnu celinu, što nju sačinjavaju odelite književnosti, slabo povezane ili bez ikakve veze među sobom.
Nova srpska književnost javlja se u XVIII veku, bez veze sa ranijim književnostima, i nezavisno se razvija u XIX veku.
Ono što naročito karakteriše Tu novu srpsku književnost, to je što je samostalna tvorevina, bez tradicija, potpuno nezavisan organizam.
I kada se u XVIII veku stala javljati nova srpska književnost, stara srpska književnost je bila mrtva i bez ikakva uticaja.
Dalmatinski pisci pisali su narodnim jezikom, ali su bili bez pravog, određenog i svesnog nacionalnog osećanja. S malim izuzetkom, njihova nakalemljena, veštački stvorena i veštački
»da bi bilo vrijedno našijem slovima naštampati sva djela dubrovačkijeh i gdjekojijeh dalmatinskijeh pjesnika bez ikake promjene u jeziku«.
Isto tako bez većeg uticaja su bile i ostale lokalne i katoličke književnosti naše, bosanska književnost XVII i XVIII veka, slavonska
beogradski pašaluk, u kome dve austrijske okupacije nisu izmenile žalosno stanje stvari; malena Crna Gora borila se bez prestanka sa Turcima za svoj opstanak; u Bosni i Hercegovini nije bilo ni traga od duhovnoga života, a Stara Srbija
su ti begunci osnovali bila je iz početka konfesionalna, rađena u cilju veroispovedne upotrebe i verske samoodbrane. Bez tradicija, novoga postanka, ona se postupno prožimala novim duhom, proširivala vidik svojih ideja, dok se na kraju
Milićević, Vuk - Bespuće
Jedno đačko društvo očito se dosađivalo. Karte se lijeno miješale, nemarno uzimale, brojile bez zanimanja, pogledi padali na druge stolove; vidjelo se da svi jedva čekaju da se svrši partija koja se beskonačno
I on s čuđenjem posmatraše mnoštvo đačkih lica, s kartama, takovima u rukama, zavaljenih i bez misli; činovnika što donose sa sobom zadah kancelarije i debelih protokola; utegnutih i namirisanih oficira; sijedih i
Usput ga srete jedan njegov kolega, uze mu cigaretu duvana i dvije krune na zajam: „do sutra“ . On mu ih dade bez riječi, rekavši da ide malo u Karlovac. Nije ni sam znao zašto ga je slagao. I on sleže ramenima. Svejedno.
GLAVA DRUGA Poslije nemirne i neprijatne noći, isprekidane snovima bez misli, kad se je, prvo jutro, neodmoran i neispavan, probudio u svojoj kući, on se prestrašio od ravnodušnosti koju je
— Ko zna, reče, možda imaš pravo. Ali Milan sjeđaše s praznim očima i licem bez izraza. I čitav dan ostao je tako zamišljen i neraspoložen. Gavri Đakoviću je bilo krivo što ga je ozlovoljio.
Gavre Đaković ni sam nije znao kako se obukao, strčao bez doručka niz stepenice, jurio stanici, šetao nemiran i uzrujan, pogledajući na sat koji je milio i, najzad, popeo se u
mirna, tiha bijeda koja se osjećala u ovoj kući, bi jeda pred kojom su svi sagibali vratove, poslušno i pokorno, bez pomisli da imaju pravo da se bune.
I uđe u sobu, bez kucanja. Soba je bila nezagrijana, hladna, nespremljena. Na stolu nedodirnuto jelo i piće — jelo izvađeno i ostavljeno —
hladovina i koja protječe mirno i tiho, bistra i nevina kao plavetnilo djetinjih očiju, igra se oko kamenja, lagano i bez strasti, i pravi fine, blage bore, zaboravljajući i na kasnu jesen i na rano proljeće kad se, kao nesita i bestidna
Iza dugog traženja, nađoše Manojla u jednoj uvalici, svega u krvi i bez svijesti. I seljaci polako pijuckahu rakiju iz ovelikih čaša, ne govoreći ništa, sliježući ramenima od vremena na
I kad on metnu grubo ruku na njezino rame, ona odmah klonu i sva mu se predade, bez riječi. Napolju je pljuštala kiša i tekla potokom.
pripeka, da hlepti kao spržena polja za jednom kišom, da izlijeće pred kuću i da dugo pogleda u nebo, glatko, plavo i bez oblaka, sa kojega se prosipa oganj.
Sremac, Stevan - PROZA
More, ta ti si mi već momče na ženidbu!« — »Molim vas, prekida ga dečko, kaz’o mi majstor da se ne vraćam bez para!« — »More, upade mu Jova u reč, doneću ja sam! A ti ’ajd’ idi, blago meni, a ja ću sad za tobom.
»nevjedom« — jer je mali Joca došao na svet onako — kako da se izrazim — onako kao neko pismo s anonimnim potpisom ili bez potpisa, kao neka vrsta pamfleta, ali nešto poviše zadocnjeno.
Od nadležnih bi dobio lepu reč, a i pri isplaćivanju liferantu, ili već tako nekom, ne bi ni Jova ostao bez iseta, tako da se od toga bakšiša (a ovaj nije redak bio) mogao pristojnije odevati.
— A što — čudi se Jova — zar bez saslušanja? — Uzmi kapu pa ćuti, pa kaži: berićatversun! Ne daj, bože, gore! — Ja ću se tužiti!
Prihodi mu se stoga užasno umanjiše, i on se najzad, tužna srca, uveri da nema ništa bez državne službe. I on se opet nekako ućuška u državnu službu.
Tako on sad, bez oduševljenja i bez poleta, otaljava svoj posao u pošti. Svakoga bi dana otišao ranije u poštu i čitao ukaze u Srpskim
Tako on sad, bez oduševljenja i bez poleta, otaljava svoj posao u pošti. Svakoga bi dana otišao ranije u poštu i čitao ukaze u Srpskim novinama, jer se
— Sad je Jova bio bez brige za pečenicu. I kad se uverio da je sve kao dobar i predostrožan domaćin uradio, vratio se bacivši još jedan
I to kakvog ćurana! Ne znaš šta je veće, ćuran ili prase, a kad vam kažem da je prase bilo od sedam i po oka (bez džigerice i droba, od koga će Jova sam svojom rukom dobru jednu kavurmu napraviti) — onda računajte kakav je bio i taj
i jelo i domaćicu; tom je prilikom ispričao kako se u svoju domaćicu upravo zaljubio pre no što je uzeo, a uzeo je bez para, a i sam nije tada imao više od šezdeset para u bakru u džepu kada je isprosio tu lepu sadašnju domaćicu Kaju.
Samo kad je došla na onaj stih: Jer bez tebe šta je život moj? tu je na priku pao jedan bolno-umilni pogled, koji se nešto malo usput i za Jovu zakačio.
A da imam, ja bi’ ti pokazao šta je sve u stanju jedan dobar prijatelj za svoga prijatelja da učini! — Ne, bez sve šale — veli Jova — imao bi’ za nešto da te zamolim.
Radičević, Branko - PESME
PETROVIĆU NjEGOŠU, VLADICI CRNOGORSKOM 262 KAJGANA 263 (RADOST I ŽALOST) 268 (UKOR) 277 (OJ MORAVO, ŠTO BI BEZ SRBINjA) 278 (BERAČICE) 280 (NjENI JADI) 282 DVA KAMENA 284 (TA NAPI SE) 288 USPOMENE STAROG JUNAKA 289 (BOLESNIKOVA
ujutru 559 MOJA MOLITVA 561 RANE 563 OPROŠTAJ OD KARLOVACA 566 MILETA 574 IZ ZAOSTAVŠTINE 695 LIRSKE PESME 696 UBICA BEZ DA ZNA 697 (KAD MLIDIJA UMRETI) 699 POEME I EPSKE PESME 706 TUGA I OPOMENA 707 PREVODI 712 DE STANAK
Sam ostado sa suznijem okom, Sam tu samcit na svetu širokom, Sam sa noći tavnom, al' bez sanka. O zoro moja, zoro bez osvanka, Sunce milo, al' bez bela danka, Na te mislim, dušo, bez prestanka!
O zoro moja, zoro bez osvanka, Sunce milo, al' bez bela danka, Na te mislim, dušo, bez prestanka! Veče beše, al' ne beše kasno, Tek što
O zoro moja, zoro bez osvanka, Sunce milo, al' bez bela danka, Na te mislim, dušo, bez prestanka! Veče beše, al' ne beše kasno, Tek što sunce smirilo se jasno, I
O zoro moja, zoro bez osvanka, Sunce milo, al' bez bela danka, Na te mislim, dušo, bez prestanka! Veče beše, al' ne beše kasno, Tek što sunce smirilo se jasno, I kudgod si, brate, pogledao, Sve si
Eto, braćo, što vam dugo taja, Eto, braćo, pesme bez svršetka, Eto, braćo, dva-tri uzdisaja, Eto, braćo, do dva, do tri cvetka, Tedo vama da opletem venca, Al' ne nađo
veće ajde doli, Ne kidaj ga, tako t' boga, brate, Drugo cveće tamo cvati za te, Ajd' ti tamo, a ja ću onamo De bez cveća trava raste samo, Bez drveta, bez ikakva žbuna — Dva, tri kroka — eto mene tuna.
ga, tako t' boga, brate, Drugo cveće tamo cvati za te, Ajd' ti tamo, a ja ću onamo De bez cveća trava raste samo, Bez drveta, bez ikakva žbuna — Dva, tri kroka — eto mene tuna.
boga, brate, Drugo cveće tamo cvati za te, Ajd' ti tamo, a ja ću onamo De bez cveća trava raste samo, Bez drveta, bez ikakva žbuna — Dva, tri kroka — eto mene tuna.
Srbijanče, ognju živi, Ko se tebe još ne divi! Rvaćane, ne od lane Oduvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen, De stanuje živi plamen!
tu soko jedan do drugoga, Samo nema međ vama jednoga, Oči vam se grozni suza pune, One vele: Arsa nama trune, Oh bez zbogom i bez oproštaja On se od nas siroma utaja, Loša sreća nama ga otrže Pa u crnu zemljicu ga vrže, I vernome ne
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Njeno su mi sjeme posijali u srce još u djetinjstvu i ono bez prestanka niče, cvjeta i obnavlja se. Pržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prolazio, ali korijen je ostajao,
— A znaš ga naviti, veliš? — Znam. — Deder. Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste.
ruku, bile nešto na formu dosadnih, vječito prisutnih mačaka: motaju ti se oko nogu, taru o kožuh, mijauču i grebu, a bez njih ipak nije nijedna kuća. Šta ćeš, božja kazna, trpi i ćuti.
njegov rođak i pomagač, pa čudo načiniti s kasnim prolaznikom, seljakom, osobito s grešnom ženskom čeljadi, koja su i bez raskršća uvijek blizu nekakvom stradaniju i belaju.
Džabe se ti otimaš napasti kad mlin bez prestanka bruji i zuzuće, pa sve izaziva i budi onu skrivenu bubu u tebi, ter i ona počinje da zuji, prokletnica jedna,
Možeš mu se povjeriti otvoreno i bez zazora, kao najrođenijem. Kad je umrla djedova baba, Milica, potišteni starac duže vremena nalazio je sebi razne
Bila je to plećata momčina, okretna i poduzetna. Bez mnogo pričanja, on odmah uze u svoje ruke drvarenje, vodarenje i mlinarenje, sve te poslove vezane za put, ranjenje i
Djed se okrenu lijevo-desno kao da traži kakvu pomoć, pa kad je ne nađe, on sasvim zanijemi, najađeno puhnu i zdimi bez riječi uz prazan sokak. Od toga dana djed Rade nekako namrznu našu staru kobilu.
Od toga dana djed Rade nekako namrznu našu staru kobilu. Bez razloga se izdirao na nju, uvijek mu je nešto smetala, a kad bi je stric Nidžo uzeo u zaštitu, starac je samo zlobno
Još uvijek je držala slugu, a to je bio siguran znak da smo i nadalje neko i nešto. Istina, ima u kući siročadi bez oca, našlo se i duga, a plijesan brige, one staračke i udovičke, već se uvlači u našu staru prostranu drvenjaru,
Poče najmenik zalaziti i u djedov sobičak, iako je to bio kutak gdje je maloko imao posla i gdje se bez velike potrebe nije zavirivalo.
zveknulo je ispred mene kao sjajan srebrni talir-petača (od pet kruna) i svojim radosnim cilikom ispunilo ovu noć, i bez toga šašavu, nekakvim velikačkim pijanim mjesecom, koji je svaki čas upadao u moju bukaru i ljuljao se u crnoj vodi
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
Jedna dopola oćelavila, u drugoj ima devedeset oka, najmanje, treća ramlje, četvrta priramljuje, peta bez pola zuba, šesta dlakava ko muškarac, sedmoj se belo navuklo preko oka, osmu babica poslednji put okupala!
Šta misliš, da nije na nešto nagazio? Neko mu nešto zamesio i smutio? Nije toliko obrtanje bez ičega. Možda je omađijan?
Razvodiš se? HASANAGA: Jeste! Da mi na oči nikad više ne izađe! JUSUF: Opasno je činiti nešto bez razloga. HASANAGA: Ovde ste me na nosilima doneli, je l tako?
Te nemoj ovo, te ne smeš ono, te ovo nije tvoja stvar, te o tome treba mi da kažemo, o onom nisi smeo bez pitanja. Stalno neke trzavice. Očito, hoće da mu ospore vlast.
MAJKA HASANAGINA: Onda je, znači, svršeno! BEG PINTOROVIĆ: Rekao sam da te bez ilmi-habera kući ne vodim. I to vrlo energično!
Biće u redu. HASANAGINICA: Biće u redu! Čuješ li šta mi kažu — biće u redu! Da te je kučka rodila, pa ne bi bez majčinoga mleka ostalo... Toliko nemoćna, da se nemoći svoje stidim... u dete ne smem da pogledam od stida...
razgovoru sa Husom): Znam samo to, kad aga kine, ti misliš otkrio se preko noći, nazebo, Uno u ladnu vodu, spavo bez čarapa, uhvatila ga promaja; a nije, Nego kinuo iz neke namere! Pazi šta ti kažem!
Molim lepo. Hasanaga otero ženu, beg Pintorović tražio ilmi-haber, kaže neću da je vodim bez ilmi-habera! Ima čovek i pravo. Hasanaga, opet, sa svoje strane, reko: dobro, u redu, evo ti taj ilmi-haber!
Daješ me bez pitanja, kao životinju. u redu. Ne mogu ništa da učinim. Biće onako kao si ti izmerio, kako si ti prosudio, kako
Ali bez toga ti nema svadbe, veruj mi, to ti kažem na vreme! BEG PINTOROVIĆ: Ma, zatvoriću ja tebe... MAJKA PINTOROVIĆA:
HUSO: Kako to misliš da neće? SULjO: Nemam ja šta da mislim, video sam. Uz Hasanaginicu ide zelenko bez konjanika.
HUSO: Politička? SULjO: Iskreno rečeno, meni se ta svadba bez mladoženje ne sviđa. Nešto tu ne miriše kako treba. A i ovo svraćanje je sumnjiva stvar.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Imao je veliku, duguljastu glavu sa mesnatim ćoškastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza očima, jak vrat sa kratkim, napregnutim žilama.
Sve ćemo, samo nas ne diraj i ostavi“ ... Iz svega isticaše se tvoja ruka, ruka ženska, ponizna, tiha, bez smelosti i jačine, ali žilava, durašna i istrajna do kraja života. Odjednom se ti pojavi iz kuće.
pa kad ču kako voda izdaleka dolazi, ono njeno milenje, tih žubor, baci od radosti cigaru, zgrabi ponovo motiku i bez fenjera otrča u susret. — Cveto, spravljaj te brazde — reče njoj koja jednako kopaše podaleko od njih.
Po koja, dok joj se odnese puna korpa i isprazni u krble, ustala bi. A obično svaka šamiju zabacila, razuzurila se, bez bošče, u ustima drži zrno grožđa i siše ga. I u svakom vinogradu tako. Svuda žene, devojke.
Još i sada stariji ludi, drugovi mu, kad me vide, odmah pitaju da li i ja pevam kao on što je. Bez njega se nije moglo ništa, a kamo li slava. Ako ga posao zadrži, po nekoliko momaka šalju za nj. I pođemo.
Sâm. Bez igde ikoga. Samo pije i luta po mehanama, bijući Ciganke i druge mehanske žene. Primili ga u opštinu. Ni kmet, ni polic
— Čaršija, mehane... ko zna šta je tamo? — za sebe on govoraše. I brzo, samoga sebe goneći, iziđe bez kape, šinjela, gologlav, ali ne na kapiju, u čaršiju, već iza kuće. Iziđoh i ja za njim. Napolju svuda duboka, mrtva noć.
— E...?! — Jest. Već i krv pljuje — poče me uveravati. Bila je to njegova žena. Mlada, skoro dovedena, još bez kukova i prsiju i u licu ne toliko lepa, ali u telu, stasu kao da je još devojka. — Idi! — poče me ona upućivati.
A sami oni: majka mu, otac, Marika kao da su u dnu duše osećali da će im on skoro, brzo umreti, pa su zato kao bez glave trčkarali po kući i, uznevereni, preplašeni, sve više i više oko njega iskupljali, čuvali ga, te kao da su tim
A vidiš kakvi su! Šta će oni posle bez mene? Uto mu se majka vrati. Ona, kao uvek kad je ulazila k njemu, preplašeno, tako i sada, kao da je slutila da je
— Dođi, sinko. Dođi, te ako bar tebi što kaže. II A šta bi imao da mi kaže? I bez njega ja sam znao. Znao sam još i za oca mu, i za nju, mater mu. Kako je ona bila sirota, udovička kći.
A valjda neće on nju baš tako, bez igde ičega, gotovo golu da uzme. Ali on ne samo što je uzeo, venčao se s njom, nego, kao u inat braći, kući, kad se
Kostić, Laza - PESME
u noćni vrže mrak, visine kršne odbi od mora, slavuja ruži, guji dade zub, magarcu uši a golubu lub, i stvarajući sve bez odmora, kad šestu zoru rad mu dočeka, i svoju sliku stvori, čoveka, stvorenja cvet.
„Sad je kod paše poslanik vraga! i ti još stojiš? taki bez traga! Sedlajte konje, sedlajte svaki, idite paši, idite taki, poručite mu da se ne sprema, da kod nas bule nikakve
Ja podiđoh tom udaru, al' od žešćeg od udara, od očiju, od nedara, osta rana bez vidara! — oh al' evo što je vida, što je skida!
Jedan cik tek, jedan skok tek, i evo ga vrh stepena, i evo ga do neveste i carskoga vojna njena; bez pokaza vida svoga, bez očiju dana bela, tek poveden jednim cikom i mirisom njena tela.
cik tek, jedan skok tek, i evo ga vrh stepena, i evo ga do neveste i carskoga vojna njena; bez pokaza vida svoga, bez očiju dana bela, tek poveden jednim cikom i mirisom njena tela.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Tako se među veoma retkim primercima prve knjige Vukovih narodnih pripovedaka mogu naći dve brste: sa i bez napomene čemu su bile dodatak. Primerci bez napomene bili su dati piscu, za njegove potrebe.
Primerci bez napomene bili su dati piscu, za njegove potrebe. Radeći na narodnoj pripoveci Vuk se bio sukobio sa problemom sasvim
S. Karadžića. Sve što je on zapisao i danas je, s malim izuzetkom, najkvalitetnije u ovom rodu, a bez ikakva izuzetka to je najbolje obavljeni posao.
Pri tome, pripovetku smo unosili u celini, bez ikakvih izmena i popravaka, ako je zadovoljavala naš kriterijum, ili je odbacivali ako ma po čemu nije mogla izdržati
nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog dâ da se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke“, pa onda pohita da se natrag vrati.
I sam carev sin dođe na trkiju. Đevojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjima a ona između njih bez konja nego na svojim nogama, pa im onda reče: Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najprije do nje dođe i uzme
Idem ja da ih tražim. Mati kad to čuje, udari se rukama u prsi: „Kuku mene kukavici! zar da majka ostane i bez sina!“ — pa ga stane odvraćati i moliti da ne ide, kazujući mu kako je to bilo davno i bog zna jesu li već i žive.
hiljadu ljudi, a nikoga nećeš viđeti, i niko te neće ni prstom taknuti, a kamoli ubiti, ali nemoj da se obazreš za sobom bez svoga čuda, jer ćeš se na ono mjesto okameniti.
ništa, jutros malo podoručkovah, pa se ovdje svratih na ovu vodicu, te malo pijnuh i gledam kako se ovi crvići sickaju bez vode. Ponudi i ovog, da s njim pođe, a ovaj jedva dočeka, i tako carski zet dobije hiljadu drugara, pa šnjima u mjesto.
onde ga zaustavi straža i zapita ko je i otkuda je, pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim pod ruke, uvede ga u dvore.
Ležala je tako i đubrila se. Pitali ga seljani: — A be, budalo, a što ne rabotiš onu tvoju livadu, nego ti leži tako bez vajde. On im je odgovarao: — Kako ću da je rabotim, kad je na njoj vrzino kolo. Tu se zbiraju nečastivnici i samovile.
šumu, vrati se kući jaučući, pa kad došao kući stade ženu tući vičući: — Ti si mi kriva, nesnago ženska, te ostadoh i bez sina i bez vola! Miloš i Divonja putujući kroz šumu dođu do jedne pećine i namisle da se tu stane.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Prvo i prvo da se načine jaki reduti, da u slučaju nužde možeš reterirati bez opasnosti; pa onda napred; centrum, desno i levo krilo, sve treba točno da dejstvuje.
MAKSIM: Ali ubio te Gospod, tako da ti kažem; imaš li, more, pameti, da na bal ideš. SOFIJA: Bez pameti ljudi i ne idu na bal. MAKSIM: Šta si ti? Jesi li ti grofica ili baronica? Ne gledaš našu sirotinju.
SVETOZAR: To ćemo viditi sutra. SOFIJA: Koja je zbog nagrade dobra, ta zaista nije dobra. MAKSIM: Ti si dobra i bez nagrade. SOFIJA: Molim te, Svetozare, oće li se iskati svedočanstvo i od muževa?
ISAJLO: Bogami, ja nisam. A šta mi je do njegovog razuma? Ja se izvalim pa spavam, a on ili išo s razumom ili bez razuma, meni nije stalo. MANOJLO: Ja bi baš želio viditi kako izgleda razum, a osobito doktorov razum. Ajde da vidimo!
ISAJLO: Ej, teško meni, ne smem mu izići na oči! MANOJLO (žalostivo): A kako će mene učiti bez razuma? ŠALjIVAC: Sad gledajte što ćete raditi; ja vam pomoći ne mogu. (Smešeći se otide.
DOKTOR (preteći): Ja oću da mi se razum nađe. Razumete li? Čovek ne može biti bez razuma. MANOJLO: Kud ga znamo tražiti? DOKTOR: Ja oću da mi se razum nađe, jer inače — u policiju.
ISAJLO: Razumem, g MANOJLO: Šta je to zemljeopisanije?
DOKTOR: Zemljeopisanije jest nauka, koja uči ono nebesno tjelo poznati, bez kog bi ovaj svet biti, i mi suštestvovati prestali.
MANOJLO: A šta se brinete, g. doktor, zar se samo jedna stvar izgubila na svetu? Ja vidim, vi i bez razuma govorite, pa dobro.
ŠALjIVAC: Blagosloven razum koji je to napisao!
MANOJLO: E, razum smo mi izgubili, pa je to i bez njega napisano.
ŠALjIVAC. Jeste li vi dali u novine, g DOKTOR: To mi je milo, ali ja bez razuma ne mogu da budem.
ŠALjIVAC: Koliko je to velika nesreća, toliko je s druge strane sreća.
DOKTOR: Kako?
DOKTOR: Što god se pečata bez potpisa ili pod izmišljenim imenom, to je paškvala.
PUTNIK: Ja mislim ono je paškvila, gdi se na čest koga napada.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Ali zna on šta radi, žao mu je da mi i jedan sat, jedan minut prođe u miru bez jeda. PERSIDA (O, bože, bože!) SULTANA: Šta mumlaš, nemaš svoga posla? Sestro Luciferova, ti ćeš mene u grob oterati.
Ako pođe, ona psuje, ako stane, ruži, Med joj gorak, malo kafe, na svašta se tuži. Bez inata, kavge, raspre ne može dan proći. Au, au, ko će mužu kukavcu pomoći?
Lalić, Ivan V. - PISMO
praha, Ugledao sam na dnu mene Taj osmeh zadržanog daha, Što uspeo je da se zgusne Za trenut na dnu ogledala; Okom bez boje i bez zene Budućnost me je pogledala, Nemušto, mudro i bez strasti, Ko kućna zmija pod dovratkom; Ma da je sve u
sam na dnu mene Taj osmeh zadržanog daha, Što uspeo je da se zgusne Za trenut na dnu ogledala; Okom bez boje i bez zene Budućnost me je pogledala, Nemušto, mudro i bez strasti, Ko kućna zmija pod dovratkom; Ma da je sve u njenoj
uspeo je da se zgusne Za trenut na dnu ogledala; Okom bez boje i bez zene Budućnost me je pogledala, Nemušto, mudro i bez strasti, Ko kućna zmija pod dovratkom; Ma da je sve u njenoj vlasti Još uvek bol je za povratkom Na sredokraću,
(20. V 1989) 4 JEDNOROG P ustoš u meni tvoje je imanje; Tvoja je ona ograda bez kuće, Na tebe glasi tapija, a ključ je Od kapije u tvoje nepostanje.
To padina je, mahom vetrovita, Gde devojčica jedna bosonoga Bez sedla jaše krotkog jednoroga I pevuši mu značenja skrovita, A napev zujanjem zlate rojevi Pčela što bile telo su Melise
Promaja noći, jedan krov bez kuće, Pehar kukute, napev kao začin — Pošalji tvoju senku, da me prati. (23. V 1989) 10 POZDRAV Sve ono što sakriva
Pozdravljam te, kćeri. (23. V 1989) III VOYAGE PHІLOЅOPHІQUE Stopama krećem treznoga Didroa u Nisku Zemlju, bez pripreme skoro, Al budna uma, ko nećak Ramoa, da shvatim brzo, al zavolim sporo Taj vlažni sever vetrova i
I tako čitam noćno putovanje Na licu voljenome, još bez bora: Da putovanje svede ujutro se U trag na jastuku i miris kose.
Kažu neki vodiči: U ovom gradu svet se obnavlja kao voda U ruševnom kladencu, bez čekrka i vedra, Ali na dohvat šake kad pravu prepozna žeđ: Ljubavi, jesi li žedna? Usrkni ovaj slog: Rim.
Zar ne osećate kako more mili Ovde gde se Sizif sa Sizifom grli? Dok u podnevnoj sumaglici čili Trajekt što bez žurbe prema kopnu hrli.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi-suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih
koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim
sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.
kad su te jedanput pustili na Divčibare sa školom, keva ti čitavu noć preplakala, a ujutru se keva i matori podževeljali bez razloga oko toga koji će ko deo novina dobiti — on dobio oglase, a keva politiku!
), ništa ti ne znaš dok bazaš naokolo bez veze, a vreme leti li leti, pa vataš poslednji trolejbus za tvoj kraj i posle se prevrćeš u krevetu, jer ti svi oni
Unutra, naravno, nose spavaćicu; na sreću, danas su spavaćice tako kratke i tako tanke da bez muke staju i u kutiju od šibica, a da se palidrvca ne moraju izbaciti napolje; tu je i četkica za zube, pastu će već
Pre neki dan videh da moja mala Ana nosi onu široku trapezastu haljinu bez Struka, i učini mi se da je ne nosi bez razloga!
Pre neki dan videh da moja mala Ana nosi onu široku trapezastu haljinu bez Struka, i učini mi se da je ne nosi bez razloga!
O hvatanju slatke ptice mladosti, o starom kečupu i pisanju bez veze. Anavolimilovana — tri reči koje se čitaju jednako sa obe strane, ili nešto slično uvodu u kasnije događaje.
Drugi su uglavnom zaokupljeni sami sobom. Ne masiram vas? Znate, večeras mi je noć od brbljanja. Bez veze. Jednostavno, osećam da iz mene teče nešto kao neka poplava, a i ova vinčuga...
Mala je pokupila strašne reči, a? Jer, uopšte uzevši, naši su klinci, znate, potpuno bez lovijanovića. Uzmimo drugu mogućnost!
Mislim, otkrili ste svoje specijalne fazone, stil, pa sada mislite da tu žicu možete da vučete bez veze; a kao što znate, nema ni jednog bunara bez dna, oću da kažem, svako se klupko na kraju ipak odmota, pa sam vam
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
KLENAK U rešetku iza Klenka zapliće se rog jelenka. Oko kuće bez dvorišta s jednim Crnim jezdi Ništa. Zmijom pejzaž, rezbarija, sa tromeđe u me zija. Kukuriče petrov cvetak.
TRONOŠA U kamenu krilo ptice, krnje Slovo, reljef ruke i vreteno bez preslice. Trošni zvuci iz Tronoše, u trepetu vrh azbuke, trzaju se, kupe, troše.
Tek listak žut sam među inocima. Krivuda pismo: ruka mi je brena a inicijal senina je sena, bez ječmen-klasja prisećanja trina. U psaltir-tkanju slovo iže svelo. Za slovnu rumen zalazi mi telo.
Iz mene sjaji gljiva ludara. Sa čamov-daske pišu mi čavke. O tmurno podne lađom udaram i brodim, brodim bez jedne javke.
nasrtaja, uz težak tresak, koji ruši krevet gde mrak je bio, zbacujući teret od ljupkih tela, brušenoga sjaja, bez kojeg nema pogleda što vida, pred kojim munja košuljicu skida. Izdrži nalet zračnih nasrtaja.
Po puklom sluhu još mi cvile čavli „I svuda suze kapaju bez mere“ u muk mi zelen, koji bi da smelje kamenjar greha, da ga smrvi, svali u netraj trajni: zvekara da zeva kad
(Da ne desi se da mi krvna svila „Procvili strašnom pesmom bez motiva“?) Kaloper-dušom odišu mi čuvstva. V U svetoj tuzi hlape žuč i ocat, a plima hvata aloj, smirnu, miro: u
Treće pevanje Rajska blagota: zverje treperi, pirinač vuče mravinja vojska; zapad je istok, oltar bez dveri sever i jug su žarišta voska.
napast, strastveni smutak, živičast ponor s gujom rasula, plamene čaške smućen trenutak; svirala to je, krta - bez piska, paklena plima, školjka od vriska. Mirisno pucka žarulja rupa. Suši se vreme - prostor palaca.
