Upotreba reči bilo u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Ne kažem da neže doći vreme sjajnije, ta mi se razvijamo — ali je teško čekanje... Bilo je časova kad mi je otac i iz svoga života poneku zanimljivu crticu pripovedao, ali u tome je bio štedljiviji; svaki put

Posle nekoliko minuta izvadi iz špaga cigaru i, ponudivši jednu meni, zapali svoju; a to nije bilo nešto obično, jer on sam vrlo retko je pušio, i to ili u najvećoj brizi ili bezbrizi, a, drugo, nije rado gledao da ja

Ne! I nikad ga više videti neću!“ — Evo, pa čitaj! I on mi pruži svojom suvom rukom list bele hartije. To je bilo pismo, ženskom rukom napisano: „Poštovani gospodine, O mojoj tuzi ne smem vam govoriti: ona je golema, neizmerna...

Pa ko zna, možda je njemu milije bilo ono dete pod zemljom, negoli mi na zemlji?... Za njime je plakao, a nas ljubio... Tajna je to!... Astronom gleda u zvezde.

— A šta je tebi teško, čedo moje? — zapitah je glasom u kome je bilo saučešća. — Šta tebe boli, dete moje? Ona me pogleda velikim crnim očima u kojima je treptala suza jedna; ko zna da

mogoh iskazati moje jade, suze su moje na srce padale, zato je teško kao olovo; o, gospodine, o, prijatelju, lakše bi bilo duši mojoj, samo kad bi slušao tugu moju — jer me niko ne hte prijateljskim saučešćem saslušati.

Da, da, dragi prijatelju, — reče ona, — kao što je siromah otac moj u tome tužnom času bola svoga prorekao, tako je i bilo. Beše nekako marta meseca, praznik neki, ne mogu se sada setiti kakvi.

Kad je sve to bilo gotovo, a ja je položim pored mačke da malo spava... Ujedanput čujem kako mi tetka uspravljeno vrisnu.

On je drkćućim rukama prihvati, pa je otpio do polovine, a malo posle i drugu polovinu popio, i zaista mu je bilo lakše: mogao se i razgovarati, pa nam je isprekidanim glasom pripovedao za poslednju nesreću što ga je snašla.

Jedan među njima udari ga kundakom u slabinu; on padne, a čiča Marko ga donese kući... To je bilo marta meseca, a maja ga sahraniše... Lep je to mesec, taj maj!...

zemlja pokrivaše mrtvaca; čelo glave prost, neofarban krst, na njemu jedan venac od smilja, žut kao što mu je i čelo bilo kad su ga u grob polagali; do njega beše jedan peškir privezan... I danas se pitam: zašto li ga privezuju?

„Nenad je“, veli, „i u ovoj kolibi bilo srećnih dana!... Ali ih ti, Grlice moja, nisi upamtila: davno je kako je sreća prekoračila prag ove naše kućice da se

Obradović, Dositej - BASNE

1 Orao i lisica Orao i lisica učinili su među sobom družestvo, i, što bi to bilo vsegdašnje i postojano, uogovorili su se i soglasili da živu u komšiluku da bi u potrebi jedan drugom mogli pomoć dati.

Kako je lisici bilo na to ozdo gledajući, svak sebi lasno predstaviti može. Da od kog dpygoga to strada, ne bi joj ni po žalosti bilo, no

Da od kog dpygoga to strada, ne bi joj ni po žalosti bilo, no od prijatelja i komšije svoga! Ne mogući ništa drugo, činila je to što svi slabi tvore kad im od silnih obida biva:

Ko se odveć vetra plaši, nek ne ide na more, i ako se mraza boji — nek ne sadi vinograd. Pak što bi bilo? Ništa nego skudost i nedostatak. Čemu nas dakle ova basna uči? „Mηδέν άγαν: Ništa preko mere”.

Po glasu te poznajem, ti li si onaj koji mi se lane u ovo doba rugaše?” „Lane, u ovo doba? Pomagaj! Tada me nije ni bilo na svetu; mati me je ovog proleća ojagnjila.

„Čemerna mi |tvoja pomoć”, — počne se tužiti na kupinu, — „bolje bi mi bilo da sam pala nego što sam od tebe pomoći iskala. Meni kukavnoj! Kako si me osakatila!” „Ko ti je kriv?

Lepa perja što imade! Da jošt ima kakav glas, ne bi nad njom ptice na svetu bilo!” Vranu to | nije milo bilo da ga lisica pri tolikoj njegovoj lepoti za mutava drži, otvori kljun pak stane gakati.

Lepa perja što imade! Da jošt ima kakav glas, ne bi nad njom ptice na svetu bilo!” Vranu to | nije milo bilo da ga lisica pri tolikoj njegovoj lepoti za mutava drži, otvori kljun pak stane gakati.

