Upotreba reči beše u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

u rukama onoga koji već umire, opet mu vedri mračnu stazu, putniku usamljenome... . . . . . . . . . . . . . . . . . . Beše novembar, žalostan mesec tužne četrdesetdevete godine.

pepeo zgario — ali za to poneko seoce, poneki je čeličan sin naroda, kao žrtva, pred krvavi sud izveden, i presuda mu beše — smrt. Tako su, dragi prijatelju, sudili Madžari Srbima, a tako isto i Austrijanci Madžarima.

boga slobode... I moj otac, dragi prijatelju, beše u to kobno doba osuđen — na smrt. Ali tu presudu ne mogoše dušmani naroda našega izvršiti.

u sivu maglu daleke prošlosti, ništa više ne bih poželeo no da mi niko u rodu sa drugog zločina ne bude osuđen... Beše Veliki četvrtak 1849. godine.

Dveri se otvoriše, a iz njih laganim i ozbiljnim korakom stupi moj otac. Još mu u ono doba beše crna brada, crna kâ ona odežda koju je, kao pravoslavni svećenik, strasne nedelje oblačio. U ruci je držao zlatan krst.

U ruci je držao zlatan krst. U crnim očima svetleo mu je oganj, čelo mu beše bledo, obrazi rumeni — svetli plamen pobožnosti i oduševljenja preobrazio je sve što obično beše u stvoru njegovu;

mu je oganj, čelo mu beše bledo, obrazi rumeni — svetli plamen pobožnosti i oduševljenja preobrazio je sve što obično beše u stvoru njegovu; zadrktaše mu usne, u suvoj ruci zatrepta svetlost zlatnog krsta.

Ma koji spahija u zemlji madžarskoj obradovao bi se ovakoj mobi, ali sad strepljaše, jer to ne beše gomila žetelaca, nego četa divljih osvetnika, koja ne tražaše bogate njive da ih pokosi, nego da ih svojom i dušmanskom

Izgledaše kao četa divljih Avara, s tom jednom razlikom što u našoj gomili ne beše nijednog ratnika. Starci, žene, deca — iz takoga se društva sastojao naš tabor, koji se i na najmanji šum, kao jato

Poslednji otpor srpski u Banatu beše na Tomaševcima. Malo se junaka skupilo da golemu silu madžarsku sa svoga ognjišta potisnu — al’ zalud borba!

Više sam puta po njemu molovao apostola Pavla, i svakome se dopalo to mudro i ozbiljno lice; svaka crtica na njemu beše puna izraza; svaka je pripovedala o večnom mraku podzemnih tamnica, o mučnoj samoći, koja se u vlažnome hladu

Pre stradanja beše strog, a sad ozbiljan, ali pun blagosti. Više puta sam ga sravnjivao sa prvim hrišćanskim mučenicima: pun dobrote i

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

O, kako klonuše na bojište tvrdo bankar iz Kelna, vinar iz Burgonje! Kakva beše jama, koliko je brdo, gde smo zakopali vojnike i konje! Kako su ćutljivi Česi i Tirolci!

Promenjen svet nas plašio, nov novih kraljeva red, al svak se brzo snašao: to beše isti svet. Ko pre pedeset godina, svako pronađe svoj grad, svoj krevet pun životinja, ovoj šlem, svoj nož, svoj

BOG OLUJE U LUGARNICI Beše li jastuk napunjen oblacima? da li na tom jastuku snevah da grmim i sevam, ili zaista sevah, radosno grmeći kroz

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Kad ja kažem Mijušku da hoću da idem da vidim cara, ne beše mu milo, nego mi reče: ,Ostani ti u Valjevu, a ja ću ići u Fenek.

’ Sad reče moj buljubaša Nikola Arsenijević iz Vukićevice, koji beše sa mnom došao: ,A nuto g’, kneže, Bog i duša, kake su mu noge tanke, ne ima ni čarapa u čizmama, no gole noge, a mi se

i odemo veseli, što smo opet našeg Hadži-Musta-pašu povratili u njegovu staru dobrotu, koga mitropolit Metodije beše poturčio.

Petar Jerić beše ubio jednog Turčina čamdžiju;1 i ja ga počnem karati govoreći: „Zašto, Petre, zamećeš kavgu s Turcima?

Dosta baruta i olova beše prilično, i dva džaka gotovi̓ fišeka. Sad ovde dođe iz Ranilovića Radoje Trnavac, i obraduje se kad vidi da smo mi

si u mojoj kući noćio, kad si odveo devojku iz Užica za tvoga kuma Joksu Prijepoljca; i znaš li kakav ti dobar đogat beše? Ne krij se, ne boj se, tvrda je vera, pre ću ja umreti nego vi.

Pođemo iz Harkova. Putujemo; vrlo jaka zima beše. I tako dođemo u davno poželani grad Moskvu. VI Dođemo u davno čuvenu i poželanu slavnu Moskvu, gde se odmorimo

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

To jutro beše nekakav svečanik, pa se iskupilo u mehani dosta ljudi. Neki seli po klupama pred mehanom, neki u mehani za stolove, pa

Marica Pavićeva jedna je po jedna devojka i po lepoti i po vrednoći. Taman beše iznela hleb da metne u peć, a sva se zapurila od posla i vatre te došla još rumenija dok eto ti Rake ozdo, gunđa nešto

Poranio gazda Raka i obišao zabran svoj, pa udario pored Pavića kuće — hoće preko livade dole mehani. Taman beše okrenuo niz potok, kad eto ti Marice s Janom Srećkovom — idu s vode.

Štrangovi jedni! — More ne udri tu decu — viknu nekoliko puta Sima, i žao mu beše đaka što ih učitelj onako dušmanski mlati, pa opuči naviše k osoju da obiđe krčevinu.

Pomoli se i učitelj, nazva: »dobar veče!« Seljaci odgovoriše. Začudo, što ti beše taj učitelj »dostojanstven« čovek! Često je u razgovoru mešao po neku stranu reč.

Svi posedaše za jedan sto ukraju, što beše pod oko svima gostima. Učitelj je veoma uvažavao ta dva praktikanta, i često je govorio da nije lako naći njihove

Odmah udariše jedan s jedne a drugi s druge strane puta, da ih Raka ne opazi, pa u stopu za njim Pomrčina beše gusta, a on nije baš toliko oštra vida da ih smotri. Uputio se pravo njihovoj kući, a govori sam.

— Koje? — Ovo ovde — reče gospodin i pruži prst na veliki svrdo jarmenjak, što beše zadeven u jastuk prednji. — Pa eto vidiš šta je... svrdo — odgovori Radan nerad da divani kad mu se hita.

— Eto torba? — reče Radan čisto sprdajući se, jer već beše video da je gospodin malo udaren obojkom. — Znam, znam... Nego šta si to nakupovao? — Opanaka, soli i još štošta.

— nazva svima skupa. — Bog ti pomog̓o, Radane! A odakle ti u ovo doba? — upita ga jedan, što već beše zabo prst u kaiš, i pogleda Radana. — Nisi pogodio! — viknu onaj što drži kaiš. — Daj cvancik!

— Nisi pogodio! — viknu onaj što drži kaiš. — Daj cvancik! — Baš si baksuz, Radane! — reče onaj što beše zabo prst, trgnuvši ruku kao oparen. — Eto, čim te pogledah, izgubih cvancik. — E, hoćeš ti kaiš!... Šta ću ti ja!

meri krivo i njega stigne prokletinja — prihvatiće onaj što je uvijao kaiš — Znaš kad ono, ima već valjda deset godena, beše nekako oko Ilijinadne ona velika hala i vetrina, tamo po Međedniku.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

U doba kad se događaj o kome pripovedam desio, Mačva je drukčije izgledala. Mesto njiva i pašnjaka beše tu gusta šuma. Hrast do hrasta, grm do grma, a česte tako guste „da nisi mogao guju za rep izvući.

Hrast do hrasta, grm do grma, a česte tako guste „da nisi mogao guju za rep izvući.“ A u toj starodrevnoj šumi beše ovde-onde pomalo krčevine poorape i zasejane.

Tu se, u jednoj drinskoj otoci, Starači, koja iznad sela teče, udavila devojka, jedinica u majke, koja beše s majkom došla u Jordan, u goste.

Danas je to selo veliko i ušoreno. Ima u njemu preko tri stotine poreskih glava; ali u ono doba jedva da beše pedeset kuća. Ama iako je bilo malo, bar je valjalo! Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu.

Pop Miloje beše pop na svome mestu. On je imao jednu uzrečicu kojom se dičio: — Ko je mom „Trebniku” došao - morao se pokloniti! I...

Sve što ti on rekne - rečeno je. On nikad nije ludu reč izustio. Čak i šala mu beše lepa; osećaš kako ti blaži dušu kao blagi povetarac. Savete je davao ozbiljno, ukore blago...

I kad pogledaš: svi u selu, počev od kmeta do čobanina, znaju zakon!... Živeli su složno. To ne beše selo ni opština, to je bila jedna kuća. Ako je veselje, veselje je sviju njix: ako je žalost, i ona je opšta.

Bili su svi uzovnici. Nije se pitalo je li bogat ili siromah, nero je li Crnobarac. Ta sloga njihna već beše prešla i u poslovicu. Druga im sela zavideše, a oni behu ponositi. Nego, u tom ponosu bilo je i taštine.

A to izdevanje imena beše tako duhovito!... Ako je ko dobio padimak od nekog Crnobarca, to je tako pristajao uza nj kao da se s njim rodio.

Tako su tekli sebi prijatelje. I zato su jadni Srbi morali klanjati i metanisati. Vlast subašina beše velika. Mogao je uzeti život čovečiji na dušu, pa - nikom ništa! Kome da se žališ?

Sve što si tada mogao raditi, to je da digneš oči k nebu; ali bog ne žuri!... Od Rače k Šapcu vodio je put. Beše to običan krčanik: oboreni grmovi, iskrčena česta, koliko da se ima kuda ići.

Taj put vodio je, severnom stranom, iznad samog sela. Ukraj puta beše han. Tu je stanovao subaša sa svojim pandurima. Zvao se Sulja. Prezime niti mu je ko tad znao niti danas zna.

Dučić, Jovan - PESME

POZNANSTVO Kada je poznah, nebo beše mutno, Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem; Jesenje vode šumile zloslutno, I sve očajno žurilo za mrenjem.

Glas njezin beše kô muzika tuge: I zato mišljah, u slušanju mnogom, Samo na prošlost, na jeseni duge, Na hladna neba, i na tužna

Poljubac njezin beše tih i ledan, Mramorni poljub; a kosa joj plava Odisala je setan miris jedan Bokora ruža koji docvetava.

— Sama vrba stoji... SAT Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno. Nad bezbojnom vodom mir večernji beše. Časovnik nevidljiv negde izbi mirno: Tad potonje ruže lagano pomreše.

hvata krvavijem svodom, I puši iz modrih maslinovih gora, Gordo, sa daleko raširenim krilom, Kružaše albatros... Beše u porfiri, Sav pokriven zlatom i purpurnom svilom: Izgleda duh strasni Dioklecijana Nad dragim se morem

I zec: zar lovac hiti? Zvezda pomisli: gle, noć s nova! A grob: o, da li sviti? SUSRET Jedne se noći beše srela, Na jednoj zračnoj stazi, Duša u nebo što se pela, i angel što na svet slazi.

SONATA Htedoh da mi ljubav ima lice sretno, Kao rečna nimfa, čije vlasi duge Veselo crvène; ali beše setno, I kose joj behu tamne, kô u Tuge.

kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge... I ti beše samo sen nečije sene... SNOVI Vaj! kako to boli reći jedno zbogom!

Na novu obalu ja ću nogom stati, Da u novom ruhu zagazim u cveće... Tako jadna duša nikad neće znati Gde beše kraj bola, gde početak sreće... SUZA Kô jesenja šuma tako umiraše Ceo jedan život tiho i nečujno.

Opet sam te sreo tamnu, punu sete — Braniš nevidljivoj suzi da poteče; Kô sen beznadeždni, tako, jadno dete, Ti beše pored nas celo jedno veče. Sve beše odavna nestalo međ nami, I ljubav, i mržnja.

Sve beše odavna nestalo međ nami, I ljubav, i mržnja. A naše dve strane Duše osećahu, ipak, kô u tami: Kipe dve-tri suze još

GAMA Ne! ta bolna ljubav koju srce naše Sad kune u svome očajanju dugom, Beše možda mržnja koja nas vraćaše Uvek u zagrljaj kobni jedno drugom.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Oh, bože, kakav je to pogled?! On gleda u nas; videlo se da gleda u nas, ali mu pogled beše uprt za čitav pedalj povrh nas. I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu. A lice!

Ali tek što sam bio otvorio vrata i video onaj Značajan pogled koji, kad su vrata škripnula, beše ukočeno upravljen povrh njih — tek sam, velim, odškrinuo vrata, a neki zatvarač koji osećam da je unutra, u meni, htede

A devojka isto onako seđaše, isto onako ruke držaše, isti pogled, suze — sve! I opet beše na njoj sve drukčije, sve kao obamrlo, obešeno, bez izraza!

Ali i Jocino čelo beše čudnovato. Da li to sa Đorđeve sudbine? — Pa zar se doktori ne nauče već jedanput na te utiske, zar ne oguglaju sve to?

Mati mu pruži. — Daj sve! — reče on. — Poslednjih deset dukata! — reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šaput, već nešto nalik na ropac. On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.

Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao.

Zalud mi čekasmo. I dan zabeli, ja i Đokica zaspasmo, a on još ne dođe. Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo. Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogah više zatvoriti očiju. Ustanem.

Sunce se beše rasplinulo u dalekoj prekosavskoj ravnici, i samo još povrh mesta gde ga je nestalo pružahu se u nebo dugačke, svetle

Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednom mestu, podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno i nestalno bludiše oko toga mesta, kao ono sasvim izdubena glavčina

Na njegovu licu ne beše onoga heroičnoga izgleda koji se kadšto viđa i na pensionovanim potpukovnicima, pa ipak ono te opominje na omarinu iza

Nije on, inače, bio baš ni vrlo razgovoran čovek, i večerašnje njegovo upravo napadanje na svakoga koga sretne beše samo očajnički pokušaj da razagna čamu. Zbog toga on opet juriša na kapetana: — Jeste li videli onoga s nogom?

Zvoni! Jelte da zvoni? Da platim! On opet istrča napolje, ali kad se vrati, na njegovu licu beše nestalo nestrpljenja, i glupa veselost levaše iz očiju na koje, po izrazu mojih zemljaka, već počinjaše curiti rakija.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

prilike, pohvalio je dobroga pastira paroha Spiru, a vidljiv dokaz i znak toga njegova zadovoljstva i blagonaklonosti beše onaj crveni pojas, na koji toliko vikaše pop-Ćirinica. — Zbog pesme, ni zbog čega drugog!

— Ništa, ništa; ne trudite se, gospođice, ja ću već to sam reče Pera i uze knjigu i stade je razgledati. Beše to neka nemačka knjiga, trideset sedmi heft Rinalda Rinaldinija, interesantnog romana iz razbojničkog života koji se

Šetnja je davno bila prekinuta, za čitavu nedelju dana, i u kući pop-Ćirinoj beše drvlje i kamenje na gđa-Sidu. Gospođa Ćirinica bila je sva zelena od ljutine, i čekala samo da se pop Ćira vrati i da mu

To beše kao neki odgovor na ranije pitanje, bar tako ga je Šaca, poznavajući — što rekli — lavirinat ženskoga lukavstva, razumeo

— Juf! — ciknu Jula, i trže se kao oparena od tarabe kad spazi Šacu koji joj, iako lep momčić beše, dođe sad gadan, gadan kao sam đavo sa onim njegovim smejanjem. — He, he! Tu sam, tu — ponavlja Šaca. — Sram vas bilo!

onako po banatski potkresani, pa izgledali nad usnama kao ivica ili streja dobro zbijenog i upravljenog krova od trske. Beše to osmeh pravednika koji spava i sniva kako polučuje nagradu.

Dakle... — Dakle, čujte! — reče Gabriela i pokloni se g. Kipri natarošu, koji ispušio beše lulu I krenuo se da prilegne malo, naredivši da se ona lubenica ne vadi iz bunara pre nego što se on probudi.

— Neću, slatka mamo! — veli Jula. — Zar je meni do pesme i do pevanja! — reče i ubrisa nos špicem od marame kojom joj beše povezana glava, pa udari u plač i pokri lice keceljicom. Zaplaka se gđa Sida; ne mogaše ništa reći, nego ostavi sobu.

— Čarda — jedna straćara, naherena na jednu stranu — beše prazna, samo jedan podaduo bojtar sedi za jednim dugačkim čamovim stolom, pa gleda iz budžaka kao pacov iz rupe.

Gđa Persa je bila nestrpljiva kao udavača, a besna kao furija. U srcu njezinom ne beše ni tolicno kol’ko jedna pčiodina glava mesta za milosrđe i praštanje.

Valjda se sad i sama uverila da može i to da bude. A sem toga, posle ovih podataka dobivenih od frau-Gabriele, beše joj, kad dovede u vezu s onim što je pre neki dan čula, sve jasno.

Izvedoše i mladu i dovedoše je do kola u koja behu najlepši i najbešnji konji upregnuti. I mlada beše divna. Plave oči kao nebo đurđevskoga dana, a pogled joj svečan i divan kao današnji svatovski dan.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Silom oterao varošanku te Taja opet mogao sam, u toj svojoj sobi da sedi, noćeva. Ali, od tada Taja kao da ne beše više onaj Taja. A zar i godine dođoše. Više nije jeo. Samo, kad ga pustiše u sobu, leže. Više ništa.

Umro koji od tih prosjaka, božjaka. Ne pamtim ko beše, samo znam da ga mrtvog našli negde u jendeku, u kipti, i poneli ga.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

što je maršovao na začelju kolone, onaj rep gusenice, pršte u strelce, siđe s druma i besno pojuri kukuruzima odakle beše iznenađen vatrom gonioca koji se od nekud probio.

U sred onoga užasa Hristiću sve beše jasno: crkva je bila meta. I kad nova četiri razorna zrna, sa zaglušujućom lomljavom prskoše u crkvenoj porti, on,

Afrika

Velika Kola bila su sve bliže na horizontu; sa druge strane, pojavljivao se Južni Krst. To beše sasvim drugo nebo. Toga jutra sam bez šlema prešao preko sunčanog prostora, a već sam po podne imao i glavobolju i

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna. Ono beše tu kao jedini dokaz da taj arhipelag, tako blizak a zbog sutona tako daleko, divan je baš zato što je stvaran.

U svoja kratka, široka vesla udarahu kao u gitare. To beše pravi koncert, najlepše mladeži u najlepšem pejzažu. Kad su završili, piroge ostaše prazne.

KAD SAM STIGAO PRED NjU, ODELO MI BEŠE ČAĐAVO I ZELENO Boake je prestonica plemena Baule i njih je najviše ovde. To je ono čuveno pleme na koje se uvek misli

Ležeći kao tad, nikada ja nisam video toliko i takvih zvezda. To beše sasvim drugo sazvežđe nego naše, i nijednoj zvezdi ja nisam znao imena.