Lekovit žamor, koji pogled pitom: trenutak leta uzrelog nad ritom. Dežura negde Majstor bez alata da srcem sluša tajni jezik Oca, dok oknom zukti izgubnica osa. Októbar pali bregove Banata.
U frulnom stanju ne žuborim kolom, no trpim napor brda što me guta a tamjan nudi putniku bez puta. Rastrojstvo zvučno puni se ozonom.
No, neznano je povesti gde hram je, već više čas je jejina da drekne: kroz palo vreme istorija hramlje, bez jednog šuma i bez jedne senke; a život buči silom nepovrata i guta dane kao liske gubar, te puhor-dobu puknu grobna
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
JELICA: Kako se zvao taj gospodin? ALEKSA: Šlegl. JELICA: Šlegl? dakle, vi ste kod njega bili? ALEKSA: Bez prekoslovija. JELICA: O, molim vas, ija sam bila kod njega na kostu. ALEKSA: To je jedan izrjadni gospodin.
Samo mi je žao što mi je prsten kod toga nesuđenika, koga entberovati ne mogu, jer me je mati na smrti zaklela da se bez njega ne venčavam. Znam da će moj tatica imati dosta posla, jer su vam ovde ljudi odveć pebelhaft.
ALEKSA: A zašto? Nek se malo napati. JELICA: Zašto bi se patio, kad može i bez toga biti? Idite vi, moj dragi, u kujnu, pak ćete sve tamo po volji dobiti. MITA: Ljubim ruku milostivoj gospodični!
Jelice, odi malo u drugu sobu. JELICA: Gospodin baron, entѕchuldіgen Ѕіe auf eіnen Augenblіck! ALEKSA: O, izvolte bez ženiranja. JELICA (s ocem odlazi).
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Trista mu muka! Eto ti pred nas rogatog vuka! Repina duga za njim vijuga...“ Raspričan Mačak prede bez kraja i preko lule nemarno pljucka, oči mu pune zelena sjaja.
Skitnica unuk leti bez krila, niz brdo tutnje tabani vrući, a za njim viče bakica mila: „Ne bježi, dušo, neću te tući!
Kod vrapca, kažu, to nije varka, traženi dječak čekaće Žarka. Putuje društvo kroz gore strane, divljinom strašnom bez staze, puta, nad njima šume prastare grane i kroz noć mrku patuljak luta.
I jedne noći, dok Žarko luta sa svojim Žućom tražeći spas, u tuđem kraju, bez topla kuta, odjednom čuše tajanstven glas: „Vi, koje veže drugarstvo vrelo, junaci mladi bez straha, mane,
spas, u tuđem kraju, bez topla kuta, odjednom čuše tajanstven glas: „Vi, koje veže drugarstvo vrelo, junaci mladi bez straha, mane, znajte, ko traži uporno, smjelo, naći će jednom svjetlije dane.
Kroz mnoge patnje, manje i veće, stižete najzad u zemlju sreće.“ To reče neko, a svjetlo sinu, bez traga nekud pobježe mrak, Crven se Vrabac nad njima vinu, vječite sreće veseli znak.
“ — vika se ori i gromko ječi po pustoj gori. U gluvoj noći, pod crnim krovom, mnogo se strašnih desilo stvari, bez traga, glasa, u mlinu ovom iščeze mnogi pomeljar stari. Ujutru samo, unedogled, niže se stopa divovskih red.
“ Sanjaju polja pod zlatnom lunom, dok Ćosa ide sa torbom punom, veselo noge jezde. Putuje mlinar bez brige, straha, kite ga velom srebrna praha nemirne krupne zvijezde.
„Sada ćeš poći ka suncu bliže!“ — reče mu Rudar i pijuk diže. Lovac kroz tamu ide bez glasa gdje šuma bujna do neba stasa. Tu ptica rajska na grani spava šarena repa ko duga prava.
Oprezno, mudro, uz mnoge varke, prođosmo zamke i tajne čarke. Stigosmo najzad rijeci bez broda, pred nama pjeni zelena voda, niko je dosad prešao nije, jer po njoj bezbroj vrtloga vrije, putnika vuku u
Oblaci jezde, strahota sama, barčicu malu zahvati tama, za gromom ori grom. U gustom mraku bez jednog zračka odnese bura barku i Mačka u divljem trku svom...
Vječno se Mačku nada ... ŠUMSKE BAJKE JEŽEVA KUĆA SLAVNI LOVAC Po šumi, širom, bez staze, puta, Ježurka Ježić, povazdan luta. Lovom se bavi obnoć i obdan s trista kopalja naoružan.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Deca su satisfakcija života. — Nisam vas dobro čuo. — Kažem, da su deca jedna satisfakcija. Život ne bi vredeo bez njih. — Sigurno. Je li na ovom ostrvu lovište?
Ostajem tako duže od pola sata, možda od tri četvrti, bez jedne misli u glavi, bez jednog sna. Zadovoljstva su čisto fizička.
Ostajem tako duže od pola sata, možda od tri četvrti, bez jedne misli u glavi, bez jednog sna. Zadovoljstva su čisto fizička.
To nije da sam se bojao za svoj dućan, da će ga zatvoriti, selo ne može bez ijedne kafane, već sam rekao što sam osećao nešto.
Možete li ga vi pomoći? — Ja ću učiniti što god mogu. Ali ja sam uveren da mladić njegovih sposobnosti može uspeti bez ičije pomoći. — Treba ga mnogo savetovati. — Kako vam se dopada riba, — obratiše se prvi put meni, — hoćete li još?
Kao što svaki čovek pazi la ne dobije groznicu, ili još bolje da ne dobije nervozu u kojoj se, i bez spoljnih razloga, može potući sa susedom.
On ne kao da prezdravlja već kao da ide smrti; tako je izbolovan njegov osmeh, i tako je bez života ruka koju pruža. — Zdravo, dragi Pipo, sedi, sedi, molim te odmah i metni kapu... Tako. — Vi ste žena Pipova?
Saznanje života uopšte. Saznanje jedne više lepote, saznanje svoje smrti. Bez pobune, bez kritike. Kao saznanje smrti mrava. U sredini sam fabrike prirode.
Saznanje života uopšte. Saznanje jedne više lepote, saznanje svoje smrti. Bez pobune, bez kritike. Kao saznanje smrti mrava. U sredini sam fabrike prirode.
— Ajde, ajde, — reče drugi. — Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro.
— Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet. — Da, opet, — ponovi čovek ironično.
— Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet. — Da, opet, — ponovi čovek ironično. — Opet! — To može biti takođe i devojče!
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Odletele tice u daleke zemlje — Samo jedna jošte putu se ne sprema: Lagana joj krilca polomili ljudi, A bez krila zbora o poletu nema!
sumorno spustio vreže, A dole, skrhane vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve. Izgleda, kao da smrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre...
visom, što se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske slave, Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on stražari S ove strašne, sure stene.
se diže Parajući magle plave, Živi jedan svedok stari Srpske snage, srpske slave, Pet vekova on stražari, Bez odmora i bez smene, Pet vekova on stražari S ove strašne, sure stene.
RODOLjUB Ja sam putnik sa Vardara, Gde je Srpstvo bez slobode; Al' sam čuo tužan žubor I Miljacke, bistre vode. Video sam reke obe, Moj Srbine, sužnji robe!
I nad lepom glavom, u dubini mraka, Sjajan kolut sija od najlepšeg zraka. IX BRODAR Bez krmila svoga, bez pravca i puta, Brod zanesen juri, tumara i luta.
I nad lepom glavom, u dubini mraka, Sjajan kolut sija od najlepšeg zraka. IX BRODAR Bez krmila svoga, bez pravca i puta, Brod zanesen juri, tumara i luta. Pod nemirnim krilom razigrane bure I pena i talas u kovitlac jure...
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
I bez reči moje pritužbe on treba da je prezren a blažen ja, ipak hramove dižu gde on pokaže i duše mu svoje u šake preda
Traže moju glavu a nisu ni čuli moju reč. Kao guja bez otrova u glavi po gudurama ležim nemoćan da svoju kožu promenim.
Sva carstva su ista i sunca, i vid bez sunca. A zlata mi niko nije dao da reči svoje izvezem. Evo se utroba moja sa podzemljem složila, a do proleća
OPLAKIVANjE SMEDEREVA Ostadosmo bez grada i bez zakona, grad je pao. Ne znamo gde nam počinje zemlja, a svuda je kraj.
OPLAKIVANjE SMEDEREVA Ostadosmo bez grada i bez zakona, grad je pao. Ne znamo gde nam počinje zemlja, a svuda je kraj.
Heće više lepih gradova biti na zemlji našoj. Noći dugačke želimo i šume duboke gde ima vida i bez očiju. Da pevamo i da se sami sebe sećamo, drugi su nas zaboravili.
Samo mrak nisam bio, no reč što se bez kraja ponavlja u suzama, u kutu moje kolibe. JUTARNjI ZAPIS Sviće. Neću da kažem ko sam.
o tome šta se vidi ovde iznad zemlje pa do neba, korak po korak uz stepene dima: lebde tu glave i crkvice ko cveće bez struka, a dole samo sneg, sneg, sneg i preko vode, te osim mog traga s brda na breg drugi se tragovi ne vide.
KOSOVO Sad je to priča u gradu budala, a tad su poginula cara dva! Za večeru sedoše junaci bez glava, a neman se hranila s morskog dna.
mišica dvostrukih i kože ko pečena zemlja: tu se prepoznaju dva junaka i jedan drugom u zagrljaj padnu, jedan bez glave, drugi bez stomaka. NOĆNA ŠETNjA DEČANSKOG Krune se krošnje na vetru dok spava uručeno mi stado, šetam gradom.
i kože ko pečena zemlja: tu se prepoznaju dva junaka i jedan drugom u zagrljaj padnu, jedan bez glave, drugi bez stomaka. NOĆNA ŠETNjA DEČANSKOG Krune se krošnje na vetru dok spava uručeno mi stado, šetam gradom.
Eno poznatog tela stene i pokreta reke što se baca od gajeva do klanca, sunce kao nikad sjajno i dvori visoki, bez broja.
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
TANASIJE: Ama, i bez toga, drugo je to, Agatone, upravljati narodom, a drugo je upravljati imanjem. AGATON: Nije drugo, Tanasije, nije to
DANICA (pošto ih je sve poslužila, odlazi). POJAVA III PREĐAŠNjI, bez DANICE MIĆA (pošto je Danica otišla i on je ispratio pogledom): Odista, lepuškasta devojčica, to se mora priznati
'Ajde, Simka, da pođemo. Ostanite zbogom. SIMKA: Zbogom! AGATON i SIMKA (odu). POJAVA H PREĐAŠNjI, bez AGATONA i SIMKE SARKA (pošto su otišli): Ama, vi; ovi nešto šuškali, šuškali, pa odjedanput odoše?
TRIFUN: I neće me preteći, vala! Useliću se ja pre njega! Odoh ja! (Ode.) POJAVA XII PREĐAŠNjI, bez TRIFUNA GINA: Pa to će ceo svet da se useli? SARKA: Čudo nećeš i ti, prijatelj-Mićo? MIĆA: Ama, ko kaže da neću?
SARKA: Pa da, izabrala sam ovu sobu, tu sam se smestila, ali ne mogu tek ići po kući bez papuča. DANICA (očajno krši ruke): Gospode bože! Zavesa DRUGI ČIN Ista soba.
Uznose se stolice i spušta se zavesa). Zavesa TREĆI ČIN Ista soba. POJAVA I PORODICA, bez AGATONA i SARKE (Opšta utučenost i potištenost. Sede raštrkano svako zasebno i jedno drugom okrenulo leđa.
Stojanoviću, to je za te stvari najčuveniji advokat, pa će njemu da poveri parnicu, ali ne može s advokatom razgovarati bez prepisa testamenta. TANASIJE: Jest, čuo sam za toga Stojanovića.
PROKA: E, vidiš, i tu nam je pokojnik podvalio. Bez znanja familije on je imao vanbračnu ćerku. SIMKA: I nije ga sramota bilo da javno u testamentu kaže da ima vanbračnu
Da se iselim? DANICA: Da! MIĆA: To je vaša naredba? DANICA: To je moja molba. MIĆA: Ispuniću vam je. Ja sam i bez te vaše molbe pošao baš ovoga časa da uzmem svoje stvari, utoliko pre sada.
Počeli oni meni: te ovo, te ono, ali ja njima: Jeste li čuli, nemojte vi misliti da je ovo dete bez zaštite dok sam tu ja! Naređujem vam lepim da se odmah iselite! DANICA: I iseliće se?
To ti je ono što kažu: treba umeti. Ne vredi ti znanje bez umenja. SIMKA: Ama, izgleda mi da se oni srde kad im spomeneš. AGATON: Pa srde se, dabome, takav je red.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Druže, gde ti je komanda? — zapita neko debeljka. — Najjača, najsilnija, najvažnija komanda, bez koje se ne može. Mesarska četa Dunavske divizije — govorio je brišući znoj. — Jaka komanda!
— Jaka komanda! — Najviše sam mrzeo kuvare i posilne, slavu im njinu... — Bez nas, bre, ne možete. Ko će vas hraniti?
A narednik, naslonjen na sablju, produžio je: — Saznali ste da nam je Austrija bez povoda objavila rat. Naše kuće, naše porodice i sve one tekovine koje su znojem našim i naših predaka izgrađene, hoće
A ni sam narod ih nije osuđivao. Rat je... željni su vojnici mnogo koječega, i seljaci su bez roptanja gledali za njima. „Kad se vratim, platiću ti... čekaj me!“ — dobacivali su vojnici i uz smeh istrčavali na put.
Nekada su ove zamerke bile na svome mestu. A mnogo puta je zamerao bez ikakvog povoda, tek samo da nešto primeti. Mislio je valjda da je komandant i svojim činom pametniji od svih, a uz to
Ali sada se nijedan ne prevari da uzme tuđu stvar, iako se radilo po tamnoj noći, bez svetla. Baterija je bila spremna za deset minuta. Putovali smo cele noći.
Više se nije moglo dalje. Ljudi su već bez snage i daha i, kako stadosmo, gde se ko zatekao, legao je i zaspao mrtvim snom.
Maršovala je baterija lagano, bez žurbe, dok se u daljini, preko Drine, videla rastrojena, rasturena i desetkovana vojska austrijska.
Pored puta ugledam siluetu konjanika i čujem glas potporučnika Aleksandra. — A, je li, pa... kako ti, snao, bez čoveka? — E, šta ću, kad se mora... Ja se najednom razdremah. — Eh, ne mora se, nego tako ti hoćeš. Eto, ovaj...
Opet istim putem, po treći put. Na izlazu iz varoši, propuštao nas je komandant i dobro odmeravao. Bez primedaba nije prošlo, ali htede da pobesni kad ugleda kako je otkopčana pređica na kožnoj navlaci kod usta cevi.
PREKO SAVE Opet sitni mirnodopski poslovi. Obuka se obavljala bez volje, jer smo stalno u iščekivanju velikih događaja.
Nad drugim je plakao rođeni brat... Trećem je tekao crven mlaz krvi iz oka, a četvrti je bio bez glave... Kažu da su poginuli od naših topova. Iako sunce sija, sve nam ipak izgleda sivo i nešto neodređeno.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Kod mene ni mape, ni metarskih mera, ni slika... Ali mi je najgore za mapu: ne znam kako ću bez nje. — Crtajte na tabli. — To već i onako moram... pojedine okruge, ali opet ne ide to tako... bez cele mape.
— Crtajte na tabli. — To već i onako moram... pojedine okruge, ali opet ne ide to tako... bez cele mape. — Mi ćemo zamisliti da smo među divljacima, pa ćemo se domišljati od svake ruke, reče ona i zacenu se od
u Orlovici, a i po ostalim selima, još nemaju ni pojma o higijeni. Treba vlast da ih nauči... Bez sile ne ide... Uđoše u školu, prvo u Gojkovu učionicu.
— Zdravlja, Bože! Lako ćemo, lako ćemo za to, reče kmet, gledajući okrečene duvarove. — Prvo zapišite računaljku; bez nje ne mogu ništa raditi, a trebaće mi kroz mesec dana. — Računalja... a šta mu je to ?
Ipak on pokušavaše ne bi li se To Moglo i ove godine proći bez mape. Najviše ga je u tom uverenju držala ova okolnost: — Kako je gospodin Dragoljub cele godine radio bez mape, pa
Najviše ga je u tom uverenju držala ova okolnost: — Kako je gospodin Dragoljub cele godine radio bez mape, pa opet dobio peticu! I za decimalne mere on nađe zgodan odgovor: — More, šta će ti onolika cimenta ?
A ti sigurno nisi postao mirniji? — Ja — još luđi! Koga će da umiri ovo večito čergarenje, ovo teranje bez krivice i reda!.. More, šta tu !...
Da idem da ga zaključim, reče on smešeći se. — Idi molim te, ali nemoj sumirati bez mene. Pričekajte me i spremite ručak. — Ha, to se već razume. Kako!...
vama trebaju mnoge škole. Bez toga ne može da se radi vaš posao kako valja. Nego znate šta: upišite i mene u prvi razred; ja bih baš voleo da učim
Gojko oseća kako ga izdaje prisebnost, i on već uviđa da će proći ovako ako ga ona ne zaustavi. To je bez sumnje i Ljubica uvidela, pa mu priđe. — Zar i vi puštate, reče mu ona otvoreno, onako kako su i jutros razgovarali.
Neka teška slutnja obladala je njima od jutros, pritisla im dušu, stegla srce, pa ih tako drži, mori ih bez prestanka. »Šta on hoće ? razmišlja Ljubica o celom događaju. Nisam ga dobro ni razumela.
Da joj je da ne propusti ni jedan pokret učiteljev. A on radi živo, umešno, S voljom... Tek ipak vidi se da ne radi bez naprezanja. Sva maloprešnja briga odjednom se skide, nestade je, a nju obuze plamen žudnje za radom.
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Što su mi osam jetrva, To su mi zv’jezde po nebu; Što mi je jedna za’vica, To mi je majka u majke; Teško si mene bez tebe! Kad nije tebe kod mene!“ POČAŠNICE (ZDRAVICE) 87.
Da je ne ćeš bandunati, Ni ostalu muku tvoju, Kojuno si ti mučio Od đeteta malenoga; Ni sirotnu đecu tvoju Bez nastave i nauke, Bez celiva i grljenja I bez svakog dobra tvoga. 95. S jadom sam ti na dvor došla, jad je mene!
Ni ostalu muku tvoju, Kojuno si ti mučio Od đeteta malenoga; Ni sirotnu đecu tvoju Bez nastave i nauke, Bez celiva i grljenja I bez svakog dobra tvoga. 95. S jadom sam ti na dvor došla, jad je mene!
tvoju, Kojuno si ti mučio Od đeteta malenoga; Ni sirotnu đecu tvoju Bez nastave i nauke, Bez celiva i grljenja I bez svakog dobra tvoga. 95. S jadom sam ti na dvor došla, jad je mene! Da obidem bona tebe, bore dome!
Da te, dome, s jadom pitam, dugo jadna! Kako ti je u tamnilu, tamnoj mene! U tamnilu bez viđela, viđ’ me jadi! Bez čestoga ponuđaja, dome slavo! Bez promjene čiste tvoje, mnogo jadna!
Da te, dome, s jadom pitam, dugo jadna! Kako ti je u tamnilu, tamnoj mene! U tamnilu bez viđela, viđ’ me jadi! Bez čestoga ponuđaja, dome slavo! Bez promjene čiste tvoje, mnogo jadna! Kuda li ću sad bez tebe? srećo dome?
Kako ti je u tamnilu, tamnoj mene! U tamnilu bez viđela, viđ’ me jadi! Bez čestoga ponuđaja, dome slavo! Bez promjene čiste tvoje, mnogo jadna! Kuda li ću sad bez tebe? srećo dome? Kako ću ti u dom stajat, s jadom stala!
Bez čestoga ponuđaja, dome slavo! Bez promjene čiste tvoje, mnogo jadna! Kuda li ću sad bez tebe? srećo dome? Kako ću ti u dom stajat, s jadom stala! Ludu đecu podizati, prekukala!
Mnoge majke prokukaše, Šljemena se prelomiše, A ognjišta ugasiše. Kukaj, sestro, do vijeka, Bez lijeka! POSLENIČKE PESME 97. Žetvu žela vila i djevojka, Vila žanje, a djevojka veže.
“ 128. Djevojka je tuđina bratila: “O tuđine, Bogom pobratime, Privedi me priko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja.“ Tuđin junak na Boga pogleda, Prevede je preko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja.
“ 128. Djevojka je tuđina bratila: “O tuđine, Bogom pobratime, Privedi me priko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja.“ Tuđin junak na Boga pogleda, Prevede je preko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja.
“ Tuđin junak na Boga pogleda, Prevede je preko crne gore Bez govora, bez nasmjejanja. Dovede je na hladjenac vode. Stade junak trudan počivati, A djevojka lice umivati.
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
SOFIJA: Nosimo oklope i krune od kartona, brade od vune, brkove i obrve od ćumura, sviramo na violinama bez žica, hramljemo na zdrave noge, umesto trudnog trbuha nosimo jastuk, nad mrtvim majkama prolivamo suze pomoću luka!
MAJCEN: Prestani da me prekidaš! Kao što mora da vam je poznato i to, da se davanje predstave bez dozvole nemačkog vojnog zapovednika lično, kažnjava najmanje logorom! Banjicom, gospodo, ako niste znali! To je prvo!
Majcenov sto i zapali cigaretu) MAJCEN: A, drugo, ja vas neću pitati kako ste se u drugim krajevima Srbije dovijali bez dozvole — to je problem tamošnjih vlasti, a ne moj!
Jednom rečju, ostali smo bez dinara! Ovde vam zaista ne bismo smetali... GINA: To se vi dogovorite sa Simkom, ona vam je izdala sobe, a ne ja!
VASILIJE: Ona je rekla da nema ništa protiv, pod uslovom da vama ne smeta... (Bez reči, ulazi Drobac. Uprkos velikoj vrućini, obučen je u suknene čakšire i gunj. Nosi opanke. Maše volujskom žilom.
Uprkos velikoj vrućini, obučen je u suknene čakšire i gunj. Nosi opanke. Maše volujskom žilom. Prilazi, bez reči, pumpi za vodu, naslanja na nju volujsku žilu, pumpa, pije vodu iz ruke, umiva se, briše lice šajkačom. Odahne.
DROBAC: Banda. VASILIJE: Zar ste morali onako da ih vešate? DROBAC: Kako onako? VASILIJE: Onako gole, bez opanaka i čakšira? DROBAC: Da sam se ja pito, ja bi im poskido i gaće! Ništa me nemo gledati!
Leti se čuju i zrikavci, celu noć! Major nije zatvarao ni zimi, i redovno je spavao bez pidžame! Ali je zato imao čelično zdravlje! GINA: Bog da mu dušu prosti!
VASILIJE: Vi se niste nimalo uplašili? SIMKA: Ja sam, gospodine, iz oficirske porodice!... A sad možete i bez mene, nadam se da sam vam sve pokazala! Vi se lepo raspakujte i raskomotite, kao u rođenoj kući!
Al dok se ne zagnjurim cela, cela celcata, čini mi se ko da se nisam ni kupala! BLAGOJE: Ja plivanje bez ronjenja i gnjuranja i ne računam! SOFIJA: A reka miriše na lubenicu, jeste primetili?
Ovden sam neđe ostavio žilu. Đe mi je žila? Zove me Majcen na dužnost, kad niđe žile! Ja sam bez one volujske žile ko bez ruke! Traži tamo, traži vamo, dok ti se ne setik da će biti ovden.
Đe mi je žila? Zove me Majcen na dužnost, kad niđe žile! Ja sam bez one volujske žile ko bez ruke! Traži tamo, traži vamo, dok ti se ne setik da će biti ovden. Bez ove žile niđe ti nisam pristo!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
TRADICIJE Zaželićeš da budeš majka, i očima suznim punim bajka i glasom punim uspavanka, smešićeš se bez prestanka, i klečaćeš predamnom: Ali sa moga lica padaće na tebe mržnjom tamnom radost zuluma, zgarišta i šuma, i
Blaženi koji po moru plove, i ne ostaju da čezne. Misli se moje ničeg ne klone. Bez sumorne nade i spasa puste radosno u vidik tonu u zrak što ih talasa. U bol i greh i krvoprolića.
Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim, bolovi i mora sa valima pomamnim, pređoše po njegovom belom licu bez traga. Ali, kad čitaše o Brizeji, što se budi, i otvara oči, pune tame, u zori, bol neizmeran pade mu na grudi.
se rodi jedan koji vam telo žalio istom žalošću neveselo kao duh, on ga diže u prah medan, providan, jutarnji, što bez traga celo nebo rađa jezom čistom. LjUBAV Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol.
Ceo je svet za mene vez pun šara moje krvi. Šara bez smisla, broja i reda, tankih ko izoran crv. Beskrajan kao nebo nadamnom ne marim šta će sa mnom, pun smeha, smrti,
I, tako, bez tuge, oči su mi mutne od neke bolje, duge. I, tako, bez bludi, na usnama mi gorka trulost rudi. Lutam, još, vitak, sa
I, tako, bez tuge, oči su mi mutne od neke bolje, duge. I, tako, bez bludi, na usnama mi gorka trulost rudi. Lutam, još, vitak, sa srebrnim lukom, rascvetane trešnje, iz zaseda,
I, tako, bez veza, stiže me, ipak, rodna, bolna, jeza. I, tako, bez doma, ipak će mi sudba postati pitoma. Ne, nisam, pre rođenja,
I, tako, bez veza, stiže me, ipak, rodna, bolna, jeza. I, tako, bez doma, ipak će mi sudba postati pitoma. Ne, nisam, pre rođenja, znao ni za jednu tugu, tuđom je rukom, sve to, po meni
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu, i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto. I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja. I, tako, bez mira, patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.
I, tako, bez bola, vratiću se, bolan, voćkama naših polja. I, tako, bez mira, patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.
I ovde, rumen krina, sa devojačkog rebra, ja, zorom, umorno brišem, bez milina. A kad utopim čun Mesečev, od srebra, u novo more jutra i u trave, sednem na oblak, pa gledam svetlosti, što se
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Oko cveća su obletali leptiri sa velikim, kao duga sjajnim krilima i zujale pčele bez žaoka. A u bašti je bilo mnogo svakojakog cveća, a najviše ruža sa krupnim, sjajnim, kao sneg belim cvetovima.
Vojnici tada uhvatiše i Magdalenu i, po carevoj zapovesti, metnuše je na jednu trošnu lađicu pa je pustiše na more bez krme i vesla, da je morske bure i vetrovi nose kud hoće.
Anđeo se sažali i vrati se. Bog onda pošalje Mihaila arhanđela, ali se i on, ganut molbom zemljinom, vrati na nebo bez zemlje. Pa i treći anđeo, kog je Bog poslao na zemlju, vrati se na nebo i dođe pred Gospoda praznih ruku.
se bunila savest careva, a narod nije mislio na bunu; jer je tuvio reč starčevu: da treba da budu krotki i trpeljivi, bez roptanja, a ako im se čini nasilje i nepravda, za to će odgovarati Bogu oni koji je čine.
Vrati se gazdi bez magarca. Gazda ga srdito zapita gde mu je magarac i zašto nije kupio. — Ne ljuti se, gospodaru — odgovori sluga.
Posle se vijor spusti Ko meko, belo krilo I opet dete metne Na mesto gde je bilo. Pritrčaše mu ko bez duše Pitanjima ga obasuše— Al mala davaše znake Ručicama obema Da je gluva i nema...
) Vetar... Zima... Zima kod kuće, zima ovde, na groblju zima — svejedno je... Idem kod mame moje. Kako mi je teško bez mame!... Da je živa, danas bi je vezala, a ona bi mi dala poklon... Ko će nju sad vezati?... Anđeli?...
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
mu je taj sastav, strogo uzev, po literarnim oblicima, ne znam ni sam, a nisam hteo ni stručnjake pitati, jer bi i oni, bez svake sumnje, po utvrđenom našem srpskom običaju, uputili taj predmet na mišljenje opštoj sednici Kasacionog suda.
Povikaše glasovi kroz masu, kao ono na vašaru kad se čudovišta prikazuju. — Čujte ludi: čovek od šeset godina bez i jednog jedinog ordena!
s jednim pandurom, koga mi dade da me odvede u gostionicu, ukrašen zvezdama i ordenima, te sam mogao mirno ići ulicom bez graje i gužve od svetine, što bi moralo biti da sam onako bez odličja pošao.
zvezdama i ordenima, te sam mogao mirno ići ulicom bez graje i gužve od svetine, što bi moralo biti da sam onako bez odličja pošao. Onaj me pandur odvede u gostionicu „Kod mile nam napaćene otadžbine“.
— Nova knjiga: „Doživljaji jednog starca bez ordena!“ — Još je vazda bilo takvih knjižica. Čak je i jedna meana istakla firmu: „Kod čuda od čoveka“, a na velikoj
Čak je i jedna meana istakla firmu: „Kod čuda od čoveka“, a na velikoj tabli naslikan čovek bez odlikovanja. Svet se počeo okupljati oko tog čudovišta, i policija, naravno, šta će, kuda će, u interesu javnog morala,
— reče ponošljivo, zadovoljan mojim komplimentom. — Ne, ne, gospodine ministre, bez laskanja, bolje se ne da poželeti. Narod je, vidim, vrlo zadovoljan i srećan.
i utvrđenim pravilima koje propisuje naročiti odbor gramatičara', počeli čak i reč gnev, na žalost, drsko, i bez ikakva zazora, izgovarati gnjev.
— Zaista je vaš položaj vrlo težak pri tako ogromNom radu. Bez sumnje ste razmišljali o kakvom važnom finansijskom pitanju? — primetim.
Tek, na svaki način, ima dosta prihoda, dosta, bez sumnje! — reče ministar sa ubeđenjem i nekom stručnjačkom važnošću.
Svaki je od govornika bio saglasan s predlogom prvog govornika: da se bez ikakva odlaganja, jer je stvar i inače hitne prirode, donese odmah tu, na zboru, oštra rezolucija, kojom će se
' Treba paziti da se sve ovo lepo i pažljivo izvede, jer od toga zavisi dobro naše otadžbine. Kad se sve to bez opasnosti izvede, onda će nekoliko četa, sa zastavom, promarširati pobedonosno kroz ulice, uz gromke ratoborne zvuke
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt... smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez poslednjeg oproštajnog osmejka ledenog neba... Čamotinja i tuga prodiru u dušu..