Rekosmo li mi da što jest, ako on i ne zna šta je to, nama' nek' povikne: „Kako ne bi bilo?” Ču li on da mi što nađosmo da nije tako, ako on i savršeno zna daje tako, nek' ne gubi vremena, no neka viče za

33 Dva psa Jedan čovek imao dva psa. Jednoga od njih nauči loviti, a drugoga prenebreže doma. A kad bi bilo do jela, jednako bi davao obojima. Onda lovac počne ukoravati i žaliti se na drugoga psa, govoreći: „To je baš naopako!

” Uveri se pas, i toliko više štomu se počelo bilo već i gladniti, i odgovori kurjaku: „Dobro, kad je tako, a ti hajde sa mnom; ja ću ti naći gospodara u našem selu koji

Nek' der se i ja počnem ulagivati, ne bi li što bolje bilo.” Kako upazi jednom svođa gospodara pred kućom na stolici u hladu zaspata, privuče se | lagano, nasloni mu glavu na

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

S čorbom po prsluku, sa štalom u glavi, znam ja, vinopije, kako vam je bilo! Ne može niko ko naši vinari od boljega grožđa gore vino!

Kažu nama, koji znamo da je već bilo. BALAČKO VOJVODA Jede, gledaj ga kako jede, ne jede samo rukama, nego i nogama, s goveđine se na ovčetinu baca,

KRUNISANjE BUNDEVE 1. Odvedem ga na poljoprivredno dobro! Bilo je mnogo jesenjih poslova! Jednu po jednu, iznesem alatke! I lepo mu kažem: Ako ti je ova lopata teška i velika!

Ako ti je i ova teška i velika! Ako ti je i ova najmanja velika! Ako ti je i ova najlakša teška! Najbolje bi bilo da kopaš kašikom! Za radnike su trpezu postavili nasred polja, pod veliki dud! Sve se puši, činije, kutlače!

Ako ti je i ova velika mala! Ako ti je mala i ova najveća! Najbolje bi bilo da jedeš lopatom! 2. Da nije sabiranja i oduzimanja, a pogotovu da nije deljenja, ne bi od njega bilo jačeg račundžije!

Najbolje bi bilo da jedeš lopatom! 2. Da nije sabiranja i oduzimanja, a pogotovu da nije deljenja, ne bi od njega bilo jačeg račundžije! Bio bi zidar, da mu ne smeta mistrija!

Sada vidim kako je mišu u tikvi! Možda je ovo bunar? Kakav bunar! Málo je ovo da bi bilo bunar! U najboljem slučaju, moglo bi biti ćup! Kako je prostrano, moglo bi biti i cev! Zna li iko da kaže šta je ovo?

8. „Bilo koju vodu da dodiruješ kada držiš ruku u vodi, Držiš sve ponore vezane za tvoju ruku“, kako, u jednoj od svojih

I tu su morunu zaplenili i odneli! Knjige zapalili, morunu odneli! Bolje bi ti bilo da o tome ćutiš! Niko me više neće ućutkati! Ako treba, vikaću i s vešala! Ako treba, govoriću i s koca!

Ono mora da je podložio neki iz oblaka proterani bog, koji se na zemlji probudio gladan, i kome je gladnom bilo hladno!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam, ili je to bilo zbog kakvog iselenija, ili su Turci narod rasterali, ilije kuga pomorila.

To je bilo uz naš božićnji post (1787. godine). U isto vreme bili su spremili Nemci dve pune lađe vojnika, da udare na donji grad i

Turci iz Paleža i Uba pobegli su bili, kako smo straže počeli čuvati. Meni je uzgred bilo — priča moj otac — podići svu moju knežinu, i vrativši se kući sve na brankovički vis sa sobom izvesti.

) „Ode naša vojska sa visa na Valjevo ali ni u polovine nije bilo oružja (jer su bili Turci pređe sve pokupili što se nije moglo po šumama u klade sakriti).

To je bilo na naš Čisti ponedeljnik 1788. godine [28. februara]. „Mi smo gonili Turke do Čačka — priča dalje moj otac — naša je

Ono kuća što nije bilo izgorelo, Srbi raskopaju, pendžere i vrata i sve što se moglo odvojiti poodnosiše, i kad pljačke nesta, gotovo svi

U to vreme bilo je u Valjevu 24 džamije, i govore da je bilo preko 3000 kuća turski’, a 200 hrišćanski’. Mi doteramo iz sela četnike,

U to vreme bilo je u Valjevu 24 džamije, i govore da je bilo preko 3000 kuća turski’, a 200 hrišćanski’. Mi doteramo iz sela četnike, ali kako se nabiraju eksera iz požara, oni

Car se razgovarao sa svojim tolmačem ne znam o čemu. — ja ćuteći tako mislio sam: ,Moj gospodin Mijuško, naopako ti bilo, ti si međer nas prevario te smo kao tići bez perja vrlo rano izletili iz gnjizda na lapavicu.