Najzad sve beše ipak mirno, i niko više ne beše budan, izuzev mene i moga belog saputnika. Šef sela je otišao, da nam ne smeta, ne

Najzad sve beše ipak mirno, i niko više ne beše budan, izuzev mene i moga belog saputnika. Šef sela je otišao, da nam ne smeta, ne kazavši nam zbogom, i mi smo ostali

Ostalo je još da predstavim i treće lice na koje dotle niko ne beše obratio pažnju a koje je kao kakav košmar imalo da ispuni celo moje bavljenje u Sikasou.

San se spuštao nad tim kao veliko veče. Kada sam se opet probudio, jutro beše uveliko. Ono je nosilo prijatno iznenađenje koje čovek ima kada se probudi u novome predelu ili sobi, čije pojedinosti

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Pored crkava bila je palata komandanta tvrđave feldmaršal‑lajtnanta baruna fon Engelshofena. On se beše naselio, prosto, u najveću kasarnu, nad malom pijacom, pored crkve kapucina, gde je Temišvar izgledao kao mala slika

Engelshofen se beše naselio u tvrđavi, iznad vojnih tamnica, otkuda je mogao, i golim okom, da vidi ulaz i izlaz pukova, i straže pred

Paviljon su, saperi, bili ukrasili suncokretima i gomila se beše stisnula sve do te leje cveća. Oni u prvim redovima muku su mučili da se odupru leđima, onima što su gurali pozadi.

“ Engelshofen je međutim uživao, ipak, u slici koja mu se beše tu ukazala. Ta egzercirišta i ti temišvarski vidici bili su deo i njegovog života.

Oko trideset ljudi išlo je bez puške, sa vezanim rukama, na leđa. Garsuli se beše uklonio u vrata kasarne gde su tobdžije stajale, zaprepašćene, sa ugašenim luntama i nebranjenim topovima.

Odbila je uistini njegova žena, mati šestoro dece – sa poslednjim na sisi – koja se beše prepala, kad su joj Trifuna, krvavog čela, dovezli.

Kapetan joj se beše dopao otprve. Kad je oficir trebao da pođe, provodadžija je bio siguran da je stvar svršena pa je naredio devojci da

“ Đurđe, koji beše zastao, opet samo mahnu rukom, odlazeći. Petar ih pogleda, za trenut otvorenim očima, zatim opet zavali glavu i

Zatim se poče pipati oko pištolja i opsova: „Petre! Je li? Kako ono beše po zakonu njihovu? Zar naši Hrtkovci nisu mitrovačko vlastelinstvo? Zar sme Garsuli da ga tera husarima, bez suda?

Otkad se beše ćerkom kapamadžije Grozdina oženio, bolje reći otkad mu se prvo dete rodilo, Trifuna je počeo da prati, kao i njegovog

Vreme ratovima je prošlo. Drukčiji ljudi trebaju austrijskom carstvu. Trifun se beše oženio, pre deset godina, ćerkom kapamadžije Grozdina, iz Rume, preko provodadžiluka.

Trifun u to doba nije bio ovakav kakav se beše načinio. Bio je to kršan, drzak, konjanik, sa očima koje su se sjale kao mesečina, kroz koju prolazi crn oblak.

Teodosije - ŽITIJA

Ovaj beše sin velikog župana Nemanje, vladara srpskog, koji samodržavno vladaše svim srpskim zemljama što se zovu: Dioklitija, Dalm

Jer beše slušao o Svetoj Gori Atonskoj i o isposnicima u njoj, i o ostalim mestima pustinjačkim. Jer dolažahu ka ocu njegovu odasvu

da prime što im je potrebno, a drugi put i sam šiljaše u sveta mesta da se razda onima koji prepodobno žive, jer beše dobar čovek koji deli milostinju i daje mnogo.

Jer ni taj monah ne beše prost, nego iskusan u onom što je govorio; rekao bih, od Boga poslan bejaše. A mladiću, dok slušaše o inočkom životu i

A prizivaše Boga tajnim uzdasima za pomoćnika u napasti, i smišljaše i on delo pobožno a ujedno i prevarno, jer beše okovan srcem u mudrosti, kao što kaže David, i zapreku koju su mu učinili oni premudri razumom dobroga duha da cpyši

Otići ćemo, dakle, i videćemo da li je zaista, kao što reče, učenik oca Makarija. Jer beše starac čuven po delima i svima poznat.

Ali kao što smo rekli, od starosti i posta beše iznemoralo, tako da nije mogao ni na konju sedeti. A bogonosni Sava podiže ga kao na nosila između dva konja, i Tako

I opet tada sveti im mnogo zlato sa sobom beše doneo. A sutradan ušavši, sve reče caru, kako manastir sa ocem u Svetoj Gori podigoše, i zamoli za ovaj carsku

otac nije govorio da je njegovo, nego da je sve sinovlje, osim jedine duše, pa čak i ovu u Bogu i s Bogom njemu predao beše, jer takva je bila pokornost I poslušnost prepodobnoga starca ljubljenom i bogodarovanom sinu njegovu, tako da nije

Jer radi toga mu se i javila kao onom koji dobro deli, jer u svemu beše izvršilac jevanđelskih reči, i naročito se ovih veoma sramio, kada Bog kori našu nesitost i govori: „Kada u tuđem ne

Pa da je i hteo olakšanjem da posluži utrobi, bolest bi ga i protiv njegove volje sprečavala. I tako sav život njegov beše post.

A ovaj bogoljubac, ne mogući slušati što se dogodilo s njima, mnogim suzama rastuži se, jer tako beše od blaga i bezlobiva srca svagda obuzet i obliven suzama. Odmah, radosne duše, ispuni njihove molbe.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

da se srpska srednjovekovna vlastela, koju su Turci lišili imanja nastanila u Dubrovniku sa svojom pratnjom, među kojom beše guslara koji pevahu o slavi srpskih junaka.

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

SEĆANjE NA ASPIDU KOSANU To aspida beše silna, ali nervno nestabilna. Kad od kuće krišom strugne volela je i da cugne.

Pa skoči u reku, i već tome sl, a nije znao uopšte da pl. Fotograf stiže, i namesti blend, Zmaj reče i to beše.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

Tek ako bi u Vidinu ili Pirotu takovo što video. Šteta što ne beše fotografije da se kod potomstva ovekoveči. I lepo je bilo videti gospodara Sofru pred dućanom kako izgleđuje

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

vlažnoj zemlji, zaogrnut, onako kako se digao sa postelje, sa velikim, crnim klobukom srebrnih šara i kićanki, što ga beše turio na glavu pri prvom skoku iz sna, on je prenerazio sluge.

Komesar ih beše video, još kod prvih vinograda, ispod vrtova biskupije, i rešio se da ih ulogori izvan grada, kraj groblja.

Zatim, pod neprekidnim udaranjem dobošara, započe tiše, razapinjanje šatora. Većina beše mlada, prvi put odabrana za rat, ali je bilo među njima i onih što su, poslednjih godina, ratovali na sve strane.

pak, i to najviše osetiše, dopirao je miris voćaka, tolikih voćaka koliko ih, kod njih doma, nikada na jednom mestu ne beše. Što ih se više stišalo i primirilo u logoru, sve ih je manje želelo da zaspi.

Tad, iznenada, kad krmača zastade, on se stropošta na nju i preturi. Nije više bio pijan, ali beše zaspao od lenjosti, u hodu. Taj je jedini dočekao da se sasvim razdani i da ga obasja sunce.

Nekako čudno obuhvati ga ta veza sa mrtvim ocem; bio je to mir, spokojstvo, a sve što oko njega beše, na svetu, šareno, ludo, bezumno i besmisleno.

Kad ih je po treći put ostavljao, pre dve godine – i manje već beše rođeno – video ih je pri rastanku u kući jednog Grka, u Slavonskom Brodu, gde su ostali da prezime, do povratka

ih je pri rastanku u kući jednog Grka, u Slavonskom Brodu, gde su ostali da prezime, do povratka bratovljevog, koji beše poslom otišao u Mletke. Te kuće koje je video samo na nekoliko časaka, noću, nije se uopšte sećao više.

I sve druge stvari dođoše mu, iznenada, u pamet. Kao sa njegovim najdražima, tako beše i sa pukom i sa crkvama i čitavim tim narodom, što nije znao ni kuda će, ni šta će.

Domaće svađe sa sveštenstvom, te zime naročito grdne, zidanje crkve nasred sela, koju beše započeo, krčenje šuma, na ostrvu, gde su panjevi ostajali u zemlji, ogromni kao stene, sve to nije išlo ni po njegovoj

velikim, crvenim pečatima, bio poslao inspektor vojske određen za rat, đeneral konjice graf Serbeloni, a na kojem beše, da se podseti, ispisao prvu rečenicu svoga govora, koju je, uostalom, jedinu i pamtio.

Kraj svečane dvorane, u kojoj beše razastrta trpeza, u jednoj sobi sa balkonom, svoj postavljenoj crvenom svilom, čekahu Isakoviča, koji se dugo nije

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Gledao ih lovac stari, Pucati mu beše žao. Uze listak knjige bele Pa je zeke — nacrtao. Zeka, zeka iz jendeka, danaske si srećan bio!

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

crta to stanje: »Oh! oh! i uvi mne! Luti strah i beda togda beše! mater ot čedah razdvajahu, i ot oca sina; mlade roblahu a stare sekahu i davlahu.

»U vreme kada sam ja bio đak u gimnaziji, priča Ljubomir Nenadović, mitologija beše glavni predmet učenja. Hrišćanski katihizis beše tri, a mnogoboška mitologija dvadeset sitno pisanih tabaka.

Hrišćanski katihizis beše tri, a mnogoboška mitologija dvadeset sitno pisanih tabaka. Tu nepamet morali smo učiti napamet.

tvoje bitke i skandale, Kad je pesnik srpski dar božanski kalj’o I nalizan često pod stolom se valj’o Kad vrlina beše ne misliti mnogo.

Sremac, Stevan - PROZA

kako časnoj ženi priliči; pred mužem se uvek držala u pristojnoj daljini od svakoga, pa čak i od takvog poznanika kakav beše gospodin Pavle. A bila je prilična; držala se još dobro, iako se poodmakla malo od proleća života svoga.

kačkete, a kačketa nakrivo, — pa šta misliš ti, kakve gospoje i ministarske i pukovničke ćerke (đenerala onda još ne beše), pa sve treplju za mnom! Kakve gospoje! Šta je ova gospoja Katika, Kristijanova žena!

Ja odmah rekoh: »Il’ nju, il’ ni jednu!« a ona: »J-al’ Jovu, a ja li crnu zemlju!« Toliko mu beše. »Sakaš li me, Petko? Sakam te, Petkano!

Tako je stajala ta grupa nekoliko trenutaka. Jova načinio što ravnodušnije lice, a gospođa Kaja utoliko beše umiljatija i dražesnija. Najčudnovatiji beše izraz Pijanog lica.

Jova načinio što ravnodušnije lice, a gospođa Kaja utoliko beše umiljatija i dražesnija. Najčudnovatiji beše izraz Pijanog lica.

osramotio pred kumom; ćuti pa pušta guste dimove, i jednako gleda preda se u onu praseću glavu, koja mu licem okrenuta beše i kojoj je Jova uglavio bio među vilice jednu grdnu dunju.

kako je toga dana bilo po celom srezu i okrugu, ali u selu gde je učitelj Maksim već evo četiri godine, u tom selu baš beše osvanuo krasan dan. Da mu je sam pesnik nameštao dekoracije i držao scenariju, ne bi, vala, lepši bio.

U selu je promenio odelo, da se ne bi izdvajao od naroda kome se posvetio beše. Lepo ga je bilo i videti tako obučena.

visi Pelagić; to jest, ne visi Pelagić, nego neko njegovo Moralno ogledalo, i ispod njega sedi Maksim za stolom, na kome beše svega što se na učiteljevom stolu obično nalazi (sem pruta za packe).

i ispod njega sedi Maksim za stolom, na kome beše svega što se na učiteljevom stolu obično nalazi (sem pruta za packe). Beše tu propisa, lenjira, knjiga, i hartija pritisnuta jednom lobanjom čovečijom.

Ta lobanja imala je svoju istoriju, koja još ne beše okončana u vremenu kad se ovo događalo. Ta lobanja je u interesu nauke i u interesu očigledne nastave, pre nekoliko

Radičević, Branko - PESME

O zoro moja, zoro bez osvanka, Sunce milo, al' bez bela danka, Na te mislim, dušo, bez prestanka! Veče beše, al' ne beše kasno, Tek što sunce smirilo se jasno, I kudgod si, brate, pogledao, Sve si divno videti mogao, I

Veče beše, al' ne beše kasno, Tek što sunce smirilo se jasno, I kudgod si, brate, pogledao, Sve si divno videti mogao, I najmanje kâno i

ko je? Ona — ona — zlato sunce moje — Ujedanput — reko: pomoz', Bože! Ču Bog ovo, ali ne pomože. Kako beše, ni znam niti znado, Samo znado da dole propado, Ode sunce, odoše vetrići, I odoše sjajni oblačići, Ode nebo,

Skoči gore, otr teški znoj, Pa ostavi brgo odar svoj, Isturi se tamo na prozora, Već se beše pomolila zora, Al' iz svoga rumenoga krila Bela danka jošte ne pustila, Glednu tamo, zaboravi sanka, No seti se

jošte ne pustila, Glednu tamo, zaboravi sanka, No seti se jučeranja danka, Seti s' čuda, a seti se mome, Cela ona beše preda mnome: Vedro čelo, i ti lice belo, Čarno oko, i ti, vito telo, Zlato, sunce, da l' ćeš biti moje?

Oj Karlovci, mesto moje drago, Kô detence došao sam amo, Igra beše jedino mi blago, Slatko zva ja med i smokvu samo.

Ti već zađe, nebo je crveno, Kao da je krvlju obliveno, Ao sunce, kao nebo ovo Tako beše crveno Kosovo, Od srbinjski teški palošina Krv s' otvori kâ morska pučina, Divno li je tada Srbalj bio, Divno l'

Pune one ljubice ubave; Zbogom i vi po njima izvori, Velja slasti kada žeca mori; Zbogom ostaj, ubavo Belilo, Ti mi beše uvek mesto milo, Svud po tebi deklice, tanane, Svaka od nji laka kâno lane, Lica bela pa malo rumena, Suknja borna

Oj Šubiću, Juraniću, Turske glave Beu trave, Mači vaši britka kosa, Krvca vaša beše rosa, Rosa rosnu, javor s' diže, Pevac iza nj gusle zdelja, Pa bugari što ste bili, Što l' desnicom počinili, Dela

Ja sam drugi kneže Pavô: Pavô beše soko sivi, Čudio se svaki živi, E on ščepa Ture ustim', A dva druga rukam' pustim, Pa zaigra po mrtvaci Kao munja

Igrasmo se tako bez prestanka, Bez prestanka dok trajalo danka, Pa kad beše sunce veće selo I dan lice posakrio belo, Mi u čamac — pa sve pevajući Otidosmo utruđeni kući.

Nebo — zemljo — čuda golemoga! Jednom ovde nije ništa bilo, Do onoga Boga velikoga, Sam on beše, pa mu dotužilo; Da se dakle tužan razveseli, Svet satvori, kâ što Moja veli.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Ko da ja ne znam! Prirodno je da se raduješ! Sećaš se onog zvezdočatca? U Sarajevu, gde li no beše? Svejedno. Kao — udariće kometa na Kurban-bajram, raspolutiće Zemljinu loptu, ode planeta u prašinu!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Zapitajte ma koga za njega, i svaki će vam odgovoriti: „A, to je naš Dimitrija!“ A taj njihov Dimitrija beše za čudo, k’o niko razvijen.

mesnatim ćoškastim licem, debelim ustima i sivim, okruglim, bez izraza očima, jak vrat sa kratkim, napregnutim žilama. Beše kratkih ruku, debelih nogu sa vrlo velikim, punim, stopalama...

Jedino što mu beše kao neka strast, to je: pesma i kićenje cvećem. Kad pukne proleće, zamiriše zelenilo, njega nestane.

Od tada svaki ko ga sretne, zaustavi ga, i, smejući se, pita: — Je li Dimitrijo? — A? — promucao bi on. Ali to a ne beše čisto, već neka sredina između a i i. — Zar istina, da ti voliš Todu?

Ona se nije njega stidela. Za nju on ne beše muško, čovek, već običan svakidašnji stvor. A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod

Ona se nije njega stidela. Za nju on ne beše muško, čovek, već običan svakidašnji stvor. A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito.

Ona se nije njega stidela. Za nju on ne beše muško, čovek, već običan svakidašnji stvor. A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito.

A beše lepa Toda! Ne beše to bujno, krupno čeljade, kao što su većinom kod nas, već srednje, nežno, malo i vito. Beše okrugla i svetla lica sa sniskim, malo ispupčenim čelom.

Ma da beše tek u šesnajestoj godini, ipak se javljahu prosioci. Popa ih izbiraše. Toda spravljaše darove, a popadija gledaše i posma

Ona iđaše polako, smerno i tužno. Odmah iza nje beše Dimitrija i ispravljaše joj bore na venčanoj, beloj haljini. Uzalud ga žene i devojke gurahu i grđahu da ne ide za njom,

— Hajd, spremi! A Dimitrija se zgrnuo pa ništa ne razume. Odjednom se okrenu i brzo otrča Todi. Toda beše usred drugarica i rođaka. Sve se praštahu i plakahu zajedno s njom.

Zavuče se i poklopi ničke k’o neka klada. Pred očima, u glavi, snazi, kao da beše nešto tamno, teško i glomazno. Ni mišić mu se ne pomače, do samo što osećaše kako ga po telu, nogama, leđima, oko

Kostić, Laza - PESME

Slavan to beše srpski lepirak i srpskog vrta zanošljiv mirak, slava se naša daleko čula, čula je za nju istočnica bula, čula je za nju,

Ne behu to zraci sunašca zlatna, To beše mreža pauka gladna, suzama gorkim beljena, prana, naroda klana, poisisana, a usred mreže krstaš pauk: u prepredenoj,

Pod zlatnim žigom careva grba svi su se sagli; al' svi baš nisu: jednoga samo ne beše blizu, ne beše Srba. Nema pod otim zlatnim rezama nijednog znaka životnog vrela, ni bar uzdaha junačkog mrela roda

Pod zlatnim žigom careva grba svi su se sagli; al' svi baš nisu: jednoga samo ne beše blizu, ne beše Srba. Nema pod otim zlatnim rezama nijednog znaka životnog vrela, ni bar uzdaha junačkog mrela roda pesama.