Čini se i sunca nema, ugasilo se, a za njim se, postepeno, primiče hladna ledena smrt... smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez poslednjeg oproštajnog osmejka ledenog neba... Čamotinja i tuga prodiru u dušu...
smrt bez vaskrsenja... jesen bez jarkih boja, bez poslednjeg oproštajnog osmejka ledenog neba... Čamotinja i tuga prodiru u dušu...
Gora, kao bosiljak!... Kupite me kupioci, Zaklaću vam šarku koku I petlića bez repića, Koji ne peva.... Čuješ pesmu i žuriš se tamo, na drugi kraj, na glas njen.
— Daj mi tronožac, molim te; ja najvolim uz ognjište na njemu sedeti. — E dobro, dobro, ali bez jastuka ne dam. — Tako vi je to kod nas adet. Namestiše nam, tako, uz vatru, tronošce sa jastucima.
šta im je ono, istina? — Sedlo. — Od sve šale, ono mi se ne dopada, veli č'a Marko. — More ćuti, grade se bez nužde nakarade. Sazdao ih Bog lijepe, ka' što već more biti, a one se same ruže, veli Tanasije Prekić.
To vi je... al' dosta, smejaćete mi se, što pišem odu bardaku. Zaslužio je, pa treba makar da ga spomenemo; bez njega ne može ništa biti, pa, valjd', ni — priča... — Gle samo kako se, zbog njega, Jovica Stepanović rastorokao.
Nezgoda je za puške: daleko mi kuća, od drugih ne smem sad da tražim — pokvariće, a bez puške ne valja. — Ne brini, evo ti moj revolver; šest metaka dosta je do kuće...
, a svršavao se sa: »ovo je moj najponizniji odgovor«... Razume se da ni hitne depeše nisu smele biti bez »poniznog« javljanja, a Glavna Kontrola posle ima muke dok reši: kako da računa tu »poniznu« reč — u zvaničnu ili
I, eto, dete se probudilo i nadalo vrisak. Čuo se plašljiv glas majčin, koji je utišavao malog plačljivka, ali bez uspeha. Najzad se začu krupan ljudski glas: to se sâm sudija probudio i psuje. Ko zna koga: ženu ili dete?...
i odjedanput, zbog njene spoljašnjosti, rešavam se lako da joj žrtvujem sve ono, s čim sam se tako srodio, da ne mogu, bez mnogih svojih navika, zadovoljno živeti.
Ona hoće da živi, hoće da nađe odziv u misli na svaki otkucaj svoga vatrenog srca, hoće, bez sumnje, more ljubavi... A ja?...
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
DANICA (radosno): Da izađem u hodnik? JEVREM: Dabome, da izađeš! DANICA (veselo otrči). XV PREĐAŠNjI, bez DANICE JEVREM (šeta zabrinuto i nastavlja red misli koje je Danica svojim dolaskom prekinula): A nije da kažeš da ne
Deder, reci, evo, ti meni: koji je to posao koji bi se mogao svršiti bez mene? 'Ajde, reci mi? Ako treba da se rasturi kakav lažan glas po varoši, daj ovamo Sretu; ako treba da se pokvari
kao da je sad vreme tome. SRETA: Pa žena, vidiš, neće bez tvog pitanja. JEVREM: Jest, nego... (Zamisli se rasejano.) A Ilić? SRETA: Šta Ilić?
DANICA: Pa biće on poslanik i bez moje odbrane. PAVKA: E, a ko ti to kaže? DANICA: Ja kažem! PAVKA: Od njega si valjda čula? DANICA: Pa od njega.
Jedni: ua! Drugi: živeo! SRETA: Odoh ja da vidim šta je to. JEVREM: 'Ajde, boga ti! SRETA (odlazi). VI PREĐAŠNjI, bez SRETE JEVREM (Mladenu): A viču i „živeo”, je li? (Pavki.) Čuješ li, Pavka, to je narodno oduševljenje!
MLADEN (odlazeći): Neće da propadne, kud bi propao! (Ode.) VII PREĐAŠNjI, bez MLADENA JEVREM (Pavki): Jesi li čula sad tvojim rođenim ušima? PAVKA: Čula!
(Ode.) IX PREĐAŠNjI, bez JEVREMA PAVKA: Ne znam kako ću Danici na oči, i kako ću joj kazati da joj je otac rasturio proševinu?
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
a dugu broćastu bradu (jer brkova skoro nije ni imao, tako da je izdaleka izgledao sa onom retkom i podužom bradom; a bez brkova, kao kakav predsednik kakve američke republike). — Moram odmah učiniti jedan poklič svima mislenim ljudima!
Onima u redakciji se smrkne kad ga vide. Ko je bliže vratima, taj umakne i bez kape u obližnju kafanu, a ko ne mogne, nego ostane, na tome se slome kola.
se čitanjem menja lice, ima li kakvih promena; i strašno bi se naljutio ako to onaj čita prosto od duga vremena, onako, i bez ikakvih izraza na licu. A još ako mu preskoči njegov članak, e, onda se nije mogao uzdržati da ne rekne: »životinja!
Na glavu tada metne fes bez kićanke, ili crni mek šešir sa jednim grdnim obodom (metar, vele, da ima u prečniku), kao što malaju na kontrafama one
mehana po planu, ako je još i to nužno i da vam napomenem u ovoj našoj veseloj zemlji gde je i danas još mnogo štošta bez plana, dok se jedine kafane i mehane već od nekih trideset godina najsavesnije po planu zidaju.
— Tu su sliku seljaci gledali dosta radoznalo, ali ipak bez sačustvovanja, dosta ravnodušno. A tamo opet iza kelneraja, oko ognjišta za kafu, poizlepljivano mnoštvo šarenih korica
po čovečanstvo, a naročito po Srpstvo, koje se, politički raskomadano, tu sastaje; a i šta bi znao, šta bi čovek radio bez kafane u ovoj odavno lepo i zgodno nazvanoj dolini plača, kako davno nazvaše zemlju.
da ga diraju, ni Gizele da pare oči, pa se tako večeras jedan po jedan izvukli iz mehane, neko sa »laku noć« a neko i bez toga; neko platio trošak, a neko kazao Zacu da zapiše na mušemi, kol’ko do sutra. — Dobro veče — reče Sreta kad uđe.
Ovoga ćir Đorđe nije mario, upravo ga nije baš mnogo ni trpeo; ali nekako ipak nije mogao bez njega, tako da mu je Mića bio redovan gost, neka vrsta kućnjega prijatelja.
GLAVA SEDMA Iz koje će čitatelji lepo, jasno i razgovetno videti kako je Sreta, poznavajući mu karakter, i bez svoje volje, prosto silom okolnosti i logikom događaja, morao neminovno doći u sukob s opštinskom i sreskom vlašću.
Ča-Milisav pozove i Sretu. A kako bi ga obišli, kad je to odvajkada red i adet u selu da ništa bez učitelja ne bude.
! — E, moj Maksime — reče Sreta setno, — pa šta mogu ja i ti, nas dvojica?! »Sirak tužni bez iđe ikoga! Jedna slamka među vihorove!« Toliki svet, toliki neprijatelji! Eto, šta me sve samo ovde, u ovom selu, čeka!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Život Krste Pepe zato je prepun bola... Sam, u kamenoj kući, on ne zna za drugarstvo. Gledajte ga: liči na cara bez prestola Kome su varvari oteli dečje carstvo.
deca nisu kriva što su živa. — Bog ubio, lopto, ko te izmislio! Korača sedi profesor kroz tišinu bez kraja, Nogu pred nogu, niz dugu ulicu, peške, Kad, gle, pored crkve: Dečaci, gužva, graja, Utakmica!
JEDAN AFRIČKI POGLAVICA Jedan afrički poglavica Ima pantalone bez nogavica. Svi ga podanici poštuju i trpe, Reč mu je važna, teža od zakona.
” A Nemci, pošto ne znaju brđanski, puste ga Kao stručnjaka za dizanje olovnih utega! Brđani, međutim, ne mogu bez nesreće (Naći će je, pa nek je u plastu igla!
Nije san, a ludo ko san — Čudan dan. VI U pola dana Sve se smračilo I izopačilo Fino, bez plana. VII Mali Steva nešto zgrešio A tata se kobajagi nasmešio: „U ime roditeljskog zakona i prava Imaš da
MILICAJAC Miladin Mitević, iz Počuče, čovek siroma Zaposlio se u Miliciji, i oma Dao se u nasilje: bez reči Počeo je da mlati i da pendreči! Nerviraju ga beogradski frajeri, I tuče ih, gde se na koga nameri.
Osilio se Mitević, poput kakvog velmože, Pa bije i bez bijenja živeti više ne može! On nije u tome sam: na Balkanu mnogi je Policajac pobornik ovakve pedagogije.
peva, ko Elvis Prisli, Sloboda je da mislim onako kako niko ne misli, Sloboda postoji onda kad može da se govori Bez obzira na ono što se misli u Štabu i u Komori, Postoji sloboda ovakova i sloboda onakova, A najvažnija je sloboda
Zavija Todor ko vuk u tamnom vilajetu, Cepa dlaku na četvoro, traži je u jajetu, Bez penzije i plate, o svome ruhu i kruhu, Služi vrhovnoj nauci, gramatici i duhu; Lovac na greške protiv stila i
Klanjam ti se, posmrtno, Dimitrijeviću Hadži- Todore, Tebi, koji si živeo bez penzije, bez zvanja i bez odore, U vreme sramote, i ćutnje, i opštega nazatka Čuvao si govor kao što se čuva skupocena
Klanjam ti se, posmrtno, Dimitrijeviću Hadži- Todore, Tebi, koji si živeo bez penzije, bez zvanja i bez odore, U vreme sramote, i ćutnje, i opštega nazatka Čuvao si govor kao što se čuva skupocena alatka,
Klanjam ti se, posmrtno, Dimitrijeviću Hadži- Todore, Tebi, koji si živeo bez penzije, bez zvanja i bez odore, U vreme sramote, i ćutnje, i opštega nazatka Čuvao si govor kao što se čuva skupocena alatka, Koja, i kad se
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
Dugo istraživačko putovanje oko sveta nije ostalo bez avantura i nesrećnih slučajeva. Kad je brod stigao do jednor ostrva blizu severnog kraja Nove Gvineje, gde je Šmit
vazduh mogao osetno ublažavati klimu severo-zapadnih evropskih zemalja pored kojih struja prolazi i u kojima bi, bez toga toplotnog uticaja, vladala velika hladnoća.
Ali, to se ne može postaviti kao pravilo bez izuzetka: jedan veliki broj njih ostaje pored morske obale, ili se zadrži na ušću reke ili rečice, ne idući dalje uz ovu.
Ona je u takvome zatvoru živela nekih mesec i po dana, bez ikakve hrane i u takvoj jednoj tečnosti koja bi mogla otrovati konja.
stotina metara, do koje ne dopiru sunčani zraci, ugasi električna svetlost, pred očima se ukaže, kao u mračnoj noći bez mesečine, bezbroj treperavih, zelenkastih i plavičastih zvezda razne veličine, ali koje nisu nepokretne kao one na
Druge, naprotiv, traže svetlost i ne mogu bez ove opstati; takvi su, na primer, organizmi što izgrađuju koralne prudove u okeanu, u vodama toplim i izloženim jakoj
lov, kao i na to da u velikim dubinama, gde nema druge svetlosti, drže na okupu ribe što žive u rojevima, a koje bi se bez takvih signala porasturale po moru. Kakve su karakteristike dubinske faune u okeanu?
Tu vlada potpuna tišina; dubinske struje su vrlo slabe i bez uticaja na stvorove preko kojih prelaze. Pošto tu nema biljnog sveta, ti stvorovi nemaju za hranu ništa drugo do opet
I uopšte, sve te dubinske ribe su vrlo proždrljive; one love bez odmora i svaruju velike količine ulovljene hrane. Od interesa je navesti i to da je ekspedicija Kneza od Monaka
ono što je sigurno, to je da živi stvorovi beskičmenjaci, koji gamižu po morskom dnu na dubini od 2000 metara, podnose bez ikakvih teškoća i nezgoda taj ogroman pritisak.
je na toj dubini počela raditi ribarska kesasta mreža »strašin«, koja je vučena po morskom dnu punih jedanaest sati bez prekida.
Prispevši na ta duboka mesta, do kojih je mesecima putovala žurno i bez odmora, kao da je svesna radi čega tu dolazi, gonjena neodoljivim nagonom za održanje rase, jegulja je dotle postupno
Rakić, Milan - PESME
Dobra si kao Dantova Frančeska, U tišini i miru živiš sama, Bez sveta, da ti zamera il̓ pljeska, A lice ti je kao ljupka freska.
Jer tu je spas, i uteha, i nada, Mi ćemo, slabi, prevrnuti verom, Idolu drugom, bez suza i jada, Predaćemo se i rečju i perom; A ona biće ista, uvek mlada Priroda, taj spas, i uteha, i nada. Sad znaš.
I sav zasenjen pred čudesnim sjajem Lepote tvoje, slab, bez jednog daha, Kao da svakog časa život dajem, Prilazim tebi pun pobožnog straha, Posrćem, klecam, dokle me
OBNOVA Hoću na jednome svečanom opelu Da sahranim ono što prošlošću zovu. I da ti donesem tada dušu novu, Bez ijedne pege negdašnje — svu belu.
Očaran, bez svega što me davno guši, Osećam pod sjajem ove prve noći Kako se u mojoj obnovljenoj duši, Uz veselu pesmu razdraganih
Sad kroz žile moje struje krvi razne, Ja ropćem i pevam, ja kunem i slavim, I koračam smelo, bez straha od kazne, Krivudavom stazom i putima pravim! Očajanje, tuga, beda? Prazne reči!
KAO BAJKA Hteo bih jednu noć kad mesec kunja, Plačevan, kržljav, bez sjaja i boje, A zemlja ima setan miris dunja Što mesecima u prozoru stoje; I sve da bude tužno, sve da bude Kao da
Zar vi, drage duše, bez suze u oku, Bez bola, gledate sudbu našu krutu, Očajanja naše i bedu duboku, I lutanja duga na kratkome putu, Il̓ vas
Zar vi, drage duše, bez suze u oku, Bez bola, gledate sudbu našu krutu, Očajanja naše i bedu duboku, I lutanja duga na kratkome putu, Il̓ vas tamo gore grube
duše moje mile, Jadne Prometeje bez poleta smela! O, ako je tako, drage duše, ako Vi živite sada za večito vreme Nepomične, hladne, nemoćne, i neme, —
O, umreti tako: bez piska, bez sveta, Bez dosadne, glupe komedije smrti, Nečujno, ko miris uvenulog cveta, I život i dugo očajanje
O, umreti tako: bez piska, bez sveta, Bez dosadne, glupe komedije smrti, Nečujno, ko miris uvenulog cveta, I život i dugo očajanje strti, Kao jednim
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
A ja što ću, ali sa kime ću? Malo rukah, malena i snaga, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez nigđe nikoga...
Da li ovo svetkovanje nije na komu si sabrâ Crnogorce da čistimo zemlju od nekrsti? I bez toga ovo nam je slava, na koju se vrsni momci kupe sposobnosti svoje da kušaju, silu mišce i brzinu nogah; strijeljanjem
Sve je ovo nekakva nauka! Bez momčadi ove te su ovđe šest putah je jošt ov'liko doma; njina sila, to je tvoja sila.
Počinu ni rđa na oružje, ostade ni zemlja bez glavarah. Nekršću se gore usmrđeše... Ujedno su ovce i kurjaci, združio se Turčin s Crnogorcem, odža riče na ravnom
SERDAR IVAN Što bi ovo te jošt ne dođoše Ozrinići, naši krajičnici? A bez njih se poslovat ne može; najedno se bolje razbiramo.
SERDAR RADONjA Svak je došâ ko je od potrebe, al' nijesu pet Martinovićah. I nije im bez neke nevolje, a bez njih se nikako ne može.
SERDAR RADONjA Svak je došâ ko je od potrebe, al' nijesu pet Martinovićah. I nije im bez neke nevolje, a bez njih se nikako ne može.
Dokle dvije jedna iza druge: cik! cik! opet, izdušit ne daše; i klikuje čovjek kao prijed. Ono nije bez nekakve muke! Ugrabismo puške, potrčasmo.
čut od tebe, a ti si se nešto zamrsio: nit' što zboriš niti nas otršaš, u obraz si kao zemlja došâ; sam se šetaš poljem bez nikoga, nit' što jedeš niti zaspat možeš. Krupno nešto učiš u pameti, — zbili ti se snovi na Turčina!
Bog da prosti Uroševu dušu! Krasne žertve što joj učiniše. VUK MIĆUNOVIĆ Bez muke se pjesna ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova!
Bog da prosti Uroševu dušu! Krasne žertve što joj učiniše. VUK MIĆUNOVIĆ Bez muke se pjesna ne ispoja, bez muke se sablja ne sakova! Junaštvo je car zla svakojega, a i piće najslađe duševno, kojijem se pjane pokoljenja.
Što se crnim zadoji đavolom, obešta se njemu dovijeka. Oni će nam i bez vjere doći, među nama stati nadébljati; kakve su ti oni poglavice, nazivlju se carevi sinovi!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Čakšire malo uske, bez gajtanâ, jer su one lakše a skuplje staju zbog težeg šivenja. Suva, duguljasta, malo koščata lica ali svagda stegnuta
znala, kada bi oni mislili da ona uveliko spava, za ono njihovo, materino i očevo, dugo, noćno, sedenje, cele noći nemo, bez reči, a iz očiju im se vidi: kako sve ovo treba jednom svršiti, ne može se više, treba bežati, prodati i kuću i sve...
Mati da premre od straha. I to ne što se bojala da će sasvim ostati sirota, gotovo bez hleba, iako se uveliko počela da bori sa sirotinjom.
kad se još više obogatiše, braća sasvim im porastoše, išle su na svojim kolima, I to lakovanim, sa federima, a bez oca, već samo sa materom i kojim bratom.
Vanko sve trčeći ode. Malo posle dođe i Tone. Nasmejan i već debela lica, kratko obrijan, u širokim mor-čakširama bez gajtana, s brojanicama, sitnim brzim koracima stade on pred Todoru, nekadanju svoju snašku, koja, dok je Vanko išao po
Samo papuče nije mogla da trpi, već išla bez njih, a to sve zbog tih novih čarapa, koje su joj noge i suviše ugrejavale.
Još ne obučena, samo sa kolijom na leđima, i u spavaćoj anteriji bez bošče. Do nje je ležala postelja, zabačen jorgan, izgužvan čaršav od dušeka, i još od prašine nepočišćene utisnute očeve
— Ko je? Ko je? — ču kako ovaj viče trčeći i zaklanjajući sveću, da mu se ne ugasi. Ali brzo posrnu i kao bez duše istrča ovamo ka kapiji, kad ču gazdino kao uvek kratko i nabusito: — Ja!
Već je bila sasvim pomirena sa tom prodajom kuće, a i zaradovana što se jednom i ovako svršilo, da, makar i bez kuće, makar tamo u tuđini.
Dakle, ni on je ne uzima za sebe, nije udovac, još manje bez dece, već eto za sina, koji je gotovo još Sofka poče osećati kako će kroz grlo svu krv i svu utrobu izbaciti, jer tako
opšiveni novom, skupocenom postavom, dok ostala leđa iznutra, cela postava, sva je bila stara, masna; pa čak negde i bez postave sa poispadalim pamukom.
I kada se uveri da se to mora, onda što se bar ne pokaza kako dolikuje njoj? Što odmah, bez reči, ne pristade? I po tome bi svaki, naročito on, otac joj, znao da ona pristaje, ne što hoće, nego što se žrtvuje
Pandurović, Sima - PESME
KNjIŽEVNOSTI Sima Pandurović PESME Sadržaj I 2 BISERNE OČI 3 DOGODILA SE PESMA OVA 5 PESMA TAME 7 VREME 9 BEZ MOTIVA 11 U PROLAZU JUČE...
Tad, posle dugih, zlih orkana, Ćudi što nose sunce, kišu, To beše prvi dan bez mána, Kad duše cveća svud mirišu.
I otad vladaš ti, bez brána, Prostranim carstvom snova moji’, Skazaljka Večnog gde lagana Časove opšteg mira broji.
Pored ljudskih srca ti prolaziš holo, Bez strasti, i mirna, ne znajući išta O tome da često pati ko te vol’o, — Sem milosti tvoje da ne traži ništa.
Ti si u maju svog života cvetnog, — A maj je divan i bez sunca žarka; — Tebi ljubav ljudska sred života sretnog Ne treba, izgleda kao pusta varka.
zakucati jače, Kao čas pozni kada ponoć pada, Brujeći kao da tuži i plače Ko zna da d’ će kogod čuti ga i tada! BEZ MOTIVA O, ovih dana, kad nas slabo sluša I Bog, i nada, i razum očajan; O, ovih dana, kad se zapenuša Dubinom
nas opet, kao u snu mučnom, Zagrli Beda velika i živa, A bolno srce, u trzanju žučnom, Procvili strašnom pesmom bez motiva; O, u te dane da mi se preneti U nepoznate, egzotične kraje, Predeo dalek, gde će me uzeti Priroda dobra s
miriše doba ranog maja; I kao da se, neprimetno, prosto, Na Ideal što je u sećanju ost’o Nastavlja tiho jedan san bez kraja.
Sećam se da je mirna bila soba S posteljom tvojom, moja svest bez moći; Sećam se da je u ponoćno doba Još mirisala svud kraljica noći Na strast, i mladost, i zadah od groba.
I tada Doći će dobre sudbe večni dâri: Spokojstvo, mir, bez bola, jada. Treba nam leći, snovi moji stari. NEIZBEŽNOST Nad glavom nam plovi jato róda, Peva tužnu pesmu
nad tim kolom, i nad zemnim svime Osećam gde se moje biće diže Drugome carstvu, besmrtnosti duše, Ljubavlju svojom bez mrlja i griže. Svetlosni vali svega me zasuše, I bludim... Ali ne znam kojem kraju; Možda gde duše u večnosti staju.
IV Ona, bez sumnje, leži ovde smerno U uskom grobu, istrulela lica; Ona i ne zna da dolazim verno Dragani svojoj, uz pevanje
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
naše stare običaje pa i sreća ostavi nas“, to govoreći, značajno pogleda svoje drugove, koji svi bjehu ošišani, bez vlasulje, u širokim pantalam francuskim.
Jedan obavija glavu čalmom, vješa dugu pušku o rame, ogrće se strukom, puni simsiju, kreše ognjilom — a to sve naelak, bez treme, kao da je u svojoj avliji. Drugi klekao, pa priteže opanak, ni brige ga što ga sa svijeh strana guraju.
“ „Fala ti Radoje, fala ti brate!“ reče serdar tronut do suza, „znam ja da je tako. Fala vi, braćo!“ „Pa i bez toga, serdare, ne vrijeđaj Boga! Nije li ti naknadio ovijem djetetom?
Ali Jovan Vicković, Ćeklićki knez, šalčina viši no đakon, uđe govoreći: „Mogu ja, Ivo, i bez tvoje pjesme!“ „Možeš Ćekliću Mlečiću! Ama jeste Mlečići, božija vi vjera! I domišljati ste kao oni!
I domišljati ste kao oni!“ odvrati mu s mjesta đakon. Lazarević Rama, Zagarčanina, propušti bez ijedne, jer Ramo bijaše suviše ozbiljan.
“ Tako je naš đakon umio raspoložiti ljude, da vesela lica pristupe Gospodaru. I bez toga, (kao što je poznato) Crnogorcima je, mimo ostale ljude, mila šala. Sad se đakon obrnu k perjanicima.
No pričajte mi gdje je koji konačio, jer znam lijepo da nijeste nijedan iz doma jutros, bez toga Bajice.“ „Mi smo baš kod njega i noćili, nas trojica“, odvrati Savo. Đakon sad počeo bješe posluživati rakijom.
Rado su ga slušali, a radije se pripremali (gotovo svaki bez Vladike) kako će ga zadijevati, jer je i iguman bio veliki šaljivčina. Ali je vrijeme već bilo objedu.
“ „A šta brate da čujem!“ „Snijevah e nas četir Ozrinića idemo iz duge, a za nama nose nosila. Ja iđah najprvi, bez oružja, u crvenoj košulji...“ Petar ga prekide, turivši ga u rame a oči uprijevši pro njega. I Mišan glednu.
„Stanite, kud ste nagli tako! Hoćete da ispogibate ludo, bez ikakve vajde!“ Ustaviše se. Otaš se primicao dugim korakom ali bez hitnje, ka’no ti čovjek koji je siguro onome što
Hoćete da ispogibate ludo, bez ikakve vajde!“ Ustaviše se. Otaš se primicao dugim korakom ali bez hitnje, ka’no ti čovjek koji je siguro onome što radi. Lice mu bješe vedro; nikakva traga uzbuđenja ne pokaza. „Za mnom!
Djevojke ako se ne bi poudale za vlastelu, ali bez miraza, manastir ih je čekao. Tako je to bivalo s koljena na koljeno u Janovome domu i taj red zateče i njega kad ga Bog
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
GLUMA 360 A) SVATOVSKA 361 B) VERTEPSKA 365 V) POKLADNA 368 IV DRAMSKI TEKSTOVI 372 1 LEK ZA ZUBOBOLjU 373 2 ČUDO BEZ ČUDA 374 3 NAZOVI JUNAŠTVO 375 4 DVIJE MEGDANDžIJE 377 5 DVA KUMA 378 6 POD PROZOROM DRAGE 379 REČNIK MANjE POZNATIH I
Govorni izrazi su nasušna potreba našeg govora, bez kojih on ne bi mogao da bude ni moćno izražajno sredstvo, ni značajan književni tvorački činilac.
U stvari ona i jeste nerazvijena i neispričana anegdota, upravo njena srž, ali bez njenog narativnog okvira. Pitalice su, prema tome, kratke, nerazvijene narodne pričice svedene na „pitanje-odgovor“.
Po takvoj svojoj prirodi i osobenom književnom karakteru pitalice nisu i bez misaone kakvoće i veće etičke vrednosti.
Znatan deo frazeološke građe koji je jezgro pitalica nalazimo (naravno bez onog stereotipnog „pitali“ i „odgovorio“) — i u poslovicama, a priličan broj pitalica doživeo je širu i detaljniju
praznoverička uobličenja iz toga nestvarnog, izmišljenog i zamišljenog sveta sama su po sebi i kao opis zanimljiva, a ne i bez poetske kakvoće; ne retko baš takva kazivanja su motivsko povesmo, iz koga su se prele maštovite narodne bajke i epske
Često se i u njima sreću opšta mesta, naročito stereotipna poređenja koja nisu i bez poetske kakvoće. Sam način njihova izlaganja, obično kroz gradaciju, kao i samo njihovo misteriozno kazivanje, uz razna
u vezi sa životom i razvitkom našeg deteta postoji čitav niz kratkih i prigodnih pesmica, zgodno kombinovanih, ali bez naročite poetske vrednosti, koje se kao kakve formule kazuju ili penušavo skandiraju odojčetu, obično uz pokazivanje
su specijalni govorni izrazi koji se, kao i zagonetke, zadaju u obliku pitanja, ali sa ciljem da se brzo, obično triput, bez zastoja i pogreške izgovore.
Zbog svoje kakvoće: da ih je teško bez pažnje i napora izgovoriti, one su pogodno sredstvo da se i normalno dete kroz zabavu uči pravilnom i smišljenom
) ili i pravo glumačko grupno prikazivanje kakvog događaja sa podeljenim ulogama, sa maskom ili bez nje, ali sa nesumnjivim scenskim i teatarskim efektima.
a nalazimo ih i kod individualnih i kolektivnih izvođenja koreografskih igara, sa pratnjom pesme ili svirke, ili bez te pratnje.
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad stigne mrak, a ja onda zavežem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da prenoćim. Ali šta ću sad bez vatre! kresivo sam imao, ali nema drva!
on je moj prvi komšija.“ — „Pa kako je, Boga ti! Kako živi?“ — „Vala Bogu! zdravo je, ali se Bog me dosta muči bez ašluka: nema zašto da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu.“ — „A oćeš li ti opet natrag?
tuda sad prođe jedan kmet s onoga svijeta, pa kaže za našega Muju, da se muči bez ašluka: nema za što da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu; te sam mu ja dala ono novaca, što je bilo u
Onda Turčin potrči, na vrat na nos k vodenici; kad tamo, ali oćeš! Ero uzjao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi. Kad ga žena opazi bez konja, a ona poviče: „Kamo, čoveče! šta uradi?
Ero uzjao konja, pa otišao bez traga, a Turčin savije šipke, pa pješice k ženi. Kad ga žena opazi bez konja, a ona poviče: „Kamo, čoveče! šta uradi?“ — Veli: „Tamo njoj mater!
“ A krad- | ljivac odgovori: „Ćuti, evo sam ti donijo jednu slaninu.“ A čovek, još većma uplašen, poviče: „Idi bez traga, anate mate i tebe i tvoje slanine!
NARODNE SRPSKE ZAGONETKE ŠTO MI TI JE ZA ŠTO? 1. Bez ivera na vodi ćuprija. 2. Bez kože uđe, s kožom iziđe. Z. Bijela koka ispod stree viri. 4.
NARODNE SRPSKE ZAGONETKE ŠTO MI TI JE ZA ŠTO? 1. Bez ivera na vodi ćuprija. 2. Bez kože uđe, s kožom iziđe. Z. Bijela koka ispod stree viri. 4. Bijela njiva, crno sjeme, mudra glava, koja sije. 5.
63. Motovilo vilo, po gori se vilo, kući dolazilo, soli ne lizalo. 64. Mrtvo živo iz šume vuče. 65. Na careviću bez uzla košulja. 66. Navr plasta šaka šaša. 67.
109. Sjeda sjedi u Sjedinu gradu, car je prosi, okovan je neda. 110. Sjede na vraga, ode bez traga. 111. Sjedi vila navr vila, čeka sinova iz bijeli gradova. 112. Sjedi gospa u dvoru, kose joj na dvoru. 113.
122. Tanjir do tanjira čak do Varadina. 123. Telo mu je drveno, zubi su mu gvozdeni, srce mu je prteno. 124. Tica bez zuba, a svijet izjede. 125. Tica šargizda sve selo nagizda, a sebe ne može. 126.