To je bilo oko 1794. godine. Međutim, otišle age i subaše po selima svoje običajne danke i desetke kupiti. U Beogradu pak bio je

Jer u ono vreme u Srbiji nigde ni glasa ni traga od škola nije bilo, no svaki đak, koji je želio što učiti, morao je popu ili u manastir ići.

opet je svaki rado snosio, koji je želio što naučiti i popa biti, za čim je onda svaki težio, jerbo u Srbiji nije onda bilo drugoga gospodstva, krome biti knez, pop ili kaluđer, a i pandur imao je neko malo odličije.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Ali neka! Vera i bog, gledaću da i ja tebi zajam vratim u čem bilo — zaista! — Neću da čujem! To je po ateru! To nije pravo osečeno! — udari u viku gazda Raka.

Đura i Spasoje uzeše sekiru, svrdao i maklju, pa zamakoše, smejući se, naviše u osoje. Bilo je već oko zaranka. Sima preturio dve prazne vreće preko ramena, pa se uputio od kuće Rakine naviše pored škole.

Onome što gleda preko čoveka bilo je ime Maksim, a onome što gleda po svima gostima — Marko. Čim su zaseli, odmah Marko poče o naučnim stvarima: — Ama

Neki se iskašljaše. A neki opet gurnuše jedan drugog laktom i zgledaše se. — Kako bi to bilo da načini čovek haljine od eksera, pa onda da zaroni?... Baš bi se nabo! — reče Marko i opet pogleda po svima.

Baš bi se nabo! — reče Marko i opet pogleda po svima. — To bi dobro bilo! — potvrdi Maksim pogledavši malo niže od tavana.

Kad već da zađu u voćnjak, oni promakoše mimo Raku, pa pohitaše u vajat. Šta je dalje bilo, bog bi ga sveti znao! Samo da se ko prikrao, mogao je čuti u vajatu zagušen Rakin glas: — Nemojte, braćo, molim vas!

! Podvirim se pod astal da nije ozdo vatra naložena. Aj; nema nigde. Pipnem astal — vruć! O, anatema ga bilo!... đavolska posla! Napunim ti lulu, zapalio bih. Šta ću? Nema nigde vatre.

Nisam ono čudo video nikad! Tolike noći prolazio sam i preko raskršća i preko groblja, pa ništa... — A šta je to bilo? — počeše ga zapitkivati i i skupiše se oko njega. — Eto šta!...

Gazda Raka utekao u kačaru na tavan, pa nije odatle tri dana silazio. I od tada se uvek klonio ženskinja. Čim sretne, bilo ženu bilo devojku, tek samo progunđa nešto, pa zaobiđe podalje a poklompi se kao vodom poliven.

I od tada se uvek klonio ženskinja. Čim sretne, bilo ženu bilo devojku, tek samo progunđa nešto, pa zaobiđe podalje a poklompi se kao vodom poliven.

Kad se malo poodmori... stići će ponajlak. Bilo je već blizu ponoći. U mehani u Dubravi sedi još nekoliko njih iz obližnjih sela.

— A privali dobar interez, privali — je li? — upita onaj što je bacao popa. — O, moj brate, da je samo interez, bilo bi cveće i kovilje, ali upisa u obligaciju osamdeset dukata, pa još interez na sve...

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka. Te su kućice bile vrlo proste, tek koliko za to da čovek ima gde zaklopiti glavu od kiše i

Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka. Te su kućice bile vrlo proste, tek koliko za to da čovek ima gde zaklopiti glavu od kiše i zla vremena.

To su odeljenje zvali „kuća”. Zato se, u Mačvi, i danas ono odeljenje gde vatra gori zove „kuća”. Bilo je i boljih kuća. To behu kuće zadružnih porodica.

Još i danas imamo dobro očuvanih ostataka od tih kuća. U unutrašnjosti njihovoj bilo je još odeljenja sem „kuće“, kao: domaćinova soba, ćiler itd., itd.

Ima u njemu preko tri stotine poreskih glava; ali u ono doba jedva da beše pedeset kuća. Ama iako je bilo malo, bar je valjalo! Crna Bara imala je svoga kmeta i svoga popu. Kmet Jova Jurišić odavno je kmet Crnoj Bari.

uhvati groznica, troletna groznica, neka mu popa Miloje očita „veliku” molitvu - mora ga pustiti, pa da kugu kumi!... Bilo je slučajeva kad su mu dovodili bolesnike koji boluju od „one” (padavice).

I za vreme njegovog popovanja nije bilo nijednog vukodlaka u Crnoj Bari. Ali, brate, on ce i umeo moliti bogu!... Jesi čuo, junački sine!