— Slika mi živa tek sada srce spomenom steže, s njome mi sviće, s njom mi se leže, — noćas te sniva': Ne beše Pariz, ni svetsko glede, žena to beše golema, gola, u krilu čedo skorašnjeg bola, ženino dete; Ženino samo?

srce spomenom steže, s njome mi sviće, s njom mi se leže, — noćas te sniva': Ne beše Pariz, ni svetsko glede, žena to beše golema, gola, u krilu čedo skorašnjeg bola, ženino dete; Ženino samo?

da l' mučno, brale, delo beše to? Pa odmaraj se, dokolan si sad! — Ne budite ga, smilujte se na nj! Provoditi ga mante po voli za teškom školom

I po tome ne beše potvora, Zar tako divan čovek beše stvor, zar tako težak čovek beše mor, da bog za njime treba odmora? Oh, ne verujte!

I po tome ne beše potvora, Zar tako divan čovek beše stvor, zar tako težak čovek beše mor, da bog za njime treba odmora? Oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog.

I po tome ne beše potvora, Zar tako divan čovek beše stvor, zar tako težak čovek beše mor, da bog za njime treba odmora? Oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog.

Oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog. Uviđô je, uviđô besmrtnik, na čoveku da samo beše lik što vredan beše stvoritelja svog, a drugo sve slabotinja i jad; oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog.

Oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog. Uviđô je, uviđô besmrtnik, na čoveku da samo beše lik što vredan beše stvoritelja svog, a drugo sve slabotinja i jad; oh, ne verujte! posle rada tog opravljao se bog.

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Car Petar imađaše vrlo lepu kćer da joj ne bijaše para u svem svetu. Pa što lepa beše ali što beše velika radilica i vredna domaćica.

Car Petar imađaše vrlo lepu kćer da joj ne bijaše para u svem svetu. Pa što lepa beše ali što beše velika radilica i vredna domaćica.

Ove je iz kule nestalo da nije ni car Petar znao kako i kuda. U onaj dan kad car Petar iz kule iziđe, beše jedan krivac na belom lebu koji bijaše osuđen na robiju od devet godina, po robiji od devet godina da bude jedan dan

Devet svetova prođe, i kad već beše na kraju devetog sveta naiđe na jednu staru, mater od pet zmajeva, te k njoj svrne.

Zemlja beše mnogo arna i za svaki rad zgodna, ama je seljak nije nikako ni orao ni kosio. Ležala je tako i đubrila se.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

NEŠA: Ima dvadeset i osam godina? STANIJA: Prošlo o Đurđevu dne. NEŠA: E šta ćeš. STANIJA: Iza Varoš-kapije beše neko đubre i groblje. A sad... NEŠA: Sad su najlepše kuće. Tako se svet menja. Nego, majka, meni valja ići u dućan.

) STANIJA: Bađava. Čudan adet nastade. (Sat stane udarati. na koje se Stanija upalaš.) Što beše to? LjUBA: Sat, majka. STANIJA: Pa sat u sobi. (Sat počne svirati. Stanija malo posluša, pak se prekrsti.

LjUBA: E, majka, menja se svet. STANIJA: Ja! Svet treba da se menja na bolje, a ne na gore. Kakva ti beše ono košnica na glavi? LjUBA: Šešir. STANIJA: Ja se prepado, kad te vide. LjUBA: A što? Zar nije lepo?

Ah, bože moj, bože moj! STANIJA (Ljubi): Pa ko beše to momče? LjUBA: Kažem ti, naš Velimir. STANIJA: Zar nešto ne može? (Ustane.) Velimire, majki, što ti je?

Lalić, Ivan V. - PISMO

Prilazili smo, a bio je dale Na svaki korak; u ćutanju žaljen, Već javljao se izmenjen u reči. Kraj mora beše čvor oko praznine, Slomljene kosti. Mrak je bio veći, A zvezde bliže za meru gorčine.

4 Već godinama znam da nestajemo 3ajedno: tako pisah još u dane Kad vreme beše val sa slanom penom Mladosti, svetlom strašću usijane; Sada sve više znam da nestaćemo Kao dva pozna ploda s iste

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

i neke trebalo da popustite jednom putujućem glumcu i dozvolite mu da vas poljubi u kućnoj veži (šta li ono beše s njim?

“ — Kakva ste to generacija? — mrmljao je matori ni za šta niste! Pogledaj: sve sam sitniš! Stvarno, koliko ti ono beše godina? — Osamnaest ... U tvojim godinama meni je već bilo dvadeset i tri!

Klopam se kao mlad mesec što ih nisam izbacila na talon, ali šta vredi — posle boja, kopljem ... kako ono beše? A mogla sam lepo da mu prepričam razgovor između dve sredovečne mačke koje sam jedanput prisluškivala, čekajući da me

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Klecne Crkva u kolenu: razapne se mrak o tremu. Sentandreja - Vasa Rešpekt. Davno beše - pluskvamperfekt. PRVA GROBNA PESMA Večan kut. Vreme zri. Crven, žut mramor bdi.

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

“ KRAJ Šta dalje beše, kakav je kraj? Pričaću i to. Poslušaj! Krvnika vuka, jadna mu majka, umlati brzo seljačka hajka.

Prošao peške, u jednom danu, i još te noge služe? Kaži mi samo, ne budi ljut, Koliko beše dugačak put?“ „Od našeg mlina do kraja sela gde stoji vrba pet, od stare šume do vrha brega dotle se stere svet.

Mačak je oči dremljive utrȏ: „Pobogu Žućo, svanulo jutro!“ Žuća se trže, zaspao beše, u potok zuri ko neka ovca, uzalud straža, uzalud bdenje, nema ni riba, ni čudnog lovca.

Kakav teret! Nije lak! Ubaciše dedu, vraga, a on samo zapomaga: „Došao je svetu smak!“ Što beše dalje, za puta teška, ne priča pilot, samo se smeška, i naš se deda zbunjeno češka.

Evo novine! Novine evo! Dvije mi banke daj, tako ćeš priči, živio čiči, najzad saznati kraj. Pitaš se, znam te, beše li meda, nosorog, Vujo il druga beda?

“ NAJBOLjI DEČAK Godine prošle, negde u maju, izgubih dečka, dobro ga znaju, najbolji beše u našem kraju. „Najbolji dečak ovoga sveta izgubljen — već je nedelja peta!“ Poruka takva po svetu šeta.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Bilo je mnogo stvari u njoj i sav slobodan prostor između njih zauzimao je veliki sto. Ono što je iznenađivalo, beše levo od stola zidana peć za kuvanje; od rđavih starih cigalja, olepljena jedino oko ognjišta.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

I zvezdice mile Rasipaju zrak... Samo jedna trepnu, Pa je pokri mrak. Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva.

To Samrt ledena beše. Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu. Kad Samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime. Pa onda uzede pero s

To beše predznak, da će skoro doći Rastanka našeg neželjeni čas, K'o dim, k'o magla da će radost proći, I nebo da će rastaviti

A deda ovako priča: „Odavna, u selu našem, Življaše uboga žena sa malim jedincem svojim. To beše nemirni Pavle. Pamtim ga i sada lepo, I ako to beše davno, u mladim danima mojim. Hiljadu osamsto...

To beše nemirni Pavle. Pamtim ga i sada lepo, I ako to beše davno, u mladim danima mojim. Hiljadu osamsto... (Sad ne znam kojega leta, Al' Bunoparta je onda na Rusa pošao bio)

Reke se zamrzle rano, A sneg od osam stopa pola je i gore krio. U jedno studeno jutro, kad majka ne beše doma, Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela I nikad ne dođe više.

Hristos na Golgoti, Kad ga Jude razapeše, Vekove je Srbin strad'o, Al' na krstu nije klon'o; Jer mu vera tvrda beše, Jer se Srbin u spas nad'o.

I kada je izdahnuo, Nagrada mu sindžir beše; No ako mu oduzeše Carsku slavu i slobodu, Krepka volja opet osta, I to njemu beše dosta.

kada je izdahnuo, Nagrada mu sindžir beše; No ako mu oduzeše Carsku slavu i slobodu, Krepka volja opet osta, I to njemu beše dosta.

one noći, — Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći — Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava. SVETI SAVA Nad atonskim hramom, još u davno vreme, Podiže se bura usred noći neme.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

RAZGOVOR NA BOJNOM POLjU Beše to praznik. Konje smo pojahali, rala okrenuli u vis, šta ćete da orete — vikale su njive za nama i žene su dizale

Pa to mi niko nije reko! Zašto se sa mnom prave sprdnje? Pošalju mi zlikovca najgoreg, pa posle kažu: beše to brat pravedni i veliko se pitanje pravi zašto ga kaznih, samo da ja izgubim milost cara!

slamanja temeljan i bezobrazan kao da smo u filmskom gradu gde nas i skaredno pitanje prenerazi čemu taj život uopšte beše i sve tako na kafanskom nivou rugamo se vrlini iako se zločin na carini plaća pošteni su postali kukavci sinji a

Sunce se rađa poslednji put ga šalješ da se pod njim lude skupe nula se otvara stvar beše tako kratka uskoro sve će biti bezdan i blaženstvo Nije li susret s tobom iskušenje?

Tela nam cepte i duša okleva da l je pred nama svetlost ili šibe? O svetla jezo jasno da ne beše nijednog zla koje nas ispunilo nije a više niko ne očekuje naša dela sad nam ozari lica praštaj i daj malo svoje

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Slušaj, kada se svrši konjopoj, uredi stroj za večeru. Prva moja dužnost... Vraćam se šatoru i mislim, kakav ono beše postupak. Stroj... pa molitva. Oko toga nešto beše... Treba komandovati „kape skini!

Prva moja dužnost... Vraćam se šatoru i mislim, kakav ono beše postupak. Stroj... pa molitva. Oko toga nešto beše... Treba komandovati „kape skini!“, ali da li pre trubnog znaka ili posle?

Baterijski narednik je čitao razna imena, Traila, Milana, Stankulja, Stojana, Dušana, beše jedan Vučko, onda Krsta... Poljanom se razlegalo: „Ja....

Sunce je pripeklo, zadah da zaguši... Vojnik mi prinese ručak. Beše neko pečenje. Smuči mi se. Rekoh mu da nisam gladan, te on jedva dočeka i sede na lafet, baš prema onim mrtvima.

Na vrhu smo se sačekivali. A kada beše izvučena i poslednja kara, slučajno se okretoh i, među pogaženim i posečenim kukuruzima one njive, ugledah starca kako

Posmatrajući sa visine konja, videlo se kako vojnici nešto sklanjaju s puta. Jedan poslužilac prvoga topa beše zaostao i brisao ruke o travu.

— Pa klecaju mu kolena, podnaredniče! — smeju se vojnici Tanasiju. Kada i poslednji voz beše izvučen na plaTo, komandir naredi da se stane, dok pešadija ne izbije na određenu kotu.

Već je treći dan kako ne primaju hranu, a šljivara u blizini nigde ne beše. Konji su vruštali zob, a ljudima je voda udarala na usta gledajući kako konji halapljivo jedu.

Na suprotnoj obali zapregoše odmah bateriju i kretoše za streljačkim strojem, koji se beše izgubio među visokim kukuruzima. U daljini se čuju pucnji, sve češće i brže.

Navala se prenese na levu stranu od mene. Obazreh se... Iznad mene ne beše nikoga. Onda se naslonim rukom na obalu i jedva se izvukoh, rešen da pucam ako na mene nanovo nalete...

Na ulazu u selo naiđosmo na zavojište pred kojim beše masa vojnika sa otvorenim i krvavim ranama. Pokraj puta vidimo mrtve.

Vetar je povijao drveta i u lice su nas udarale krupne i hladne kapi kiše. Kuća je bila prazna. Ali tavan beše slep, te jednom gredom izbismo ćeramide. Vetar zafijuka. Narednik promoli glavu. — Beži!... — Kuda, zašto, stani!

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

I oni se začudiše neobičnu izgledu njegovu. Beše to čovek od svojih dvadeset i pet i šest godina, crne gusto obrasle brade, koja se od polovine na niže prelivaše u

Pažljiv posmatrač opaziće iz očiju mu pravu sanjalačku dušu, koja živi više maštom no razumom. Telo mu beše nesrazmerno razvijeno : ruke dugačke, dopirahu do kolena, noge kratke sa navrnutim stopalama unutra; ceo mu stas beše

beše nesrazmerno razvijeno : ruke dugačke, dopirahu do kolena, noge kratke sa navrnutim stopalama unutra; ceo mu stas beše neprirodno nakrivljen u stranu.

« »Rekoše da je mnogo lepa i mlada... Sad pravo iz škole« pomisli on i podiže napred svoje velike sanjive oči. Beše već ušao u selo, pa gledaše da ne izgubi iz vida školu, koja se, sa svojim visokim dimnjakom, izdizaše malo u stranu od

On, siromah, i onako beše zbunjen, čim opazi radoznala ženska lica koja ga posmatrahu, a sad već zaboravi i na svoju glavu...

sama vidiš da nas okolnosti zbližuju«. Zatim pruži ruku učitelju i taman da progovori (beše već razvukao usne u ironičan osmeh), a predsednik produži: — Ovo je opštinsko zlo... znate — ćata.

«... Glava joj beše obrasla gustom crnom kosom, a lice veoma razvijeno, koščato, zbog čega ne silažaše sa njega stalan izraz grubosti, ali

Stas joj beše lepo razvijen, ali je ona sama kvarila njegov izgled svojim večito pogurenim leđima. Gojko se susrete sa njenim jasnim

Ali on... uh, sve bi drugo lako, samo da je on drukčiji« Tako misleći stiže u svoj stan. Beše to prosta seoska kuća sa jednom velikom sobom i »kućom«, a prema velikoj sobi beše pregrađena jedna manja, koju su

Beše to prosta seoska kuća sa jednom velikom sobom i »kućom«, a prema velikoj sobi beše pregrađena jedna manja, koju su ukućani zvali odžaklija, i ako u njoj ne beše odžaka.

sobom i »kućom«, a prema velikoj sobi beše pregrađena jedna manja, koju su ukućani zvali odžaklija, i ako u njoj ne beše odžaka.

He, ali im on nije dao ni opepeliti: zubat beše, pa odmah za oči. »Šta vi tu, veli im on, mučite ovog jadnog starca.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Naš vojvoda, kamo ti svatovi? — Ostali su na moru vozeći. — Naš vojvoda, ko vozar bijaše? — Vozar beše gospođa devojka; Sve svatove na vencu preveze, Mladoženju na struk’ ruzmarina. 72.

187. Savila se bela loza ninova, Oko toga bela grada Budima; To ne beše bela loza ninova, Već to beše dvoje mili i dragi, Koji su se iz malena voleli, I iz jedne sitne knjige učili, Dođe

187. Savila se bela loza ninova, Oko toga bela grada Budima; To ne beše bela loza ninova, Već to beše dvoje mili i dragi, Koji su se iz malena voleli, I iz jedne sitne knjige učili, Dođe vreme da se mladi rastaju! 188.

ponijela, Iz vrha ju zlato siplje, A iz grana sitan biser, Lišće ju je žuti dukat, Pod nju sede tri devojke: Jedna beše raspletena, Druga beše sapletena, Treća beše neljubljena.

siplje, A iz grana sitan biser, Lišće ju je žuti dukat, Pod nju sede tri devojke: Jedna beše raspletena, Druga beše sapletena, Treća beše neljubljena. Ta što beše raspletena Vol’o bi ju ja saplesti No na Bosnu vezir biti.

sitan biser, Lišće ju je žuti dukat, Pod nju sede tri devojke: Jedna beše raspletena, Druga beše sapletena, Treća beše neljubljena. Ta što beše raspletena Vol’o bi ju ja saplesti No na Bosnu vezir biti.

Ta što beše raspletena Vol’o bi ju ja saplesti No na Bosnu vezir biti. Ta što beše sapletena Vol’o bi ju ja rasplesti No u

Ta što beše raspletena Vol’o bi ju ja saplesti No na Bosnu vezir biti. Ta što beše sapletena Vol’o bi ju ja rasplesti No u Skadar paša biti.

Ta što beše sapletena Vol’o bi ju ja rasplesti No u Skadar paša biti. Ta što beše neljubljena Vol’o bi ju ja ljubiti No u Stambol carovati!“ 211.

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Mogla si da budeš kraljica, a bićeš drolja!” SOFIJA (zagrli ga): „Ah, Franc, oprosti mi, Franc, to samo šala beše s moje strane!” (Zagrlivši ga, izvuče njegov mač i, s isukanim mačem, koji u njega uperi, brzo se odmakne.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

UZ „POSLANICU“ 275 UZ POEMU „STRAŽILOVO“ 278 KRF POSLE RATA 283 NAŠA NEBESA 286 PESME 289 SUDBA 290 U POČETKU BEŠE SJAJ 291 POBEDI 293 KUGA 294 PESMA 296 ROBOVIMA 297 NIKOLI I 299 NOVO

Jer svemu na svetu beše utehe. Svim mislima, za sve junake, i grehe. Ali držeći mu glavu rukama obema, suzno, umirući, pomisli, bolno, da za

LjUBAV Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol. Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja

LjUBAV Već prvi put kad si zbacila odelo smešan mi beše tvoj pogled ohol. Već prvi put mi ljubav beše samo bol. Već prvi put mesto da slušah u zori kako se topiš kao sneg, ja jurnuh u šume gde upada breg, i grane što

Glava ti je bleda i čista, niko ne zna kako tužno beše, kad si mi došla, bleda a strasna, vita kao dete, i prečista.

I zagrljaj opet bude svet, kao zlato oko svete glave, sa tamjana mirisom sumornim, nećemo znati koji greh to beše, među gresima što ko oblaci plove, što nam ta tela i duše dade divne i nove.

Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša.

Moja mati, Marina, bila je devojka krupnih očiju, kose do kolena, i kad je bila seda. Mati joj beše rano umrla, a otac tako strog, da je u zgradi Varoške kuće u Pančevu, koja i sad stoji, morala da pere kamenite

On ih je u pismu mnogo hvalio, ali se i ljutio što su sentimentalne. Štampao je jednu (U početku beše sjaj). Ostale mi nikad nije vratio.

I ja sam se, prvih dana posle atentata, sklonio u šumu Beča (u Hinterbruel), jer se policija beše, diskretno, zainteresovala za članove studentskog udruženja Zora.

Gospodo, ovu čašu, u slavu onog dana kad mu svezaše ruke. Beše jesenji dan, veseo dan. Pod nebom su kružile krilatice, a po ulicama su se lepršale novine, pobedonosno, nad lišćem

Ja pijem u slavu njihovog kola večernjeg, nedeljom. Svetiljke su bile prašnjave i male. U malim prozorima ne beše svile nebesne, plave, ona je bila poderana. Čašu ovu u slavu rite! Po krevetima, u mraku, ležale su senke.

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

I oni bi se zajedno radovali cveću i radovali se životu, hvaleći Boga. Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo uvek plavo i vedro, pa i kad bi nailazili oblaci, u njima ne beše ni munja ni gromova, iz njih

Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo uvek plavo i vedro, pa i kad bi nailazili oblaci, u njima ne beše ni munja ni gromova, iz njih se izlivale tihe, plodne kišice i orošavale vrt.