Šta na sebe živo meso jede. 163. Šta na tavanu biti ne može. 164. Šta o klinu visiti ne može. 165. Šta u gori bez mozga laje. 166. Šuto june kroz goru gudi. ODGONETLjAJI. 1. Preko leda. 2. Ljeb u peć. 3. Zubi. 4. Pismo. 5.
Sveti Sava - SABRANA DELA
— kao što je običaj, na jutrenju preko cele godine da se poju po tri katizme psaltira, a na večernji „Ka Gospodu, kada“ bez tropara. A Časove pojemo različito. Prvi čas sa jutrenjem bez psaltira.
A Časove pojemo različito. Prvi čas sa jutrenjem bez psaltira. Na trećem času, i na šestom i na devetom pevamo po tri katizme psaltira, sa metanijima, kao što imamo običaj.
2, 19) „jer vera ova jeste čista i neoskvrnjena pred Bogom i Ocem.“ (Jak. 1, 27) „Da razumete da je vera bez dela mrtva. Ne opravda li se Avraam, otac naš, delima prinevši Isaaka, sina svog, na žrtvenik?
(Ps. 140, 2) I još: „Na svakom mestu uzdizati prepodobne ruke bez gneva i pomisli“. (І Kor. 2, 8) A kada se okonča rečena molitva i jerej izgovori uobičajenu molitvu, toga časa svi
I u otpusne dane godine tako imajte. SLOVO 5 O svetoj liturgiji i da se niko ne pričešćuje bez igumana, niti, opet, da neko ostaje bez pričešća, osim sa igumanovim znanjem Treba reći i o božastvenoj liturgiji,
SLOVO 5 O svetoj liturgiji i da se niko ne pričešćuje bez igumana, niti, opet, da neko ostaje bez pričešća, osim sa igumanovim znanjem Treba reći i o božastvenoj liturgiji, koju po dužnosti svagda treba održavati u
pričešćivati božastvenim svetinjama pošto od igumana dobijete oproštenje, jer nikom od vas ne priliči da se pričešćuje bez bojazni i bez suda; niti se treba pričešćivati svaki put.
božastvenim svetinjama pošto od igumana dobijete oproštenje, jer nikom od vas ne priliči da se pričešćuje bez bojazni i bez suda; niti se treba pričešćivati svaki put.
A nepričešćen neko da bude bez igumanovog znanja nepohvalno je, jer ko tako čini biće osuđen kao onaj ko se svojoj volji priklanja.
Istinito ispovedanje je uzrok tolikih dobara. Bez njega mi se ne čini da će iko postići spasenje. GLAVA 7 O dušespasnom ispovedanju Ko se ne ispoveda neće biti
Ako li ga čuje a ne ućuti, nego još razgovara uznemiravajući, od trpeze bez hrane da se podigne i podvede pod zabranu nejedenja, ili da se nekako drugačije smiri kako iguman odluči.
A treba ga čuvati, i upravljati, i voditi i njim vladati još i hrisovuljama blaženih careva, kojima se slobodno i bez potčinjavanja bilo čijoj vlasti još tvrđe privezuje.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
„I ovaj kamen zemlje Srbije...” JAGODA: Pusti sad taj kamen, oću da prođem! (Izlazi) MILE: Kod njega ulazim bez lektimacije! Njemu je astal prepun telefona, pa artije, sve sami materijali, i to umnoženi, šapirografisani!
CMILjA: Sad se slobodno naslonte, obrisano je! SKITNICA: Buranija pritkara, puterka, bez konaca, a posle večere dinja cerovača! Ili knedle sa šljivama, uvaljane u semprezlu! Bila je stvarno odlična kuvarica!
IKONIJA: Je l te to boli? ANĐELKO: Ovo na nozi? Naravno da boli, a i teško se krećem. Nigde ne mogu bez štapa. Dao bi đavolu dušu da me prestane! IKONIJA: Nemoj dvaput da kažeš! Šta ti je reko doktor u kapezeu?
ANĐELKO: Malopre je za malopre! CMILjA: Da ti kažem kako sam isplanirala! Možemo i mi da sazidamo bez dozvole, ko i drugi! Makar kolko za prvo vreme, posle ćemo gledati nešto, za stalno. Treba i tebi nega za tu nogu.
MILE: Koji moj? STAVRA: Onaj sa govornice, što preko njega prolongiraš, i što mu ulaziš bez lektimacije! IKONIJA: Drug Vilotijević! MILE: Moj, zbog čega moj? Šta tim oćeš da kažeš?
Oš sad dudriš na bolesna čoveka? STAVRA: Vaška stenici napravila čoveka! Ajde, lotinjo! Bez pišanja uz vetar nema čoveka ni čovečanskog karaktera! Sevaj za drugi astal! MILE: Šta kaš?
Nego jedno mi kaži. Ko te onako krvnički izdeveto? (Skitnica odmahne rukom i odlazi bez odgovora) IKONIJA: Niko to ne može dizmisli, ni u romanu, kako to ume život da ti zamesi! STAVRA: Lepa priča!
Stavra sam za stolom, na koji je spustio novine.) IKONIJA: Kad ga vidim vako, bez govornice, ne bi ga poznala ni za dva miliona! CMILjA: Zamišljala sam ga da je visok.
Srećom, tu neki parmak, letva, šta li bi, zgrabim, raspalim, ispoobaram one kante na njega! Pa beži, ko bez duše! IKONIJA: Čekaj, crna! Zar ovde, pred kafanom? JAGODA: Ovde, mogu i mesto da pokažem! CMILjA: Pa to je onaj!
MANOJLO: Nemaš ti pojma šta si napravio! PROSJAK: Onom starcu izlečio sam čvorugu! MANOJLO: A bez te čvoruge ne može da ga prepozna ni njegova rođena kći! PROSJAK: Ovog pokojnika izlečio sam od guke!
PROSJAK: Ovog pokojnika izlečio sam od guke! MANOJLO: A bez te guke nije mogo da dokaže da je nevin, i da nije ubica! Zato sada i jeste pokojnik!
MANOJLO: Nemaš ono zašta si stradao, al se tešiš, bar imaš svoje stradanje! Misliš da ljudi pate onako, bez razloga?
Stanković, Borisav - JOVČA
Zar imaš toliko para? MLADEN Pa imam. I bez ajluka, samo od tebe bakšiša što dobijem pa bi bilo dosta. VASKA Pa zar ti sve to čuvaš što ti ja dam?
« Znam, zbog plate, bakšiša, da stekneš što više para. (Smeje se.) MLADEN Ne, Vaska. I bez plate, bez bakšiša! Plata, bakšiš mi što — mogu tebe da služim. (Sav zbunjen): Eto to!
« Znam, zbog plate, bakšiša, da stekneš što više para. (Smeje se.) MLADEN Ne, Vaska. I bez plate, bez bakšiša! Plata, bakšiš mi što — mogu tebe da služim. (Sav zbunjen): Eto to!
(Zavesa polako; i po spuštanju čuje se još zagrcnut smeh Vaskin.) III Kuća kao u I činu. Noć zvezdana, bez meseca. Prazna pozornica.
Padni mu pred noge, stope da mu ljubiš, moli, preklinji, da ih venča odmah, odmah, preko reda, bez reda. Obećaj prilog crkvi. deset oka zejtina, voska, kandilo, ikonu. Pare ne žalim.
) NAZA I ZULFA (pokupivši razbacan novac, beže levo, bez lupe, u čarapama). Pauza. Kroz fijuk vetrova čuje se krik Zulfin: Aman gaz...!, zagušen šakom.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Niko ne može se ispraviti ne znajući u čemu i kako pogrešava; a ko se može pohvaliti da je bez slabosti i pogreške?
Šteta | da toliki mnogočisleni narod ostaje bez knjiga na svom jeziku u vreme u koje nauka blizu nas sija kako nebesno sunce.
Samo poslednji rodovi sude pravo i bez pristrastija o prošastima. Utešen ću poći s ovoga sveta znajući da sam braći mojej dobra želio, da sam se silio
Toliko mogu jošte pridati, da ako ko bude samo zabavu iskati u ove knjižice čitanju, neće bez nje biti. Šta je zabavnije nego znati kako živu ljudi po različni[h] mesti sveta, i kakvi su nji[h]ovi običa[j]i?
Ako gdi bude što pogrešeno, molim i prosim vašu dobrotu i čelovekoljubije da oprostite slabosti mojej; sam je bog bez pogreške i bez nedostatka. Preporučujem sebe vašej milostivoj i srdečnoj ljubavi.
što pogrešeno, molim i prosim vašu dobrotu i čelovekoljubije da oprostite slabosti mojej; sam je bog bez pogreške i bez nedostatka. Preporučujem sebe vašej milostivoj i srdečnoj ljubavi.
Toliko sam malen ostao po ocu sirota, da jedva ga pamtim, no rasteći, koga sam god čuo o njemu govoriti, nije ga niko bez uzdisanja spominjao, koliko Srblji toliko i Vlasi, dobrim bratom Đukom nazivljući ga, žaleći što je mlad umro, i želeći da
Ovde mi se čini da počinje prvi početak života mojega. U devetoj ili desetoj godini vozrasta, bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje
Ovde mi se čini da počinje prvi početak života mojega. U devetoj ili desetoj godini vozrasta, bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce
Ovde mi se čini da počinje prvi početak života mojega. U devetoj ili desetoj godini vozrasta, bez oca, bez matere, bez sestre rođene, počeo sam sebe kao strana i prišelca u istom mestu roždenija moga smatrati, i moje srce počelo mi je
iz blata izvlači, on, namesto što bi napred potegao, natrag uzmiče — evo, u kakvo su me sostojanije doveli bili moji bez rasuždenija prolozi.
Ja, kako sam malo poviše kazao, bio sam sasvim naumio i navalio da se posvetim, i to bez svake šale i sumnje. Dobro, dobro, vidićemo i tu svetinju!
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
U jednome susritu rečeni ajduci odsikoše mu desno uvo i osta bez uva do smrati...“ U naše doba ima desetak kuća Jerkovića, ali se već od poodavna dijele na tri grane, koje se
Fra-Vice (1774, † 1793, ††1835), onaj kojemu su „ajduci odsikli desno uvo i koji osta bez uva do smrti“, bio je Brzokus. A Brzokus bješe i fra-Brne (III), (1819, † 1838, †† ?).
Žestoki Rkalina škrgutnu zubima, odgurnu sve, pak se usići pred fratra. — Jevo mene da ti kažem bez zavijanja, najkraće i bistro. Ti odabra sina Kušmeljeva da uči knjigu, pa da s vrimenom bude redovnik!
To je ustanovljeno prije deset godina, i to bješe vrlo dobro po mišljenju Grgovu, jer tako mlađi, bez velike potrebe ne unose noge u manastir.
A ako vra odmah ne nadme obraze i ne pregne glavu, onda Bakonja čeka dok to bude, jer bez toga nijesu se razdvajali jutrom.
— pita fra-Brne. — Pa to se zna! To se odma vidi! — veli Tetka. — O, bože! bože! pa ovako? Bez ispovisti i bez pričešća! — Šta ćemo, de? Šta ti je, tu ti je!
— pita fra-Brne. — Pa to se zna! To se odma vidi! — veli Tetka. — O, bože! bože! pa ovako? Bez ispovisti i bez pričešća! — Šta ćemo, de? Šta ti je, tu ti je! — Sad ne pomaže karabulina, nego da se uredi što triba urediti!
Fra-Tetka dokazivaše da se o velikijem godovima ne može, bez nevolje, opojati mrtav svećenik. Fra-Duvalo je protivno tvrdio.
— On bijaše briljuzak, brate. Ti znaš šta mi u Kotarima zovemo briljuzak? To je, znaš, jaje koje se izleže bez kore. A on je bio tako jaje, pa je pukao od studeni... — Sakrrr! — viknu majstor. — Na koga se uvrgao, sakr!?
A on... što ti kažeš... briljuzak, dođe na svit bez dua! Zato ga i dado ovdi među ove (dodade šapatom) site dokonjake, pa, pa, jeto sve jednako, sakrr...
VII ŠTA SE RADILO U BUKAREVO VRIJEME Protekoše dvije godine bez ikakvih znatnih događaja u manastiru, pa opet nasta vrijeme puno udesa. Na dan sv. Frane Saleskoga (29.
Ali kad rijeka naraste, nema pristupa prekovođanima, te mu red bješe rabotati bez začina. Boban je zapinjao vrške svakoga večera, te prije mitio čobane da mu ih pred zoru vade, a sad je to Bukar činio;
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
PADINI 31 RASKRŠĆE 32 OPET POD NEBOM 33 POD NOĆNOM ZVEZDOM 34 NA RASTANKU 35 NOĆ JE DUGA 36 SLOBODA JE USAMLjENOST 37 BEZ LjUBAVI 38 U MAGLI 39 KALEMEGDAN 40 SIENA 41 NA NEVSKOM
Ako za reč već nema spasa O daj mi bar uspavanku bez glasa. PESMA I SMRT Ova pesma nema oštrih zuba, Sve je u njoj golo ćutanje i mir I spori dolazak do poslednjeg
Pust kao stablo bez soka Zastaćeš začuđen tako Sa svetom i pticom van oka. Ujedno sigurno veče I ti ćeš zaći polako Niz trave koje već
Mi idemo pomno kroz sve to, A slutimo: žita, raži, Hlad, neku ljubav bez laži, Neki cvet, nešto sveto. O znamo i još šta nas čeka Na putu kroz ovo leto: Prah, neko zaspalo pseto.
U glavi mi gori ludi tovar pruća Što se bolno grči za kišom i pljuskom. Postajem pustinja bez hlada i hrane. Gle: iz mene beže i kuljaju znanci. Neki, mnogo dragi, što ih vežu lanci, Zure iz mog tela kao iz apsane.
) Sloboda je usamljenost, al ne leči. O teži je muk od teških reči. BEZ LjUBAVI Kad će sneg iz moje glave da prestane: Već mi mesto srca kuca komad celca. Prazan sam i beo kao dno krečane.
Sad bar imam tvrdi oklop oko uma I mogu da stojim uspravno, bez straha. Nek o glavu doba lupa iz sveg maha. Ne znam: da l kraj mene diše grad il šuma, Da l sam svež ko šiblje il ko
Kamena kućo pocrnela od groma S tragovima kiša, veka, vetra, boga, Na tvome dnu sam bez govora i doma. NA NEVSKOM PROSPEKTU Na Nevskom prospektu: kanali I most sa lavom kao stražom.
O SJAJ SU SAMO VRATA KRAJA Taj muk — da nije zvuk bez kraja Što svud seže Pa neki mir sa krikom veže Il maglen duh sa mesom spaja?
Otkud u svodu sad toliko boja: Za potiljkom se eno čak zeleni Nebeska ravan sa koje ka meni Silaze beli drumovi bez broja?
O kako ćutiš pod tim drvima Gde ti je mesto kob odredila Da ležiš odsad sva pobledila Bez trunke boje koju krv ima. Još uvek si pod mojim negama: Pronosim stazom vodu kofama I kvasim zelen hum u žegama.
Onda bez glasa i bez ruha (Nevidljiva i sasvim nema) Lutaš po jami moga duha Ko bespomoćna, strašna tema. Iako znam da tamo leži
Ćosić, Dobrica - KORENI
Kad je jednom, malo pripit, Tola Dačić, prvi nadničar u kući, pokušao grubo i ismevački da se šali sa mnom, bez reči sam trgao nožinu iz pojasa i jurnuo ciljajući mu pupak.
lepih rečica sa skobaljima, da bi dugo živeo, i u groblju sahranjen bio, morao si biti idi zelena kukavica, ili izdajica bez duše, ili đavolji sin, pa da ti kuršumi i handžari i ostala usmrtija ništa neće. Kao svoj kožuh poznajem ovu Srbijicu.
Ne može da je baci u sneg. U tmini bez obala trnu vatreni svici što skaču iz očiju, iz glave lune sve glasnijeg cvokota. Žensko se za drugoga rađa.
što nečujno trne u tišini po kojoj vetar, obradovan snegom, lako i vešto skače s grane na granu, pa se dugim rukama bez zglobova i kostiju hvata za čuperke drveća i ljulja, gibak, uvek mlad i najbrži.
Što svaki put da te opominjem da staviš čergu na prozor? Čik da izbrojiš koliko sam puta zanoćio ovde? Mehandžija bez reči zamrači prozor i vrata za sobom zatvori oprezno, tiho, kao da gazda spava.
I sve vreme dok bi ga grčila na sebi, šaputala bi: „Dosta si spavao, dosta si spavao.“ A tada, tako osmehnut, dugo je bez reči stajao uz nju, pa je izvadio kesu s dukatima i bacio je na krevet. 3bunila se: do tada nikad novac nije pokazivao.
3bunila se: do tada nikad novac nije pokazivao. Seo je na krevet i pozvao je. Kad je bez reči sela, prosuo je dukate na čergu. „Jesi li ih videla ovoliko?“ Ona se zagledala. „Kao da je kukuruz.
Te skoro dve godine, on je prvi put bio snažan i drzak, bez stida i nemoći, a ona mu se prepustila, ne prestajući da suzi na sve prošle noći kad je ona bivala muško i posle
unutrašnjih dela, da bude najvažniji čovek u vladi, da čuva red državi, piše joj zakone i izdaje naredbe koje se bez pogovora slušaju.
moje ime u stranci, biće odmah poznat, poštovan, slušaće ga, biće sa imenom, a ne neki taze radikalčić, ćifta, repa bez korena. On mora biti kao ja, pravi, stari radikal, adamovac.
oseća kako diše, jer Nikola godinama sluša Simkin i Đorđev život u postelji, čuje sve njihove razgovore i ljubavne grčeve bez tepanja i poljubaca.
Znam, boli te, gledaš me, osećaš kako umirem u tebi. Boli i mene. Pa ti znaš koliko mene boli. Onda je dugo bio bez ikakvih misli: glava je nabijena prazninom. U njenim šavovima ukleštena svest oseća samo bol u korenima očiju.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Ličili su na leptire, i brzo nestajali. Pridržavajući se za zidove, devojčica pokuša da načini nekoliko koraka, bez uspeha. Majka će se tek pred veče vratiti s posla. Kad bi bar imala psa ili mačku? Ah, koješta!
Šta sada? — Ako ovako potraje, uskoro neće biti ni grada! — rekoše oni. Sazvan bi Savet Mudraca. Bez uspeha. — Možda će Đisara znati? — seti se neko najstarije stanovnice grada koja je pamtila šest kraljeva i tri rata.
Čitave su ulice izumirale. Jedino je mržnja bila živa. Rogati i repati mrzeli su jedni druge, a. još više one bez rogova i repova. S radošću u očima gurali su nove nesrećnike pod čičak, a Đavolak se smejao. »Da braća ovo vide?
Jedan za drugim, u nisku, trošnu kuću ulazili su repati i rogati, a izlazili odande bez repova i rogova. U suton je još samo jedan repati rogonja stajao nasred trga, a onda i njega nestade, ali nestade i
— pitali su se susedi. — Da ne vrača? Kad radoznalost naraste kao poplava, nekoliko suseda poče da je uhodi. Bez uspeha. Prozori Tataginog kućerka bili su gusto zastrti, a već pri ulasku u šumu starica im se gubila iz vida.
— Jeste li videli Srebrnu ružu? — pitao je i vetrove i ptice, i lude i oblake, bez uspeha. Niko nije znao ništa da kaže o njoj. Ali on nije prestaj ao da pita i da hoda.
— razrogači talas oči u čudu i zagleda se u blistavu oholicu. — Pa, ništa! — promrmlja pomirljivo. — Lepa si i bez usta. Nikada lepšu nisam video! — zbunjeno saže glavu, uveren kako već svi znaju da nije ni mogao videti.
— Hm, hm! — promrmlja som kroz brkove. — Kažeš da reka ne može bez cveća? Pa, budi ti cvet! Jednom u godini budi cvet!
Danju i noću radili su zidari, i jednoga dana zid Ferfeline osvanu načičkan kulama i stražarnicama. Bez teške provere ni glista ne bi uspela da uđe u carstvo! Još manje da izađe! — Šta se to tamo zbiva?
— Možda bi Crnoglavka mogla u izvidnicu? — seti se carica jedne stare vrane, i plesnu rukama. Bez uspeha! Niko nije znao gde je vrana. — Pa, ona je već odavno u penziji! — seti se jedan od dvorana.
Zabrinuli se prinčevi Ferfelini: daleko je 3emlja Vetrova dug je i opasan put do nje! Možda bi i bez zlatne ptice mogli da nađu tri debeljuškaste princeze i budu srećni? Na sirote Knedlice nisu smeli ni da pomisle.
— Budem li tragao dovoljno uporno, dovoljno dugo — naći ću je, i više ovo neće biti pustara bez drveta, bez travke od koje beže i ljudi, i oblaci, i ptice!
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Ta se prašina, bez prestanka, rasipa graničnom, gotovo neprimetnom linijom koja od Trga Republike do crkve Aleksandra Nevskog, i dalje,
„Uostalom, ako ni ta dvojica neće zajedno, neka dođu svaki za sebe“, pogađa se on i dalje ni ca kim, bez uspeha. Na uglu Kapetan-Mišine ulice uvek ga cpeće ista nedoumica: da li je Kapetan-Miši već zaboravio, ili nije, to
Ali, to prvo pitanje koje više nikog ne zanima upućuje na ono drugo koje zanima samo Gospodar-Jevrema: bez izdaje, da li se moglo? Da li se, uopšte, može?
Onoga koji je bez sumnje bio najodaniji Knezu, Gospodar-Jovana, trećeg Obrenovića, na prevaru je doveo u Kragujevac i javno ga osumnjičio
Pašića, Pašić gleda Jevrema: onda, Gospodar više ne može da izdrži i pita Pašića ono što pita i sebe, neprekidno: – Bez izdaje, da li se može?
Prava i bez senke, ulica vodi na Kalemegdan, sav od senki. U doba kada je Jovan postao Gospodar to je bila druga priča: ovuda su,
Onda je ostao bez nogu i bez tela, bestelesan; samo je njegova glava, odjednom sva klimava, zaranjala u niski mrak, do u dno.
Onda je ostao bez nogu i bez tela, bestelesan; samo je njegova glava, odjednom sva klimava, zaranjala u niski mrak, do u dno.
Sada, i to je bez značaja. Njegovo ime je ostalo sačuvano, ali ne kao vlastita imenica nego kao prisvojni pridev, ispisan belim slovima
godine. Vasa je izmakao zamci, Marko nije; ubili su ga, iz nenada, dok je bio bez oružja. I sam pomalo zmaj, bez straha, od svih ljudi na svetu Marko je Vasi bio najbliži.
godine. Vasa je izmakao zamci, Marko nije; ubili su ga, iz nenada, dok je bio bez oružja. I sam pomalo zmaj, bez straha, od svih ljudi na svetu Marko je Vasi bio najbliži.
Bilo je hladno pretproleće, još su, pod zemljom, trajale zimske tišine, košava je promicala bez svetlosti, Vasa je nosio odsečenu glavu Marka Čarapića da je sahrani i, prvi put, primetio kako mu je korak otežao.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
da l' je kogod gleda, I da l' je sluša; i sred mrtvog dola C'jeloga v'jeka zvonku pjesmu vije, I najzad umre - bez imalo bola Što joj pjesmu nikad niko čuo nije! J.
Srbijanče, ognju živi, Ko se tebi još ne divi! Hrvaćane, ne od lane, Od uvek si ti bez mane! Oj Bosanče, stara slavo, Tvrdo srce, tvrda glavo, Tvrd si kao kremen kamen Gde stanuje živi plamen!
klecam, idem, zastajavam, Šetalicu satu zadržavam, Jurim, bežim, ka' očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada!
Ni otkuda nema mi odjeka... Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?... Idem, stanem, ka' očajnik kleti, Opet zborim reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!“ Idem, stanem, pa mi klone glava Nad kolevkom, gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo; Gledamo se, pa se zaplačemo; Pa i njemu, ka' očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: - „Ne sme nam umreti!“ J.
“ „A ko behu oni divi, Koji su te napred zvali, Koji su te ojačali, Koji su ti krila dali?“ - „To bejahu ideali! Bez njih nema više leta Nad oblakom mraka gusta; Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez
“ - „To bejahu ideali! Bez njih nema više leta Nad oblakom mraka gusta; Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez cveta, Život prazan, - mladost pusta!
“ - „To bejahu ideali! Bez njih nema više leta Nad oblakom mraka gusta; Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez cveta, Život prazan, - mladost pusta!
Bez njih nema više leta Nad oblakom mraka gusta; Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez cveta, Život prazan, - mladost pusta!
Vernost joj zbori sa bledih usnica, Slika k'o samrt, k'o ljubav bez nade... Ah! ne recite mi nikad: nije tako, Ni moje srce da to laže sebi; Jer ja bih plak'o, ja bih večno plak'o, I
A ona čita... dok sred noći duge, K'o grdan polip sa stotinu ruka, Stisla joj srce ljubav puna tuge, Tuge bez suza, bez reči, jauka. I zaljubljena, pogođena nekim Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada I sniva dugo...
A ona čita... dok sred noći duge, K'o grdan polip sa stotinu ruka, Stisla joj srce ljubav puna tuge, Tuge bez suza, bez reči, jauka. I zaljubljena, pogođena nekim Stihom k'o strelom, spusti knjigu tada I sniva dugo...
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
čudestvah, on sam sobom čudo sočinjava; čovjek bačen na burnu brežinu tajnom rukom smjeloga slučaja, siromašan, bez nadziratelja, pod vlijanjem tajnoga promisla, on se sjeća prve svoje slave, on snijeva presretnje blaženstvo; al'
Budalama kad bi vjerovali, poete su pokoljenje ludo. Našu sferu da noć ne polazi, bi l' ovako lice neba sjalo? Bez ostrijeh zubah ledne zime, bi l' toplote blagost poznavali?
Bez ostrijeh zubah ledne zime, bi l' toplote blagost poznavali? Bez budalah tupoga pogleda, bi l' umovi mogli blistat sv'jetli?
I Teško li se u polet puštati na lađici krilah raspetijeh, bez kormila i bez rukovođe, u beskrajni okean vozdušni, đe su sunca samo kaplje sv'jetle, a mirovi jedva vidne iskre;
I Teško li se u polet puštati na lađici krilah raspetijeh, bez kormila i bez rukovođe, u beskrajni okean vozdušni, đe su sunca samo kaplje sv'jetle, a mirovi jedva vidne iskre; đe užasne bure
poglede u predivna stvorenija Božja; pred velikim pretprijatijama nek se krije ime opasnosti; svi svjetovi bez očih su mračni.“ Obodri me sin besmrtni neba i spravi me na breg nepoznati.
Bi li smjela zabunjena duša pretrć okov smrtne tjelesine bez sveštene volje stvoritelja, po prostoru lećet nebesnome, tražit prvo, blaženo žilište, tražit sudbu svoga padenija?
je žertvu prinio veliku, šesti dio nebesnog voinstva: lišio ih blaženstva svetoga, u mračno ih carstvo povukao na bez konca mučenija strašna. Znaćeš i vam' što je uradio!
“ Povratim se i otvorim oči, hranitelju besmrtnome rečem: „Duh nijedan opšteg stvoritelja bez sile se ne bi soglasio jaram nosit smrtnoga okova; ko bi igda s dobre volje htio bezumnoga poželjet meteža, đe zlo
Um je samo jedan bez granice, svi su drugi kratkovidni umi. Čudo mi je - svemogući reče vojvodama neba sveštenoga - đe mi u dvor s vama
Na hiljade udvoji se vide po vozduhu i po ravninama, bez velike mješanije masah. Koplja, mači i plamene str'jele angelskom su krvlju obojeni; manji, viši besmrtni vojvode na
gadnim volnama; tamo hidre strahovite fište, mnogoglave, na velika jata, dignutijeh nad pučinom glavah; tamo mrske bez broja ehidne iz prostrane i žedne utrobe dižu mukle i plačevne glase; himere su tamo i drakoni na velika stada
Popa, Vasko - KORA
kost I drugi i treći i četvrti zid Stane da laje Hitnem svakom po jednu kost Prazna soba stane da urla I sam prazan Bez ijedne kosti U stostruki se odjek Urlika pretvaram I odjekujem odjekujem Odjekujem ODLAZAK Nisam više tu S mesta se
ravnica Nezadrživa ravnica Razliveni događaji Rasute uvele reči Izravnana lica Ovde onde Poneka ruka od dima Uzdasi bez vesala Misli bez krila Beskućni pogledi Ovde onde Poneki cvet od magle Rasedlane senke Sve tiše kopaju Vreli pepeo
ravnica Razliveni događaji Rasute uvele reči Izravnana lica Ovde onde Poneka ruka od dima Uzdasi bez vesala Misli bez krila Beskućni pogledi Ovde onde Poneki cvet od magle Rasedlane senke Sve tiše kopaju Vreli pepeo smeha NA
plodnih pločnika Gađenje skuplja Preživele osmehe Silovanih predmeta Na blagim padinama vetra Hvata Čiste letove Bez odlaska i povratka Ispod veđa godišnjih doba Kida Jedino lišće Verno granama odsutnim Uzalud BELUTAK Dušanu
odlaska i povratka Ispod veđa godišnjih doba Kida Jedino lišće Verno granama odsutnim Uzalud BELUTAK Dušanu Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče se Bestidnim hodom vremena Sve drži U svom
i povratka Ispod veđa godišnjih doba Kida Jedino lišće Verno granama odsutnim Uzalud BELUTAK Dušanu Radiću Bez glave bez udova Javlja se Uzbudljivim damarom slučaja Miče se Bestidnim hodom vremena Sve drži U svom strasnom Unutrašnjem
tvoja traži Moje oči Uveče se dan moj mrtav S mrtvim danom tvojim sastane Samo u snu Istim predelima hodamo 23 Bez tvojih pogleda reka sam Koju su napustile obale Vetar me za ruku vodi Tvoje ruke odsekao je suton Bele ulice preda
prolaziš Da tvoju senku čujem I stena sam naga kraj druma Kojim se udaljuješ Da me tvoja senka odene 26 U ovoj noći bez jutra Ko je ta svetiljka sa ugla Pogledom me tvojim obavija I prati do našeg oslepelog stana I svetli na pustim
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Ko sam, šta sam i šta li ću sada? - zapitah sam sebe i pođoh kući. Bez poziva, zvanja i građanskih prava, ličio sam ribi koju su morski talasi izbacili na suv pesak da tu ugine.
na nauci, mora imati potpuni pregled svega onoga što je u uočenoj grani nauke dotle urađeno i svega onoga što se u njoj bez prestanka, iz dana u dan, stvara.