Zato ih je češće i prizivao i dogovarao se. A bilo je i ljudi pametnih!... Tu je Aleksa Aleksić, pa Ivan Miraždžić, pa Sima Šokčanić, pa Jevta Popović, i mnogi drugi, sve

Ili ako je ko baš bio veoma ljut, on je psovao „dušu”, „papriku”, „vrežu necpećnu”, „krv materinu” itd.; ali to je bilo vrlo retko. Godine prođu dok se psovka čuje... Tek, eto ti kmeta gde s popom izlazi iz sudnice.

im kaže šta je to „važno”, pa nastavi: — Pa sam razgovarao o tome s popom i Ivanom, i mislimo da bi ovako najbolje bilo... Šta velite vi braćo?... — Pa, dobro, Jovo! - vele starci. — Kud ćeš mu bolje! - vele seljaci. — Velite li svi tako?

Ta sloga njihna već beše prešla i u poslovicu. Druga im sela zavideše, a oni behu ponositi. Nego, u tom ponosu bilo je i taštine.

Ali, kao da od svega toga ne može biti ništa. Ljudi ostaše hladni prema njemu. Bilo je nešto u onom prijatnom licu što je neprijatao dirnulo ljude.

Dučić, Jovan - PESME

Ja ne imah nikad ni minute neme, Da pitam kud ode uzdah što odleće: Toliko je uvek bilo kratko vreme Između dve suze i izmeđ dve sreće.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi; Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti; Tvoja ravnodušnost, da može da živi Gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Gospođo, u Kneza na balu, Igraćemo opet burni vals, kô prije, S radošću na licu minućemo salu, Kao da nikad ništa bilo nije.

A kada skrenuše u pomrčinu, nije se više raspoznavao čovek od psa. CRNA PESMA To je bilo dok ona beše najlepša i najtužnija žena u mračnom Eskorijalu; to je bilo obično u duge dane, u vrtovima gde su živeli

CRNA PESMA To je bilo dok ona beše najlepša i najtužnija žena u mračnom Eskorijalu; to je bilo obično u duge dane, u vrtovima gde su živeli suncokreti, puni bolne nostalgije.

Dvestagodišnji gavran svu noć sneva mutni san o nečem što je bilo pre dva veka. Snevao je o prvom svom poletu sa gnezda, u nebo, u sunce.

To je bilo pre dvesta godina. Stari gavran, uspavan sada u gnezdu, oseti kako se u njemu uzbudi sav bes instinkta, i kako navali

Grob Spasiteljev belio se u providnoj tmini, i oko njega su ležali rimski vojnici. U vrtu, u kome je bilo puno sikomora i tamarisa, bilo je mirno.

U vrtu, u kome je bilo puno sikomora i tamarisa, bilo je mirno. Miris jasmina mešao se sa ljubičastom svetlosti noći u kojoj je spavao mrtvi sin Božji.

Svud oko njega vladala je duboka vodena tišina. To je bilo mesto večitog studenog mira i gluhe nepomičnosti. Voda je bila u visini nešto beličasta, srebrna; mora da je visoko

A kad je sve bilo gotovo, on se — kao Tvorac nekada — blaženo zagleda u svoje svileno delo. PREHISTORIJSKA LjUBAV Na jednoj kamenoj

Podjednako svirepi i silni lomili su se u tom očajnom zagrljaju u kome treba da umre jedan od njih dvoje. To je bilo zbog čovekove žene, koja je stajala na steni pored njih sa jednim krvavim cvetom u ustima, i gledala ljubomornog muža u

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

košulju, opirala se po kojoj želji i trudila se da održi svoj autoritet; ali kad sam ja već nešto učinio, kad je nešto bilo svršeno onda je bilo uvek i — dobro!

po kojoj želji i trudila se da održi svoj autoritet; ali kad sam ja već nešto učinio, kad je nešto bilo svršeno onda je bilo uvek i — dobro!

Nije bilo nikakog pitanja ni zadatka života, ma kako on bio težak, a da ga one odmah lako i prosto ne reše. Nad apsolutnim teškoća

Neka je ona srećna i valjana, pa kud ćeš većeg bogatstva? Ja se sasvim oslobodim: — Ama, bogati, tebi bi bilo svejedno baš ako bih se ja oženio i bez novaca? — Bog s tobom, šta govoriš koješta?

Momci, u dugačkim i belim keceljama i mekim cipelama, lako stupaju po podu i pažljivo gledaju u Jocu. — U sobi je bilo s obe strane — ne znam koliko — kreveta. dva ili tri bila su prazna, u drugima su ležali bolesnici.

Nisam čuo ništa što je Joca govorio s njima. Nisam ni osetio kako sam se vukao za njim iz sobe u sobu. U meni je bilo sve neodređeno, vlažno, mekano, kao ona cicvara što je bolničar skide jednom s obraza. Ajaoh! Strašne slike!

I što mu se mi više približavasmo, pogled se sve više bližio tavanu. A lice! Na njemu je bilo nešto tužno, pa — ne umem vam drukčije opisati — pa veselo! Poverljivo, blago, kuražno, pa desperatno.