Ona vide samo beo pokrov, u koji beše umotano telo njegovo, i venac od crvenih ruža, što mu obvijaše glavu. Sa strahom, da je ko ne opazi, uze one ruže iz

Magdalena je bila već davno mrtva. Od nje ne beše ostalo ništa osim golog kostura. Samo joj je na glavi bilo malo kože i kose na onom mestu gde je Isus položio svoju

Reč je njegova bila kao grom i govor njegov kao proletnja grmljavina; zemlju je poduzimala jeza od straha i miline: beše i veselo i strašno. Gospod progovori: — Anđeli moji, delo moje još nije gotovo.

RAZBIJEN KRČAG Živeo je na Istoku, u drevna vremena, jedan čovek po imenu Agaton. Beše to čovek prznica, ljut, naprasit, sklon poroku gneva. S ljudima se rđavo slagao, često se svađao s njima.

Hranio se zeljem i šumskim korenjem. Nedaleko od njegove peštere, u jednoj guduri, beše izvor bistre vode. Na taj bi izvor svako jutro silazio s krčagom po uskoj putanji koju je sebi prokrčio, i, pošto se

Svud oko njega beše tišina, velika, gusta šuma, u kojoj su u proleće pevale ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je to slušao,

“ I Agaton ostavi pustinju i vrati se u svoje mesto. Ali to sada beše sasvim drugi čovek. Družeći se s ljudima, on postade toliko blag, tih, dobar i svet da su se svi divili koji su ga pre

On beše moćan i silan, pa se najposle toliko osilio i poneo da je počeo i samom Bogu da prkosi kako je on, po sili svojoj, rava

Behu tu, odmah iza sela, prostrane livade i pašnjaci s lepom zelenom travom, a iza njih, dalje, veliki rit. Jutro beše lepo, sjajno, tiho. Iz sela se čulo kukurekanje petlova i blejanje jaganjaca.

U ritu, odmah s kraja, prema selu, zaklonjen vrbovim džbunom, na jednoj džombi, sedeo je đavo. Džomba mu beše presto, a rit carstvo. Tu beše sve živo i veselo.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

U Tom braku dobije mene, a kad mi beše jedva devet godina, on umre. On mi mnogo pričaše o svojoj postojbini, o junacima i velikim karakterima kojima kipti

— Pa ima i budalaština mnogo, al' to mene slabo zanima! — reče onaj hladnokrvno, i uze opet krpiti mreže. Beše mi nejasan taj odgovor, te ga nanovo zapitam: — Kakve budalaštine?

Sutradan su već sve novine pisale o meni. U jednima beše beleška: „Čugo od čoveka. U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac, kome je sada šeset godina, a nije nikad za

Prvo odem ministru inostranih odnosa. Baš u taj mah kad ja naiđoh u hodnik, gde beše dosta njih radi da iziđu pred ministra, a momak objavi vičući na sav glas: — Gospodin ministar ne može primati nikoga,

Sutradan se već o toj svečanosti pisalo u svima listovima zemaljskim, a u vladinom listu naročito, u kome sem toga beše vazdan telegrama iz sviju krajeva Stradije, u kojima se nebrojeno mnogo potpisa žali što se nije moglo stići da lično

— To ne razumem — primetim, iako čak ne beše učtivo da to kažem. — Kako ne razumete?.. Vrlo prosta stvar. Taj bogati trgovac, muž te gospođe o kojoj govorimo,

I zaista, o tome žulju ministra finansija beše i u novinama vazda novih saopštenja: „Činovnici... nadleštva, juče u četiri časa po podne, sa svojim šefom na čelu,

” — mislio sam u sebi, gledajući s čuđenjem u tu nebrojenu šarenu masu raznovrsna sveta, i priđem prvom što beše do mene, te ga zapitam: — Kuda žuri ovaj ovoliki svet?

Stadoše se javljati govornici sve jači i jači. Svaki govor beše pun rodoljublja, pun bola i pun gneva prema Anutima. Svaki je od govornika bio saglasan s predlogom prvog govornika: da

Ministar vojni, mali, žurav čovečić, s upalim grudima i tankim ručicama tek beše svršio molitnu malo pre nego što mene primi.

o raznim stvarima, a, između ostaloga, gospodin ministar mi napomenu kako će baš povodom tog srećnog slučaja o kome beše reč, tog istog dana proizvesti još osamdeset generala. — Koliko ih imate sada? — upitam.

Kufer je, razume se, i bio svetinja, jer je u njemu sigurno sudbonosni ugovor; upravo, u tom kuferu beše, ni manje ni više, već budućnost, srećna budućnost cele jedne zemlje.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Opaziše nas i ućutaše. Pred nama se viđaše ogroman plast, a na vr' njega stajaše upaljena sveća. To beše velika rpa kukuruza, najveća u celom selu, sastavljena iz četiri velike luke i dve njive planinuše.

— Rđa ga ubila ko izvolje'vo, sve ću da pričam, ka' što je bilo. — Deder, očiju ti! — Pa et', 'nako, kad no beše kod nas kapetan Ivo, znate već svi: rđa k'o rđa, ama i mi poteglismo veliki zor pod njim.

— Ha, živo deco, polovinu smo davno preturili, viknu č'a Marko. To beše davno željena lozinka za mladež. Devojke se šćućuriše jedna uz drugu, k'o stoka, kad oseti u blizini gladne kurjake.

ne daaj... odvedoše ti grlicu iz gnezda... U strani, preko potoka, grmnu pucanj opet. To beše odgovor na čičinu larmu. — Nek' im je srećno, da Bog da! viknu č'a Miloš. — Ama kome? — Ko koga odvede?

Oseti se za trenutak lak i vedar. Htede da se vrati u kafanu, beše već ustao, al' se predomisli i sede. Povuče dim i pusti ga na prozor.

Tamo u »Trbonjinoj pivnici« čujaše se svirka i galama; on beše gotov da pođe u to veselje, ali ne mogaše da ostavi ovo sumorno razmišljanje, koje mu je, ako ikad ono sad, u oči tako

U njoj beše i zasebno parčence hartije, na kome je pisalo: »Pavle, za ovo igra glava«. Da ne bi glava stradala, morale su Pavlove

Pre svanuća besmo pod velikim rastom. Ne beše mesečine, a putovasmo kroz neki, gotovo neprolazan, šumski gustiš, te se grdno namučismo.

Besmo iznemogli od umora i — straha... I ako se krilo, ipak je svaki znao kud i zašto idemo. Čuveni Despić beše počinio tolika čuda i zadao takav strah celoj našoj okolini, da su mu pripisivane i takve osobine, koje nadmašuju

Ovo beše peta potera, u kojoj su okolna sela dizana na odmetnike. Iskustvo iz dosadanjih potera naučilo je svet, da ne polaže nik

Ali ova potera beše neobična i po načinu sazivanja i po vremenu, u kome se preduzima, te zbog toga davaše veće izglede na uspeh.

« Čim se to raščulo, ispisnici počeše da izbegavaju jedan drugoga. Sad behu zajedno i Đokić i Ljubiša. Đokić beše uznemiren, kao ono čovek, koji živi samo jednom mišlju, jednom jedinom željom, pa oseti da je došao čas, kad bi mu se

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM (više sebi): Pametni, brate, ti novinari. Pišu, čitaju i razumeju sami sebe. (Glasno.) Kakav beše naslov tome članku? DANICA (čita): „Reč-dve uoči izbora”. JEVREM: Pa to, dabome!

JEVREM: A, je l' ima toliko? A biće još. Je l'? SRETA: More, bila bi cela varoš, samo da ne beše one bruke. JEVREM: Koje bruke? SRETA: Pa onaj tvoj govor deputaciji. Oni sad silno agituju s tim.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

Neću da budem dželat ove jadne dečice. Savest mi ne dopušta to! A naš Sreta beše svojski i istinski odan svome poslu. Pedagog-fanatik, čovek novoga pravca, progresista.

Među njima beše, naravno na prvom mestu, Narodni učitelj. Jer kao što se za Aleksandra Velikog priča u istoriji da je vazda sa sobom

— Ka, kutija, gospodine! reče famulus. — Ama, da, zbilja... ja te i ne zapita’. Kako ti ono beše ime? — Je l’ meni? — Tebi, da. — Pa Makso, Maksim Joksimović iz sela Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog.

Mehana gazda-Đorđeva beše ugledna, najuglednija zgrada u selu. Beše mehana po planu, ako je još i to nužno i da vam napomenem u ovoj našoj

Mehana gazda-Đorđeva beše ugledna, najuglednija zgrada u selu. Beše mehana po planu, ako je još i to nužno i da vam napomenem u ovoj našoj veseloj zemlji gde je i danas još mnogo štošta

I kad ga Užičani uživaju, zar da ga ćir Đorđe »sepetkaš« nema?! Beše to monumentalna zgrada, ta mehana. Pravoslavni Srbin jurio je danonoćno u nju, kao, bože me prosti, na Jordan, a bilo

Ali ipak, ako se uzdignemo do nužne i potrebne objektivnosti, što jest, jest, — baš lepa mehana beše! Beše tako prostrana, udobna i lepa da bi se mogli u njoj i balovi Trgovačke omladine davati, kako je to lepo primetio

Ali ipak, ako se uzdignemo do nužne i potrebne objektivnosti, što jest, jest, — baš lepa mehana beše! Beše tako prostrana, udobna i lepa da bi se mogli u njoj i balovi Trgovačke omladine davati, kako je to lepo primetio jedan

Od ove dvojice izvestio se o svemu. I slika ne beše ni najmanje ružičaste boje. Selo je bilo, tako reći, na rubu propasti!

»On je kazao!« beše najjači dokaz i onih u Grčkoj u staro vreme i našega Maksima danas što je iz Sirogojna. I ovaj bedni Maksim iz

I ovaj bedni Maksim iz Sirogojna, Sreza zlatiborskog, Okruga užičkog, beše blagodaran Sreti što mu je otvorio njegove umne oči.

Milisavu birokrati, i Jovici buržoazu, i Purku, tom jadnom predstavniku militarizma i sluzi tiranije (a ovaj poslednji beše samo jedan grešan pandur), jeste, podviknuti im gromoglasno, kao iz jednoga grla: Dole sa toga svetoga mesta na kome

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Svak voli lovor, al na svoj način: Jedni kao znamen, drugi ko začin. Slava prolazi hirovito: Slavan beše car Hirohito, I njegova žena, u skupoj bundi ... A danas? Sic transit gloria mundi!

Tebi, čiji sluh beše osetljiv i drhtav kao brezik, Ovu pohvalnicu sačini ne Pesnik, nego Jezik. SIROMAŠNI I BOGATI Nimalo ne

Ovo drvo tu je tek pola veka. Ranije beše šibljak. Još ranije, pustara. Pre toga: kamen, prašina, krš i smeće, Duga stoleća...

— Dadoše mi olovku crvene boje, Crvenu ko krv kad se prolije, Ko zalazak sunca iznad Golije. I dok još beše orna i nova, Ispisah njome mnoga slova.

U zlo doba razgrnuli sapunicu, postiđeno Skupili se sa svih strana, i avlija beše puna, I videli čudo jedno neviđeno: — U lavoru nije bilo nijednog sapuna.

” Buš je jurnuo, al njegov savršeni radar Otkriti ćilim nikako ne beše kadar, A Sadamov ćilim, iako beše brz kao Munja, tih se dana po nebu nije vrzmao.

” Buš je jurnuo, al njegov savršeni radar Otkriti ćilim nikako ne beše kadar, A Sadamov ćilim, iako beše brz kao Munja, tih se dana po nebu nije vrzmao.

mapu, katedru sa postoljem Ukoso, prema nebu, u svetu nekom boljem: Sve je lebdelo u vazduhu, u visini trećeg sprata; Beše čas samoće i tuge, i minut kad noć se hvata.

Ne živi se samo za milihbrot! Al danas se ne ceni naše herojstvo: Ko beše Don Kihot, sad je idiot!” Uvek spremna da se svađa i koška, Lazaru odgovara baba-Joška: „Ne probijaj mi ušni kanal!

Prvo sam, one noći, nagazio na tramvaje. Sedeo sam u velikoj redakcijskoj prostoriji, usred grada. Ponoć beše odavno prošla. U desku je bilo toplo. Nije mi se išlo kući, gde su me čekali ledeni zidovi.

Rakić, Milan - PESME

III Sinoć sam, Gospo, pio razna vina, A sve u čast i slatko ime vaše. No svuda beše takva mesečina Da mišljah: pijem nju iz svake čaše.

se širi Pun, sjajan, mekan, ko koleno tvoje Iz crne ti čarape kad proviri, Ja sklopih oči i zadrhtah tada, I sve što beše sa mnom i kraj mene, Redovi lipa, i ljudi, i žene, I ta starinska osvetljena zgrada, I mesečina, i priroda cela, Stopi

u pobožnu strahu, Da je najzad doš̓o čas ljubavi večne, Čas ljubavi prave, željene i čedne, I sve što u duši mojoj beše časno, I dobro, i nežno, ispod kore ledne Prenu se i živnu i zaklikta glasno.

Kako mi mis̓o beše sveža I prkosnoga puna vrenja, Što se zahvata kao mreža I skamenjene norme menja! Kako sam mnogo obećav̓o, A koliko sam

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Gde si? Živiš li? Kako ništa? Zar ja što ne silazim dole, pa misliš ništa ne čujem i ne vidiš? Koje doba beše jutros kada on dođe? A? — Ama koje doba — iščuđavala bi se ona uporno. — Dete rano dođe, leže, i eno ga još spava.

se posle po čitave mesece priča i jednako održava: prvo, onaj uzvik međ ženskim svetom: „ao, što kod hadži-Trifunovih beše na slavi!

— Pa, snaške, kako ja više nisam kod vas... — A da beše sreće, ja do smrti nisam mislio da napuštam vašu kuću. — Eh, zar vašu kuću ko da napusti?!...

— Daj ruku! On joj pruži slobodno ruku sa ispruženim i raširenim prstima, i to levu, jer mu ona beše bliže njoj. Ona ga uze za ruku, ali ne kao svakada, za prste, već odozgo i više ruke za dlan, za onu četvrtastu i

s brojanicama, sitnim brzim koracima stade on pred Todoru, nekadanju svoju snašku, koja, dok je Vanko išao po njega, beše skuvala za nj kafu, iznela u žutoj taslici duvana, sve to metnula ispred sebe, pa zavivši cigaru i pušeći je polako,

Ispuniše je svu strahom i trepetom. Ali Sofka brzo vide u čemu je sve to. Mati joj se beše već sasvim pomirila s tom mišlju: da će se jednom morati sve to izneti pred svet, ogoliti; da će ih on sasvim

I to kucanje beše tako lako, | tiho, da Sofki srce stade od uzbuđenja pri pomisli da je to on. Mati, dotle već pribrana na sve, gotovo

A i sama rodbina kao da beše o tome načula. | Ko zna ko im je kazao. Ali Sofka je znala da se pored svega krijenja i ćutanja ipak nije ništa moglo

i mećući je ispred njih, sagnuta nad njom, vide kako gost ne može oka da skine od nje, osobito kad joj, zbog toga što se beše mnogo sagla, padoše pletenice niz vrat, te joj se sva snaga, onako presavijenoj, poče da ocrtava.

Mogu i oni tamo sami za nekoliko dana! Završi kao sam za sebe. Ona ode. Ubrzo Arsa donese postelju. Ali već beše dan. Svanulo se sasvim. Marko pokaza slugi glavom da prozore zastre kakvim pokrovcem.

Neka svet čuje! I ustade. — Neka svet čuje! — govorio je idući, onako u čarapama, i ponesavši sobom pare, koje mati beše uvezala u peškir, ka otvorenom prozoru. Pare baci u ćoše na minderluk, među jastuke.

— Pa... dragička — poče Stana, snebivajući se i čudeći se. — Snahu imaš!... — Ali, kao da mu to ne beše dovoljno, zastade i gledajući je odozgo, svetlo, nastavi: — Snahu imaš, što ceo svet nema, Sofku, hadži-Trifunovu unuku.

Pandurović, Sima - PESME

Tad, posle dugih, zlih orkana, Ćudi što nose sunce, kišu, To beše prvi dan bez mána, Kad duše cveća svud mirišu. Sa šumnom pesmom mladih grana, Kad se od zore u daljini, K’o s

Žalila nisi, izgleda, što ména Života u smrt beše tako râna. Ispratiše te martovski vetrići, Sunce i uzdah sveta što je plak’o.

O, ko bi rek’o da ćeš ti otići Mirna i bleda, ravnodušna tako Za sve što beše; da će ti smrt prići, Da sve sa njome zaboraviš lako!

Ona i ne zna da dolazim tada S ljubavlju, istom k’o što negda beše, I da je duša dragom grobu rada Kad blede zvezde s visina se smeše.

MІЅERERE To beše u snu sumornom, dubokom, Očajan poraz života i nada, Pred mojim mrtvim, zaklopljenim okom Svet što se gubi i jesen

Higijena nesećanja vida. Gledam da se svega manje sećam, Da ne žalim ni prošlost, ni sebe, Da se tiho što beše pogrebe; Gledam da se svega manje sećam. Još savesti vetar neki, uzdah Mrtvih šta li?

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

pržio bi hljeb prema vatri: dakle oboje, i jesti i grijati se. Ta poznavam ju još kad beše pištolj. — Pripovijeda se kako je Ciganin bio svedok za neku pušku, pa da bi bolje osvedočio i potvrdio da on poznaje tu

bio svedok za neku pušku, pa da bi bolje osvedočio i potvrdio da on poznaje tu pušku rekao je: „Ta poznajem ju još kad beše pištolj“. Škakljiv sam oko vrata. — Rekao Ciganin kad su ga osudili na vješala.

Ko je god mogao sekiru poneti krene se na krš i svu goru iseku i zapale. Kad se kamen beše užario, prljevima ga poriskoše i niz strmen se stropošta u jezero. Sva voda namah krvavo provre od izginulih nečastivih.

3 Grlica je proso brala, K njoj dohodi drugo grle: — „Daj mi, grlo, jedno zrno!“ — Ne dam, grle, ni jednoga, Beše brati a ne spati! Ja sam brala, nisam slala, Po gori se ne igrala, U grm glave ne verala!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

p. živeše čovekъ, ruke imъ beše dugačke, sѣčeći, penяюći se, psovaюći vikaюći, j premetaюći, drktaюćimь glasomъ, decama, promenuo, bezь da є što

Sveti Sava - SABRANA DELA

ne čini zapoveđeno mu, takav je sličan mužu koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se i ode i odmah zaboravi kakav beše.

Naš sveti manastir ovaj, treba da znate, da ovo mesto, koje se ne može uporediti ni sa jednim na zemlji, beše opustelo od razbojnika.

Naš sveti manastir ovaj, kao što znate, kao pusto mesto beše — lovišta zverova behu. Došavši, pak, u lov gospodin naš i samodržac, vladar sve Srpske zemlje, Stefan Nemanja, lovljaše

vladavina njegova odasvud, jer zaista ovaj divan i strašan bi svima koji su okolo njega živeli, pošto vladavina njegova beše 37 godina sačuvana i cela i ni od koga povređena. Jer kako ovoga da nazovem? Vladarem li, ili više učiteljem?