A bez potpune stručne biblioteke, naučnih časopisa i stalne veze sa inostranstvom, to je nemoguće. Tako moram, godinama, pode
Na to poglavlje nadovezalo se, samo od sebe, već napisano poglavlje o Demokritu, tako da se, bez zadržavanja, mogoh uputiti u staru Atenu kada je bila duhovni centar svoga doba, a onde živeli Platon i Aristoteles.
vršiti samo onda ako se ima pri ruci ne samo ono što je u njoj stvoreno, već i ono što se, iz dana u dan, u njoj stvara. Bez biblioteke i bez stranih naučnih časopisa, koji u ono doba nisu do nas stizali, ozbiljan naučni rad bio je potpuno
Bez biblioteke i bez stranih naučnih časopisa, koji u ono doba nisu do nas stizali, ozbiljan naučni rad bio je potpuno onemogućen.
Već htedoh pobeći glavom bez obzira, no pričekah još malko. Tada videh u čemu je stvar: tajanstvena prilika beše duga povorka belo odevenih ljudi.
Učenici poslušaše bez pogovora i odadoše se posmatranju. Posle pola sata presliša ih Pitagora, jednog za drugim, šta su na nebu opazili.
nebu horizonta, tamo gde se nebeski svod i površina Jonskog Mora međusobno dodiruju, iz toga mora dižu i penju na nebo bez prestanka nove zvezde, dok je na zapadnom nebu obrnut slučaj; onde one zalaze za bregove Brutije.
„Kad bi tako bilo, morali bismo, putujući bez prestanka, stići na kraj sveta“, odgovarao bi mu Tales. „I ja sâm sam mnogo razmišljao o toj stvari i uvideo da Zemlja
Grčki trgovci i naseljenici dolažahu bez prestanka u varoš Naukratis na zapadnom rukavu Nilove delte, gde procveta pravi, bujni grčki život.
No ja, tek što sam ugledao svu tu lepotu, pojurih kao bez duše dalje. U svojim nedrima nosio sam pismo koje je trebalo da mi otvori kapiju mojih želja.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Malo posle krenusmo se... Ja naročito uživam kad brzi voz polazi iz stanice. Jer on polazi elegantno, klizeći, bez onog secanja i nesnosnog škripanja, kao kad polazi običan voz kojim, kao što rekoh, nisam voleo da putujem ni kao
pa se otvoriše i jedna debela, raskopčana, znojava i bubuljičava ljudina, u poabanom odelu palanačkog zanatlije, uđe bez pozdrava n izvinjavanja, noseći u rukama dve potpuno nove ručne torbe od fine žute kože.
i mene pa se umiri, dok se žena junački naprezala da revnosno izdrži ogromnu slonovsku težinu tela svoga muža. Bez svake volje za razgovor, moj uvređeni drug i ja pokušasmo da spavamo.
Šta ti misliš? Student bez prstiju skromno sleže ramenima i nasmeši se. — Ne bih rekao, ne znam ja ne nalazim. Naprotiv, to su dva različita
Jer i kod nas treba pripremati duhove i jer izlaz iz ovog haosa i kala ne može se ni zamisliti bez terorističke akcije. Morate se u ovome sa mnom potpuno složiti. I morate nam, najzad, prići.
Nema organizacije, nema sredine u koju čovek može da uđe bez rezerve. A posle: ja sam se razočarao, užasno razočarao; nemam više vere.
Kažite sami, Vi biste nešto hteli, a to što hoćete to nije iz vas, iz nas, neposredno. Recite samo: zar vi niste Rusi bez ruske duše? Imate nešto od nje, možda, ali nije sva i nije vaša. Zato nema Korenjeva i Neznamova. I još ih neće biti.
Zato, što ljudi misle pogrešno kao ti i nemaju ideala. Mi treba da stvorimo istinsku opoziciju. Jer šta je narod bez opozicije? Opozicija, rekao je Renan, čini čast jedne zemlje. Što se mene tiče, ja imam ideala: Pravda.
— Šta, — prestravi se on budeći se — šta se desilo? — Svirali ste na uzbunu i voz je stao. — Bez uvrede, gospodo, — završi trgovčeva žena „diskusiju“, jetko i žurno prikupljajući stvari, dok je muž otvorenih, vlažnih
ništa nije primetio, rano je legao, majka i ostali ispratili su je na stanicu, stigla je u poslednjem momentu, putovala bez neprijatnosti. I gledajući milo u Nikolu pitala ga svaki čas: — A šta bi radio da ti nisam došla, je li šta bi radio?
Eto to je sve što znam i mogu da vam kažem“, pa sam bacio praznu čašu u travu. Kum, bez cvikera, gledao je razroko i sa čašom u onoj kraćoj ruci, kazao: „Nikola, spremio sam bio divnu zdravicu na latinskom,
Sa burnim „živio“ propratismo ovaj kraj njegove zdravice, pa Nikola zasvira kolo. Pop, popadija, kum i ja skakali smo bez takta do krajnjeg zamora.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Kolica su vještim rukovanjem uklizila u bijelu dvoranu bez uglova. A onda je sve bilo tačno kao i posljednji put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u
Ne znam kako sam se vratio. Proteklo je nekoliko dana bez vremena. Vjerovatno dan-dva bez pune svijesti. Danas bi, prema tome, mogao biti petak ili subota. Valjda subota.
Ne znam kako sam se vratio. Proteklo je nekoliko dana bez vremena. Vjerovatno dan-dva bez pune svijesti. Danas bi, prema tome, mogao biti petak ili subota. Valjda subota. A možda čak i nedjelja.
su se spljosnule, izgubile svaku težinu i svaku zapreminu u vremenu — puka arabeska moje misli —, tako da preko njih bez zapreke posežem rukom u moje djetinjstvo, kao preko nesuštastvene ograde opsjenareva užeta...
na ugovoreni znak ili riječ, svi bismo se razbježali da se što prije dohvatimo po jedne jabuke na vratima; ko bi ostao bez nje, morao je da vrši neku obrednu radnju ili određenu kaznu.
Nebrojeno puta ostao sam bez jabuke, jer sam se uvijek jagmio za onima na sunčanoj strani. One su i ostalu djecu više privlačile.
Odatle i moja nesposobnost da dobro, lijepo, radost, harmoniju shvatim čisto pojmovno, bez primjese predstavnoga, već uvijek i jedino kao predstavu svjetlosti; i obratno, sve tužno i ružno, sve mrtvo i ledno,
Preostali dio agencije izgledao je kao neko skladište gdje su bili bez reda istovareni sanduci tjestenine i vrećice sumpora, bale suhog bakalara, vijenci tvrdih kolača, koluti žice za
Imam osjećaj da bih bez te njene prćije bio prošao kroz život zazidanih ušiju i s neprobojnom opnom na očima. Što ćete!
i posvudašan; i, onako pritajen iza žaluzija, nekako ugodno odsutan iz svijeta i zbivanja, a opet ne sasvim bez uvida u njih, ne sasvim bez saznanja o njima.
onako pritajen iza žaluzija, nekako ugodno odsutan iz svijeta i zbivanja, a opet ne sasvim bez uvida u njih, ne sasvim bez saznanja o njima.
I da je to nešto bez sumnje u sebi sadržavalo jednu klicu, nesravnjivo slabiju po intenzitetu, ali u osnovi one iste emocionalnosti koja je
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
očiju, koje izdaju lukavo i podmuklo srce, i kad se čovek malo bolje zagleda u ono neobično sevanje očiju mu, moći će bez dvoumice pogoditi, da Đurica neće ići običnim tragom svih seoskih momaka, već je njegov put odvojio od ostalih.
Po spoljašnjosti svojoj Vujo predstavljaše neku neobičnu silu, koja ne zna ni za kakve prepreke. Da je školovan, on bi, bez svake sumnje, postao veliki vojskovođa ili veliki činovnik, jednom rečju — čovek, koji vlada masom i kome se svi
Kmet ga oslovi bez pozdrava: — Gde ti je majka? Đuricu darnu ova kmetova osorljivost. Pođe mu srdžba uz grudi, ali se on uzdrža.
Padaše u oči njen kukast nos i tanka, šiljasta, napred isturena bradica, koja je, dok je Mara devovala, bez sumnje, ulevala neobična i strasna osećanja seoskoj momčadiji.
»Što ti je čovek — produži misliti — sve... sve, ali bez hleba nikud!... « — Hajdes... pade riba skoči meso; potrčite mušterije, razgrabiše ljudi! Oh, što je Masno--o-o!
A zna dobro da će to biti jedini izlaz, da ga mora primiti bez razmišljanja, bez pogovora; jer on sam ne može ništa smisliti, a dobro uviđa da je bez pomoći Vujove propao.
A zna dobro da će to biti jedini izlaz, da ga mora primiti bez razmišljanja, bez pogovora; jer on sam ne može ništa smisliti, a dobro uviđa da je bez pomoći Vujove propao.
jedini izlaz, da ga mora primiti bez razmišljanja, bez pogovora; jer on sam ne može ništa smisliti, a dobro uviđa da je bez pomoći Vujove propao. Ostaje mu, dakle, samo da čeka.
Siđe opet na svoju slamu i sav se predade dugom, upornom ćutanju, bez jedne misli... Tako mu prolažahu dugi, beskrajni časovi u ćutanju, te je već izgubio svaki približan račun o vremenu...
No već to je bilo i prošlo, ali šta ćemo sad? — Pa ja pogiboh, brate, misleći, ali znaš da bez tebe ne mogu ništa. Čekô sam te kô ozebô sunce, pa sad što mi ti kažeš, tako će i biti. — Ono znaš... muka je to.
Tako proleža bez jedne misli i bez pokreta, dok ne dođe Vujo. — Ha, sinovče, dobro si se požurio! Tako, brate, tako treba — reče mu
Tako proleža bez jedne misli i bez pokreta, dok ne dođe Vujo. — Ha, sinovče, dobro si se požurio! Tako, brate, tako treba — reče mu Vujo, kad uđe u sobu.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
368 OBRAZ BEZ OBRAZA 369 OPET DOBRA HVALA 370 KAD SE HARČI, NEK SE HARČI 371 E LIJO, SAD SI DOLIJALA 372 ZET U PUNICAMA 373 KLINČORBA
I ako nijesu imali da im se presiplje, nijesu bili ni gladni, ni bez vatre. Jedno jutro naredi mati sinu da doćera kući suhovine, jer da će taj dan pariti i prati haljine.
Bre, sve je dobro dosada; ali da vidiš sada jada, kada ga mati opazi bez konja, pa još kada saznade da ga je vuk pojeo, stade ga grditi i ružiti na pasja preskakala, pa da se i na tom razminu,
Kada su toga jabandžiju pred dara izveli, car bez suvala, bez dževapa osudi jabandžiju na smrt. Badža će na to caru: — Daj, care, meni dva dželata, pa ćy ga pogubiti.
Kada su toga jabandžiju pred dara izveli, car bez suvala, bez dževapa osudi jabandžiju na smrt. Badža će na to caru: — Daj, care, meni dva dželata, pa ćy ga pogubiti.
Kada siromašak spazi prsten, obradova mu se veoma. Jest, ali sada nema vatre, a bez vatre se ne može ništa. Misli se šta će, dok se nešto prisjeti pa stade prebirati džepove i po njegovoj cpeći nađe
onde ga zaustavi straža, i zapita ko je i otkuda je, pa pošto se on kaže, otidu te jave carici, a ona, kako čuje, kao bez duše dotrči pred njega onako kao devojka, pa uzevši se s njim po ruke, uvede ga u dvore.
Ležala je tako i đubrila se. Pitali ga seljani: — A be, budalo, a što ne rabotiš onu tvoju livadu, nego ti leži tako bez vajde? On im je odgovarao: — Kako ćy da je rabotim, kad je na njoj vrzino kolo? Tu se zbiraju nečastivnici i samovile.
nož, i pribode zmiju u čelo uz duvar, pa onda ovako progovori: „Da bog da da se ovaj moj nožić ne da nikom izvaditi bez moje ruke!” pa onda pohita da se natrag vrati. Pređe preko bedeme, uz jelu se ispenje i niz jelu siđe na zemlju.
dobivao svake godine po sedam akova vina, a eto, neku noć, bog ga satro, dođe neki vrag, ukrade mi ga i ja ostadoh bez njega.
blizu carskijeh dvora, al̓ se zamisli momak opet: teško mu dati zlatnog konja za zlatnu jabuku, a mora ga dati, jer bez zlatne jabuke neće mu onaj car dati očev trs.
To bi caru krivo: kad je sve od suvoga zlata, onda baš ne treba ni takvog klička! Bez tog klička biće jabuka još ljepša, stoga se car naljuti, otkinu kličak, kad, na njegovo veliko čudo, nesta mu iz ruke
Petković, Vladislav Dis - PESME
KALEMEGDANU 78 TIŠINE 80 ORGIJE 81 SLUTNjA 83 PREDGRAĐE TIŠINE 85 JESEN 87 VOLEO SAM, VIŠE NEĆU 88 PESMA BEZ REČI 92 NIRVANA 94 PRESTANAK JAVE 96 SA ZAKLOPLjENIM OČIMA 98 KOB 102 RASPADANjE 106 NEDOVRŠENE REČI 109 PRVA
165 SA ŠETNjE 167 POZNANSTVO 168 POENTA 170 KAKO MI JE... 171 PESMA BEZ IMENA 176 POGREB 177 ŽIVOT 179 POSETA 181 POGLED 185 IZ KNjIGE “REČI” 188 NOĆ LjUBAVI 190 UVOD U LEGENDU
To je onaj život, gde sam pao i ja Sa nimalo znanja i bez moje volje, Nepoznat govoru i nevolji ružnoj. I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje. I ostadoh tako u kolevci tužnoj Sa nimalo znanja i bez moje volje. I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da nosim oblik što se mirno menja; I da nosim oblik, san lepote,
Pri beganju zvezda zemlja je ostala. I tu zemlju danas poznao sam i ja Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda, I sa suzom mojom, što mi i sad sija I žali k'o tica oborena gnezda. I tu zemlju danas poznao sam i ja.
I očiju što ih vidi moja snaga. KUĆA MRAKA PIJANSTVO Ne marim da pijem, al' sam pijan često U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbraše. Ne marim da pijem.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: ''Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće''.
I ja žalim sebe. Meni nije dano Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi.
I ja žalim sebe. Meni nije dano Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi.
Sve to stoji na gomili trenutaka U neredu, po prošlosti razbacano, Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi I odnosi bez otpora i lagano.
Ti i danas voliš kao nekad što si. Ti i danas tražiš borbe i života, I sa istim žarom ustaješ i padaš, Bez roptanja, mržnje, nit se ikom jadaš. Ti i danas tražiš borbe i života.
ćuti, mir svud vlada; Sve je nemo, tiho, večno, nigde glasa; Sve beskrajno, nedogledno, kao nada, A čobanče voda nosi bez talasa. Od iskoni, od vekova se postoji.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
nadoknadu u zadovoljstvu koje proizlazi iz njegove moći i osećanja da on pripada klasi izuzetno privilegovanih ljudi, bez kojih bi čovečanstvo odavno iščezlo u ljutoj borbi protiv nemilosrdnih sila prirode.
Kada zatvorim oči, ja neizbežno prvo vidim ujednačenu vrlo tamnu, plavu pozadinu kao što je nebo u vedrim noćima bez zvezda.
Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen. Moji prijatelji vrlo često primete da mi odelo stoji kao saliveno, a ne znaju da je sva moja odeća
Edison me je svuda opipao i rekao: “Tesla je do u uncu težak 152 funte” i tačno je pogodio. Imao sam bez odeće 142 funte, što sam do danas zadržao.
Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću
je ogromna stopala i ruke kao medveđe šape, ali je sve svoje eksperimente izvodio tako vešto, precizno kao časovnik, bez greške.
motor, četkice su pravile probleme proizvodeći jake varnice i ja sam zapazio da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica.
odlučujući napredak, tako što sam odvojio komutator od mašine i proučavao ovaj fenomen iz novog ugla, ali još uvek bez rezultata. Sledeće godine, iznenada sam promenio svoj pogled na život.
olupina može preobraziti u čoveka zapanjujuće snage i žilavosti, čoveka koji može da radi trideset i osam godina, skoro bez dana odmora, a da i dalje ostane telesno i duhovno krepak i svež. Tako je bilo sa mnom.
“ Živeo sam vrlo naporno, što bi se danas moglo nazvati na “ruzveltovski način“ . Svakoga jutra, bez obzira na to kakvo je vreme bilo, odlazio bih od Bulevara st.
iste godine, kada sam konačno imao zadovoljstvo da vidim rotaciju prouzrokovanu naizmeničnim strujama različite faze bez kliznog kontakta ili komutatora, kako sam to zamislio godinu dana ranije.
Funke (Funke) je vrlo isključiv i ja se ne usuđujem da dam nalog da se sijalica postavi na određeno mesto bez njegove izričite saglasnosti.“ Shodno tome dogovorena je poseta ovoga uglednog čoveka.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put
doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve
Tu se nameće pitanje: šta je mogao dečak od petnaest godina, rođen i odgojen pod takvim okolnostima, bez ikakvih sredstava doneti Americi ako bi se našle zakonske mogućnosti da mu se dozvoli useljavanje?
I još danas mi je pred očima slika njegove glave bez kose i divnog čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec kroz
Operaciju podešavanja nazvao sam ”električnim saglašavanjem”, a taj izraz je kasnije bio opšte prihvaćen u telegrafiji bez žica.
Konačno sam stigao u Hamburg spreman da se ukrcam, ali bez novaca kojim bih kupio strunjaču i ćebe za moj ležaj na brodu.
Ali doživeti da budem vraćen bez pare u džepu i bez ružičastih snova, bilo bi previše za svakog čoveka, osim ako nije lišen svakog tananijeg osećanja.
Ali doživeti da budem vraćen bez pare u džepu i bez ružičastih snova, bilo bi previše za svakog čoveka, osim ako nije lišen svakog tananijeg osećanja.
osim srebra i zlata skoro i nema drugog novca; peti, koji je već bio u Americi, pričao nam je, kao sa neke visine, da bez obzira ko si i šta znaš i imaš, kada se iskrcaš u Novom svetu bićeš ”žutokljunac” (grinhorn) a ”žutokljunac” mora da
Ja sam bio bez ikakvog zanata, nisam imao ni rođaka ni prijatelja, pa čak ni poznanika u Novom svetu. Nisam imao baš ničeg od vrednog
Moj nastup napravio je veliki utisak na jednog od činovnika koji je bio bez noge i oslanjao se na štaku. Pogledao me je ljubazno a oči su mu veselo blesnule i obratio mi se na nemačkom: ”Imao si
To me je oslobodilo i ohrabrilo pa sam govorio bez straha i iskreno, jer sam verovao da govorim ljudskim bićima čija srca nisu okovana gvozdenim kalupima koje su
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Ima ih svakojakih: mlado i staro, muško i žensko, s lulom u ustima i bez nje. Mrki su i ozbiljni. Kako se koji iskrca onako i zastane — iščekuje druge, da se udruže pa da zajedno hrpimice krenu
—Jesi li udata? — upade druga u reč. —Jesam, dušo. Ovo mi je sin, i glavom na nj pokaza. —Kako te muž pustio bez sebe? — šalio se starešina. —Čovjeku se desila nesreća: bolan je, — izreče žena i zagleda se u vatru.
Dok se povratila, već je vatra dobro plamsala i rasvetljavala vas prostor, da se dobro videlo i bez sveće. Nad oganj neko od one trojice beše nadvisio bakru; stoga je ona morala svoju postaviti sa strane, na dva
Mučno joj toliko potrošiti. Ali što će? Ne može sina ostaviti u tuđem svetu bez pomoći. Da se ova nevolja desila kod kuće, lako bi.
Ali, čim se nekako uteši, pade joj na pamet bolesni čovek, deca..... Kako će bez ičega kući? Rastuži se i, onako nevesela, reče sinu da će se još danas vratiti kući. Spremiše se brzo i iziđu.
—Popusti onih dvadeset helera, zamoli ga suznim očima, da odem s ostalima. Nemam više... Bog ti dao! —Ne dam biljeta bez novaca ni svecu! Biž'! Eto idu još dva gospodina, — i okrene se prema njima, ne slušajući Cvete.
Suvim je lako, mada je do njene kuće, preko brda, još čitav dan hoda. . Nije joj se žurilo, moraše je briga: kako će bez para doći bolesnome čoveku? Odluči da za koji dan potraži rada u varoši.
—Hoćemo li mahom kući? — upita Marko. —Bez para smo, sine, — odgovori Cveta. Ako nađemo rada, da ostanemo ovdje koji dan... Digoše se.
Tako prolaze dani, jedan za drugim, bez ikakvih promjena. Jednako slušaju koračaje čeljadi što ulicom prolazi, viku dječurlije i nerazumljive glasove mračnoga
svega što je sunce ne ogrijevaše, lijepo razvijala; i da joj majka zarana ne umrije, bila bi dočekala punu mladost bez brige i ne bi prvo vremena potužila se na svijet. A nije bila ničemu uzročna.
Svugdje dijete pristajaše za njim, bez njega ne mogaše da se snađe, a to njemu dodije i najednom naumi da je smetne s brige.
Prolaze dani u velikome moru bez jačih promjena. Pusta pučina, obavita tankom maglom, nedogledna, bez kraja, monotono djeluje na njenu prirodu, a
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
zato što je stilsko područje, doduše, u jeziku potrebno i neophodno, jer ga imaju svi prirodni jezici, ali jezik bez njega ipak može obavljati svoju osnovnu funkciju u intersubjekatskoj komunikaciji.
Zato gramatičari manjeviše uvek svisoka gledaju na lingvostiliste. Bez komunikacionog jezgra se ne može, a onoj stilskoj periferiji koju ovde imamo u vidu dodeljuje se izražavanje emocija i
specifično konkretno značenje i svode se na nešto opšte i apstraktno, što se može vezati za najraznovrsnije objekte, bez obzira na konkretnu prirodu stvari, a da pri tome zadrži u sebi mogućnost za pozitivne logičke dedukcije i predviđanja“.
koju će kasnije dobiti interpunkcija, razlikuje se od sintakse pismenog izlaganja, gde upravo sistem interpunkcije (bez pratilačkih parajezičkih elemenata) omogućava sklapanje složenih hipotaksičkih konstrukcija, ali je za to potrebna veća
I zaista kod Stankovića prostor nije jednolik, homogen, bez kvaliteta, nego se razlikuje prema stepenu zatvorenosti/otvorenosti i blizine/udaljenosti od središta varoši, odnosno
Nije se mogao ni u samoj književnosti naknadno vaspostaviti, bez jezika koji je očuvao specifičnu upotrebu upućivačkih reči.
se da unazad sežu, da mogu sezati u slovensku mitologiju, u mnogobožačku ili pagansku staru veru, dok noviji, kako to bez izuzetka pokazuju radovi o narodnoj poeziji, poglavito dolaze iz hrišćanstva.
u koja se žena oblači, kao i sam njihov redosled, toliko se međusobno podudaraju u Otkrivenju i u narodnoj lirici da se bez većeg kolebanja može govoriti o prenošenju iz onoga prvoga u ovu drugu: Otkrivenje (1) žena obučena u sunce (2) mesec
Slike koje ono sadrži – i, razume se, celi prizori – neobične su i upečatljive, i dugo se pamte, ali su nerazumljive bez posebnog tumačenja. Pa i tri koje su prešle u narodnu liriku iziskuju tumačenje.
su slike iz Apokalipse prešle u narodnu liriku, pevači nisu znali njihova značenja, niti su ta značenja mogli da shvate bez posebnog tumačenja. Oni se nisu mogli služiti alegorezom da bi pojmili alegorijski smisao.
Zato ćemo izdvojiti samo jednu ili dve očigledne novine u Dučićevoj poeziji koje nisu bile moguće bez pomeranja u jeziku. I ne samo pomeranja, nego i bez daljeg njegovoga razvijanja.
I ne samo pomeranja, nego i bez daljeg njegovoga razvijanja. Opšte je poznato da je Dučić iz svoga ukupnog dela uklonio prvu, mostarsku knjigu pesama iz
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
SAVKA: Ako je samo za tri meseca... ŽIVKA: Ni jedan dan više!... IV PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan). ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu). ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao?
ŽIVKA: Ni jedan dan više!... IV PREĐAŠNjI, RAKA, ANKA RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan). ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu). ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao?
ČEDA: Što vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne kuću kućiti... ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš.
(Izgura ga.) Žurite, molim vas, žurite! XVI PREĐAŠNjI, bez MOMKA ŽIVKA (Čedi, pošto je momak otišao): Ti znaš nešto? ČEDA: Ne znam ali... dabome! Kriza... cilinder...
) Pera pisar iz administrativnog odeljenja!... Zavesa ČIN DRUGI Ista soba, samo bogatija nameštajem, koji je bez ukusa razmešten.
Tebe da najurimo, a Daru da udamo kao što joj priliči. ČEDA: Divan plan! Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi, gospođo ministarka, rekli kad bi vam ja rekao da ne pristajem na sve to?
ŽIVKA: Ono, dobro bi bilo ako bi mogli da udesite da skine kaput, da ga zatečem bez kaputa. ANKA: Samo kaput? ŽIVKA: Pa nego šta još? ANKA: Pa to je bar lako, naložiću peć.
NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond2. O gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar da dišem; otmenost je moja priroda. ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam.
ŽIVKA: Znam žandara. NINKOVIĆ: Ah!... Vi morate naučiti bridž. ŽIVKA: Šta da naučim? NINKOVIĆ: Bridž. Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama.
Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama. Naročito vi, imate nameru da prizivate i diplomatski kor, a diplomatski kor bez bridža, to nije diplomatski kor. ŽIVKA (kobajagi ubeđena): Pa, da! NINKOVIĆ: Gospođa, razume se, puši? ŽIVKA: Taman!
ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim. NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti, jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama. ŽIVKA:. Juh, bojim se ugušiću se od kašlja.
Razume se, vaša je stvar kako ćete postupiti. Možete vi biti ministarka i bez bridža i bez cigareta i bez ljubavnika i uopšte bez otmenosti. ŽIVKA: Pa dobro, a gospođa Draga je l' ona igrala bridž?
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Moglo bi se bez preterivanja kazati da se radnja razvija, prizori i opisi se smenjuju tačno u dva koraka: prvo Sofkino predviđanje, pa
Ali upravo ta greška ili neznanje daje tragično osenčenje njenom liku, što ne bi bilo moguće bez stalnoga isticanja da junakinja sve predviđa i sve zna.
položaja može gledati ne samo unazad, na ono što se već dogodilo, nego i unapred, na ono što će se tek dogoditi, i to bez ikakvih ograničenja, tako da se jednim pogledom može obuhvatiti sav roman kao celina, odnosno celina jednoga književnog
Rođak je i mlađi je da bi ga ona bez zazora mogla pustiti veoma blisko, čak toliko da telom uz telo s njom kovibrira.
A to, dabome, ne bi bilo moguće bez dečjih očiju koje su se vrlo blisko primakle Tomčinome licu - usred mraka žarom osvetljenom - baš u trenutku kad je
bubnji, a svetlost od četiri sveće široka, prostrana, pomešana s tamnjanom i dimom duvanskim”, da bi naglo - na izgled bez razloga, a zapravo radi kontrastiranja - dometnuo kako je „napolju hladan i vlažan mrak“, pa opet produžuje isti onaj
Razdvajanje se, po svemu sudeći, nije moglo ukinuti bez narušavanja nekih osobitih svojstava ovoga Stankovićevog teksta, a kao složeniji vid pripovedanja donelo je znatne, pa i
21 Doduše, već u drugoj verziji - koju je Stanković sedam godina kasnije počeo objavljivati i takođe je bez objašnjenja prekinuo22- uklonjena su oba mesta gde se Sofka počinje sećati, pa je tako i ona jaka telesna uznemirenost
je u prvi mah dato kao obnaženi postupak, nego je drugačije raspodeljeno, promišljenije i tananije utkivano u celinu, bez naglih kompozicionih rezova kad se prelazi s jedne na drugu vremensku ravan, i sa „mekim” prelazima između autorove i
telesna strana likova značajnija nego kod mnogih naših starijih pisaca, pa je stoga valja pažljivo osmotriti, bez preuveličavanja svojstvenog procenama koje se zasnivaju na golom utisku.
Kao što recimo dete - da napravimo jedno poređenje bez vrednosnih implikacija - u sliku koju crta „uračunava” dinamiku svojih očiju, svog položaja, pa i iskustvo koje ima sa
A tako sklopljena rečenica, čak i kada bi pisac bio nesravnjivo veštiji u jeziku od Stankovića, teško da može ostati bez nekog odstupanja, bez uloma u gramatičkoj konstrukciji.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
PRIČE Sadržaj SULj-KAPETAN 2 NEOBIČAN MUČENIK 8 NAŠA ZAGONETKA 13 LjUTA PRAVOSLAVKA 18 DVE ŽENE 24 OKLOPNIK BEZ STRAHA I MANE 28 KAD SE CARSTVA MIJENjAJU...
Kad se već poturčio, hteo je da bude slobodan i bez stege: nije valjda mogao gledati da mu Ljumljani i dale otimlju stoku i presecaju globu.
Na ponekoj seksani su i bisage pune novaca. Vrve oni bez oružane pratnje, na sreću, ovom opasnom dolinom. Neće da izazivlju gorske hajduke neskromnošću.
Niko nema puške, niti za nju mari. I žene su im slobodnije i prirodnije; jedu i piju bez lažne seljačke stidljivosti. došli su ovi ludi onako prosto, da se pomole Bogu, a ne da se pokazuju i vržu na sebe neko
Na čudo krupna ženskadija. Svaka devojka sa nožem za pasom, a retko koja žena bez crne ubradače: gine se tamo često... Svi su ljudi sa oružjem i ono je oko njihovih sedišta zgomilano u prave drvljanike.
Soko. Ali nastupa kroz svetinu nekako potkošeno, bez snage i vole. Kao da mu je dosadno, kao da se od nečega stidi; u licu je opet bled i snužden kao da na duši nosi
Skromna planinska krivača, pokrivena slamom do zemlje i ograđena plotom, bez ijednoga prozora. Pri otškrinutim vratima, kao što to svi po selu čine dok ne legnu, Bogdana je nešto radila oko
Branili Beograd, odstupali bez razdvojnice i tek na Šimširovu Brdu iznad Vezirova mosta, kad im je puk osvanuo sasvim proređen a oni iznemogli od
U čem se ko zatekao ustajući iz postelje na strašni glas o pogibiji. Deca razdrljena, ljudi bosonogi, žene bez uvijanaka, za spavanje podbrađene. Piska i kuknjava nebo prolamahu.