Ućutasmo. Ali ja njega ipak poznajem! Ili ga, valjda, poznajem po onim mojim veličanstvenim molitvama kad mi je bilo dvanaest godina ili po onom pogledu kome nedostaje ceo svet; ili po ona dva crva u kamenu sa dna mora, ili po

A Ćorđe, kako mama veli, ni manje ni više, nego poče kod drugoga raditi. Šta je sa mnom i s mojom majkom bilo — to je druga stvar!

Ali šta je s Đorđem koji sad u ovaj par gleda u tavan kad hoće da vas „proguta pogledom”, šta je s njime bilo? To zna unekoliko samo moja mati.

Pitaj tvoga Jocu! Ja se odmah umijem, obučem i uljudim. Nisam hteo ni kave piti, nego odmah otrčim u bolnicu. Bilo je već blizu podne. Joca je bio, kako mi rekoše, odavna svršio vizitu i otišao.

Gle! A kako da te poznam? Bila je seka-Soka, i nadao sam ti se. Ali... piha, kad je to sebe bilo! A, posle, on me rukom pogladi po bradi — kako da te poznam?

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

popa, — ali ne ona dva popa što su jednom ostali sami u svetu, pa se svaki od njih tužio i tešio da bi mu daleko lakše bilo životariti samo da nema onoga drugog, — ne, dakle, ta dva popa, nego druga dva, i živeli su u jednom selu u Banatu.

se Temišvarci da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara zaista nikada nije ni bilo.

Ali je zato i bilo svašta. Bilo je batina, pa, bogme, i razbijenih glava. I od toga doba manje ih diraju. Osobito u selu ni za živu glavu

Ali je zato i bilo svašta. Bilo je batina, pa, bogme, i razbijenih glava. I od toga doba manje ih diraju. Osobito u selu ni za živu glavu niko to ne

Po svoj prilici, tu je dočekao duboku starost, i pošao tragom starijih svojih. Mesto je bilo veliko, a pobožni parohijani tako imućni da su komotno mogli ne dva, nego dva puta po dva popa izdržavati, zajedno sa

Paori su bili pobožni ljudi, te držali svečare, a popovi im sekli kolače, pa novaca dosta. Bilo u selu dobrih momaka na ženidbu i lepih devojaka na udaju, a rogljeva u selu dosta baš k’o praznika u godini, pa svakog

A i samo srce drukčije se ražđipa kad Sovra svira. A u kolu je sve bilo zaljubljeno; svak ima svoju pa ne dâ drugom do nje, nego se kolju k’o kere svake nedelje.

— čudi se popa. — Pa već nekoliko dana ima kako je, — ublažava Arkadija. — Ta znam, znam, al’ opet... Kad je ono bilo? U januaru... e, a sad imamo julij mesec. H-e-e-e! — vrti gospodin popa glavom. — Vi’š, molim te! A-a-a! vrag im babi!

(Bilo ih je svakojakih, ali je gospodin popa najradije primao one svilene). I još tu na groblju pokupuje od dece — koja su tak

Ta tebi je bar bilo još dana zapisato, a ne ja da se vučem po svetu ovako brez tebe, brez svoga najbližeg, kaz’ti, brata i prijatelja.

« Eto, tako je otprilike živeo gospodin popa u selu, a koji baš popa poimence, mislim da nije bilo nužno dosad da kažem, jer je davno rečeno da su svi popovi jednaki, jedan k’o drugi.

Pop Ćira uzeo gospodin-popinu, a pop Spira tutorovu ćerku; ni jedan iz ljubavi. U oglašenom stečaju za parohiju bilo je mnogo drugih uslova, a za ovaj su čuli tek kad su se prijavili.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Klisarnica na groblju bila je odmah više crkve a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola a ostalo bilo puno starih, krivih vrba.

više crkve a iza nje bila je ledina za nove grobove i reka po kojoj, gdegde, bilo je mladih, visokih topola a ostalo bilo puno starih, krivih vrba.

A pored toga morala je da vodi brigu i upravo nosi se sa svima prosjacima, i sumanutima kojih je uvek bilo puno. Svi su oni bili tu, na okupu.

Svi su oni bili tu, na okupu. Istina, mnogo njih je bilo koji su živeli i spavali po ambarima i štalama pojedinih bogataških kuća, po izvesnim maalama, čak i po obližnjim

Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki

Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, i zajedno s njima išla bi i izvlačila iz groba toga

Klisarica, ma da je bila slobodna, ipak ovo joj je bilo najteže. Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, i zajedno s njima išla bi i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.

Ali to je svakoga dana bilo tako sve gore i gore, da ona nije mogla više. I jednog dana, pošto se groblje ispraznilo, svi prosjaci razišli, a pop

Zato da bi ugušio smeh on joj rukom odobrio i otpustio je. Ali od vladike nikako ne dolazilo odobrenje. Dok bilo leto Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo.