I tako u plaču i ridanju behu, kao što „i glas u Rami čuven beše: Rahila oplakuje decu svoju ne mogući utešiti se!“ (Mt. 2, 18) Jer kako da ga nazovem, vaistinu, nedoumevam se.

Jer, vaistinu, ovo sve dogodi se njemu. „Jer ispunjen beše premudrošću i razumom, i blagodat Božija beše na njemu“. (Lk.

Jer, vaistinu, ovo sve dogodi se njemu. „Jer ispunjen beše premudrošću i razumom, i blagodat Božija beše na njemu“. (Lk.

I otidoh u stranu tuđu daleko, žirujući sa svinjama, i njihove hrane ne nasićavaše se, mrtav bi, i ne ožive, izgubljen beše, i ne nađe se. (Lk.

Gore preosvećeni, i bogobojažljivi, i hristoljubivi, i crnorisci i sve osvećeno crkveno sveštenstvo nerazdvojno od njega beše, diveći se tolikoj smernosti i uzoru krotosti, i posta nastavniku i pratiocu svetih jevanđelja učenja, kao što je

Jer ovog svega ispunitelj postade blaženi otac naš i ktitor, gospodin Simeon, i ni u kom, pak, dobrom običaju ne beše zazoran, već spasenje primi sa svima koji žive Hrista radi.

Jer, zaista, braćo moja ljubljena i oci, čudo beše gledati: onaj od koga bojahu se i treptahu sve zemlje, taj izgledaše kao jedan od tuđinaca, ništavan, rasom obavijen,

I obgrlivši ja grešni blaženo telo, položih ga u novi grob, kao što mi je beše zapovedio, i ispunih zapovest njegovu.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

Nisam ni opazila! Života mi, ko rukom odneto! Dajde narudžbinu za one napolju! CMILjA: Šta ono beše? IKONIJA: Rekla sam dva piva, ali ladna! Koliki pljusak, sreća što sam prekrila terpapirom!

Ko da smo imali zakazano! Misliš da ne kopčam da me on otkuco? Da ne beše amnestije, to bi me koštalo celih osamnes meseci... IKONIJA: Ne znam kako izdržiš tolko u zatvoru!

Stanković, Borisav - JOVČA

I odužiše se, vratiše, pomogoše se i podigoše se. Ali pokojnik umre. Ti baš ne beše ovde, na putu beše. I mi ti lepo njega, sina, na njegov, očev, zanat dadosmo, da izuči, da ga u dućanu zastupi.

I odužiše se, vratiše, pomogoše se i podigoše se. Ali pokojnik umre. Ti baš ne beše ovde, na putu beše. I mi ti lepo njega, sina, na njegov, očev, zanat dadosmo, da izuči, da ga u dućanu zastupi.

Ni da zacrveni, zastidi se. A, šta ima i da crveni? Pravo ima. Šta sam ja? Sluga. Ništa. I pravo ima. I prve godine beše teško, mučno. Da se izludi. Ne smem. Borim se. Šta ja znam, i otkuda smem da pomislim na to?! Gazdarice su mi, snaške!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Knez ga ščepa i naredi Barici da izvadi talijere. Pa onda knez obrnu Kenja, pa što najbolje mogaše udari ga nogom gdje beše najmekši, tako da Kenjo preskoči preko praga.

Butre je već bio u vodi. On se držaše rukama za žile jedne vrbe, koja beše naročito odsječena do dna da joj plivači s panja skaču. Bujas se u trenutku svuče i otpliva uz maticu.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Nasmešen (al i prepun strave) Okrećem sluh i bečim zene: Da li to beše zvuk sred jave Ili je bio jek iz mene? I sad, dok stojim na pô druma, Gonetam tu reč što je bila I prošla mimo moga

Ćosić, Dobrica - KORENI

Ona mi očima izmeri snagu i vide da sam krupan i zdrav, pa joj ne beše pravo. A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je narav zla, jer ni s kim nisam razgovarao sem s njom, retko i

Kesa je meko pala na krevet, a cijukavu larmu zlata brzo je usrkala vunena čerga. Beše to druge zime njihovog braka. On se vratio s puta i, kad su ušli u sobu, kroz tanak osmeh kao nekome drugom a ne njoj

Obešena iznad kreveta, priđe mu fotografija iz Pariza, iz vremena kad je odbranio doktorsku disertaciju. Gde to beše?... Mala radnja u dvorištu na Sen Mišelu. I Elen. Gde li je sada ona? Oči padoše na krevet. Ovu čegru je majka tkala.

A ja, opet, kad mi beše dvadeset, nasitno i polako nisam hteo ništa. Menije takva narav bila. Okrenem se i vidim: godina je takva da, ako buni

Znam da bi mi i otac isto savetovao. Načujem da Toma Vučić sprema bunu. Besan čovek beše. Ruke sam mu uvek više od pameti uvažavao. „Knjaz i svinjar jednaki su!

i pošao na njega, pretio je i psovao, i pominjao noć kad ga je sa zaleđenim čakširama, kad krova za njega nigde ne beše, primio u kuću.

Pričaj. — Sa mnom se, mundirdžijo, ne razgovara sedeći. Pljujem ja na tvojih sedam dugmeta. — Beše tvoje, gazda-Aćime. Sada si ti pod mojim kolenima. — Moje beše i biće, ali tvoje neće zadugo.

Pljujem ja na tvojih sedam dugmeta. — Beše tvoje, gazda-Aćime. Sada si ti pod mojim kolenima. — Moje beše i biće, ali tvoje neće zadugo. Upogani mi se u bradu ako mlad luk dočekaš u Palanci.

I, kažeš, ti si unuk Aćima Katića? Poznavao sam dobro tvog pokojnog dedu. A ko u Srbiji nije njega poznavao? Beše uman čovek i glava radikalska. Pravi radikal, adamovac, a ne ovi današnji, razblaženi, smrdljivi.

Kad Timočani digoše bunu, ja požurih njima da knjazu na podvoljak pijavicu turim. Beše kratko, ali žestoko. U Toj buni nisam želeo da postanem vojvoda. Raspričao sam se, a žalost me saleće.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

drugim jednim Obrenovićem, unukom ovoga Gospodara, odmahne rukom, možda kaže a možda i ne kaže nešto kao „Koji ti ono beše“, vetar biva sve jači i Gospodar Jevrem, odjednom osmehnut nad malim nesporazumom naraštaja, obode konja i vine se u

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Oj Karlovci mesto moje drago! K’o detence došao sam amo; Igra beše jedino mi blago; Slatko zvah ja med i smokvu samo.

Tako tići zagrljeni preletaju svet: Bela jedna golubica susrete im let. Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet, Prevari se soko sivi, čarom obuzet.

Tako tići zagrljeni preletaju svet: Bela jedna golubica susrete im let. Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet, Prevari se soko sivi, čarom obuzet.

Tako tići zagrljeni preletaju svet: Bela jedna golubica susrete im let. Divna beše, sjajna beše, rajski beše cvet, Prevari se soko sivi, čarom obuzet.

golubičinoj, Dugo nije pobre vid'o, ne godi mu boj; Dugo nije, - jedva, jedva, dade im se srest' Al' za pobru već ne beše pobratimska svest. Perje mu je sagorelo, što će neznanik? A golupče begat' stade, nepoznat joj lik.

večere, iz društva vesela; Sa bližnje crkve kucnulo je trired Pod ključem kad mi škrinu kapija; Na dvanaest kao da beše.

“ I zbilja beše lubanji mu vid (U produženju s plećnim kostima) K'o malo alfa, a pod šuvakom Savijahu se bledi kukovi K'o veliko omega.

On je sedeo samac na pustoj obali mora, Gde je u svetle noći i Hela sedela s njime. No ipak ne beše samac. Pogružen u bolu svome, On zvučnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele; On je prstima svojim, iz njenih

kroz sve dane duge Da te voljah mesto ko zna koje žene! U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge, I ti beše samo sen nečije sene... J.

I za navek kad se rastasmo, i tako Stežuć' svoje srce rukama obema, Otišla si plačna, zamrzla i nema, K'o što beše došla, tužno i polako. J.

J. Dučić LXIX POZNANSTVO Kad sam je pozn'o, nebo beše mutno, Zadnje su ruže umirale ti'o. Jesenje vode šumljahu zloslutno; I ja sam sniv'o i tužan sam bio.

Glas njezin beše k'o muzika tuge... I za to mišljah, u slušanju mnogom, Samo na prošlost, na jeseni duge, Na hladno nebo, i na tužno

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

U njoj je bio smešten glavni deo moje biblioteke, tu je stajao i pisaći sto, a pored njega beše udobnih kožnih fotelja i svega ostalog potrebnog ili korisnog za duhovni rad.

Već htedoh pobeći glavom bez obzira, no pričekah još malko. Tada videh u čemu je stvar: tajanstvena prilika beše duga povorka belo odevenih ljudi. Ja se prisetih: to su, nema sumnje, Pitagora i njegovi učenici.

Tako sam već kao dečko doznao za velika dela Talesa Milećanina. On beše taj koji je unapred pretskazao potpuno pomračenje Sunca, viđeno u našim krajevima.

Ne beše mi teško da i ja stignem onamo, da naučim egipatski jezik i da proputujem ceo Egipat“. „O, srećni čoveče!“, uzviknu Gl

Pitagora ga pomilova po crnoj kosi. „Drago moje dete! To ne beše tako lako i jednostavno kao što ti sad zamišljaš. Da bih mogao ući u Sais, tadašnju prestonicu faraonovu, moradoh se

U nemoj tišini koja je nastala, ču se neko ritmičko hrkanje. To beše Parolos koji je, ispružen iza jednog velikog kamena, slatko spavao.

u to doba već prvi plodovi, a najlepši od njih odvezeni na pijace Abdere, jer našim dobrim abderićanima prazan stomak beše daleko nesnošljiviji no prazna glava. Zato je 29 aprila 397 godine pre n. e.

U pratnji onih dvaju senatora, ostaviše zgradu Senata. Nomofilaks beše, kao što to zahtevaše njegov visoki položaj, stasit čovek, bujne kose i brade, odeven u dugu svečanu odeću.

Grilus pristupi kupovini robe, i ubrzo beše jedna od tih korpi dupke napunjena svežim zeljem i najlepšim voćem. Sa zadovoljstvom posmatraše Grilus tu nabavku.

Praćen tom grupom, uputi se Grilus sa ostalom gospodom na riblju pijacu. Ali ga ovde čekaše užasno razočarenje: pijaca beše prazna, bez robe.

Tu se nalazio samo jedan stari, poluslepi ribar, Milon po imenu, koji ne beše više sposoban za ribolov, ali se, lukav kakav je bio, odlično razumevao u prodaji ribe i umeo da podvali svakom kupcu.

„Gde su ribe?“, zagrme nomofilaks. „Nema ih!“, odgovori mu nabusito Milon. „Ribolov nije uspeo, more beše nemirno, vreme vetrovito“. „Šta trtljaš tu kojekakve budalaštine?“, razvika se Grilus. „More nemirno?

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Uveče sve beše spremno i u redu. Slišam se još jedanput o novostima i komentarima što sam prikupio od ljudi koje su drugi lagali,

se onome drugom, sa fiNim, otmeno umornim i bolešljivo bledim izgledom, a na čijim kolenima behu dve knjige što ih tek beše uzeo iz pregrade za stvari. — Šta ti je to? — Pečenjarnica kod Kraljice Pedok. — Jesi li pročitao?

Da bih ipak sve to zaboravio ustao sam i gledao kroz prozor. Kiša više nije padala, ali mrak beše potpun. Tada se setih da sad nailazi mestašce gde se moj pobratim venčao i bi mi žao što bar nije dan da ponova vidim

Kum bukvalno nije znao gde mu je glava. Cviker mu beše spao, ali on ga nije tražio, već je pitao mene da li je poneo još jedan, rezervni i da li znam gde mu je, peo se na

A posle, svaki ode na svoju stranu, sem kuma kome voz beše umakao Dok se negde bavio. Oh, a nekoliko trenutaka zatim, kad sam se našao sam u kupeu voza koji me je nosio za

to nikad nisam bio, rado sačekah kraj ovog koncerta u Dobrim zaklonima rezerve, a sutra rano, pre svanuća, pošto teren beše otkriven i neprijatelj blizu, uputih se Nikoli. Tek je svitalo kad sam stigao pred njegovu zemunicu.

nešto kao ropac, kratko, trenutno, ali neobuzdano i jezivo bolno, taj plač jednog do bezumlja hrabrog čoveka kao što beše on, To je nešto najdirljivije, što sam u životu video.

— Čitaj ovo. Pa se blago i nežno nasmeši, te ja primetih jasno koliko mu sad beše lakše nego maločas. Uzeh kartu i poznadoh rukopis njegove žene.

Ja sam uveren da ti bratski deliš moju radost. A ja ti se zaklinjem da ću sve preboleti, nje radi. Jer, evo, moj put beše trnovit, užasan.

Četni narednik, koji beše izašao u susret transportu, vikao je: — Magarci, tako vam treba kad ste zadocnili! — Komesar je kriv, mi nismo —

A divno je i neviđeno bilo onoga dana kad je on s pukom ulazio u Novi Sad. Cela varoš podigla se beše da ih dočeka. Moje nestrpljenje da ga vidim, kad sam saznao da puk tuda prolazi za Suboticu, ne može se opisati.

Ja uzviknuh do vriska. To beše Nikola. Na divnom zelenku, sav u cveću i peškirima, u prostoj vojničkoj šajkači, sa Karađorđevom zvezdom na prsima,

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Tako odeven dođe na krstonoše. Beše se iskupilo dosta naroda. Popa već pozvao odbornike u zasedanje, pa odlučuje sa njima ko će šta nositi.

Đurica beše, i stasom i lepotom, nadvisio svu momčadiju. Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on

Đurica beše, i stasom i lepotom, nadvisio svu momčadiju. Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on prvi padaše u oči.

Beše ih i starijih i odevenijih, ali gledajući odjednom u sve njih, on prvi padaše u oči. Beše kao bor, koji je izrastao u čestaru, među pravim i jedrim cerićima. Zato se i popov pogled zaustavi na njemu.

momak, ali mu spoljašnji izgled ne donese uvaženja i ugleda među momcima, kao što bi to bio red u običnim prilikama. Beše to stasita i retka pojava.

Nu imađaše on još drugih karakternih osobina. Donji mu deo lica sa vilicom beše znatno isturen napred, te ispoljavaše preku i strasnu prirodu, ali je on, jednim blagim pogledom svojih velikih očiju,

Takva glava beše usađena među širokim i snažnim ramenima, a celo mu telo držahu neobično razvijene i elastične noge.

Jelek mu beše lepo srezan, priljubljen uz telo, išaran crnim gajtanom; iz njegova džepa je spreda visio beo rubac. Prema takvu stasu

Čudna behu ta dva oka. Iz njih je sevao takav ponos i tako jasno saznanje svoje nadmoćnosti, da ne beše momka, koji bi osećao snage i odvažnosti da ih slobodno i otvoreno pogleda.

Stanka nije bila toliko neobična po lepoti, koliko po naravi svojoj. Beše to tako samovoljna i ćudljiva narav, kakva se i među ljudima retko nalazi.

Beše to tako samovoljna i ćudljiva narav, kakva se i među ljudima retko nalazi. Još iz detinjstva ona beše čudnovata i osobita i ne nalikovaše na drugu decu Marka Radonjića, niti na druge seoske devojke: beše u njoj mnogo neke

iz detinjstva ona beše čudnovata i osobita i ne nalikovaše na drugu decu Marka Radonjića, niti na druge seoske devojke: beše u njoj mnogo neke neobične oholosti i samostalnosti, neke ćudljive tvrdoglavosti.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Onda Petar pohita da vidi šta je od njegovog sela. On je znao gde mu je selo, no tu sada sela ne beše, nego se samo poznavalo mesto gde je nekada bilo.

i metne na jedan kraj vrh od čizme, a na drugi kraj sedne Petar, ali vrh čizme pretegne celog Petra, pa se i devojka beše obesila sa njegove strane o terazije, no pored svega toga opet je vrh od čizme i nju i Petra pretegao.

Zemlja beše mnogo arna i za svaki rad zgodna, ama je seljak nije nikako ni orao ni kosio. Ležala je tako i đubrila se.

Ne učiniš li to, nisi moj sin; neću ti dati od imanja ni kopču. Ovaj mu sin beše pomalo glupav, pa ga je i tatko poradi toga mrzeo i gledao da ga šćerdoše.

Čobanin posluša, i učini sve tako kako mu je devojka kazala. Kad beše na proleće, sin otera pet stotina brava ovaca i donese još dvesta žutica gotovih para.

Da pričekamo oca. Svatovi se zaustaviše pred jednim orezanim vinogradom, — to beše šuma što plače. Malo zatim, eto ti i njenog oca, sav krvav. — Šta bi s tobom? — popitaše ga svi. — Eto šta je bilo.

Petković, Vladislav Dis - PESME

I ja plakah tada. Ne beše mi bolje. I ostadoh tako u kolevci tužnoj Sa nimalo znanja i bez moje volje. I ne znadoh da mi krv struji i teče, I da

Gled'o si u prošlost za tobom što spava. Pod dahom života ona nekad beše: Sad je mirna, nema k'o pučina plava, Kao usta drage koja se ne smeše.

Više nema ljudi; Sa mene se poče da otkida snaga, Svi udovi, redom, i pogled što bludi. Minu sve što beše, htede biti ikad. Tama se uvuče u ideju snova: Raskošnije smrti nisam gled'o nikad. Imao sam i ja veselih časova.

GROBNICA LEPOTE Da li znate zemlju s grobnicom bez kraja Gde stanuje duga i život proleća? Noći gde ne beše već tol'ko stoleća? To je zemlja njene lepote i maja.

Ona beše slika devičnosti, Bez svog venca, bela i nevina, Lutala je kroz taj život prosti, Lepa, mila, kao bašta krina.

I tek beše naslonila glavu Na uzglavlje od plavih cvetova: Noć želeći za večitu javu, A za život nebo svojih snova, Al' smrt dođe

Danas sam šet'o ulicama tužan, Svaki mi korak beše prava beda: Znam da izgledah tada vrlo ružan, I tebe spazih, ti si bila bleda.

Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana, Ugodno mi beše kretati se, ići Razvalinom ovom života i dana, Koju sunce sutra ponovo će dići.

Meni ništa tada poznato ne beše: Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi, Ni molitva s usni koje se ne smeše, Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi', Od

Senku i s njom mene vodili ste sobom... Silna drskost beše ovladala mnome; Ja sam samo znao biti njenim robom — Da Vas pratim, gledam na domaku svome.

Udaraće zvono. I ja ću zatim istrunuti ceo. Nestaće tada sveg što moje beše: Pokreta, lica, i kose, i krvi; Uzeće ruke, usta što se smeše Zemlja i vlaga i gomila crvi.

Najednom zasta. Mesec beše tajno Obiš'o tamu i stada daleka Oblaka crnih; k'o ropac očajno Usklik se ote: “Ona mene čeka!