Baš toga trenutka prilazaše Karimanova žena, sredovečna Arnautka bez uobičajenoga pokrivala a bogato, po običaju, odevena.
OKLOPNIK BEZ STRAHA I MANE Pred sami poslednji dolazak sultanov na Kosovo, 1911. godine, jednoga ranoga jutra prijavi nam mitropoli
Na nogama dugačke do kolena šarene čarape i opanci bez preple– ta, utegnuti oko noge prtenim vrpcama. Poznadoh da je Moravac iz gilanske okoline.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
21 NEGDA 23 NE ŽALIM 25 LEPOTICA BEZ MILOŠTE 27 NA GROBLjU 29 ČOVEČJE SRCE 32 ŠTO SE KASNO UVIĐA 33 HUKA... TRESKA... 34 I AKO JE NOĆ VEČITA...
Propade mi lepa misô; Tome nisam kriv. Al’ ne žalim — bar je leptir Ostô danas živ. LEPOTICA BEZ MILOŠTE (Od Hamerlinga) Hladno se smešiš iz praznih grudi, Gizdavko hola, Ljubav i čežnja k tebi Nemaju pristupa...
Za lȅsom kuka majka: „Ta dete j’ — zar u grob? A ja zar još da živim Bez sina jedina?“ Što mora biti, mora: Spuštaju u grob lȅs, — To majka gleda, vidi Svojima očima, I kose svoje čupa
Svetlosti je dato Da i kroz mrak sine Pesnička toplota Bez toplote gine. 1889. MOJOJ DECI (Od Bernea) Dvoje malih, sećate me Na vremena žuran let: Crno j’, plavo j’ vaše
Savlada je usred jada. Svom gorčinom kroz svet ide, Nosi svoje neizvide, Ume živet’ i bez nada. S uzdisajem nije tako, Iz grudi se otme lako, Težeć’ nebu, svojoj kući.
Rujne usne molitvenski trépe, Njene ruke — dva skrštena krina; Krila nema, ali i bez krila Sletela je iz rajskih visina.
Sloboda se stidi kad dolazi darom, Voli sama svojim prosijati žarom, Ali se ne stidi da na grobu reče: „Taj čovek bez krune bio b’ veće sreće!“ Mnogim će Kliona studit’ vrlo strogo — Za tebe će reći: počeo je mnogo!
Duni vetre, nosi vetre, leti bez odanka! — — — — — — — — — — — — — A ja žmurim, a ja snevam... oh, da divna sanka! »Starmali« 1882.
Njime se svetu pohvalit’ smemo. U ropsko doba majka ga rodi — Ali ga rodi srpskoj slobodi. Na muke pođe bez strâ i strêpa: Muka ga stvori omirski slepa. Tad’ se ne moglo dizati škola: Jedina škola — osećaj bola.
Vi’te l’ alu bližu, koja Samo nama preti? Što se svesti našeg roda I imenu ruga — Prema njoj smo evo sami, Bez pomoćna druga. Dok mi mača izoštrimo Protiv opštih âlâ, Naša mala, bliža ala Nas je progutala.
svetinji badnjoj zapaliti jelku; Taj običaj lepi, kô san neke vile, U tvome će domu opružiti žile, Primiće se taki, bez ikake sile, Na najveću radost dece tvoje mile.
A sveta im predvodnica, Ona zvezda, gde je sade? »Starmali« 1881. PREDBOŽIĆNA Padni, sneže; padni, sneže; Bez tebe je prazna zima; Padni, sneže, barem sada O božićnim praznicima.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi, nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako unterhaltujući vas i
da li nakalamljeni Ružičića karakter svom teženju odgovara, ne znam; to znam da ne bi pozorište ovo bez djejstva ostalo kad bi mogućno bilo prvobitnu mu rolu zadržati.
Idi, kukavico, na ogledalo, pogledaj se kakva si, stojiš kao stupa, bez midera i neutegnuta. EVICA: Ja ne mogu mider da trpim, kad se zaptijem u njemu.
FEMA: Kakva je ovo svinja? (Čepeći se.) dragi moj, gde si ti taj epiket naučio da u sobu noblesa uđeš bez kucanja, bez komplamenta? Znaš li ti da mogu taki na pedintere povikati da te čak na sokak isteraju?
FEMA: Kakva je ovo svinja? (Čepeći se.) dragi moj, gde si ti taj epiket naučio da u sobu noblesa uđeš bez kucanja, bez komplamenta? Znaš li ti da mogu taki na pedintere povikati da te čak na sokak isteraju?
Pak kako ste mi, kako ste vi ručali? FEMA: Miko fo! SARA: Drago mi je, bez društva to najbolje nije baš moglo biti. Društvo vam je osobito pri ručku nužno.
RUŽIČIĆ (pokloni se). POZORIJE 5. EVICA, RUŽIČIĆ RUŽIČIĆ (gledajući čas gore, čas u Evicu): Šta je život bez ljubovi Nego nemi stubovi? Nego oči bez vida, Il’ devojka bez stida. Ili dan bez sunca, Il’ noć bez meseca.
EVICA, RUŽIČIĆ RUŽIČIĆ (gledajući čas gore, čas u Evicu): Šta je život bez ljubovi Nego nemi stubovi? Nego oči bez vida, Il’ devojka bez stida. Ili dan bez sunca, Il’ noć bez meseca. (Evici) Blagozračna Heleno.
Nego oči bez vida, Il’ devojka bez stida. Ili dan bez sunca, Il’ noć bez meseca. (Evici) Blagozračna Heleno. EVICA: Moje je ime Evica.
Nego oči bez vida, Il’ devojka bez stida. Ili dan bez sunca, Il’ noć bez meseca. (Evici) Blagozračna Heleno. EVICA: Moje je ime Evica.
Nego oči bez vida, Il’ devojka bez stida. Ili dan bez sunca, Il’ noć bez meseca. (Evici) Blagozračna Heleno. EVICA: Moje je ime Evica.
EVICA: Molim, tko ste vi? RUŽIČIĆ: Ja sam onaj koji u romanma ljude po sto godina u životu obdržavam, bez da štogod jedu. Ja sam onaj koji kurjake krotke, a magarce pametne pravim.
Miljković, Branko - PESME
KAO EPITAF 164 CRNA VATRA 166 SUDBINA PESNIKA 167 POEZIJU ĆE SVI PISATI 168 SMELI CVET 170 AGON 171 RUDARI 172 MORE BEZ PESNIKA 173 EPITAF 174 CVET 175 PESMA 176 SPAVAČI 177 OSTALE PESME 178 MORAVA 179 IZGUBLjENA ZA ONE KOJI
ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je
tešku i večitu videh slepe vode stiksa i blato mržnje videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije videh zid plača bez zvezda i čuh reči bola u vrtlogu onih koji su postali drvo ili kamen i ne mogu se smrti nadati onih jadnih koji se
ne podseća na sebe, pticama pomeran, vetrovima sličan, sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan, večiti početak užasan, bez potrebe.
U škrtosti tišine bez sebe i imetka mi smo poslednji zatočnici početka pod kamenom što ime ima. TRIPTIHON ZA EURIDIKU I Na ukletoj obali od
O, u slepoočnice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na pustome zidu biti.
Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na pustome zidu biti. Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave.
I rt dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica. Izgubio sam te u noći podzemnoj daleku ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen sa neistinom,
Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim.
Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi sličnost da usnim, dok strava Tišti mi čelo i niče na stolu.
i čuo kada nenađen ronim U prostor pre reči gde trune moja glava Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava Ružo bez straha, suzo, odbegli ždrale, Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?
Nestajem bdijem postajem glas i vreme Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene Zvezde koje se nad glavom mojom pale Kojima zamenih vid i ime svoga pravca Lađo puna zaborava i vetra bez
Krakov, Stanislav - KRILA
Suve vojničke usne su nešto šaputale. — Ko govori o smrti? Muzika je svirala. Jedan plavi dečko, bez ratne spreme, radovao se što prolazi kroz grad u kome se smeje jedno oko Svetoga Sergija, i plaču anđeli na svili nad
Dva vojnika se dovukla do vatre i poverljivo pitaju pisara: — Ima li štogod da je došlo? — Ima li?.. Biće, biće... Bez brige samo. Ima da je život pseći, i da ni on siguran nije... a samo smrt, smrt, smrt... Zašto stalno ubijanje? Zašto?..
Zemlja se zapuši od eksplozivnih zrna. Nije ništa razumeo. — Šta je? Šta je? Niz selo su bežali vojnici bez ranaca i šlemova. — Bugari. Bugari... — Stoj... stanite... Odozgo niz padine brega se valjali zgusnuti redovi.
zapovesti da se ne sme spavati, i opet u ponoć provalio je na najvišoj tački kose neprijateljski stroj, i bajonetima bez pucnja uzeo rovove. Opet su rezerve jurišale i izgubljeni deo kose bio je povraćen. Razume se da je bilo dosta mrtvih.
Ne zbog sumarena. Zbog njih je potporučnik iz trećeg poziva kome je kamen na putu izbio oko, utekao noću iz bolnice bez traga. Bio je saznao da je određen u prvi transport za Bizertu. Za njime poslati telegram našao ga je u komandi.
Lutali su bez cilja među ovim spletom od sivih kamenjara kao rastureni mravi. A potom otpoče da grmi. Danas se imalo da reši.
Vođe su čestitale jedan drugome uspeh i pobedu. Odvijale se i zavijale duge plave trole po telegrafima, i radili su bez prekida aparati bežičnih antena. Pred štabovima se ravnjale počasne čete, i delila odlikovanja.
Jedva je objasnio da ne traži produženje bolovanja. Ađutant je zadovoljno klimao glavom: — Bez protekcije ili novca, rane ne vrede ništa... izvini. Komandant je naišao i zvao ađutanta.
Petrović, Rastko - AFRIKA
To beše sasvim drugo nebo. Toga jutra sam bez šlema prešao preko sunčanog prostora, a već sam po podne imao i glavobolju i kijavicu; opomena da se treba čuvati
Ostatak grada i obala udesno sasvim bez karaktera. Tu su svud u izobilju ostaci naseobina afričkog kamenog doba, strele i noževi.
Što je najzanimljivije, crnac zna napamet često i epopeje susednih plemena, reč po reč, bez pogreške, cele, iako nijednu njinu reč ne razume, utoliko pre što su te epopeje na arhaičnim jezicima.
Izlaze, ulaze, uistinu zaboravljaju da smo tu. Onoj najlepšoj najzad vrućina i, kad smo već umorni od nagovaranja, bez ikakvih uvoda odbacuje svoj „panj“, i ostaje mirna i bestidna kao deran.
i produžuju oči, ljubičastim tonovima senče okruglinu obraza tako prozirno da se više primećuje kad nje nema, jer je lik bez voćnoga sjaja, no kad je tu. Ne govorim o šminci koju usvajaju od belaca.
Crnac bez ikakvih uvoda pada u histeričan bes muca. busa se u grudi, i viče kondukteru: „Vraćaj, vraćaj!“ Šalupe se okreće u
Teška vrela isparenja skoro sasvim brišu horizont. Boje bledog dragog kamenja koje je bez sjaja. Svet ćutljiv izležava se dugo na krovu u pižamama. Niko nema hrabrosti da siđe u kabinu radi oblačenja.
On je lud. Stari gaga. Nisi li lud? Dobro, ja sam lud. Životinja bez k... Naprotiv. Tamara Balin“. Ovo je pisani razgovor nekolicine stanovnika sela Mosua.
Reklo bi se da su ove mlade drugarice Apolonijevaca u stvari stanovnice Antila. Mnogo ljudi izležava se bez odela po urođeničkim dugim posteljama ispletenim od trske. Njine tamne oči pune su plavog neba koje se gasi.
Pri tom kod ovog Švajcarca, koji je stari kolonijalac, postoji još i surevnjivost da se jedan novodošli bez velike muke navikava na specijalne prilike u Africi.
Čas mi jedan tvrdi da bez četrdeset hiljada franaka ne mogu stići do Bamaka; da mi zato treba pola godine, i da ću bolovati, i da ću se ljuto
Ja pogađam tugu i pijem u zdravlje dece koja su večeras bez njega oko božićnjeg drveta. Njemu su oči pune suza. On ne žali, kako kaže, što su njegovi bez njega, već sebe što je bez
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
JANjA (u sebi): Ko mu je, opet, to potkazao? A odista sam, ’nako uplašen, Do mrke noći juče radio, Da ga bez štete kako utopim. A sad?... (Glasno.) Smiluj se, Rade!
DRUGI TURČIN: A i u tvoje zirave oči davno se gavran zagledao!... Nu bez šale! A žao mi je onoga krštenoga psa te ne šće vjerom promijenit, no jogunasto izdahnu na veljim mukama!...
ljubavi Ledene grudi svetu razgreju, A blagom miru duše njihove Davno umrli da se raduju — Sve bih ti dala, sve bez rečice, Za muško dete, sina jedinog!... Oh, sina, pašo, sina, sina daj! SULEJMAN: Dobro!... Dovedi kćeri!...
Pa šta je bilo?... O, muselime, Bez oružja je narod ostao! Badava snage tvrdi mišići! Badava srce Obilićevo! Uzalud stida trazi rumeni Što, slušajući
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
preti vašoj domovini Srbiji, čija ste nada vi, njeni budući građani; vi ne znate da ste od noćas postali goli sirotani, bez doma, bez krova, bez kore hleba, pa možda i bez roditelja...
domovini Srbiji, čija ste nada vi, njeni budući građani; vi ne znate da ste od noćas postali goli sirotani, bez doma, bez krova, bez kore hleba, pa možda i bez roditelja...
Srbiji, čija ste nada vi, njeni budući građani; vi ne znate da ste od noćas postali goli sirotani, bez doma, bez krova, bez kore hleba, pa možda i bez roditelja...
budući građani; vi ne znate da ste od noćas postali goli sirotani, bez doma, bez krova, bez kore hleba, pa možda i bez roditelja... Gungula i galama dizala se sa sviju strana: — Ej, beži, pogaziće te kola — čuje se vika s jedne strane.
Kad se malo podiže dim od ovih plotuna, ja videh mnoge konje, gde bez gospodara jure preko polja, a Čerkezi su se povlačili, pucajući neprestano pri odstupanju.
skine sa sviju straža i izmeni od noćnih dužnosti, da se pusti neka se ispava do 3 časa u jutru, tada da se polako bez larme izbudi, i brzo opre mi; komesari tada već da su svuda kod svojih bataljona sa hranom; i odmah neka je razdele
Usled toga desno krilo naših položaja ostalo je bez vojske i podvrgnuto je najvećoj opasnosti od nepritelja. Predajući stoga vojnome sudu majora Velimirovića, naređujem da
— Praštanje nije nužno, pošto ja ne uviđam moju krivicu, a nagrada je takođe izlišna, pošto sam se ja i dosada borio bez ikakvih nagrada. Đeneral progunđa nešto, major pripasa sablju, obrnu konja, obode ga i brzo ce izgubi u šumi.
Majstorska je ovo slika. Ovo nisu blede kopije molera, slike bez mesa i kostiju; urnek je ovo, ovde svega ima. Pogledaj koji prizor hoćeš, kud god poglediš sve je meso i kosti.
za milom porodicom, za onim malim, gladnim sirotanima, što su ostali tamo daleko, daleko negde u Aziji samorani, bez oca, bez roditelja. A ko je toga nizama doterao amo? Misliš valjda došao je sam dobrovoljno?
milom porodicom, za onim malim, gladnim sirotanima, što su ostali tamo daleko, daleko negde u Aziji samorani, bez oca, bez roditelja. A ko je toga nizama doterao amo? Misliš valjda došao je sam dobrovoljno?
« A ovde evo hiljade ljudi predaju se na milost i nemilost jednom Karadžiću, jednom Komarovu, i oni ih vode i lupaju bez odgovornosti; uvedu u boj hiljade, izvedu stotine; što je poginulo — poginulo, što je ostalo — ostalo, zato nikome ne
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
LXІI Kad se moliš višnjem Bogu, Ne moli se dugo, mnogo; Bog je dobar, mnogima je I bez molbe on pomogô. Ako želiš prave sreće Sebi, meni, čedu svome, Iz dna duše kratko reci: Pomoz’, Bože, rodu mome!
Kakvo carstvo!? Jok! — na bolje Čuvam ja svog sina: Neka bude ’Vake volje Uvek, i bez vina. Neka i on, Kô babo mu, Samo Srpstvo ljubi, A kad vidi Dušmanina Neka škripne zubi.
ІV Pođem, klecnem, idem, zastajavam, Šetalicu satu zadržavam; Jurim, bežim, kâ očajnik kleti: Zborim reči, reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada!
Niotkuda nema mi odjeka, — Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!... Idem, stanem, kâ očajnik kleti, Opet zborim reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!“ Idem, stanem, pa mi klone glava Nad kolevkom, gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo; Gledamo se, pa se zaplačemo; Pa i njemu, kâ očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!“ V Nit hoće vode, nit hoće leka. — Ipak bih rekô, da nešto čeka.
Mrtvo srce suza budi, Padajući na nj sa visa, Iz njeg’ niču ove pesme, Mrtvo cveće bez mirisa. IX Kad sam bio na tvom grobu Zamirisa mir bosiljka, A meni se priču glasak: „Šta mi radi moja Smiljka?
Neka pada nad i vera, To mi ljubav, ne savlada — Ja te ljubim, prazna senko, I bez vere i bez nada! XI Bežeć’ nekud — dođoh, stigoh U tišinu gore svete, Pa dozivah bele vile, Što ih snivah kao
Neka pada nad i vera, To mi ljubav, ne savlada — Ja te ljubim, prazna senko, I bez vere i bez nada! XI Bežeć’ nekud — dođoh, stigoh U tišinu gore svete, Pa dozivah bele vile, Što ih snivah kao dete.
XXVIII Blago onom, koji ume Da bez reči bol izrazi, Bilo skladom glasovirnim, Bilo vrule meki glasi; Il’ prevlakom preko strune Uzdisajne one sile,
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ovde na Solunu nazivaju nas Dobrovoljački, ili Vukov odred. Marševali smo bez predaha. Još iz daljine čuli smo grmljavinu topova, koja je dopirala odnekuda sa kajmakčalanskog masiva...
Smatrali su nas za lako pokretnu grupu, te su nas oduvek bacali levo i desno. Zadatak smo izvršavali bez roptanja. Jer mi smo bili dobrovoljci... Komite! A ova reč kao da je bila nerazdvojno vezana za pojam neustrašiv.
Diži šatore, pušku na leđa, pa hajd uzbrdo. Težak je bio ovaj put. A uza sve napore još je i noć. Puške prašte bez prekida negde napred. Artiljerija povremeno gađa i vidimo zasenjujuće odbleske topova. Ljudi su ćutali.
Oni su bili u rovčićima... Pričaću vam. Pri polasku kazao sam vojnicima da se kreću bez lar-me, uzvika, u najvećoj tišini. Ako li ko bude ranjen, pa pusti glasa od sebe, ubiću ga svojom rukom.
Iz naših rovova razleže se takođe živa paljba. Iako su četnici disciplinovani, ovom prilikom su gađali bez naređenja. Trebalo je da to bude kao neki pozdrav Bugarima.
“ Uh, uh, uh! — Ne ostaje nam ništa drugo nego da se vojnicima naredi da ne smeju da opale nijedan metak bez našeg naređenja. Izuzev ako Bugari krenu na juriš. Zato ćemo morati i nas dvojica da osmatramo.
— To je isto i kod nas bilo — dodaje Svetislav. — Naši strelci tukli su bez prekida. Ali najviše jada zadavali su im naši rovovski topovi.
Ako nalete, izginućemo i mi i oni. Svesni smo toga svi, te su ljudi i bez naređenja na oprezi. Noć je bila hladna. Obukao sam šinjel i skoturio se u rovu. Pucnji su odjekivali svaki čas.
“ „Razumem ja sve to. Znam — znam... Ali s čime? Bez artiljerije nemogućno je napadati na žičane prepreke. A posle, znajte, upamtite, razumejte, ja nemam ni makaza za
“ O mome životu ovde, u rovu, u blatu, rešava se na stotinu kilometara daljine, i dovoljan je jedan mig pa da svi, bez ikakvog stvarnog povoda, izginemo. U mojoj svesti je naš komandant odreda bio veliki čovek.
Nešto me davi. Sećam se reči: „San je laža...“ Aja!... I bez ovakvih snova ljudima se u ratu događaju svakojaka čuda, a tek neće meni, koji sam još sanjao.
Nastupila je i druga noć. Zamor me je savladao i ja sam zaspao. Ali trzao sam se u nekoliko mahova. Jednom bez ikakvog razloga, jer je na mom delu fronta vladala tišina. Ali pred zoru probudio sam se zbog hladnoće.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
oni najbudniji, doneo je sobom i jedan krupan negativan rezultat, živ i dandanji, kao potvrdu da ni jedna pobeda ne ide bez gubitaka, ni jedna zaista krupna bez zaista teških.
krupan negativan rezultat, živ i dandanji, kao potvrdu da ni jedna pobeda ne ide bez gubitaka, ni jedna zaista krupna bez zaista teških.
toga, sastavljanje Antologije starije srpske poezije — a to znači antologije srpske poezije pre Branka pa, neminovno, i bez Branka — može na prvi pogled izgledati posao prilično uzaludan i nepotreban: čas kao veštačko i nasilno oživljavanje
svega ni ovakva, prema Branku Radičeviću naizgled potpuno ravnodušna Antologija nije, jer neizbežno ne može ni biti, bez njegovog nekako prećutanog prisustva.
Ova knjiga dakle, i bez njega i mimo njega, sva je zbog njega, radi njega, a u njegovu čast živa i njime a ne samo onim što u sebi nosi: on je, bar
Ili, sasvim bez ikakve veze sa Brankom ali zato u potpunom skladu sa prikazom poezije u vremenu o kome je reč, kako se ne zadržati na
One dakle svoje vreme ne prikazuju sasvim istinito. Lažu antologije. Ni ova ovde nije bez tih nedostataka. Zato, ko bi samo po njoj hteo suditi o uzrocima mnogih pojava u našoj književnosti od pre stotinu i
Ipak, i bez određene takve namere, nadam se da će se i iz ovakve Antologije, a možda jasnije nego i iz mnogih Brankovih rođenih
u nekim njegovim najranije datiranim stihovima, ni idejno ni stilski nije bila sasvim nepripremljena niti potpuno bez ikakve veze sa svim onim što joj je prethodilo.
To je imalo nekoliko krupnih, trajnih i odlučujućih posledica. Ta poezija se razvijala, pre svega, bez čvrstoga svoga kulturnoga središta i svega onoga što sa tim pojmom nužno zajedno ide; sred trajne neorganizovanosti
ide; sred trajne neorganizovanosti srodnih napora i iscepkanosti namera, u neprestano jalovom, iznova započinjanom radu bez kontinuiteta, sred stalnih improvizacija i u brzom zamoru od takvih prilika, u razložnom strahu zbog sve izloženijeg,
narode osvešćuju, dižu i bune, u značenju i doslovnom i prenesenom, samo oni koji govore jasno, i reči britke, bez dva, proizvoljno shvatljiva smisla... Ali ima i druga stvar, i od ove važnija.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
ne pitaj, Svetlosti! Ljudske su grudi pune pakosti, U srcu nema one ljubavi, One vrline, srca — kako li? Bez boja duša da ga zaboli... Jok!
nerodicu večnu, Sirotinju junačkih sinova, I bojeva stogodišnjih sledi: Glad, golotu, pogibiju, bedu, Što nam često bez džebane bojne Na nevolji dolaze nevoljno — Sedom duždu iz očiju starih Izvio sam suzu sažaljenja. RADOŠ: Suzu sažaljenja?
Sa gavranova jatom garavim Užasnu bitku tužnog stoleća Na visovima bijuć kamenim, Odvojen s svetom, i sa orlići, Bez hleba, gladan... Ah oče! Oče! Otvori oči, pa nas pogledaj! Na tužnom polju šta nam propade, A šta ostade?... VL.
— Premda i oni mesto imaju U mudrom zboru tvoga saveta, — Ali po želji Ivan-begovoj: Ne sme se ništa važno rešiti Bez brata tvoga mlađeg, Staniše. — Pa gde su oni?... Gde je Staniša?... Il’ ga u tebe neko opada?... KNEZ ĐURĐE: „Opada.
I gde je srca, to da učini? STANIŠA: „— Srca?“ Zad ima srca, čedo nevino! Ljudske su trudi, Miro, bez srca, A to što takim krste imenom Gadno je klupče samog otrova, U njem’ se legu čeda zavisti: Izdajstvo, zloba,
BOŠKO: Nemamo više otaštva! STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo! BOGDAN: Bez otaštva smo, babo, ostali, Otkad u njemu žena voljkuje, Otkad se gazi sveta sloboda, Otkad se podlost smeje svetinji,
Il’ možda krvnik nije izbljuvô Otrova svoga kapku poslednju? Oh, prestan’, srce, slutit nesreću, Ta i bez noža i bez olova Mojih bi želja teški rojevi Umrtvili mu svaku iskricu Što mu kucanjem bila kazuje Pakosnom srcu
Il’ možda krvnik nije izbljuvô Otrova svoga kapku poslednju? Oh, prestan’, srce, slutit nesreću, Ta i bez noža i bez olova Mojih bi želja teški rojevi Umrtvili mu svaku iskricu Što mu kucanjem bila kazuje Pakosnom srcu život nesrećan.
kučko arbanska!... (Udara na njega.) KATUNOVIĆ: Uklon’ se, Đuro! Nećeš bez groba trunut, Osmane — U kamenu ćeš naših planina Iskopan naći grob... (Katunović, prisloniv pušku na kamen, puca.
Dobro, Jam sam sen — Mrtvac sam i ja, i men’ ubiše, I meni krvcu svu iscediše, Pa pođoh ranjen, mrtav, bez srca, Da srce vidim svota poroda, Ja sam Orlović! KATUNOVIĆ: Reci: Vuk Branković — reci: izdajnik!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
I čudili zgodi i bogatstvu Reljinom, a u njegovoj duši dizaše se slast i toplina, svijetla i meka kao neznana pjesma bez riječi što se diže od zagrijane zemlje, i mirišući veže se sa nasmijanim nebom proljetnim.
mâla i imaća njegova, padajući na tovne mrline sa nemilim kreštanjem, a on je bolan, prebolan hodao tamo i amo, kao bez glave, satrven i ubijen nenadnim jadom i čemerom.
Muškarci, gologlavi i raspojasi, bez crvenih pripašaja, bez modrih čovanih koporana, i bez krupnih toka i ilika, ubijeni nenadnom i podmuklom nesrećom,
Muškarci, gologlavi i raspojasi, bez crvenih pripašaja, bez modrih čovanih koporana, i bez krupnih toka i ilika, ubijeni nenadnom i podmuklom nesrećom, tvrdokorno šute, bez suza
Muškarci, gologlavi i raspojasi, bez crvenih pripašaja, bez modrih čovanih koporana, i bez krupnih toka i ilika, ubijeni nenadnom i podmuklom nesrećom, tvrdokorno šute, bez suza i jauka, ali su žalostivni,
bez modrih čovanih koporana, i bez krupnih toka i ilika, ubijeni nenadnom i podmuklom nesrećom, tvrdokorno šute, bez suza i jauka, ali su žalostivni, slomljeni, satrveni... I nižu se grobovi, mali i veliki, ženski i muški.
svom čeljadetu, malom i velikom, podigao je Relja, odmah, prvih dana, biljeg, pa je groblje tvrdo ogradio, sve sam, bez ičije pomoći. Držao se čisto i u redu. Sam je sebi i prao i krpio rubine.
je i meko lepršao snijeg koji je piskavo škripio pod nogama, a oko njih je kao bolno čamila jezivo bijela zimska noć, bez glasa i daha.
sam i', onesviješćene, pred kuću, onda sam, po običaju, svršio večernju, zaključô kuću i legô spavati — reče mirno, bez iskre uzbuđenja, i pripali cigaru. — I ti si kako veliš, i kako čujem, mnogo trpio i patio? — Jesam.
moji, mlogo sam ja crni' i mučni' dana preturio preko ove sijede glave braneći ovu svetu crkvu od nemilostivi' i bez božni' Agarjana, te vam je i ovo kô jedno istoričesko zbitije! — uzdahnu duboko Simeun i pruži ruku da primi čašu.
Ovaj svijet, što promiče kroz ove tijesne, krivudave i prljave ulice, tih je, miran, staložen, bez života i uzbudljivosti. Sve se kreće lijeno, tromo, iznemoglo, tužno.
Sve su lijepe, ali vajme! to je ona ledena, tužna lepota bez vatre i zanosa. Sve na njima opominje na neprebolnu tugu i vječito, sumorno kajanje.
Bojić, Milutin - PESME
POKOLENjA 63 POSLEDNjI IMPERATOR 72 JEZERA 75 OČI 76 MEĆAVA 79 KROZ PUSTINjU 80 KAO PROMETEJ 82 SINGIDUNUM 84 BEZ DOMOVINE 86 SEJAČI 88 NA OSTRVU 91 NERANDžIN CVET 93 BEZ UZVIKA 94 PLAVA
PUSTINjU 80 KAO PROMETEJ 82 SINGIDUNUM 84 BEZ DOMOVINE 86 SEJAČI 88 NA OSTRVU 91 NERANDžIN CVET 93 BEZ UZVIKA 94 PLAVA GROBNICA 96 SONETI 100 I 101 II 102 III 103 IV 104 V 105 VI 106 VII 107 VIII 108 IX 109 H 110 XI 111 XI
bih stvari u jedan mah hteo, Bežao bih u svet, tražio samoću I, kad bih mogao, na nebo se peo; Svirao, pevao, bez reda i veze Melodije lude, očajne i drske, Kako plamti nebo, kako plaču breze, Kako svira vetar i vapiju trske.
nije, Šibajući tela obnaženih žena U daire lupa, jauče i pije, Zatim traži pesme dotle nečuvene, da taj bol bez bola iz grudi mu gone, I ja praskam, besnim, krv struji kroz mene I stotine struna u svesti mi zvone.
Crne kao mladost kad u nevrat tone. U daljini zapad katkad bleskom plane, A nad njime sivi oblaci se gone. Bez krika, bez cilja letele su vrane. Crne, istovetne, strašnu priču zbore, Kako je užasno s drugim jednak biti.