Ali od vladike nikako ne dolazilo odobrenje. Dok bilo leto Naza i ne dosađivala popu toliko. Stid je bilo. Jedino, kad bi on došao na groblje ona se uvek nalazila oko njega, usluživala ga samo da bi mu pala u oči te da se on

A da ga opet kod sebe, u kolibu pusti, nije mogla. Stid je bilo da ga tako, nevenčanog, kod sebe primi jer: „šta bi posle za nju kazao svet?“ A ovamo, zima sve jača.

Nije više tamo prosila i pokazivala se gde su znali za nju i Lubu, da žive nevenčani, stid je bilo, već počela da prosi i ide po selima. Ali opet, koja vajda kad Ljuba isti onakav. Od tada još lenji. Samo leži i spava.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

kad se vašar započne, da vidiš Ljubu Čakmedžijića kako mušterije mami, kako mu slatko reči teku, mora čovek od njega što bilo kupiti. Vredi li rif čoje sedam forinti, on ga proda lepim rečima po deset, pa još koliko ostane s rifa na prstima!

Ljuba je sve to uvideo, pa gleda da se kakogod oženi. U njegovoj varošici nije bilo mogućno, jer što je bolje, nisu hteli dati za njega, loše opet on nije hteo.

— Molim vas, vi meni jako laskate. Ono je bilo negda nešto, al' sada je sve prošlo! — odgovori malo prijatno zastiđena gospođa Jelka. Na to dođe i frajla Savka.

Zato vašu frajlu Savku, što mi se dopada, uzeo bi' sa jednom hiljadom; al' kad bi manje bilo, svet bi mi se smejao, rekli bi mi da ja kao trgovac nisam u stanju da se ženim ni kao šnajder ili šuster.

Sestre se smeju. — A kako bi bilo da je još strašnije? — Onda je čovek kao lud, ne zna šta radi, a to nisam rad. — A jeste l' vi koju zaludili?

Ljuba i Gavra u kujni su se obukli. Kad su već gotovi bili, opet. uđu u sobu da promišljaju kako će vizitu praviti. Bilo je već pred veče. Hodaju po sobi gore dole.

— Verujte, nije vredno trošiti! Doktori samo svoje teraju. Bolje bi bilo kućevni lek upotrebljavati. — Ta kad se ima, neka se troši.

No vino je dobro bilo, sremsko. Malo se razgrejaše. Peršunović se učini kao da je više pio nego što treba, a Ljuba se usiljavao pretstavljati

Peršunović je mali bakalin, ima više dece, a od štete mu nije bilo kuratorstvo nad ćerkom. Ako se uda, sve će iz ruke ispasti.

— E, baš dobro. — Sad se preporučujemo. — Drago nam je bilo. — Osobito s naše strane drago! Zbogom! — Službenica. Milo mi je bilo! — Zbogom! — Zbogom!

— Sad se preporučujemo. — Drago nam je bilo. — Osobito s naše strane drago! Zbogom! — Službenica. Milo mi je bilo! — Zbogom! — Zbogom! Ljuba i čika-Gavra odu u bircauz i daju prezati, pasu već posle po sata daleko od gospođe Perse.

— Al’, kažite mi pravo, zašto ste tako oči izvraćali kad ste pevali „Želiš li biti moja”? — Znate, to je bilo samo iz etikecije; znao sam da će se to njoj dopasti, al’ ja tu ništa nemam.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

— Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo? Zar nismo umorni, baldisali. zar nismo satrveni?

— Kako čekajte? Kako nismo propali? Kako to govorite kao dete? Zar nam nije bilo dosta? Zar nije suviše bilo? Zar nismo umorni, baldisali. zar nismo satrveni? Zar se u bugarskom ratu nismo bosi borili?

Zar oružje nije propalo od upotrebe? Zar topovske cevi nisu izolučene? Pitajte artiljeriske oficire. Zar nije bilo kolere? Zar imamo municije, sanitetskog materijala i novaca i morala i stoke i odela? Pojmite po Bogu.

Taj plan bio je prost i izvodljiv: svršiti s ispitima i oženiti se. I u tome nije ni bilo kakvih god teškoća: pregrmeo je bio svoje najteže ispite i veridba je nedavno bila obavljena.

A sad je bilo sve na putu da propadne. I onaj život bez plana, mučan, rizičan i vrtoglav, koji tek što se stao zaboravljati, ponova

— Moj muž se dosta odužio; neka ide ko se nije odužio, to bi bilo pravo. — Odužuju se jedni isti, i jedni isti se ne odužuju, odgovori joj Jurišić. — Videćemo.

Potpuno nesposoban za pažljivost i strašno rastrojen, on je osećao da nikad ne bi mogao uspostaviti kakav bilo red od onih bezbrojnih.

Ali mu se, u isto vreme, učini: da se tamo, s one strane, sve bilo skupilo u neku strašnu nevidljivu i preteću zver. „Eto tamo — pomisli, on — isto kao i ovde, baš isto kao i ovde,

i u jednom jedinom značenju: potražiti smrt zato što se želi i xoće da živi, odavalo je sliku anarhije kojoj nije bilo ravne.