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Veliki teret mi je pao sa srca, ali olakšanje bi stiglo prekasno da ne beše jednog čudotvornog leka, koji se dobijao dugim kuvanjem jedne posebne vrste pasulja.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Na prvi mah im se smuči, no što dulje buljahu uz vatru beše im ugodnije. Žena je vremešna, pristala. Na glavi joj kovrljak, obavijen maramom; na se je navukla haljinu, a preko nje

Prođite se kako znate. Da, za nadnicu lako ćemo. Tako i oni s drugim težacima krenuše na posao. Beše nastao lep zimski dan. Pre i malo posle izlaska sunčeva, kupeći masline, štipalo je za prste i zeble su noge.

Nad oganj neko od one trojice beše nadvisio bakru; stoga je ona morala svoju postaviti sa strane, na dva kamena, i čekati da voda uzavri, pa da najedared

Inače ćeš u zatvor! Njih dvoje požuriše, i čisto im beše lakše kad su izišli iz varoši. Zimnja ih je noć zatekla u putu; rosa vlažila i sledila obraze, a kad zađoše u brda,

Ilija toga dana navlaš pošao je na njivu: lakše će ženi biti da se kući povrati, jer mu beše teško da u tuđoj kući prenoći; i kad se povrati s njive, u samu noć, čisto mu je milo što je u kući nađe.

Neka dođe, neka je kakova mu drago, neka je samo u kući!.... Čovek nema no jednu ženu, pa što mu beše palo na pamet te je otuđi od sebe. I misli na nju, čisto od srca je zaželi. A Pavao, suveznik, komšija?...

Tada nije već na Cvetu mislio, jer za ono malo zimnjih dana polažaše prela, dolažahu božićni sveci, beše studen, pa nije imao prilike sastajati se s tuđim ženama.

'Ajdemo, noć je! NA PROŠTENjU Na pomolu mora i primorskih sela zaustaviše se da opočinu. A i beše kroz go krš ugrejalo; sunce, dok se rodilo, čisto i sjajno, kao da je iz mora izišlo, poče odmah da greje.

Marko i stara Stana mahom sedoše na kamen, a Božica, koja do ovoga časa ne beše nigda videla mora ni pitomine, zapanjena zastade, diveći se tolikome čudu lepote što joj, na jedan mah, puče ispred

Cura, po pričanju drugih, zamišljala je more kao neku čudnu, golemu, nemirnu lokvu, ali ovo što joj je sada na dogledu beše, preko čuda, nešto čista, živa, sjajna, što se ne može da zamisli, a ne nađe ni jedne reči da svoje divljenje njome

Marko se zimus zavetovao svecu, kad mu se krava beše razbolela od neke kužne bolesti. Krava preboli, pa sad je red odužiti se zavetu.

I, mada nije ovde nikoga nalazio, ipak ovo mesto beše razgovorljivo — uvek kao da nešto živo zaklonjeno šapori, — pa kad bi odilazio, osvrnuo bi se za sobom: činjaše mu se da

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

afazije“ ležao u travi, samo što se sada, zajedno s nebesima, ogleda i u vodi: I za mladića, što s glavom nad rekom beše u travi, Zvezdani pod sobom što je gledao svod, I ribe izmeđ zvezda, i tice, u stravi Glava njegova sama plovila je

Zemlja se zatrese, zavese se poderaše, ploče popucaše, a beše petak i po zemlji pade tama“. Dalji nam dokazi nisu potrebni.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Mile neočekivano ulazi na kapiju smrtno bolesnog prijatelja Mite, ugleda njegovu ženu Mariku kako cepa drva, i: „Kako beše zamahnula sekirom, tako i ostade kad uđoh”.

čukununuka, koja će se možda zvati i Sofkom, biće sigurno onako lepa, bujna, kao što ona beše, a ovako će i svršiti, ovako će za sve njih platiti glavom i nju, Sofku, babu svoju, proklinjati i kosti joj u grobu na

Sećam se, bila je zora, nebo je bilo tamnozeleno, a beše prva aprilska noć. 223 Sumatraizam je, kao što je poznato, pesnički program Miloša Crnjanskog, koji je on valjda

247 Na kraju romana: „Melanholijom koja se beše pretvorila u potpuno ćutanje, uporno i staračko, i on je, kao i otac mu, koga je pri svakoj važnijoj izreci spominjao,

/ negde, / daleko, / u svetu”; (Z) „Prazno je dakle bilo, / pred njim, / zauvek, / i uzaludno, / za njim, / sve što beše prošlo”; (4) „Zato je trebao mlađi, / sa detetom, / da dođe, / kolima, / pred kućerak kod obora”.

konjima plovila rekom u turske krajeve: „Na vetru, koji povija kišu, po rekama, lađa Aranđela Isakoviča, puna konja, što beše na putu, preko, k Turcima, bi zahvaćena vodom i prevrnuta”.

ne vide kako se razliva sa brda, u vrbake i poplavljene šiprage i baruštine, nad kojima su letele rode i vivci, koje beše navikla da posmatra, sedeći kod prozora, kao i mirna stada na obali, koja su se ogledala, glavačke, u vodi“.

kao neki visoko zatrpan grob”; „Otvorivši širom oči, ona tek sad vide da se nije za vremena spasla iz mraka, koji je beše opkolio, a kojeg se tako užasno plašila”; „Zagušena od mraka, nije mogla da vikne, a, premrla od straha, nije mogla da

Sveća koju joj behu strpali u ruke, pala mu je na leđa i zapalila ga. Beše kao lud. Njegova senka na zidu ličila je potpuno na onog crnog monaha, koga je dan pre, sa nevericom, posmatrao kako

puk osetno reaguje čim ga u tuđini put nanese na zavičajni Dunav: „Pošavši od Kremsminstera uz Dunav, koji im svima beše drag, jer su od njega i došli, puk je opet počeo da juri kao od Srema do Pečuja, vičući i lomeći na mnogim mestima

kovačkih nakovanja, u tihu, bezmernu zriku popaca, na celoj toj širokoj poljani, u bezdano ništavilo i prazninu, što ih beše iznenada, ali blizu, pred svojom starošću, ugledao”.

mu je manje smetao otkad započeše bojeve, ležaše kao u grobu, u toj kolibi, kloneći se ceo dan da iziđe u logor, koji beše načinjen na utrini, među kolima. Prava čerga, u kojoj se urlalo uz gusle, kraj vatre, više od gladi nego od pića.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Kad kroz njega Progovori klasična krv, a lice pocrveni kao turčinak... U Društvu beše i Spasa Čemerikić. Spremio se da sa Dimišem Mišetevićem vidi London. Bio je u Carigradu, Aleksandriji, Trstu i Beču.

— A si poznaval nekad potura Sulj-kapetana? — Jesam. — Beše li toj neki put na nečare? — Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?...

— Ne znam, aga... — Ne, ne — zbori pravo. Ako si ti Spasa Čemerikić od Prizren?... Teško beše jedan put i Sulj-kapetan vo Gora. Rezil će se napraveše. Ama ti mu go donese obraz na mesto. So junaština.

Zato je ovde sabor o Petrovudne svake godine neobično mnogoljudan. Beše nastalo podne i sunce tek prodrlo svom snagom u ždrelo. Koliko da sabor oživi od jutrošnje jake planinske svežine.

prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po svršenoj berbi priredio gozbu svojim rabotnicima. Beše to njegova neuobičajena stvar kao što mu i rabotnici ne behu obični: ne luta sirotinja iz sela, niti obična raja iz

Tad mu je to bilo teže od svega, ali je ove godine bio srećniji. Pred berbu mu beše došao sa svojim momcima Seno Durut i uvelike počeo da oko bačava likom priteže jasenove obruče.

Arnautska odžaklija beše dupke puna. S desne strane pored ognjišta prekrstio noge Hamza Vukašinović. niže njega Durut i najodabraniji Kolašinci.

— šapnu Bogdana po svršenom poslu oko zatvaranja vrata, pa se muški, široko i lagano prekrsti. Brda iznad Kosova već beše obasjala Danica. Noć kao opojna. Po Ilinici se opružila tanka letnja izmaglica kao vilinsko okrilje.

Opružili ga na ledini ispred opaspaljene vodenice kako mu vera propisuje, pokrili mu lice šarenim rupcem, koji beše neko odvio sa svoga ćulava.

Samo jednom rukom beše podnimila slabinu, stegla svoja lepa staračka usta i iz sve snage uzmahnula da je ne bi strašan događaj potkosio.

Takođe, krupna, no bolje očuvana i negovana, ta žena beše prekršila običaj, pojavljujući se na skupu gde su ljudi, gde je čin isključivo muški.

godine, jednoga ranoga jutra prijavi nam mitropolijski kavaz nekoga molioca. Tada središte za Staru Srbiju beše Priština s mitropolijom n konsulatom.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

I cvet mi bio cvetan, I zelen beše lug, I ja u njemu sretan, I drug mi beše drug. Nisu mi bile mučne Bratinske zdravice, I mogô sam podneti I malo

I cvet mi bio cvetan, I zelen beše lug, I ja u njemu sretan, I drug mi beše drug. Nisu mi bile mučne Bratinske zdravice, I mogô sam podneti I malo slavice.

Šta je njemu zavičaj Njega more k sebi zove, Mio mu je poziv taj. A pod krovom naše sreće Beše momče, živi plam. On potoku jednom reče „Ja ću s tobom, nećeš sam!“ Pitasmo ga: kud ćeš, brate? A on: „S Bogom!

Šta li sam i šta puta gledao salik tvoj, Pitao vetar južni: šta radi Stevan moj? I što sam čuo beše srcu mi uteha I želeo sam radu tvome uspeha.

“ Imô si srca, imô osećanja, Uz koje sreća nikad ne prianja. I prva reč’ca beše sa tvog trona: „Skidajte lance s dvaest miliona!

Ti si ga sačuvô u grud’ma noseći, Te ni teret krune njega ne ugnječi. Srce t’ beše luča, kad si pošô tami, I slabosti tvoje — od dobrota sami’ — To pesnika slêpi, to pesnika mami.

I jadi su znali da si srca meka, I jadi su pali, pali na čoveka: Patnja beše pratnja celoga ti veka... I zato se pesnik sad seća tebeka...

»Starmali« 1881. ZA GIRFILDOM Podlost rušit’ — da divna zadatka Podlost srušit’ — moć ti beše kratka. Podlost nađe najamnika kleta, Podlost tebe ukide sa sveta; Beše jača od kršna ti tela...

Podlost nađe najamnika kleta, Podlost tebe ukide sa sveta; Beše jača od kršna ti tela... Al’ sad dršće od tvoga opela.

Što je Đura Srpstvu davô To je bilo sa litica Na kojima ti mu beše Jedinica pratilica. U njegovu burnu misô Ti si sjala lekovito. Šta je pesnik kad napisô, To je prvo tebi čitô.

Ukrotitelj beše po dužnosti tiran, A lav u kavezu beše zdravo miran. Mislio je valjda: „A što da se ljutim? Sudbina me goni, pa

Ukrotitelj beše po dužnosti tiran, A lav u kavezu beše zdravo miran. Mislio je valjda: „A što da se ljutim? Sudbina me goni, pa hajde da ćutim.

Miljković, Branko - PESME

O sve što prođe večnost jedna biva. XIII KRAJ PUTOVANjA O sve što prođe večnost jedna biva. Sen koja beše drvo traje. Budi Ispod svoga imena koje budi Ruka sa cvetovima krv što sebe okiva.

Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže. IV Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči. Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Krakov, Stanislav - KRILA

Ruke su mu zadrhtale, i cepajući koverat otkide i komad hartije koja beše u njemu. Naže se nad malim komadom hartije, na koju pade mlaz svetlosti iz džepne svetiljke. — Dušane, na, pročitaj.

Skloni pogled i kad srete užasnute oči Duškove, usne mu se malo nasmešiše. Htede podići ruku, koja beše olovnom kuglicom probijena. On to nije čak ni osećao. — Daj... ruku... — prošaputa krkljajući.

— Ubite... revol... Lice se iskrivi u strašnome grču. Iz okrugle rane sred grudi, sa koje zavoj beše spao, šibnu uvis mlaz krvi. Ropac pređe preko usta, koja se razvukoše, i žućkasti se zubi ukazaše. Oči su bile ukočene.

Kraj njega je neko krkljao u ropcu. Video je samo krvavu penu na usnama toga lica kraj sebe koje beše crno kao nekog davno pogrebenog. Sklopio je oči. — Daj toga sa nogom. — Lakše, oficir je.

U glavi mu beše prvo strašno toplo, posle svest poče da se mrači, znojio se jako po čelu, ali se ipak nije onesvestio.

Neka nova radost zapali mu pobledelo lice, i on beše srećan jer je ponova ugledao ženu. I sve borbe, i svi bolovi i sve bliske smrti odleteše kao davni mučni snovi u

Petrović, Rastko - AFRIKA

Velika Kola bila su sve bliže na horizontu; sa druge strane, pojavljivao se Južni Krst. To beše sasvim drugo nebo. Toga jutra sam bez šlema prešao preko sunčanog prostora, a već sam po podne imao i glavobolju i

I ono beše spremno da i samo začas pređe u opšti san. Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna.

Njegova zemlja, kao i zemlja ostalih, mora da je bila takođe purpurna. Ono beše tu kao jedini dokaz da taj arhipelag, tako blizak a zbog sutona tako daleko, divan je baš zato što je stvaran.

U svoja kratka, široka vesla udarahu kao u gitare. To beše pravi koncert, najlepše mladeži u najlepšem pejzažu. Kad su završili, piroge ostaše prazne.

KAD SAM STIGAO PRED NjU, ODELO MI BEŠE ČAĐAVO I ZELENO Boake je prestonica plemena Baule i njih je najviše ovde. To je ono čuveno pleme na koje se uvek misli

Ležeći kao tad, nikada ja nisam video toliko i takvih zvezda. To beše sasvim drugo sazvežđe nego naše, i nijednoj zvezdi ja nisam znao imena.

Najzad sve beše ipak mirno, i niko više ne beše budan, izuzev mene i moga belog saputnika. Šef sela je otišao, da nam ne smeta, ne

Najzad sve beše ipak mirno, i niko više ne beše budan, izuzev mene i moga belog saputnika. Šef sela je otišao, da nam ne smeta, ne kazavši nam zbogom, i mi smo ostali

Ostalo je još da predstavim i treće lice na koje dotle niko ne beše obratio pažnju a koje je kao kakav košmar imalo da ispuni celo moje bavljenje u Sikasou.

San se spuštao nad tim kao veliko veče. Kada sam se opet probudio, jutro beše uveliko. Ono je nosilo prijatno iznenađenje koje čovek ima kada se probudi u novome predelu ili sobi, čije pojedinosti

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Tebe se radi majka udade!...“ To beše Boško!... A u dvorovi, Na makoj svili starog vojvode Plakaše dete kose zlaćane, Ne znajuć, jadno, još u bešici, Da

To beše... STANA: Ta dosta, dosta! Proklet večito! GLAVAŠ: To beše Spasa!... STANA: Bog te ubio! SPASENIJA: Ah! GLAVAŠ: Pa

To beše... STANA: Ta dosta, dosta! Proklet večito! GLAVAŠ: To beše Spasa!... STANA: Bog te ubio! SPASENIJA: Ah! GLAVAŠ: Pa sad je vodiš, Da sa divotom stvora njezina Potkupiš paši

ISAK: Mesto prozora, uske mazgale Pokazaše mi roba skrušenog: U tomrukama noge sklještene, A suve ruke beše skrstio Na tvrde kosti svoga kolena; Glava klonula... Tek kad me vide, Umorno diže mutne zenice, Posle ih spusti...

— Ja samo da vas nisam video!... VUK: Dva, tri li sata beše po ponoći; kiša i mrak, samo što munje svetlucaju... Već nam stražari i kapiju otvoriše, a baba iskrsnu, bog je ubio!...

„Hajduci!“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine... ISAK: To, kanda, beše majka Boškova?... BOŠKO: Ona, nesrećna!... Nije slutila Da će za ljubav oslobođenja Izbavljenoga sina izdati!

RADAK: Tu, bogme, beše muka odista! ISAK: Te kakva, Rade! VUK: Dok se luga ne dokopasmo!... A, vere mi, i tu nas goniše sve do mokroluških

Posle, i lica beše drukčijeg! To nije on!... Al’ gde je on?... SULEJMAN: A gde je ona?... Slušaj me, babo! I ti otvori uši, Ćerime!...

Ne! Al’ evo Kolebana! (Koleban dolazi.) HASAN: Jesi li ga našao? KOLEBAN: Na domu beše! HASAN: Sam? KOLEBAN: Ne beše sam.

Ne! Al’ evo Kolebana! (Koleban dolazi.) HASAN: Jesi li ga našao? KOLEBAN: Na domu beše! HASAN: Sam? KOLEBAN: Ne beše sam.

(Koleban dolazi.) HASAN: Jesi li ga našao? KOLEBAN: Na domu beše! HASAN: Sam? KOLEBAN: Ne beše sam. Sa njime beše ženska nekaka; Kad sam je vidô starim očima, Mrče mi svesti, svaka iskrica, Te sam se jedva u toj zabuni Poruke

I tu se našao!... GLAVAŠ: I to je čuo?... Pa šta će s tim?... HASAN: Poručio je da te prizovem — Oružje beše dosta bogato — Pa vezir traži da ga povratiš... GLAVAŠ: Meni trebaju, Od dolame je preča košulja.

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

dolinom povijao gust dim, kao golema ustalasana reka, a sav predeo preko naše granice, koliko se okom može dogledati, beše u dimu i plamenu. Dim se u grdnim stubovima izvijao pod vedro nebo, tu se razilazio i kao magla pritiskao ceo predeo.

Da beše den, tesmo da se branimo, ama noć, pa svet SI spi. A kad Turci staše da frljaju puške (pucaju) a selo da se čuri (gori,

A kad Turci staše da frljaju puške (pucaju) a selo da se čuri (gori, dimi), narod si ripnu da bega, ama sve beše sanjivo, brljivo, pudljivo, dečica nabrala stra' pa plaču, žene okaju (viču, kukaju), niko ne razbira što se pravi, a

Dok se ovo zbivalo na našem desnom krilu, na centrumu je tekla strašna borba. Turski lanac spočetka beše zaustavljen u svome napredovanju ali se naskoro opet krete. To kretanje išlo je ovako.

Odoh u štab. I tu nađoh metež i uzrujanost. Beše puno viših oficira. Valjalo se savetovati šta da se sutra preduzme. Zbilja, šta da se preduzme? Hannibal ante portaѕ...

! Zar ne vidite da su ono drva? — zatim produži pisanje. Drva? Ja opet stanem gledati. Sunce se još ne beše rodilo i ja, pored svega naprezanja, ne mogoh razaznati šta su oni predmeti. Nagađao sam: ili su telegrafski direci?

Tu na drumu nađemo nekoliko naših topova. Neki su bili spremni da pucaju, za druge su na brzu ruku kopani zakloni. Tu beše major Sava Grujić.