U daljini zapad katkad bleskom plane, A nad njime sivi oblaci se gone. Bez krika, bez cilja letele su vrane. Crne, istovetne, strašnu priču zbore, Kako je užasno s drugim jednak biti.
O, pali smo nisko. U večnu noć nas naše vode zublje, A čini nam se sunce nam je blisko. Mremo bez svesti, tonemo sve dublje.
I slični divljoj Atilinoj hordi, Žrtvenike smo razvejali davno. I sad bez vere u magle jesenje Dršćemo bledi i plačemo stravno: Srušenog hrama davi nas kamenje.
I sad bez vere u magle jesenje Dršćemo bledi i plačemo stravno: Srušenog hrama davi nas kamenje. Pustoš bez iskre svetlosti što plama Svud oko nas je, a nama se čini Istine zublja da gori u nama I da nas vodi nebeskoj visini.
U duge, kišne i jesenje noći Kraj razrušenih gledam žrtvenika. Besciljan život bez vere i moći Bludi po magli i grca bez krika.
Besciljan život bez vere i moći Bludi po magli i grca bez krika. (1910) POSLEDNjI ČOVEK Davno raskrstivši s Bogovima palim Ne preza, ne strepi, mirno život živi, Ne zna
Sve maštave tajne, sve mirnoće mraka, Sve glasove čudne, što pevaju život, Poznao je davno. Sada bez oznaka Zatvara ih mirno u mrtvački ćivot. Sada pun dosade bogova se seća I smeje se Bogu koji vaskrsava.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Ali i da ga istera, misliš mari on? Skrckao je taj paricu, pa mu se može i bez službe. Sedeće godinu-dve i davaće pare na zajam seljacima.
(Tasa sleže ramenima i gleda u ukazna lica.) Ne znaš, dabome! Sumnjivo lice, to je, prvo i prvo, lice bez ličnog opisa, a drugo: to je lice koje je teško pronaći, a državni interesi zahtevaju da ga pronađeš!
” A oni tamo znaju da taj svršetak u mome raspisu znači dvadeset i pet u zatvorenom prostoru i bez svedoka. Razumeš li me, gospodine Milisave, hoću da napišeš tako da se predsednici opština, čim pročitaju raspis,
Milisav stoji na svome stolu, skidajući jednu fascikulu iz najgornjih redova. G. Žika sedi za svojim stolom, bez kragne, raskopčana prsluka, i drži hladnu krpu na glavi.
MILADIN: Razumem, gospodin-Žiko! (Ode.) H PREĐAŠNjI, bez MILADINA JEROTIJE (Milisavu): A jesu li tu u fioci spisi što su nađeni kod onoga? MILISAV: Ovde su.
ne zaboravite reći gospodin– Vići da pozove i dva građanina kao prisutnike, jer stvar je krivična, pa se ne može bez dva prisutna građanina isleđivati. Tako mu recite i neka počne odmah, neka ne čeka mene, ja moram da pošaljem depešu.
A on, što kaže gospodin Milisav, ne bi rad bio da pogine. Nego je kazao da počneš ti isleđenje i bez njega. VIĆA: Vala i ne treba mi, i volim sam da rukovodim celu stvar.
ĐOKA: Ama, nemam šta da priznam. KAPETAN: Čitaj! VIĆA (čita): „Svaki, dušo moja, Snosi ljubav razno, Al' men' je bez tebe Uvek srce prazno!” KAPETAN: Cvrc! Pa to, bre, nešto kao iz lire! (Đoki.) Imaš li ti, brate, što opasnije?
Izvol'te vi sami nastaviti istragu! (Ščepa kapu i naglo ode.) XIX PREĐAŠNjI, bez VIĆE KAPETAN: Pa jest, tako je, ima pravo čovek. To je uvreda u zvaničnoj dužnosti. (Spazi praktikante.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Takva je lektira bila privlačnija za svoje čitaoce ako je izložena na jeziku koji će oni razumeti bez napora. Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine.
Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine. Najzad, narodni jezik je bez sumnje bio izražajni medij usmene književnosti, za koju imamo dokaza da je u srednjem veku cvetala iako ne raspolažemo
Evropa, pre svega zemlje nemačkog jezika, utoliko pre što je to bio dominantan jezik u Habsburškoj monarhiji, bez kojeg se nije moglo napredovati ni u vojnoj ni u činovničkoj karijeri, ni u trgovini ni u zanatu.
ekavski lik svog književnog jezika zamene ijekavskim, dok je u ijekavskim oblastima Karadžićev književni jezik prihvaćen bez izmene.
Time je onemogućeno da se ustali jedinstven grafički lik za srpski književni jezik, bez obzira na postojanje dvaju različitih izgovora.
Od tada taj razvoj teče u pravoj liniji, prostim širenjem polja izražajnih mogućnosti, bez modifikacija ili napuštanja onoga što se već nalazi u jeziku.
sasečena i zatanjena teškom tragedijom gubitka srpske državne samostalnosti i mnogovekovnim robovanjem gospodarima bez kulturnih tradicija.
se izdvajaju pesme spevane u dugom stihu, od petnaest do šesnaest slogova, takozvane bugarštice, koje se pevaju sa ili bez instrumentalne pratnje, nekad u kolu.
Srpska književnost ipak nije krenula putevima ikoje je otvorio Venclović. Nepripremljeni za život u novoj sredini, bez škola i učitelja, bez knjiga i štamparija, Srbi se okreću "jednovernoj" Rusiji ištući od nje pomoć.
Nepripremljeni za život u novoj sredini, bez škola i učitelja, bez knjiga i štamparija, Srbi se okreću "jednovernoj" Rusiji ištući od nje pomoć.
Blizak komediji je i njegov Roman bez romana, neka vrsta srpskog Don Kihota, u kojem je parodirao Vidakovića i stariji roman uopšte.
Tako je, bez većih inovacija, Branimir Ćosić (1903-1934) u svom najznačajnijem delu Pokošeno polje (1934) zapravo usavršio tip
Jakšić, Đura - PESME
Juriš! Il’, bolje, grob! Zvuk trube, huji, poljana ječi, Grmi i puca oganj i prah; Ćuteći stojiš, padaš bez reči, Gineš za narod, gineš bez strâ.
Zvuk trube, huji, poljana ječi, Grmi i puca oganj i prah; Ćuteći stojiš, padaš bez reči, Gineš za narod, gineš bez strâ.
Pred njima je borac stari, Uzor sveca i čoveka, Što idejom svoga veka I vekova gospodari. Čelo mu je bez oblaka, Mudro oko puno plama, Gleda decu crnog mraka, Gleda četu pustinjaka U tim crnim mantijama...
Nastasijević, Momčilo - PESME
Ne vragoli mi, ne smej se, vragolanko. To u rodini ona boluje setu bez leka. Zanago rosne u jutra crvenom vrvcom vezivala. Zanago svele u večeri suzama zalivala.
Bliži se, preboleću. Ni vlakna sebe zemlji u rastočenje. Znaćeš me, sejo, kad s večeri, bez neveste ni svata, rumeni moj promine trag. POZNOJ Čajala, vedra ti put, prozrem, bolelo. Prosti za bol.
Iz tri što zadadoh rane, prozrem, već lopiš u mir. daj da za kapljom tebe žeđa me bez utola na veki, za bol, za greh, za blud. VRBE Vazda kad šumom vragolili, povedi s večeri na vodu.
Pakao meni, oče, boljezan, draču na put. Rastoči o rastoči raba. Dublje dno duši no stradánju, bez dna reč ova smerna u večernju. Koren je ovo, crva mi, oče, u nagrizánje, rastoči o rastoči raba.
Jer i kroz ranu, i tiše tim, prizivlju se biti. Al’ dve se otvore. Preboli te zadadoh, moja bez prebola, brale. Jer je tiho satkana duša, na tiše brdo uvodile prozirne ruke.
Jer je tiho satkana duša, na tiše brdo uvodile prozirne ruke. Za ožiljkom se u vidanje prikrade, bleda vidarica bez nade. Al’ kaže mi se dolina. Romori što je škrgut ovde zuba.
Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? Jer i pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja. Tonu bez potonuća, bez dna u nalaženju, bez dna se izgube stvorenja. I tragom kuda sagoreli sve bolnija su obnaženja.
Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? Jer i pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja. Tonu bez potonuća, bez dna u nalaženju, bez dna se izgube stvorenja. I tragom kuda sagoreli sve bolnija su obnaženja.
Jer i pepeo će vetri razneti, a nema razrešenja. Tonu bez potonuća, bez dna u nalaženju, bez dna se izgube stvorenja. I tragom kuda sagoreli sve bolnija su obnaženja.
Bratu se iz dubina oglasi, prene na ovaj glas. RODITELjU Ko si? Ko i kuda ja, Plod bez ploda tvoj, I sudnja ova u meni reč? Sin, evo, progledavam. Mrenjem za života Skidam sa sebe slepi rođaja znak.
No voljom, te ne sazdala me, Put otvaram, evo, Sebi za uništenje, Nerođen ma za mir. Plod ja bez ploda tvoj, I sudnja ova u meni reč. GLUHOTE I O ne, šapata nespokoju ovom, vapaja ne.
Zaludu stazi te krivuda, plavetnoj zaludu meti te obriče čuda; hod ovaj samo će doneti, bez jeseni zimu, leto bez proleti. 6 I znam, i ledi me znanje — šturo je ovo, stopa u stopu tkanje.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Koliko brašna, masla, sira da uzme; koje će jelo da gotovi? U podrum nije smela da zaviri, još manje da bez babinog znanja što uzme ili dâ kome, kao i ženama po komšiluku da sme od posuđa što na poslugu da dâ.
značilo za mater i njene, njihnu kuću, koja gore, oko sahat-kule, istina je bila dosta imućna, ali one odavno ostale bez matere, ona i sestre joj, i cela kuća bez domaćice bila kao obezglavljena a još puna njih, ženskadije, te nije baš
gore, oko sahat-kule, istina je bila dosta imućna, ali one odavno ostale bez matere, ona i sestre joj, i cela kuća bez domaćice bila kao obezglavljena a još puna njih, ženskadije, te nije baš izgledala kao što treba.
Da može rahat, raskomoćeno, bez brige da leži i da se odmara. A drugo, što, istina, niko drugi nije znao i što je Mladen tek docnije kada je sasvim
taj ćup masti, vreća brašna, sir ili meso do te i te nedelje dotrajati, dok ne dođe drugo i dok se još ne zaradi i može bez štete, da se ne oseti oskudica po drugim potrebama, drugo, ponova da se kupi. Tako je bilo kod njih oduvek.
I koliko je puta Mladen viđao noću kako u onom njenom sopčetu sedi obučena na prostrtoj postelji. Bez sveće, bez ikakva znaka. A to sve zbog njih.
I koliko je puta Mladen viđao noću kako u onom njenom sopčetu sedi obučena na prostrtoj postelji. Bez sveće, bez ikakva znaka. A to sve zbog njih.
onako lepo, prijatno prolaženje dana, one večeri, spavanje, razgovor šta će za sutra da se gotovi, radi, i to sigurno, bez briga, zadovoljno. Pa i dočekivanje praznika, kupovanje odela, radost za to, spremanje, žurba.
vadi meso, stavlja pred sebe, i polako, čisto, rastavljajući komad po komad od mesa, jede, meće ga u svoja smežurana, bez zuba, crnom šamijom stisnuta usta, te to celo jedenje njeno liči više kao na neki red, adet, a ne na jedenje, hranu.
Kao obično, kazuje mu ko je toga dana dolazio od komšija, rodbine. Mladen je slušao radosno, siguran, bez one strepnje koju ima kad čovek učini što nije trebalo, pa mu se kaže da je dolazio taj i taj, a on uvek zadrhti da taj
Znaš, tatko ti je kupovao po toliko... Mladen mu odgovara. Odgovara mu radosno, bez dosade, jer zna da mu on zato dosađuje, zapitkuje ga, što ga voli, što mu je milo da on, Mladen, tako dobro radi, on,
I posle, uveče, opet ono kod kuće večeranje, sedenje, razgovaranje, spavanje. A sve kao što treba, u redu, sigurno, bez briga. Eto, to je ono što je trebalo tako svakog dana, dugo, godinama da traje, dok se jednom već i to uredilo.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Srbiji vračare »izvode đavole« ‹koji su i demoni vode› onda je stanje vrlo opasno, i mnogi ne smeju da se maknu od kuće bez b. l. i bosiljka (BV, 7, 1892, 399).
l. na vrbu i kaže: »Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila«, i beži kući bez obzira (ŽSS, 280). Bolesnik može da prenese groznicu, posle zalaska sunca, i na b. l.
da ga je nemoguće naći, jer ga vile pokupe: zato one i žive dok im se život ne dosadi, i onda ga od sebe odbace, pa bez bola umru (ZNŽOJS, 6, 130). Beli luk ne treba trebiti noktima, »jer od toga plače« (Sofrić, 150).
istočnoj Srbiji, za vreme dok vračara, vršeći »crne« vradžbine, »izvodi đavole«, mnogi ne smeju ni da se maknu iz kuće bez b. i bela luka (BV, 7, 1892, 399). Kićenje bosiljkom u vrlo mnogo slučajeva ima apotropajski cilj.
(SEZ, 16, 258). Škropljenje b. prihvatila je i crkva, i osvećene vode bez b. ne može se ni izvršiti. Kao apotropajon b. ima značajnu ulogu u teurgičnim radnjama pri žrtvi i molitivi.
Naročito je za lek dobar b. ubran u Međudnevice (SEZ, 13, 1909, 437). Vidi E. Majewѕkі, Bez і hebd. Wіѕła, 14, 1900, 527—597 (Referat u ZNŽOJS, 7, 409). BUSEN Raѕen (caeѕpeѕ). Busen.
Bolesnik, pošto bi se umio i pio vode, ostavio bi na šiblju ili vrbi končić sa svoga odela, i bežao kući bez obzira, »jer ako se osvrne, i groznica će se s njim vratiti« (Tih. R.
Onda metne beli luk među v. raklje i kaže: »Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila«, pa beži kući bez obzira (ŽSS, 280).
Zatim prilepi sveću na vrbu, žito i so prospe pod nju, pa beži kući bez obzira (ŽSS, 279). Ko pati od glavobolje, načini toliku voštanu sveću da je može obaviti oko svoje glave, pa onda ode
Najmoćniji apotropajon protiv vampira (i veštica), i zlih demona (npr. bolésti) uopšte, ma u kom se obliku javljali. »Bez glogova koca ništa mu biti ne može«, kaže se o nekom kome je teško dohakati (Vuk, Posl., 178).
Kada se, 1933. godine, u okolini Struge pojavilo vrlo mnogo zmija, ljudi su ih najpre ubijali i onda, bez obzira na to što su već mrtve, svaku bez izuzetka spaljivali.
u okolini Struge pojavilo vrlo mnogo zmija, ljudi su ih najpre ubijali i onda, bez obzira na to što su već mrtve, svaku bez izuzetka spaljivali. »Postoji, naime, stari običaj da se zmija mora spaliti, jer inače ona oživi« (»Vreme« od 26.
Ćipiko, Ivo - Pauci
” Ali Iliju izbivša misao mori i ne da mu mira ni danju ni noću. Zna da je to što premišlja grijeh, ali ko je bez grijeha? I um ga nosi po oranicama i livadi i, gonjen tom mišlju, obilazi ih, lutajući po njima cio dan.
I Petar premišljaše šta da učini. Odluči da pođe gazda—Jovu, da se s njime posavetuje, jer bez novaca ne može se ni u crkvu.
Na prvi mah sestra je kojekako odbacivala: čovjek joj nije kod kuće, već na radnji, a bez njega teško joj se odlučiti.
I tako bez ikakova truda dobio bi svoju nadnicu... Petar ga jutros, kad mu pečenicu donese, moli da mu bude pri ruci, neka ne
lokava po planini, a tako je lijela i puna trave ova planina, čisto razgaljuje i živinu i čovjeka, pa je šteta što je bez vode. Žedan gleda u kaplje što nad gunjac padaju, i žao mu svake što sukno prije njega popije.
— primirivši se pita je, a i ne čeka odgovora. — A što veliš za moga gospodara, gazda—Jovu? Ne mogu ni oni da žive bez tuđih žena, a nama brane... Pa neka bi i to, ali danas drukčije miluju! ... Meni se sve čini da su nam oni dušmani.
— jedva izgovori cura. —Što vam je, ljudi?. .. Što najašiste? ..... —Čuješ, sinovče! — snađe se Petar. — Vodi je bez očeva znanja ... Nije pošteno! .... A evo komšije Pavla! Što ona, pored ovakoga momka, Radivoju voli?
i ljubi ga gdje dohvati ... — Rade, oprosti! Ali ne mogu bez tebe... — drhti, i kloca zubima, i privija se uza nj... A vatra se gasi i goveda mrtvo polegla: čuje se kako preživlju,
—Neka, bolan, pusti.. .. platiće ludi vlaho... A da, što bi oni bez nas? Pusti kraju, biće njima još posla... —Radi kako znaš, ali moga ne puštam! — istrča se Ilija. — Ne puštam ni pare!
Rasijano, bez reda, besvjesno nasrću na nj prosti, čovječji osjećaji i otiskuju one tuđe, naučene, što se silom nameću i radi kojih
Rade sluša svoga advokata i čisto se stidi: žao mu što se upleo bez svoje volje u gospodske posle i, ne sačekavši osude, ode iz suda.
Oko mu pade na gospu Pavu, debelu trgovčevu udovicu što je otrag dvije godine umro bez poroda. Gospa Pava vlasnica je lijepe, prostrane kuće, za trgovinu najzgodnije u mjestu, a živi od svoje rente i
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Dolaze slepci sa prosutim očima, mole ga da im vrati vid. Bez gađenja zagleda u njihove rane, gnojave čireve, pipa natečene trbuhe, prevlači dlanom preko zgrčenih udova.
Pipao je ispisane stranice pergamenta. Ugledavši me na vratima, zbunio se, oborio pogled i bez reči šmugnuo napolje.
To mu nije polazilo za rukom. Narod ga nije voleo, a bez te sitnice sav mu je trud bio uzaludan. Jednom je, podražavajući primer kralja Dragutina, kojem je u tom pogledu bio
Jelena Bogdan se vratio iz manastira bez kaluđera. Rekli su mu dole da je kaluđer otišao u Janjinu, zbog lečenja neke dece ili tako nešto, ne sećam se više šta
Čovek je u takvoj noći morao ispoljiti radost. No ono što se tu događalo bilo je preterivanje bez mere i konca. Starac i grbo su kliktali kao kakve uspaljene ženetine. Ne znam šta im je bilo toliko smešno.
potajnog Jeleninog prezira, zbog njene stalne i tihe patnje, ili zbog vremena koje tiho prolazi primičući ga starosti bez dece koja bi ga produžila. Jevđenije mu je rekao da ga je začarala šumska vila jedne ivanjske noći.
Nije bilo lako pronaći crnog jarca bez ijedne bele belege, još teže devicu koja će dragovoljno pristati da vlastelinu protera strelu između golih gnjatova.
Pipcu i njegovom odredu strelaca palo je u deo da pronađu jarca bez belege, da se brinu o njemu do ivanjske noći, da ga hrane dunjicom i jedino njome, a Dadara je morao sa svojim kopljanicima
Govorilo se za njega, ne bez razloga, da je vešt da obrlati i na blud navede i najpošteniju žensku. Znalo se da će on, na kraju krajeva, iščeprkati
Najpre su mu podvalili sa jarcem. On je tražio crnog jarca bez ijedne bele mrlje a oni su mu podmetnuli šarenog. To je tek video kad je pažljivo razgledao oderanu kožu.
Možda se to tako dogodilo zbog toga što su svi oni bez izuzetka poticali iz sebarskih porodica i što su bili beskrajno zahvalni vlastelinu jer ih je izvadio iz ušljive bede i
Ne, ne i ne. Kaže se samo trnje, ali nipošto glogovo.“ On je onda upravio na mene svoje tvrde oči, bez sjaja, kao mrtve pa ipak pokretljive.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Odletele tice u daleke zemlje Samo jedna jošte putu se ne sprema: Lagana joj krilca polomili ljudi, A bez krila zbora o poletu nema!
1883. ISPOVEST I Na trošnom čunu, bez krma i nade, U meni vera gubi se i mre; Ja ništa više ne verujem, ništa! Il' bolje reći: ja verujem sve.
Na trošnom čunu, bez krma i nade, U meni vera tubi se i mre; Ja ništa više ne priznajem, ništa! Il' bole reći: ja priznajem sve.
Drine Ja često sanjam onaj grad U kome buru prve strasti S veselom pesmom sretah ja, I san, ispunjen čudne slasti, I dan bez mira, noć bez sna... Jypeću naglo sa visina, U slobodnome toku svom Šumi i tutnji hladna Drina, I kovitla se preda mnom.
sanjam onaj grad U kome buru prve strasti S veselom pesmom sretah ja, I san, ispunjen čudne slasti, I dan bez mira, noć bez sna... Jypeću naglo sa visina, U slobodnome toku svom Šumi i tutnji hladna Drina, I kovitla se preda mnom.
sumorno spustio vreže, A dole, skrhale vetrom, po zemlji grančice leže; Sve mračna obori jesen, i sve je pusto i tavno, Bez života je sve. Izgleda kao da samrt umornu prirodu steže, I ona tiho mre...
I divlji Gal, i Jelin, i Sarmat, i sila roblja, Kô tučne statue Krona pomamno stresaju koplja I već, u divljoj strasti, bez nežne tuge i straha, Kô crni gavrani kliču i Vuku lešinu Graha. 1889.
III OBLACIMA Oblaci, oblaci odakle letite Po lazuru čistom, bez puta i staze, Po beskrajnom moru bez konca i traga, Gde ni palme nema ni travne oaze?
III OBLACIMA Oblaci, oblaci odakle letite Po lazuru čistom, bez puta i staze, Po beskrajnom moru bez konca i traga, Gde ni palme nema ni travne oaze?
vas oblači u purpurnu rizu; Il' pojili rosom visove Livanske, Il' šumno padali u Kedronsku nizu Vama je svejedno. Bez celi i puta, Od postanka svoga pa do svoga kraja, Vi, večito hladni, putujete mirno Bez celi, bez bola i bez zavičaja.
Bez celi i puta, Od postanka svoga pa do svoga kraja, Vi, večito hladni, putujete mirno Bez celi, bez bola i bez zavičaja.
Bez celi i puta, Od postanka svoga pa do svoga kraja, Vi, večito hladni, putujete mirno Bez celi, bez bola i bez zavičaja.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Naš put će nas voditi kroz vasionu i vekove, ali i život zemaljski. Eto, takvu, bez utvrđenog plana i sistema, više poverljivu nego naučnu, zamišljam našu prepisku. Da li bi Vam se ona dopala?
Onaj, u obliku koso odsečenog vertikalnoga zida, koji polovi platformu, vrši bez sumnje ulogu meridijanskog instrumenta, jer je položen, kao što vidim po zvezdanom nebu, tačno u pravcu od severa ka
No, ne tražeći, u stvari, istinu, ona im je došla i nepoznata, pa nije bez interesa videti kako se to desilo. Astrologija je veština čitati buduće događaje iz položaja zvezda, njihove
u noć, taj će lako uvideti da se on, učestvujući u svakodnevnom obrtanju nebeske kugle od istoka prema zapadu, seli bez prestanka po toj kugli od zapada prema istoku, optrčavajući je za nepunih 28 dana i menjajući pri tome svoj izgled
Zamorna je stvar služiti se u isti mah sa tri razna jezika, naročito kad ti misli beže na drugu stranu; moje su letele bez prestanka ka ponosnoj lepotici koju sam kroz prozor moga kupea sagledao.
Tako smemo u ovom klasičnom obliku, bez zazora preskočiti dvadeset i dva veka i zakucati na vratima Arhimedove palate u Sirakuzi.
No, još je rano da pođemo onamo. Prošlu, vedru noć upotrebio je Eratosten, bez sumnje, za posmatranje neba, pa se sigurno još odmara. Zato imamo dovoljno vremena da prošetamo po varoši.
Što duže šetamo, sve se jasnije osećamo u internacionalnoj varoši. Ova dva nakinđurena vojnika su bez sumnje Gali; to vidim po njihovom govoru, gestovima i pogledu kojim gutaju žene. A imaju i čega da se nagledaju.
i opraštam se sa Aleksandrincima; ta ni na njihovom gospodskom stolu ne bih mogao biti bolje počašćen nego na našem, bez srebrnog i zlatnog posuđa i umetničkih amfora.
Zemljina kugla, iz koje su strčale one dve prave, lebdela je bez prestanka pred njegovim očima. On posmatraše te dve prave koje idu iz Aleksandrije i iz Sijene ka Suncu, i šetaše, u
Tako smo, bez uvoda i objašnjavanja, mogli preći na samu stvar. Tu mi gospodin Ministar pročita poziv Vaseljenskog Patrijarha, koji
I u tome je kalendaru svaka četvrta godina prestupna (kao i u Julijanskom: ona čiji se broj dade bez ostatka podeliti sa četiri), no to ne važi za sekularne godine. To su one godine koje se svršavaju sa dve nule.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
često uz primenu onomatopeja („…patka rano pa pa kvičet/ i pačiće pogleda/kukut tako ku ku vičet/svima radost bez sljeda/… guska gačet, guščad vodit/ gusak smjehi ga ga nosit.
Dečja potreba za igrom i slobodom, opevana bez vaspitne „senke“, kao da priziva „Begunce od kuće“ Lj. Ršumovića koji beže „samo da se sklone“ „u neku slobodu“ i
Patka rano pa pa kvičet i pačiće pogleda, kukut tako ku ku vičet: svima radost bez sljeda. Jastreb iščet za lov k sreći, vrapci glede da b' pobeći. O zlatoje proleće!
Popović: Badnjak (knjiga za decu) Jovan Miodragović: Zagorkinja ili život naš u šumi i bez šuma (poučna proza) 1881. Pokrenut list Srpče u Beogradu 1882. Stevan V. Popović: Mali svet Stevan V.
Stanković, Borisav - TAŠANA
A ti, i bez nas opet nisi sama. Eto: sluge, momci, toliki svet. Da je druga na tvome mestu, bila bi srećna, ponosila bi se, a ti...
Lepršaju se po zidovima okačeni dugački svileni peškiri. Blešti se veliko ogledalo, sada bez crnog vela. Prozori širom otvoreni. Bije jutarnja svežina i svetlost.
straha što sam Turčin i što mogu zulum da činim, već iz ljubavi, kao brata, a najviše iz sažaljenja što sam siroče, sam bez igde ikoga, što od begovske milosti živim dok jednoga dana, ko zna u kojoj mehani i pod kojim ćepenkom u čaršiji, ne
« Sada sve to izgubih, Nazo. I zato, ovo je poslednje veselje. Sutra, na konju ili peške, odoh odavde, za uvek. Jer bez nje, njene kuće, ne mogu, a k njoj — ne smem. Pokušah da sam sebi sudim a ruka — kukavica drhti.
NAZA (uzima nož natrag i vraća ga Sarošu): Nemoj, da ti se smeju begovi kada te vide bez oružja. Čuje se svirka Cigana, čočeka i njihov dolazak. Ispred njih igrajući momak Kosta koji ih je zvao.
BEGOVI (grleći se sa Sarošem): Gde si, bre, kako si, Saroše? Ubi nas dosada bez tebe. Nema veselja bez tebe. (Sedaju i izvaljuju se po minderlucima.) REŠID BEG I znaš kao da si pogodio.
BEGOVI (grleći se sa Sarošem): Gde si, bre, kako si, Saroše? Ubi nas dosada bez tebe. Nema veselja bez tebe. (Sedaju i izvaljuju se po minderlucima.) REŠID BEG I znaš kao da si pogodio.
Ali, hm, sad ću ja. (Ode.) AHMET BEG (veselo): O Saroše, Saroše. Gde si bre, Saroše? Naše kuće opusteše bez tebe. Toliko teferiče pravismo, a tvoja pesma ne ču se tamo, kod nas. SAROŠ Ne pevam ja po porudžbini, po ćefu vašem.
šamijom, da joj prašina ne pada na kosu i lice, obučena u svakidanje odelo, samo u jeleku, sasvim nezakopčana, bez pojasa, već između jeleka i šalvara velika razdaljina. Ulazi Stana.
»Digni se!« »Stani!« Na šta? Da se dignem, da stanem? Treba da ima na nešto da se oslonim. Da imam bar zanat. Bez oca, bez matere a mali, slab, nesposoban za zanat, mogao sam samo kod berbera da poslužujem goste i tu ostanem.
« »Stani!« Na šta? Da se dignem, da stanem? Treba da ima na nešto da se oslonim. Da imam bar zanat. Bez oca, bez matere a mali, slab, nesposoban za zanat, mogao sam samo kod berbera da poslužujem goste i tu ostanem.
TAŠANA (uzrujana, potresena): Crni Saroše, crni! (Ustaje i hoda.) Ali ipak, tvoje je bolje. Sam si bez igde ikoga, ali bar si bio svoj. Što si želeo to si učinio. Kud si hteo tamo si išao, pevao, pio.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
zašto sugrađani ne prihvataju siromašnu sposobnu decu, ili siročad bez matera?... zašto je sve to gola istina, a ne šarena priča?
Jeste li zavirili kadgod u radionicu gde sede, u fuseklama i prslucima, šnajderski momci? Tvrde četvorougaone stolice bez naslona s kojih se oni satima ne dižu, i koje im kosti stružu i butine presecaju, pa siroti samo odlažu nogama.
Koliko što blesnuše, bez jednog škripa ispadoše makaze iz platna. Još dva tri puta tako, i pojavi se fini model pantalona.
Posle se ono čulo više i više, na pijaci, u odborima zanatliskog udruženja, u opštini. Šnajderski momci bez rada i mali krojači bez materijala nisu ispuštali iz usta ime majstor Kostino.
Šnajderski momci bez rada i mali krojači bez materijala nisu ispuštali iz usta ime majstor Kostino. Nekim devojkama se učini da je novi majstor i porastao i
Na sebe meće odelo koje momci pokvare. Boji se starosti. Da li da se ženi? Nude mu i devojke, i udovice, s decom i bez dece, ali se on nekako okreće i od onoga što mu je par, i od onoga što bi trebalo da mu laska.
Jednom rečju, mali šnajder se zaleteo da se oženi. Ristana, naravno, bez ikakve libljivosti, pristade odmah na sve.