Saborna crkva, kao neki prav starac, uzdizala se mračna i dostojanstvena. Celo je nebo bilo uzbuđeno. A u svem ovom podneblju videla se i osećala jedna čudna, nepojmljiva snaga koja se budi, prikuplja, podrhtava i

Pod uticajem onog neopisano sladostrasnog osećanja on je hitao da se što pre sastane s Jurišićem, pa da, bilo kakvim povodom, otpočne s njim razgovor o ženi va koju je morao misliti, koju je morao uznositi i o kojoj morao je

povodom, otpočne s njim razgovor o ženi va koju je morao misliti, koju je morao uznositi i o kojoj morao je govoriti bilo s kim.

Afrika

Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva.

Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti

Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo.

To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na njemu. Sve bi bilo skoro irealno, i tako bi ostalo i u uspomeni, da jedno jedino ostrvo, najmanje, nije se odjednom sasvim približilo

Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake mogućnosti jesti za istim stolom sa crnima.

Viđena gde bilo, ovako osenčena zelenilom, ovako skrivena po padinama, obojena zemljom iz koje je izašla, i vremenom, ovo bi bila jedna

kraj sasvim majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama.

majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama.

Počeše pevati neku englesku pesmu, bilo kakvu, sasvim glupu, ali od njih samih savršeno ritmično razrađenu; sa bezbroj upadanja, sinkopa, dopevanja, ponavljanja, u

Munje su osvetljavale, ljubičasto i električno plavo, savršeno mirnu pučinu šibanu strašnom kišom. Bilo je zanimljivo gledati jednu tako bučnu oluju nad nepomičnim morem. Oko jedan po ponoći pojaviše se opet zvezde.

Uzmite da nikakvog stvarnog razloga za to vraćanje evropejstvu nije bilo. Svoju ženu i svoju decu ja nisam posmatrao kao suprotnost crnima; razlika u boji može vam izgledati tako obična da je

moj duh, ili je to neprotiv atavističko buđenje novih elementarnih sila rase, dodavanje novih sila koje nište sve što je bilo možda samo mimetističko u meni!?“ Povodom mimetizma Vuije je i ovo ispričao.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

izdanija Laže i paralaže mlogi su mi ovakovog roda knjiga ljubitelji često napominjali da ne bi bez polze bilo jošt štogod na isti način sostaviti, i sredstvom pečatnje čitateljem i čitateljkam spriopštiti.

No ovo kao uzgred. Moje je namjerenije pri pisanju Tvrdice bilo, uzimajući navlastito na rasuždenije malo, bolje reći nikakvo čislo komedija na našem jeziku, takovo djelo napisati,

Pošto tiftiku? — bađava; pošto pamvuk? — bađava. Sad je došlo vreme da čovek idi bez čizmu. JUCA: I to bi lepo jošt bilo! JANjA: Što ti tu govoriš, škilji³, more, znajš li što je svet?

Što ćiš da jediš, što da pijš? Što si stekla? Kad je bilo rat, kad je bilo kugu, da mori malo toliki ljudi? More, propadniš, more, propadniš, kukavico!

Što ćiš da jediš, što da pijš? Što si stekla? Kad je bilo rat, kad je bilo kugu, da mori malo toliki ljudi? More, propadniš, more, propadniš, kukavico!

JUCA: Kad ste me prosili, vi ste meni ono obećavali što bi i za groficu mlogo bilo. Vi ste meni dukate.. JANjA: Ćuti, ćuti, škilji, kakvi dukati?! More, krajcaru, more, nema, nema, nema!

JANjA: Sramota na tebe i na tvoju rod, kako počituiš svoga gospodar. JUCA: Ja sam činila što je god bilo moguće, ali vidim da je to sve badava. JANjA: Dušo Juco, što ćiš ti sos mene? JUCA: Oću da mi šešir kupite.

JUCA: Ja ne znam. JANjA: Ne znaš, škilji! A ko e šuškio na moja vrata? JUCA: Zaboga, u sobi nije bilo nikoga! JANjA: Nikoga, prokleto kost, samo tebe! Nemaš tvoja kujna, kao gazdarica, nego da si skitaš po sobu?

Gdi metiš, izgubiš; di radiš, imaš šteta, e, de! Ovakva vremena, otkad je svetu, nije bilo. MIŠIĆ: He, he, he! Ne bojte se. Nećete propasti, kad niste dosad propali. Ta vi znate štediti!

KATICA (podskakuje): Blago meni, sad sam i ja vospitana! Odsad se neću ustručavati, ma kakvo društvo bilo. (Ulaguje se.) Molim vas, slatka mamice, naučite me jošt štogod! JUCA: To je dosta za tebe. KATICA: Bože moj, dosta!