Neki su bili spremni da pucaju, za druge su na brzu ruku kopani zakloni. Tu beše major Sava Grujić. Beše mi već dosta »vojevanja« s Komarovom, stoga sjašim s konja i na moju ličnu odgovornost ostanem tu sa Savom kod topova, a

Za odbranu tu bi trebalo podići čitavu sistemu šančeva, a toga ne beše. I tako, rujevačka kosa, šumatovački vis i šumatovačka kosa mogu se smatrati kao jedna kosa, presečena doljačama na dva

U šumatovačkom šancu nađem ceo štab. Tu beše đeneral Černjajev, pukovnik Komarov, major Vladan Đorđević itd. Govorio sam o položaju šumatovačkog visa; da reknem

Šumatovački šanac — to je običan dosta mali redut koji kao da još ne beše sasvim ni dovršen. U njemu je tada bilo 300—400 vojnika druge klase, kragujevačke brigade, naoružanih prednjačama.

Naši strelci još su se jednako zadržavali pred šancem na poljani i jednako su palili. No to već ne beše više streljački lanac, no rasejana masa.

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

“ Pa još doda: „Kolo cpeće U brzom se huku vrti; Boli tvoji trajat’ neće, Ni po časa posle smrti!“ LV Da l’ to beše sanak Kao i sve drugo?!..

I ja sam o tom Premišljao dugo — Da l’ to beše sanak, Kao i sve drugo... LVІ Imao sam sestru jednu, Jermilom se zvala, U Irigu pitomom je Večni san zaspala.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Ja trpim od žeđi pokraj izvora da bih svojim primerom poslužio vojnicima, a sad još i nemu da ustupam mesto. Kako se beše nagnuo, ja ga raspalim šakom odozgo, te mu zabijem glavu u blato. On skoči sa mokrom i kaljavom glavom.

On me poljubi... Obojici nam potekoše suze... Mrak je pao uveliko. Komandant mi beše poslao smenu, te se vratim u bivak. Ali taman što sam stigao, kad povikaše: — Diži šatore!

U mraku sam nazreo pored sebe svoga posilnoga, te mi beše nešto lakše. Komandanti su otišli nekud. Kad su se vratili, naredili su da krenemo. Osećao sam dah borbe. Neko jauknu.

Onda sam zašao iza jedne stene i legao. Kroz san sam osećao kako mi sunce blešti u oči. Trgao sam se. Okolo ne beše nikoga sem mrtvih Bugara. Iza mene spavao je podnarednik.

— Milo mi je, milo. Uveče smo došli svi u zakazano vreme. Seli smo i za večeru, ali sa nama ne beše našeg sobnog starešine. Došlo je i vreme spavanju, ali kapetan „Fikus“ se i ne pojavljuje.

Daha nisam imao. Gledali su me začuđeno. Neko upita: — Ostadoste li živi? — Sa vama beše još jedan. Osvestio sam se malo, i onda se okretoh da vidim gde je Gruja. Što li je zastao?

Ozbiljni i mračni, pozdravljali su me nehatno. Gr-u-u! Pribio sam se uza zid. Srećom ne beše nikoga da me vidi. Osluškivao sam. Zatim sam obazrivo pošao, gledajući da li ima u blizini onih rupa sa strane...

— Ama de!... Sve se mislim da te nešto pitam, pa zaboravim. Sad se tek setih... Beše li pre jedno... petnaest dana neka Engleskinja kod vas u rovu? — Jest!

I on nam odvuče žensku. Inače da ne beše njega, ona ostade. Vojnik stavi na sto jagnjeće pečenje i flašu sa vodom. Kapetan uze flašu i okrete se prema svetlosti

Ti noćas ne možeš ništa da učiniš, pa da si joj i rođeni verenik. Dockan je. A zatim, ni ja ne znam tačno gde beše njihov stan, jer je to jedna petokatnica. — Zvaćemo je preko čuvara kuće — preklinjao sam. — Da je diže iz postelje?!...

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

A kakav li lep Geѕellѕchaft Bei Frau von — sinoć bi! Sve je bilo tu beіѕammen; Veče beše angenehm; Igralo se — ali ja ti Bijah verѕtіmmt pri tom svem. Jerbo Sfrauchen imadoh ti, Pa od toga i Kopfweh!

Tu se ogleda veliko Berićevo oštroumlje i, što u ono doba beše nečuveno u književnika, takva čistota jezika da nije bolja ni danas”. Poznata je, međutim, Vukova kritika iz 1820. god.

Jakšić, Đura - JELISAVETA

Pa što me dade?... Što pođoh ja?... A Venecija?... Ah!... Ta plavog mora hladna boginja Beše li majka, ili maćeha? Ili gospođa sjajna, laskava? Što me oturi, što me izdade, Što me udade, što me prodade?

— Badava — sevdalija si, Đuraško! KAP. ĐURAŠKO: Ha! ha! ha! Otkud, Bogdane, ja sevdalija, Kad sevte beše što sam pevao? BOGDAN: Sevte, ali, sevdalče, Đuraško!

Ja mučiteljci odoh najlepšoj Da od nje čujem svoju sudbinu, Da joj se prodam — da izdam sve. Sve što u srcu beše svetinje: Ženu i decu — braću, drugove... A zar tu žrtvu ne zaslužuje?

Ne rugaš li se grobu majčinom? Ne prezireš li brata i zemlju? Il’ u tolikih naših glavara Ne beše seje, kćeri, unuke? Nego nam s mora done sinjega U Crnu Goru — crnu nesreću!... JELISAVETA: „Nesreću?...

Dojilja mi je bila nesreća! I ono mleko što sam sisala Bilo je kletva, otrov, nesreća! Svaki mi časak beše nesreća! A najmučniji, najnesrećniji, U kome ove gore ugledah!...

Pa opet hvala mu!... Kakvi smo mi, Mogao nas je i pokloniti. KNEZ ĐURĐE: Vas videt, braćo, Želja mi beše, — Vas, diko srpska, sedi glavari! Serdari, kapetani, vojvode! Slobode svete tvrdi stubovi!

Hm! Za njim će, čedo, mnogi žaliti, Jer beše junak, hrabar, razborit; Al’ starost — znaš, ostareo je, A starost često umljem pomeri, Postaje zlobna, puna zavisti.

jarosti Kolevku tvrdu srpske slobode Sa blatom ropstva braće nesrećne Izravna, sruši, zgazi, izmrvi, — Pa znaš, ko beše vitez besmrtni, Da silnog pašu silom dočeka? Radoš Orlović! Prognani Radoš, da!

Il’ je zavera? Al’ hajd’, odlaz’te! Sin Ivan-begov ume prezirat Podlosti vaše svaku nameru!... VUKSAN: To beše oštro. MIĆIĆ: Živ Crnogorac nije slušao Od kneza svoga take uvrede. — E, hajd’mo sad! ŠULOVIĆ: Ovo je jad!

jest, ja sam list!... Il’ nisam? Ne... ja sam stari bor... A moja deca granje lisnato — Knez Đurđe vihar beše užasni — Pa se sa munjom vihar oženi I na temenu moje starosti Bezbožnu svadbu grozno slaviše.

Izlomiše mi starost lisnatu, Odvojiše me s decom rođenom... To beše užas samoj prirodi, Onog se dana more ljuljalo I rikajući gnevno, đipaše Mutnijem peskom more šibajuć — A s oblaka

— JELISAVETA: Samo ne tvrda volja, Ne muška reč!... KNEZ ĐURĐE: „Volja i reč?...“ Ta moja volja beše tvoja reč, Tvoj osmeh, suza, kletva, uzdisaj, Il’ samog miga ona tajna vest Uvek mi beše oštra zapovest...

Bojić, Milutin - PESME

Sada pun dosade bogova se seća I smeje se Bogu koji vaskrsava. Ah, živeti možda nekad beše sreća! On bi sad da spava, za vekove spava. Život mre. On sanja.

Volelo se nekad. Ljubav! Kakva šala Ljubav!... Ali ipak. — On se čudno trza. ''Ljubav. — Šta to beše? Možda izvor zala?'' I on steže čelo, slike da ubrza. Ljubav!... Ljubav. Ljubav. I tada se seti. Ah, da, to je.

Tisuće inoča stezahu mi bedra. One behu bele ko sneg sa Selmona, pesma njina beše kao šumor kedra, Oči modre kao čivit iz Sidona I mirne kô nebo u indijske kalme.

Hordama heroja gde tisuće mreše Krstarila ti si vrh kalpaka tučnih, Da s krvavim suncem pitaš: Čemu beše Sav taj tutanj bakra i vonj rana mučnih?

U ložnici dvorskoj tvoj se čuo šapat, Vrh biblioteke Afričkoga Grada, I u Panteonu tvojih ruku tapat Beše pljesak mreži paukova rada: Mirno ti si tako kalpake i spise, Mehane, brodovlje, hetere i lovor Zasipala prahom

I Vaseljena njiva naša posta Za seme časti — koje suncu siže. Gospode, kazne zar ne beše dosta? Vreme je žetvi, dan kosidbe stiže, Vreme da ploča s grobova se diže. Kô lutalice, koje patnje prate.

Raspi se u prah kô zvezda svemirna — I da te sanjam blešteću i čistu Što ti ne beše ona Žena prava? IV Za mene noćas vaseljene nije, Oči su tvoje sunca, zvezde, duge, Usne skup slasti, osmeha i tuge,

Opelo čujem i pesma crkvena Sipa na mene magline jesenje, Umorno plaču poljane i stenje, Modro je sve što beše tako rujno. Zar nisi gorda kao bescen urna U kojoj leži prah mrtvih careva? A ti si tužna. Stid ti obraz preli.

oči leš će maja leći I taj trenutni osmeh će izreći Sud nad nekada voljenim životom: Ono što tada zvasmo život ceo Beše tek jedan mali, svetli deo.

Na njima odsvirah poljubaca skalu. Šum beše čas zvonak, čas bolno razliven, Čas hladan i kao od olova sliven, Čas jedar kô pesma što pozdravlja svate.

Ja sam bio mrtav ili žive stvari. Jer sve beše isto: drveta i seni I nebo i zemlja i leptiri njeni. A kad sutra zora rasu svoje čari, Ja pozdravih sunce i nebesa

Jakšić, Đura - PESME

Al’ ništa ne beše u okolu celom! Kao da je kamen u ljutini pukô I u pukot svoju sve živo povukô!... Al’ šta se zabele u gorskome mraku?

Da ste me vid’li — to da ste samo! Al’ onde, znajte, ne beše rob! Ubojne sablje kad potrzamo: Pobeda! Juriš! Il’, bolje, grob!

Nastasijević, Momčilo - PESME

Do devet broda brodio, Gorama ni broj se ne zna, Tugo le tugo! PESMA KOČIJAŠA Ne, gluhota beše, Ni bubica po travci, Ni kamičak u ponor, Šum šuma, ni prisen seni, Bežimo, druže!

Skupile se čele u roj, U ime Jehove nosim im slom. Zapalio sam suhi žbun, U ime Jehove nosim im slom. Jer Jehova beše moj štit I ruka njegova moj vođ. Jehova je to!

(Hor:) Jehova, dođi nam, Jehova, dođi nam. Jer Jehova beše moj štit I ruka njegova moj vođ. Diži se, Jehova, razgnaj zle u beg. Jehova, dođi nam, Jehova.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I Mladen je to znao. Zato ga nije ni iznenadilo kad jednog praznika dođe ona, posede i, kad baba beše izišla poslom, majka se navlaš zadržala u kujni kuvajući joj kafu, ona, iznenada, čisto unoseći se u nj, što je Mladena

Bio je pitom i pun neke svežine, one poljske, a međutim lica kao u devojke. I što Mladena najviše dirnu, to beše ono njegovo ponašanje čim uđe, pojavi se još na pragu.

Ćipiko, Ivo - Pauci

Na tri dana pred Badnji dan Ilija oprema se u primorje, po božićnje vino. Toga jutra Radi beše žao oca. Studeno je, a već ima nekoliko dana što se vrijeme muti i nepostojano je, sigurno promijeniće nagore, jer je

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Kad je gospođa oterala i kad to saznadosmo po povratku sa vojne protiv razbojnika iz Usore, otvoriše nam se oči. No beše kasno. Uzalud je nekolicina naših tumarala uokolo ne bi li je našla i vratila. Nigde je ne nađoše.

Te nema dovoljno vode (što je bilo sasvim tačno jer polovina bačvi i kaca za vodu beše prazno), te seno je na izmaku („I šta kad Brzan padne pod Kulu, od čega će stoka živeti, valjda od kamenja?

Mnogo puta sam na ikonama i životopisima viđao Hristov lik, ali nijedan ne beše ni nalik ovom Prohorovom. Svi su oni bili nekako ženskasti ili, što još gore, ispijeni, mršavi, kao leševi isušeni.

Dadara, to je nešto drugo — mislio je. Dadara je seljačka pošušnjara, smlata, priplodnjak. Kakva to beše greška, dragi moj izlapeli jarče! Dadara se rodio da bude vođa i on je to i postao čim mu se pružila prilika.

vrlo častan čovek, pomislio bih kako je anđeo dobio od njega tačna uputstva šta će reći, jer zbilja nikakve razlike ne beše između onoga što sam ja znao da Nikanor misli i onoga što je anđeo, po Nikanoru, rekao. Anđeo je dakle optužio i mene.

Mlada je bila tu, on takođe, a to što ovaj trenutak za većinu ljudi nije bio pogodan, za njega ne beše nikakva smetnja. Bacio je dva duga pogleda na stidljivu mladu. Ona ih je spazila.

Brzao je, mlatarao rukama, stezao zube, režao, ceptao od besa, nijedna mu psovka ne beše dovoljno pogrdna i stalno je sve crnje siktao.

Ilić, Vojislav J. - PESME

I zvezdice mile Rasipaju zrak... Samo jedna trepnu, Pa je pokri mrak. Čija beše zvezda? Bog jedini zna! Spokojna je, mirna, Vasiona sva. 1881. ZVONITE, ZVUCI... Zvonite, zvuci...

o, bajne noći! mislio sam tada, I opet meni beše pusto sve Kô mladom orlu, kad ga želja svlada, Što napred hoće - ali ne zna gde?

I laki šušanj iz misli me trže; To beše anđô nespokojstva mog, I noć se uzvi, i koprenu vrže, Na bledo čelo pratioca svog...

Ah, mili druzi! Beše dan, U kom sam i ja snevô, Al' čas je kucnô, - minu san, I sad sam budan evo! A slavuj peva, kô i tad, Mesecu, noći,

To samrt ledena beše. Krčmar je dremao mirno, držeći debelu knjigu, Kad samrt tiho mu priđe i mirno stade nad njime, Pa onda uzede pero s

To beše predznak, da će skoro doći Rastanka našeg neželjeni čas, Kô dim, kô magla da će radost proći, I nebo da će rastaviti nas

S hrišćanskom tugom ja sam tada Voleo burni ovaj svet, I moja ljubav, večno mlada, Iskaše sebi srodan cvet. To beše uzor onih dana, Kad je u mladom srcu mom, Treptala bleda Tatijana I romantični Lenski s njom.

“ Ja istinu volim, pa se dignem s njome, No polazak beše pun borbe i tuge; I ja dugo plakah u lutanju svome, I u vedre dane, i u noći duge.

s pastirkom iđaše sretno U grad i polje cvetno; Istina božanska leži u drevnoj prošlosti tvojoj, Kad duh slobodan beše.

obala cvetnih, u praznik besmrtne Lade, Bolnom i čistom pesmom zdraveći burni svet, Ti si pevao ljubav u kojoj ne beše nade, I slavom pokrio svetlom vokliski bajni cvet, Besmrtnom večnom slavom.

one noći, Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava, Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, sveti Sava. 1889.

A deda ovako priča: „Odavna, u selu našem, Življaše uboga žena sa malim jedincem svojim. To beše nemirni Pavle. Pamtim ga i sada lepo, Iako to beše davno, u mladim danima mojim. Hiljadu osam sto...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Malo docnije razrogačio sam svoje oči pa ih dobro protrljao. To ne beše san već java: video sam u daljini siluetu Akropole.

Mlade godine, pune nade, zrele, pune rada, projuriše trkom preda mnom: sve to beše čekanje, očekivanje, traženje i stremljenje ka nečem nedohvatljivom, visokom, savršenom, večnom, nečem što se može samo

Cezarov dolazak u Aleksandriju bio je početak vaše propasti. Tada je izgoreo vaš Muzeum i njegova biblioteka, kojoj ne beše ravne.

kada je Oktavijan, preko leševa Antonija i Kleopatre, ušao u Aleksandriju i načinio Egipat rimskom pokrajinom, onda ne beše više skloništa grčkome geniju. Aleksandrija je stalno opadala, dok je naposletku ne osvojiše Arapi.

Malo iza toga pojavi se u sali sam patrijarh sa svim episkopima koji su ga verno pratili. Radovanju ne beše kraja, mnogi su plakali od uzbuđenja.

Ona je ležala na vrhuncu jednog brega i imala divne građevine. U ono doba to beše u početku drugog veka pre Hrista - vladao je onde gospodar jelinsko-pergamonske države Eumenes II.

Ljubopitljivo smo osluškivali sve razgovore vođene u toj prostoriji. Doznasmo - to beše pred kraj drugog stoleća pre Hrista - da je cela pergamonska kraljevina potpala pod rimsku državu, a Pergamon postao

Njegov sin, a moj pradeda, Todor, rođen 1769, umro 1841, beše, zaista, gospodin: svršio je pravne nauke i živeći na svom imanju u Dalju, bio „kasnar“ patrijaršiskog vlastelinstva u

Ali u naukama ne beše još preporoda. Veliki duhovi ne dođoše još do reči. Besmrtno delo Kopernikovo smatrano je samo kao interesantna

Niko mu se nije rado približavao, jer to beše zgrada inkvizitorskog suda. Tu su bile i njegove tamnice i one strašne odaje za koje naš jezik nema, hvala Bogu, naziva.

Dubrovačka republika beše tada jedina hrišćanska država čiji su građani imali pravo da slobodno trguju u turskom carstvu.

To je visoka počast za Vas i Vašu nauku.“ - „Da,“ odgovori mu Tiho, „car beše veoma milostiv. Podneo sam mu opširan izveštaj o sadanjoj konstelaciji nebeskih tela.

Stanković, Borisav - TAŠANA

STANA Propao si, ali ti je glas topao. I još si me tražio za ženu! Umalo se ne prevarih i pođoh. (Sebi): Beše lep, ali se propi. BEKČE (pruža ruku Stani za novac): Stano, za duvan! STANA Popićeš. BEKČE Za duvan, živa mi ti!

(Prilazi Mironu i umiljavajući se hvata ga za rukav): Oh, hvala, hvala! Tebi, dedo, tebi hvala! Oh, da tebe ne beše, živa bih umrla ili, ko zna šta bih od straha i samoće učinila od sebe i dece...

) HADžI RISTA (tapše rukama). Ulazi Stana. HADžI RISTA (se podboči pred njom): A ti, kučko selska, ti beše provodadžisala da se opogani ova naša sveta kuća?

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

„Vesela udovica” rodi sina. Krstiše dete Srećko, jer je roditeljima sreću donelo. Malo beše, pa dođe drugi srećko, kome majstor Kosta, iz zahvalnosti prema ženi, izabra ime Rista. Posle dve godine dođe i Seka.