Rista vrlo dobro uči, ali je izbila kod njega jedna divlja naprasitost u naravi i jedan prkos bez granica. Seka počela da poboleva; ozdravi, popravi se, pa opet zenemogne.
Dadoše ga u obrtnu školu. Provede dve godine, izađe bez svedodžbe. Već momčić, a ništa da počne raditi. „Hoćeš ovo? ono? hoćeš u kaluđere?
E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba!” Sve je to bio prazan razgovor. Seka je hodala bez štapa i mašine, ali je noga bila osetljiva i lako zamorljiva, pa je devojka mnogo sedela u kući. Postade vezilja.
— „I za šalu treba pameti.”— „Ma, lepo ja tebi govorim da je Rista tvoja krv“ — „Idi, lezi, i ne pravi bez nužde zemljotres!” Rista je bio po liku i stasu sušta mati. Ali narav nije bila materina.
Ipak, na odjek pucnja skočio je u kafani mladi, neobično lepi Stanoje, starešina poglavarstvene straže, i bez šinjela potrčao prema kasarni. Kad je stigao do ugla, odjeknu drugi pucanj, i nesrećni mladić se sruši mrtav na mestu.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
KNjIŽEVNOSTI Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Jovan Sterija Popović ROMAN BEZ ROMANA „Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske
ask.rs. 2009. Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI Jovan Sterija Popović ROMAN BEZ ROMANA Sadržaj PREDGOVOR 3 ČASTICA PRVA 5 VSTUPLENIJE 6 ZAGONETKA 14 ČASTICA DRUGA 26 REČNIK STARIH, STRANIH I
PRVA 5 VSTUPLENIJE 6 ZAGONETKA 14 ČASTICA DRUGA 26 REČNIK STARIH, STRANIH I MANjE POZNATIH REČI 49 ROMAN BEZ ROMANA (ŠALjIVI ROMAN) Prečestnjejšem gospodinu STEFANU POPOVIĆU, arhimandritu S. Arh.
nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije da lažu palo proterani bili, i tako naša Roksanda morala je bez pohvale po sokaci svoju lepotu nositi.
On naposledak tvrdo misli da ne bi bez polze bilo kad bi se ustanovilo da golobradi učenici od izdavanja svojih exercіtіa correcta prestanu, i da nijednom
Osim sviju mu se obače najbolje dopadne Velimir i Bosiljka; tako po svetu ići i tolike zemlje, naročito Egipet, bez krajcare viditi, toliko bez muke trpiti da svoju ljubeznu jošt lepšu nego što je bila nađe, koja je više gotovo nego on
najbolje dopadne Velimir i Bosiljka; tako po svetu ići i tolike zemlje, naročito Egipet, bez krajcare viditi, toliko bez muke trpiti da svoju ljubeznu jošt lepšu nego što je bila nađe, koja je više gotovo nego on trpila — to je za Romana
zabavljaše se s pravilima po kojima se bez izuzetka svi romani pišu. I Robinzon Kruse na njega ne malo vpečatlenije učini.
I Robinzon Kruse na njega ne malo vpečatlenije učini. Toliko godina u pustinji bez ljudi, i potom stra od divjaka! — On zapita svoga poočima gde su ostrovi na kojima divjaci žive, da on k njima otide,
što svaki otac želi da mu je sin bolji nego on što je sam; a može li za mene ljubezniji — premda duhovni sin, jer je bez matere rođen — biti nego što je Roman?
frajlica ji rado gledi, koja je također sa svilom i kadifom svoje rugote pokrila; šilje im honere s mnogocenom lepezom, bez koje bi morala jezikom, i naravno, ne uvek dobro izražavati.
No sad, g. Diogen, imate li volju jošt nas za naše aljine ismejavati? Vidite, naše zlato svetli i bez vašeg fenjera, a ja mislim da se i vi ne bi srdili kad bi vam ko novu aljinu poklonio; no budući da se niko ne usuđuje
Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA
je sve svoje godine Zaradio zmijoglavi štap Uzjahao je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I grade mu živi zlatokrug U riđoj mu
svoje godine Zaradio zmijoglavi štap Uzjahao je štap Vratio se na zemlju I tu našao i svoje i sebe Živi bez godina bez smrti Okružen svojim vukovima SVETI SAVA Oko njegove glave lete pčele I grade mu živi zlatokrug U riđoj mu
crvenoj pećini Da se porodi Kud god krene Stado za njim ide Tutnje brda od kamenih koraka Zastane na proplanku Žutom bez prilaza Kamen po kamen muze Poji žedne vukove Gustim kamenim mlekom Što se u sedam duginih boja preliva Jaki zubi i
hrastovine Za stajaće zvezde vezuje Pere šape svojim vukovima Da tragovi mračne zemlje Na njima ne prežive Putuje bez puta I put se za njim rađa SVETI SAVA NA SVOME IZVORU Gleda u kamenu Svoje treće oko Vidi u nepristrasnoj vodi Svoj
u pesmi kosa na ovom polju BOJOVNICI SA KOSOVA POLjA Ovde gde smo Zagospodarili smo plavim poljima I rudogorjima bez podnožja I venčali se Svaki sa svojom zvezdom imenjakinjom Ovde u carstvu koje smo stekli Skrštenih ruku na
slatkoj Po rogatom mesecu na čelu Po šarci u oku Ne bi li nas bilo Za cvetnim ključem postojanja Na dno mora pasje krvi Bez osvrtanja bezbudućni za mnom Možete li Na nož zemaljsko im i nebesko Smrt je nas odavno sita Na nož kurjaci moji
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Kako su mi na taj način stvorili donekle reputaciju čoveka bez duha i talenta, poče se šaputati da mi ta reputacija daje dovoljno kvalifikacija za člana akademije nauka i umetnosti,
Tom prilikom je krojač, bez obzira na to što će doći u sukob sa uzvišenom umetnošću, tako isprebijao labuda kako može samo jedan čovek zastarelih
— A jesi li bar iskupio ljudske bolove? — Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života. — A jesi li bar poznao i video život taj?
godine“, već: „On je ugledao svetlost milikerc-sveće, 8. oktobra 1864. godine. Odmah, na prvome koraku po rođenju, no bez mojega učešća i krivice, napravio sam zbrku u kući.
samo morao da ispijem sto grama ricinusa (otada mi ni dandanas ne valja stomak), a jednom sam opet pao u fras, i to bez ikakvog naročitog razloga, već više iz pakosti prema doktoru koji me je na po sata pre toga pregledao i rekao da sam
Glavne odlike ovoga gramatičkog oblika su: a) imenice toga roda prilagođavaju se zamenici „ono“; b) imenice toga roda, bez obzira na pol, sve nose suknjice i v) imenice toga roda nose obično takva neka budi-te-bog-s-nama imena, da ni iz njih
Uostalom, samo bez te prostosrdačne dečje iskrenosti, zar se ta ista sujeta ne javlja uvek i docnije kod čoveka? Mlada gospođa Olga dobila
I mada takva dečja pitanja izgledaju i besmislena i smešna, ja ipak nalazim da ona nisu bez izvesne logike, koja je detetu jasna, jer gleda na stvari i pojave nepomućenim pogledom, a koja je starijima nejasna,
Moj jedan prijatelj, sećam se, napravio je u mladosti jedan korak u život bez pantalona i vrlo je rđavo prošao. Pantalone su ne samo izraz pola već i izraz vrste, jer tek kad obučeš pantalone,
Sebi sam zadržao portfelj spoljnih poslova. Tada još niko od nas nije znao za onu lepu i tako korisnu ustanovu ministra bez portfelja. Mi smo, doduše, znali za portfelj bez ministra, ali ministar bez portfelja izgleda da je docniji pronalazak.
Mi smo, doduše, znali za portfelj bez ministra, ali ministar bez portfelja izgleda da je docniji pronalazak. Da je toga tada bilo, ja bih, razume se, na sebe
Mi smo, doduše, znali za portfelj bez ministra, ali ministar bez portfelja izgleda da je docniji pronalazak. Da je toga tada bilo, ja bih, razume se, na sebe primio tu tešku brigu da
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Naša je artiljerija tukla bez prestanka njihovu pešadiju i držala je još uvek na izvesnom odstojanju. Jednoga dana javi nam se jedan pešak: –
Položismo ga na zemlju, ali na njemu ne nađosmo rane... Ležao je on kao mrtav, gotovo bez svesti. — Ostavite ga malo na miru, to je jaka kontu zija. A gde je udarilo? — zapita komandant vojnika.
Kontuzija je teža od mnogih rana — kaže potpukovnik Petar i pokaza na kapetana Vlaskoja, koji je nepomičan i bez svesti ležao na zemlji. Vojnici žurno odneše i kapetana Vlaskoja.
Od gruvanja topova i strašnih eksplozija ne čuju se više pucnji pušaka. Sa baterijama je izgubljena svaka veza, i sada, bez ikakve uloge, stojimo u ovoj rupi sličnoj grobnici. Osećamo se kao osuđenici na belom hlebu...
Drugi su vukli ranjenike. Neki konji su jurili bez jahača. Topovi u besomučnom naletu ruše ograde, obaraju drveta, probijaju se kroz vrzine, preko jendeka...
A znao sam da svuda okolo gamižu vojnici. Možda i zbog njih, jer se ljudi u ovim mračnim noćima ubijaju bez prethodne obznane. Na putu se nešto isprečilo... Kao čovek!... Zastadoh. Naprežem oči, a laka drhtavica me obuzima.
— Osetio sam ja neku tišinu i sad sam baš pratio podnarednika da uhvati vezu sa pešadijom... Bez larme! — Viknu kroz stisnute zube i ode među vojnike. Svoj zadatak izvršio sam i premišljam da li da se vratim.
Pred nas iskoči neka prilika. Reč mi zastade u grlu. U mestu, okretoh konja, gotov da poletim kao bez glave u noć. — Stanite, stanite! — čujem gde nepoznati govori. Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?...
— Onda se priseti: — Je li, stari, kakav je to put? — Dobar... za kola... — Svejedno. Nemamo vremena. Jašite! Bez larme, govora, niko da ne pali cigaretu. Ti, stari, idi napred! Polazi! Kretosmo lagano kao pri pogrebu.
A tada galop... pa šta kome Bog dâ. — Dobro! — prihvati odmah poručnik Kosta. — Objasnite ljudima, da se ovo obavi bez ijedne reči — sa naglaskom je izgovorio komandir poslednju rečenicu. — Čekajte...
Bugari su prešli granicu... Vatreni i ubistveni obruč se sve više stezao. Sa izvesnih položaja odstupamo bez borbe, da nam neprijatelj ne bi zašao iza leđa.
Ovo srednje stanje, večito odstupanje bez borbe, teško se podnosilo. Da se slučajno našao energičan vođ, poslušali bi ga bez pogovora, ma u kojem pravcu ih
Petrović, Rastko - PESME
duša pomrlih stolu bude prizvata; U čas evo Dantona, za njim evo Marata: Bolno se grče prsti i lede, A glas je suh i bez jeka, Ponoć je prošla, dva sata, I mrtvaca glave blede i sede.
Pod prozorom talasom srebrnim šumi reka A glas joj je suh i bez jeka, Suh i bez jeka. Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada I tri vođe revolucije, igramo se, kartamo.
Pod prozorom talasom srebrnim šumi reka A glas joj je suh i bez jeka, Suh i bez jeka. Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada I tri vođe revolucije, igramo se, kartamo.
Ta između tisuću nadsvedenih mostova gle, Pa ukrštenih, pa nadvišenih, gora svih lukova, Stigli smo da međ svodove bez broja postavimo i rebra svoja. Pa gle, pa kako! U gore, u divne zelene gore, U strašne zelene gore, Pa gle!
meka dlaka il' runo, alga po njemu leže; Sa dna jezera lovcu dižu se isparenja: Otrovan njima lovac malaksava, usamljen, bez leka; Kroz dušu otiču mi pesme u polja predaleka, Kroz dušu, kroz mlaka ogledala uglačanih reka, Sve do čudnih jezera
Evo ovako ćemo umreti: Bez glasa, tiho, mirno, Kroz tihu noć srebrnu, A po jezeru zaspalu, Otploviće Smrti čun; Iskradem li se kad sija mesec pun.
Snim: bogumile gone usana žeđju puklih ko raka I nezasitljivih bola, umornih, samrtnih bez leka; I tu se životu smetalo da teče, da veličanstveno sviće jutro, a plodonosno leže veče Moćno.
Čovek sneva o ljubavi, A ljubav sanja o letima bez bolova I ljubav sanja o zimama bez mrazova, Pokatkad da je šteta raniti Nevina srca: zbog toga će se ljubav propiti.
Čovek sneva o ljubavi, A ljubav sanja o letima bez bolova I ljubav sanja o zimama bez mrazova, Pokatkad da je šteta raniti Nevina srca: zbog toga će se ljubav propiti.
njemu je dobro i da se obesi U zrelom nekom voćnjaku Sred mraka Bez zraka, Zamro. Konopac jedini od njega nosi sreću, A skromno, mesto palata, nastaniti toplu vreću Pa u reku. O bede!
U krugu eksploziva aeroplani igraju igru proleća. Ko ide? Novo vreme. Šta nosi? Ruke bez prstiju. Jest, patrljice same, ali violinu zadobismo.
Ljudi bez jedne noge i žene bez pola glave Sići će da poljem za plugom pođu U zelenkastim odećama, u crvenkastim čakširama, Za
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
A čemu i da pamte? Zar suncokreti ne postoje zato što postoji Sunce? — Bez sunca ne bi bilo ni suncokreta! — reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan, okretali ka
— Bez sunca ne bi bilo ni plavocveta, ni ivančica, ni belih rada, ni bulki! — pevala su uglas šarena livadska deca, odbijajuć
Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! — gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za
Koješta! Sunce je značajno samo onima bez korena! Mi, koji imamo koren, možemo i bez njega! — gnevna i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne
A starac Milija kaže: — Ili će dečak napustiti kulu, ili će u njoj ostaviti glavu! Bez Mesečevog cveta nema mu ozdravljenja! — Potražićemo i naći cvet! — kažu otac i majka. — Dečak ga sam mora naći!
Podiže Vedran glavu uvis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plava maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta? Pođe mališan dalje.
— letela je Kapljica mučena sumnjom je li Cvet čuo njene reči, ili je ostao dole bez snage da se odbrani, bez mogućnosti da se nada.
— letela je Kapljica mučena sumnjom je li Cvet čuo njene reči, ili je ostao dole bez snage da se odbrani, bez mogućnosti da se nada. Uzalud su joj druge kapljice govorile da to nije ni važno: zemlja je puna cveća!
— Još malo, još maličko! — hrabrila je svog nebeskog konjića. — Moj Cvet se rađa samo jednom u stoleću. Može li bez mene da se rodi? — dan kada je Cvet trebalo da procveta bio je blizu, sve žudnije je hitala Kapljica k istoku.
Ali, ljudi su s nelagodnošću sklanjali pogled, slegali ramenima i odlazili bez odgovora. Dečak je samo svojoj majci bio pametan i lep.
— Šta da radim? — pitala je i drvo, i potok, i zvezdu, i žabu. — Gde da nađem sreću svoga sina? — ponavljala je, bez prestanka, dok ne dodija Istočnom vetru njena jadikovka, pa reče: — Svoju sreću tvoj sin mora sam naći.
Neka se nastani negde u blizini, ali neka živi sam. Pognute glave, bez otpora prihvati Belko svoju sudbinu. Ali, biti blizu plemena, a izdvojen, bilo je gore nego biti sasvim odbačen, jer
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Sve su rukom birane. Evo i vino što je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno. TOMA (odobrovoljen, pruža ruku Marku): Hvala, Marko.
(Koštani): Ti ispred mene. KOŠTANA (se izdvaja i seda). MITKA (ostalim čočecima): Vi do njuma, oko njuma. Ali bez dajre... jedno do drugo. ČOČECI se izdvoje, sedaju oko Koštane malo ponizno. MITKA (gledajući ih): Takoj!
Šta učini? Kuku, aman, gazdo! GRKLjAN (rasplakano): Stari smo, gazdo! Za hleb ćemo bez nje da pomremo i izginemo!... ČETVRTI ČIN Ciganska mahala. Sniske ograđene kućice.
Šantić, Aleksa - PESME
O mili časi, kako ste daleko! Vi, draga lica, iščezla steko'... ste davno! Pusta je soba... moje srce tavno... I bez vas više ja sreće ne steko'...
A u grivni biće slova Od bisera, alemova: Ovaj darak onaj dade, Što pred tvojim sjajem pade, I što sniva bez pokoja Do dva mila oka tvoja! Kupiću ti zlatnu grivnu, Divnu Grivnu!
sve me čežnja mori, Sve mi nešto srce uzdiše i gori; Pa ti nemam, brate, ni mira ni stanka, Nego duge noći ja bdijem bez sanka I stišavam srce i njime se mučim, Pa do zore tako pameti ga učim; Ali ludo srce ne čuje šta zborim, Nego me
bolan druže, kad neđelja svane, Na avlijska vrata kada Mara stane, Bih, tako mi boga, adžamija postô, U mehani pio i bez groša ostô! Jer, da samo vidiš, u lijepe Mare, Kakve li su, puste, dimije od hare!
Dok slavuj pjeva i zvijezde sjaju I rasipa se miris jorgovana. No sve je prošlo... Kô jablan bez rose Sam ginem sada i u čežnji stojim... Noć sjajna, ko da svila vaše kose Polako šušti po oknima mojim. 1905.
Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!
Ja čujem: naša srca biju tiše, Tvoj stisak ruke nije onaj prvi; Hladan, bez duše, bez vatre i krvi, Kô da mi zbori: nema ljeta više!
Što moje bašte ostaše bez grana I slatka ploda, što rađa i zrije Na vatri sunca?... Gdje su jorgovana Vijenci plavi?...
Iznad gluha grada Svud slepi miši kruže, i u tami Buljina buče... I senke bez broja Sokakom grnu, i svaka kuca mi Rukom u prozor, kako prođe koja... Ti ne znaš...
I ja se, evo, tvojim smradom trujem, I svoj nos stiskam i na tebe pljujem, Rugobo gnusna bez časti i ljudi. 1908. O BORE STARI...
1908. HAJDEMO, MUZO Hajdemo, Muzo, iz ovoga kruga, Iz lude vreve i huke i praske; Željan sam lica bez laži i maske, Željan sam pola, dubrava i luga.
Hajdemo, Muzo, iz te lude praske, Željan sam lica bez laži i maske, Željan sam tople riječi i zbora. 1908. VEČERNjA ZVONA Predsutonski je čas.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Ali za nastanak epske poezije, pored ove težnje (i za samu ovu težnju), neophodni su i određeni socijalni uslovi, bez kojih ona ne može da se pojavi ili se gasi.
U prvo vreme, i kao posebna pesma, ona je bila neodvojiva od muzičke pratnje, a kasnije je kazivana i bez toga. U razvitku epske poezije uočene su tri etape.
Od toga narodni pevač ne odstupa. On gleda sa simpatijama na krala Vukašina kao na učesnika u boju na Marici, ali ga bez milosti optužuje kao razbijača Dušanovog carstva.
Ostavljen samom sebi vekovima, bez prijatelja, bez saveznika, okružen ledenom ravnodušnošću „kulturne“ Evrope čiji je mir branio, licem u lice sa jednom
Ostavljen samom sebi vekovima, bez prijatelja, bez saveznika, okružen ledenom ravnodušnošću „kulturne“ Evrope čiji je mir branio, licem u lice sa jednom mračnom silom
Prve su u desetercu (kratkom stihu), s cezurom posle četvrtog sloga, i bez pripeva. Druge su u dugom stihu, najčešće od petnaest ili šesnaest slogova, s cezurom posle sedmog ili osmog sloga (a
Eto, na primer, on je kako kazuje jedna pesma pomorio devetoro braće, pomorio ih bez razloga, a onda se ipak sažalio, podigao najmlađeg brata iz groba i poslao ga sestri u pohode.
Na nju se često gledalo kao na nekakvo niže biće, koje je kadro da bez razloga izmišlja i čini svakojako zlo. No, s druge strane, pesma je sačuvala divne, mučeničke, duboko ljudske ženske
nego da boj treba tek da nastane, jer je vojska Momčilova samo ustukla ispred sile, ali se povukla u potpunom redu i bez kolebanja. Stoga Kantakuzin rasporedi vojsku u tri pravca.
Kad je sreo devet bratskih konja bez jahača, kad je video da su braća izginula, toga trenutka su mu malaksale ruke „od žalosti za braćom rođenom“ i više
koji je ovo stavljao na hartiju negde oko 1499, ne pominje Vuka Brankovića kao izdajnika, a o njemu govori odmah zatim, bez ikakva znaka sumnje.
kad je jedini bog doneo odluku o porazu. Zašto se boriti kad bog hoće poraz? Treba umreti, a to se može i bez borbe dovoljno je za to pričestiti se i narediti se.
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
ljudi zajedno znaju sve stvari Knjiga glavu čuva šubara je kvari U SAMOĆI U samoći Sreća nam se ruga Nema ništa Bez najboljeg druga Drug će drugu Da ublaži tugu Drug drugove U svatove zove PUĆI ĆU OD SMEJALICE Pući ću od
U svatove zove PUĆI ĆU OD SMEJALICE Pući ću od smejalice Kad čujem za grejalice I šporete na struju Kuća bez dimnjaka je kao šator I samo onaj ko je mator Kao penzionisani navigator Greje se uz radijator I to mi je neka
je kao šator I samo onaj ko je mator Kao penzionisani navigator Greje se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom
i klekinje Samleću te u mekinje Mada imaš gadnu njušku Poješću te kao krušku Neće biti grdna šteta Sejaću te bez rešeta Jašem dobro pucam često Mesiću te kao testo Mada šerif ima značku Prebiću te kao mačku Laje kojot iza
ubitačno Al ponekad mnogo znače Ceo život preinače Iz korena Mak u štrudli To je jasno Ne deluje gromoglasno Al bez maka šta će testo Čami gorko kisne često Pusto mu je Jedno zrno Evidentno Čak deluje dosta štetno Al kad rodi
DO SELA PUTELjAK Od sela do sela puteljak I bagremi se stisli Puteljkom ide seljak Vodi konja i misli RADILI SMO BEZ GREŠKE IĆI ĆU KUĆI PEŠKE MAKAR PAO NA PRAGU AL POŠTEDEĆU RAGU Konj gazi prašinu meku I misli o čoveku ZNAM DA
danu Osamdeset šest hiljada sekundi Čovek može ispratiti Osamdeset šest hiljada ljudi Samo jedan lik Ne nestaje bez traga Kada odlazi Osoba koja je draga U jednom danu Dvadeset četiri duga sata Dvadeset četiri gosta Možete
jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna ruža bez pupoljka Bio jedan tužni alas Mračan kao mračni talas Srce mu je htelo pući U malenoj praznoj kući Koju grle kao
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Kraj njegova groba, pod kruškom divljakom, za vrelih ljetnjih dana hladuju čobani. Okupe se oko kamene nadgrobne ploče bez natpisa, naherene i obrasle mahovinom, pričaju i smiju se, a kad u širokim bukvama zašumi vjetar, dječacima se čini da
Dječak je bio siroče, bez oca i matere, stric ga je othranio i podigao uz pomoć dječakova djeda i nikad ga nije, koliko se zna, istukao.
i prodao kuju čak u drugo selo, ali se dječak od tuge odmah razbolio, legao u krevet i smrknuto izjavio da će da umre bez svoje vjerne pratilice. — Eto ti baš, kad nema Žuje, nek nema ni mene!
— Eto ti baš, kad nema Žuje, nek nema ni mene! I vjerna životinja nije mogla bez svog malog gospodara, pa je kod novoga gazde čitavu noć zavijala, sve dok nije prekinula lanac i drugog jutra dojurila
Na posao, momci! Počeše da rade bradve, sjekire, pila. Radilo se veselo, bez predaha. Mali Nikolica dovlačio je čitava naručja paprati, mahovine i po punu vreću suva lišća.
Doći ću ja ovamo. Okrenula se, odlučna i ljutita, i bez riječi se uputila kroz Gaj. Dječaci su začuđeno gledali za njom. Ko bi se to od Lunje nadao, od one tihe ćutljive Lunje.
— Nije duboko. Eno, vidi se dno. Nema ni pola metra. Pogledaj. Zurili su dugo u tajanstvenu bistru vodu bez riba, bez žaba, bez ijedne travke.
— Nije duboko. Eno, vidi se dno. Nema ni pola metra. Pogledaj. Zurili su dugo u tajanstvenu bistru vodu bez riba, bez žaba, bez ijedne travke.
Eno, vidi se dno. Nema ni pola metra. Pogledaj. Zurili su dugo u tajanstvenu bistru vodu bez riba, bez žaba, bez ijedne travke.
— Bogami, ja se ne bih usudio — prošaputa Mačak. — Naročito ne bih bez rezervnog umetka za lampu. Zamisli: izgori ti baterija, a ti ostaneš u mraku, u vodi.
Svi su već odavna na okupu, ali nema dvojice najglavnijih: voće Jovančeta i majstora Mačka. Šta se može početi bez njih dvojice? — Da nijesu stigli prije nas pa nekud otišli? — upita Nik Ćulibrk. — Teško da jesu — posumnja Stric.
— Ih, kokodakati! Nemoj ti mijaukati! — dočeka ga Lunja i poče da pocupkuje i da se ruga, ali bez imalo zlobe. — Mačak, mačak, mačak!
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
i čovekoljubivi zemljoradilac Još za neku godinu više zaštedeo Tu voćku poricanu s nerodstvom, I ne iseče je iz korena bez vremena, A neka to dopusti zimnjim godom Opkopati joj se i obasuti s gnojem.
Ja tebi, mome životu, kano grob otvorih moje grlo, a ti mi uljeze u ovaj grob i životom me obdariva! Bez tebe, kano bez tekuće vode, naša je duša kano suha zemlja; ništa na njoj ne raste krome jedno trnje.
Ja tebi, mome životu, kano grob otvorih moje grlo, a ti mi uljeze u ovaj grob i životom me obdariva! Bez tebe, kano bez tekuće vode, naša je duša kano suha zemlja; ništa na njoj ne raste krome jedno trnje.
Rana sasma pozleđena bridi; bolest nejma zdravlja ni oblakšanja: lakomstvo bez izma, i džimgrizanje, život rashaljen; od sad najma vam više grehom proštenja!
i svako ovde osećanje iz tela, i zaseknu vodenični žrvnji više mleti, zubi žvatati, — šupljine pocrne, prazne ostanu bez pčela duplje i dućani se izpozatvaraju od pazara, nestane žuberenju ni graji nikakva glasa, i vrata se zamknu, i slete
nikakva glasa, i vrata se zamknu, i slete se crni vrani na ogled, te sve pesnjive ptice zamuknu logom dole virući se bez pokreta u strnjicu praznu, (gladeći uvis, a golem strah na putu)... — svaki visoki dub stropoštat će se dole!
našim očima, na umu, obnoseći nam onaj nezagašeni, uvek plantiti oganj u duboku, bezzornu, večitu noć, bezmesečnu i bez zvezda, misleći se kakvo će ono dobi biti na sudnjem danku.
Te rad tebe, čoveka, bih i ja čovek. Bez nijedne mi pomoći mrtve oslobodih, i zarad tebe na zemlji od tvoje kćeri devojke-matere mi rodih se i obrezan po
Da vidite mater, koja je bez brige i bez ijedne muke na svijet dete nedoznano porodila, a sad eto, od muke strele me pronuzuju!
Da vidite mater, koja je bez brige i bez ijedne muke na svijet dete nedoznano porodila, a sad eto, od muke strele me pronuzuju!
A da ja li, samo jedna među majci tužna bez milosti ostajem! Ta smiluj se, kraso moja, i štogod mi reci, da se od tuge ne raspadam! ...
Plakala je Rahila za decom neutešno. Tako i ja plačući jecam bez ustege Vladiku Gospoda, koji je plač Evin zaustavio.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Pa i vi, poštovani čitatelji, bez razlike pola i starosti, zvanja i zanimanja, izvesno da znate tu pesmu o lepoj Zoni.
Mane je sada uzeo i jednog šegrta, koji već pola godine dana — od poslednje slave Manine — kako ide bez kape, čupav i gologlav, jer još nikako ne može da se seti gde je izgubio kapu. A u mogućnosti je da drži i kalfu.
I tako je taj ispad u novinama imao za posledicu da se učinio taj preokret u životu Maninom. Uostalom, i bez toga ne bi se dugo čekalo na to, jer tamo, na Istoku, ranije se i sazreva a ranije i stari.
I on oseća da ne može više ovako ostati! Ukratko, čudi se kako to može i jednog dana biti bez „domaćice“! Nalazi da je to najlepša ženska i da prosto ne može bez nje; ona je samo za njega stvorena, a on za nju!
Ukratko, čudi se kako to može i jednog dana biti bez „domaćice“! Nalazi da je to najlepša ženska i da prosto ne može bez nje; ona je samo za njega stvorena, a on za nju!
? — reče prekidajući razgovor. A zatim metnu šubaru na glavu i ode ljutito. — Nije bez ništo! — reče Jevda posle dužeg razmišljanja.
ufati’ tag niki stra’ i zort; — zašto si premećem po moj pamet, pa ufati’ i priseti se za mnogo, ta reko’: More, neje bez ništo!...
E, neje tako baš bilo i pređašno vreme, neje!... — Ba! Bilo je! Bilo je, ama neje tako bez red bilo! Pantiš li, hej—hej, damno, što učini onaj Miče Vačin... kad stanu ašik na onu čengiju Đulsefu...
A za njuma li, Zone, kupuješ tu alvicu?... — Jok! — obrecuje se Zona. — E, što gu treba alva kad su gu, ete, usta i bez alvu slatka i blaga!...
a džigljasto čupe Zone razvi se u vitku devojku Zonu, samo oči što ostaše one iste — krupne i tamne, s dubokim kao bez dna pogledom... Kao derište nije cenila ni mnogo polagala na lepotu svoju, a ni na to što je čorbadžijska ćerka.
Ali ipak, kad se mahnu šale, ozbiljno priznaju da se dive rodoljublju toga sveta, koji može da živi bez tolikih stvari, bez Blagoja tanc-majstora, bez parkova s garnizonom bandom i bez Pašonine sale!...
Ali ipak, kad se mahnu šale, ozbiljno priznaju da se dive rodoljublju toga sveta, koji može da živi bez tolikih stvari, bez Blagoja tanc-majstora, bez parkova s garnizonom bandom i bez Pašonine sale!...