„Hvala velikom Bogu, bi kako on reče, a ne kako šor hoće. Šta će tebi deca dvoja — je l' tako beše? Troja su tu! izvol'te da vidite! I svi zdravi i grlati. A nije rđavo ni meni, ni mojoj majstorici.

kako je sama sebe ponekad nazivala, kao da zbilja još stražari nad jednom nasukanom i mrtvom lađom, za koju nekada beše pripeto vazdan brodića, šlepova i dereglija.

Što je čovek! Suzu ne može da ubije!... A treba je ubijati. Rascmiljavi čoveka, sramoti ga. Stanojlina majka beše žena naših južnih siromašnih krajeva.

Uzeo je ženu s kojom se upoznao na brodu putujući za Trst. Doveo ju je, i venčao se s njom. Čudna beše ta žena. Govorilo se po varošici da je Turkinja; pa Jevrejka.

Eto, taj Mata mi je neobičan, i volela bi da ga vidim. — Slatko se ismejaše gos-Toša i njegova Nola, i o vencu više ne beše pomena. Što se tiče ručka, nekako je gospa Nola ubrzo stekla Matin apetit i običaj.

Gos-Toša blago odgovara: — Dosta je ona čuvala i kuću i vas, sad vi nju čuvajte. Nekako pred ženidbu, kad gos-Toša beše s one strane sredine između pedesete i šezdesete, izabraše ga istovremeno za pretsednika udruženja velikih posednika, i

Županija ga za to odlikovala medaljom. Beše to neka teška emaljirana ploča, čitav tanjirić. Gos-Toša je kao malo navijao da odu da zahvale lično i on i žena.

Po Julicu još ne beše došao oficir. Mesto nje udala se Paula za avlijara Ljubu. Po godinama, na nju je bio red. Ljuba i Paula molili su da pređu

Prota je posle pričao da je gospodin Joksim bio bled kao krpa: „Zamuknuo naš premudri Solomun”. Beše doista zamuklo sve, pa i gospodin Joksim.

ovaj kamen mu podigli večno tužni Ruža Ciganka i njena deca... pravda i Bog... amin.” Pavle Čajnović beše sin nekada poznatog u varošici lepotana, brkatog graničara Jove Čajnovića.

Stari ljudi su govorili: U Stefanu kao da je Kornel Vlaović... Ali tolike pravde ne beše ni za Kornela, i nikada... Bog neka Stefanu da zdravlje i dug život.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

SRPSKI JEZIK — Beše li ti ono magare što ni prošloga puta ne znađaše lekciju? — Jest, ja sam taj! — odgovaram ja ushićen zadovoljstvom što

i da govori sa nama: Deder, Žiko, iz četvrte klupe, Ako li si junak od megdana, Reci meni, moj sokole sivi, Ko to beše Lazarević Luko?

Počeo sam: Netko beše Kondija bimbaša, Beše Konda iz malene Maćedonije, Iz male Maćedonije kraj Polomlja, Pa on gde god dođe vodi Tu su

Počeo sam: Netko beše Kondija bimbaša, Beše Konda iz malene Maćedonije, Iz male Maćedonije kraj Polomlja, Pa on gde god dođe vodi Tu su njemu brodi.

Ali on zapeo pa svima nama drži posmrtne govore, a kad grune zemlja povr' nas, a on pita: „'Ajde, ima li još neko?“ Beše tako u Vranje, u staro vreme, neki Mile Sojtarija; nije mu bog dao mnogo pamet, a gola sirotinja, pa kad ko umre, njemu

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

— Požurite! — viče neko odozdo. — Konji sve više tonu u glib. Vojnici su rili zemlju i naskoro beše gotov strm nagib. Komandir skida svece s neba.

Doneše tada i ručak za Kralja. Kralj naredi da dođe i lekar, ali njega nigde ne beše. Vojnici rekoše da je on poveo svoga konja i otišao.

Ali kada Bugari utrčaše u bateriju, mi se rasprštasmo na sve strane... Kada smo se iskupili, njega ne beše. Ranjen ili poginuo. Sigurno je poginuo, jer Bugari ni ranjenike ne ostavljaju...

— A gde bi oni?... A gde ćemo mi?... Vi, aktivci, mislite kao onaj Luj francuski... ne znam koji beše po redu: „Ja sam država!“... Gde je kapetan Velja, tu je država... A teritorija, a narod?

Prođoh kroz onaj narod, ali kada iziđoh na ulicu, Đurašina nigde ne beše. Vratio sam se ponovo. Sretoh tada Đurašina i videh kako na leđima vuče neki džak pun čizama. Opomenuh ga.

Ja imam da vršim dužnost načelnika okružnog u Kragujevcu, a ti si određen... gde ono beše, pobratime? — obrati se Dušan Luki. — Za načelnika sreskog u Pirotu — bez razmišljanja odgovori Luka.

Pešaci pristižu i zadirkuju: — Treba li da pomognemo?... Beše vaše... Drž za desni točak!... Koči uzbrdo! Kapetan Velja pomodreo od muke što mu konji neprestano padaju.

Onda oblim ćuvicima. Ali još uvek smo na velikoj visini, jer su nam oblaci gotovo nad glavom. Pokraj puta beše jedno selo. Odžaci na kućama puše se i dim se leno proteže pravo u visinu.

— Jes’, vrag ga odnio! — i pokaza mi rukom na ulaz. Čuo sam larmu i vesele glasove ljudi i žena. Pred vratima ne beše nikoga da me prijavi, te zakucah.

Ne pušiš duvan, ne piješ, ne jedeš. Ama zarad bratskog viđenja, samo jednu. Komandant uze čašu. Meni beše već treća. Onda komandant uze reč. Govorio je o gostoprimstvu njihovu.

— Ostanite!... Ja ću prvi. Tek kad budem stigao na onu obalu, onda pođite — i potera konja. U početku voda beše do konjskih kolena, zatim se naglo pope do trbuha... Kao da se konj saplete, ali ga Kosta uzdrža.

Veliki je ovo napor, a oni žive samo o hlebu. Pa i hleba je već ponestalo. Na vrhu planine beše neka zgrada, kao kafana, ali se unutra. nije moglo ući, jer je bila puna vojnika, te se zaklonismo iza zida.

Petrović, Rastko - PESME

PROLETNjA ELEGIJA LIRSKI SPEV Misao na Firencu To beše davno: proleća dan i sveca. o mandolina, o mia gіovіnezza! Nekada, ta reč za devica albume, Jutrom Lorenco kliknu

Sad stanovnici satiri sećaju me Belih baleta; oh, ballo zažubori: O quant'e cara, cantato: gіovіnezza! Ah, A beše davno: proleća dan i sveca; Seljaci rujni za plugovima hoje, Prsnika iznad zelenih dojke poje; Teče rečica,

VII 1922. NOĆ PARIZA (SA POSLEDNjEG SNIMKA MATERINOG) Da li moj otac prema da li moj otac prema tebi, majko, beše zver ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?

Majko, otac moj beše li zver Kraj tebe, il' samo istoričar: jer i sâm ja zver? Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar, Majko, ako i ti -

Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar, Majko, ako i ti - moja kolevko - ne beše zver! E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti, užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!

Ko je postio, ko razmišljao, kad nemogućna prekoračenja; Ko, napušten od njuški, ne beše i od istine? Ja! Imah svoj Južni Pol, svoj Sudan; Svoju košavu bar, koju ne delim.

Uzeti ga treba za ruku pa izvesti u polje, Da tamo zaboravi sve pesme I čak bol svoj koji ne beše dubok: Te noći bi jeo više i spavao bolje, I ne bi osećao da mu postelja zagriza bok, I da je život dug.

već grozno i obuzimao me bes: Odrastoh iza vrata, skriven, zagledan u njegovo moćno Ognjište Sve što razaznavah tada beše da sam usamljen Pokatkad savladan pokrivah ranama svojim ovo poprište No često zaražen Suncem jurah zaplamljen Varoškim

To tada počeh da dišem pravilno i duboko: Malo spasa naviraše uz gutljaj mlaka daha, I već je uticalo u mene ono što beše samo visoko, Kao okeana deo, prodorom prvim kraha, Ali što uneće, u sredinu svoju ipak, celi brod; To podesih slučajno

stid: Samo bih duboko cvilio u nemogućnosti da sam pred njim rob, I kao da je neko još cvilio u meni, tako neshvatljiva beše ta kob.

knjigu: u trećem redu nađoh Smrt, Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt; Jednu reč pronađoh silom, beše to: vrt, Podlegoh tada bez snage: znam, ti dođe ko slik na Smrt.

Odjednom ruka diže zastor, i zagledah se u zoru, To mislim beše prvi put da se udubih u taj prizor; Kada i na poslednji joj odbles duhom bih u odgovoru, Podne već beše prošlo, ja još

Stanković, Borisav - KOŠTANA

A šta ti znaš? Kad si i ti nešto znala? Nikad! Ništa! Od koje si familije? »Motikarke«! Ko ti beše ded, otac? Zar si ti bila za ovakvu hadžijsku, domaćinsku kuću? KATA (bolno, prekorno): Oh, čoveče...

Ti! Takvoga sina imaš. KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja! TOMA »Crna!« A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Od kako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna...

(Penje se na čardak. Besno Salčetu): Salče, stara đidijo, mori! Vidiš li? A »naše« k’d beše? K’d mi ovakoj mladi i ubavi besmo? Sviri, more, i poj, zašto će te ubijem?

Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (Grli Mitka.) Oh, bato! MITKA (bolno): Beše moje!...

tu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Salče, »moje« kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (Posmatra je.) A i tvoje, beše mnogo! Nego s’g i ti ostare, ispeče se. (Odbija je rukom.

tu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Salče, »moje« kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (Posmatra je.) A i tvoje, beše mnogo! Nego s’g i ti ostare, ispeče se. (Odbija je rukom.

) STOJAN (budi se): Zora! Dan već? (Uplašeno.) Neću ja dan! Nju, usta njena hoću!... Ah, što se probudih? Ona beše! Ona, vrela, slatka Koštana! Klekla, ručicama mi stisla obraze, da mi usta odskoče, a svoja usta upila u moja... ah!

(koreći sebe) ah, što ga ja tada zadržah, što ga ne pustih da te ubije! MITKA (turobno): I on beše kako ti: katil! ARSA (plane): Otac katil? Ja katil?

GRKLjAN (živo, uplašeno): Ona je, gazdo! Ona je za sve kriva. E, za tu reč baš ti ovoliko hvala! Ona, još kad Koštan beše mala, dete... I ona onako malu uči je da igra i peva. I nauči je! Sad, eto, radi nje, svi ćemo da izginemo.

A ona! (Slomljeno viče Marku): Marko! Idi i obraduj majku i kaži joj: beše moje! (Koštani): A ti? Kaži mi, da li si me bar kadgod volela, te da znam zašto ću da venem?

Šantić, Aleksa - PESME

Ja ću ovde jedro posejati zrnje Što će ploda dati, Visoka i zlatna, i gde beše trnje Lepota će sjati... Pa kada me skoro anđeoske strune Zovnu s ovog sveta, Ja ću mirno poći u vrtove pune

Nekada jedan vitez je bio Ćutljiv i setna oka. Večno je snevô i sve se krio, I lutô troma kroka. On beše smeten, drvenjak pravi, Spoticô bi se, i gde se javi Sve cure kikoću s boka.

No ja sam ga naučio I pamtiću njega trajno; Gramatika za nj mi beše Moje drago lice sjajno. 9 Na kril'ma pesme ove Na dalek hajdemo put, Na žale Gangesove, Gde divni ja znadem kut.

Tako ni ljubav ni bole ne pamtiš više Što mi u srce samrtni čemer sliše. Ne znam beše li ljubav veća ili bol vreo? Samo znam da sam jednako s oboje mreo.

29 I dok sam ja dugo dangubio, sanjô. Po tuđini lutô i sve kera ganjô. Mojoj dragoj beše dosadno zacelo, Pa ti ona skroji venčano odelo, I kô muža nežno zagrli cvet mio — Momka što je gluplji od svih

Pa da se udaljim od takoga cveta, To najveća glupost beše ovog sveta. 30 Oči su joj ljubičice rane, Lice rujne ruže neuzbrane, Ruke male do dve bele lale; Još sve cveta

'' 42 daleko na sinje more Mi smo plovili, draga, U lakom čamcu sami; Noć beše tiha i blaga. duhova ostrvo lepo U mesečini je bilo. Tu se uz slatke zvuke Magleno kolo vilo.

'' dodade na to Grofica setna i bona, Pa šoljom čaja ljubazno gospa nudi Gospodina barona. Za stolom tebe ne beše i praznina Osećala se jasno — Ti bi o tvojoj ljubavi, moja draga, Pričala tako krasno.

Napokon dođem na zadnja vrata i stupam. Na izlaz vrata — o bože, ko tu stoji! To beše draga, što je na vrat'ma bila, Na usnama joj bol, na čelu brige tama; Da nazad idem, znake mi rukom daje.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

A kad je Momčilo u borbi pao, njegovi svi, koliko ih je bilo preteklo, predadoše oružje. I od te vojske ne beše begunca, nego svakolika ili izgibe ili u ropstvo pade.“ U pesmi se od svega toga sačuvalo veoma malo.

Vojni ljudi su nastupali jedan protiv drugoga sa svojim zastavama. A beše neki veoma odličan plemić (Miloš) kojega su zavidljivci bili opali gospodaru kao da će neveru učiniti.

I u Prvi mah pokažu se jači oni što su bili s Lazarom, i pobeda se privi na njihovu stranu. Ali ne beše to vreme izbavljenja.

Ali ne beše to vreme izbavljenja. Stoga u tom istom boju odoli naposletku sin ubijenoga cara, jer je bog tako popustio te da se i

Ovi biše sasečeni, drugi postreljani. I ne beše mesta gde mrtvi ne ležahu: brda, doline, vrtovi, polja, sve beše tada puno mrtvih telesa.

Ovi biše sasečeni, drugi postreljani. I ne beše mesta gde mrtvi ne ležahu: brda, doline, vrtovi, polja, sve beše tada puno mrtvih telesa. A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Beše tada gorko ridanje i plač.

A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Beše tada gorko ridanje i plač. Odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina“.

udarci na njega padaju i iz našeg neba, da se i naše planine kreću protiv njega, baš onako kao što pesma govori: Vedro beše, te se naoblači, iz oblaka tiha rosa na'đe.

povodna, nosi, brate, konje i junake, turske kale i bijele čalme, krasne srpske bijele klobuke; ovaj klobuk blizu kraja beše, ja zagazi u vodu Sitnicu i uvati klobuk svile bele: brata imam od mene mlađega, nosim klobuk bratu rođenome, — ja sam

“ Drugo ti je, beže, nečoveštvo: što su bili stari gospodari, pa su svoju aznu izgubili, i na njima stari skerlet beše, one mećeš u donju trpezu; a koji su novi gospodari, i odskora aznu zametnuli, i na njima novi skerlet beše, one mećeš u

skerlet beše, one mećeš u donju trpezu; a koji su novi gospodari, i odskora aznu zametnuli, i na njima novi skerlet beše, one mećeš u gornju trpezu, pred nji nosiš vino i rakiju i gospodsku đakoniju redom.

Neko čudo beše sagučio i turio pod pazuho svoje, a kad dođe k braći svatovima, po imenu zeta dozivaše, dozivaše, pa ga ogrtaše, ogrnu

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

BELLA Tako na Gibraltaru U jednom liftu U kvaru Nađoh groficu Maru BUENOS DIAS SENORA Onomad u Londonu Sve beše Po bontonu Cveće za primadonu GOOD MORNING LADY Čak na Peloponezu U kadifi Da l vezu Sretoh grčku princezu

UŽIVANjE Jednom kad je cvao mak Cvao mak Zacvileo moj stomak Moj stomak GDE JE ONAJ RUČAK LAK RUČAK LAK TU ŠTO BEŠE NADOMAK NADOMAK Ja mu rekoh STOMAČE RUČAK NAM SE OMAČE PREMALO SMO RADILI DA BISMO SE SLADILI Jednom kad je

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Pa nije trebalo ni da ide sam glavom tamo, — „Sal dór čukne u tèl u Stambul — i paša već beše!“ — govorahu često meštani hvaleći silu i moć čorbadži-Zamfira. A ta sila dolazila je od silnog bogatstva njegovog.

Slavan prsten, masivan prsten beše to, dugo se poznavao na ćati Trajku! Kad ga je, prilikom nekih partijskih razmirica i nesporazuma, zvrcnuo kmet Viden,

Pa kad cveće zamiriše, a gugutke zaguču, — orijentalac se svaki tada rado odaje tihim sanjarijama! Beše to kućica puna svega i svačega, a najviše topline (one topline koju ćete uzaman tražiti kod nas); kao i sve kuće u tim

svega i svačega, a najviše topline (one topline koju ćete uzaman tražiti kod nas); kao i sve kuće u tim krajevima, beše ona pravo toplo, skrovito i mirno gnezdance! Kuća nije imala prozora s ulice.

Sram da me izede; em što sam sal komšika, pa iska sram i rezilak da me izede! Četi si svet, pa se smeje! I doista beše izišla jedna poduža beleška o majstoru Manasiji (reč: majstor beše pod navodnicama), gde se napada na njega: da nije

Četi si svet, pa se smeje! I doista beše izišla jedna poduža beleška o majstoru Manasiji (reč: majstor beše pod navodnicama), gde se napada na njega: da nije nikakav majstor i da ne treba svete crkve da poručuju kod njega

— Traži si, dete, priliku sproti teb’; a naše starovremsko — beše veće!... Što da te turaju u novine?! Šta da si gubiš mlados’ i lepotiju po mejane i kafane sas one rospije, nikakve

Živa ti ja! Uzmi si, dovedi si dom nevestu! Pogle kol’ki čovek stade! Tatko ti Đorđija beše u Kotine godine kad me dovede u kuću si!“ E zašto da ti propada vek?!... Tako je Jevda govorila sinu.

Njeknja si beja’ u amam, a tuj si u amam beoše i one, ete, ta Dika Grnčarska, Gena Krivokapska i Lenče ono Kubedžijsko. Beše tu i ono Zone Zamfirovo; ama ono si, kako čorbadžijsko, beše sa svoji; ne banjaše se ni pa zboreše sas oveja.

Beše tu i ono Zone Zamfirovo; ama ono si, kako čorbadžijsko, beše sa svoji; ne banjaše se ni pa zboreše sas oveja. A ove — ama znaš kako mi čes’ davaju, kako mi lackaju!

Mnogo lošo, boga mi ti kazujem!... Jevda uzdahnu i odobravaše glavom, pa dodade: — Minu staro vreme, — beše mu, bata-Tasko!...

I ja se veće zainati’ da vidim što je, majka mu stara, u toj sopče! Ta jedan dan u nedelju, reče mi jedan, — a beše kod men’ jošte u turcko vreme kalfa — ništo lošo za Mitku; reče: „Pazi se, gazda-Petrakija, da te ne orezili, reče,