KATICA: Mamice, ovo nije vrlo teško! JUCA: Kad bi teško bilo, otkud bi tolike devojke naučile? Kad se smeješ, tako nameštaj usne da ti se uvek zubi vide.

Ej, gospodar notarius, kakvo crna šteta! MIŠIĆ: Šteta je velika, osobito onaki dobri konji, u celoj varoši im nije bilo para. JANjA: Sad leži mrtvo, barem da moži da si posoli meso, nega da go jedi psi zabađava.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

OSTAĆE SAMO GROBOVI 260 XIII DOK JE ŽIV HOĆE DA ZASPI NA NjENOJ RUCI ISPOD BAGREMA 279 XIV JEGO BLAGORODIJE BILO JE NESPRETNO SAMO SA ŽENAMA 293 XV UM ČOVEKOV NE MOŽE TO VIŠE DA SHVATI 308 XVI NIKO NE ZNA JOANA TEKELIJU 322 XVII

KOD IMPERATRICE 616 XXIII SEOBE SE NASTAVLjAJU VEČNO 657 DRUGA KNjIGA SEOBA I ALI SVE JE TO SAMO OMAMA LjUDSKIH OČIJU Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo: Hungarija.

Bio je mir. Varoš, između tih utvrđenja, bila je tesna i za nju je bilo ostalo malo mesta. Na to malo mesta fratarski red kapucina i isusovaca bio je podigao svoje crkve, sa baroknim

Oko Komande prilepilo se bilo nekoliko traktira i škola, kao i Teatar koji je bio čuven. Pored crkava bila je palata komandanta tvrđave

Odatle je mogao da vidi čak i selo, koje je, pre, bilo turska Mahala, a sad bilo naseljeno njegovim Rascijanima. On je bio jako naklonjen tim svojim vojnicima.

Odatle je mogao da vidi čak i selo, koje je, pre, bilo turska Mahala, a sad bilo naseljeno njegovim Rascijanima. On je bio jako naklonjen tim svojim vojnicima.

Nije nimalo ličilo na sliku Temišvara. Bilo je to bedno naselje, napušteno od Turaka, u baruštinama, sa pogorelom palisadom, porušenim kulama, i zidovima, sa mnogo

I dok su se ljudi u Mahali pokrivali gunjevima i ponjavama, selo je bilo pokriveno, noću, guberom od belog, mirisnog cveća. Kao nekim vezom od nebesnog behara.

Dvor je hteo da ukine status tog naroda, koji je bio, kako se u Beču govorilo, „arma in arma“. Carstvo je bilo rešeno da od Rascijana, koji su dotle bili samo vojnici ćesara, načini seljake, kameralne napoličare, gospode

Ali je to bilo lakše rešiti, nego sprovesti. Engelshofen je bio skeptik, da se od vojnika da istesati dobar seljak. Još više, da će

Nije propustio nikoga da prvo, kroz naočali, pogleda. Iako je Engelshofenu bilo javljeno o dolasku oberkrigskomisara, starac nije smatrao da treba da ga dočeka, nego mu je poručio da izvoli gore, na

U sobi Engelshofena nije bilo ničega sem jedne sablje konjanika i nekih zarđalih, ogromnih, ključeva. Na okrečenim, debelim, zidovima bilo je puno

Teodosije - ŽITIJA

pohvaliti, jer je pohvala pravedniku od Gospoda, niti da sami kakvu korist od nega steknemo, — ne; nego je i starima bilo potrebno da pišu žitija izvanrednih ljudi i da ih čitaju radi koristi što je ljudi imaju od njih.

bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo samo delo ljudske prirode, nego i zapovest svesilnoga Boga, koji pobeđuje zakon prirode kako xoće.

Bolje bi mi bilo da se i ne vratim ocu tvome. Zato te molim, gospodaru moj, sve takvo iz glave izbacivši pođi s nama, tvojim slugama,

Pošto su se na večeri dugo zadržali, zapovedi iguman da se udari u bilo, jer bejaše dan nedelje. Ustade iguman i s njime mladić, i odoše u crkvu na molitvu.

I idući, natrag ka kuli obraćahu se s plačem i ridanjem, zastajkujući, dok ga je moguće bilo dogledati. I tako otidoše kući. A ovaj sa kule sišavši blagodari Boga i pokloni se igumanu i cvoj bratiji.

I tako mu zabrani, a ovo nije bilo bez Boga, nego štaviše izvoljenje njegove dobrote i milosrđa, da se svetlost zašavši u goru ne pokrije kao pod mericom i

Sve su naslađivali, veselili i gostili. I tako je ovo bilo. Kada su sutradan izašli, stigoše u manastir svesvete Bogorodice, koji je od toga samoga Nemanje podignut na mestu

Koji god srušeni manastir u Svetoj Gori hoćeš, taj podignite vašem otačastvu, bilo Hilandar, jer vam je prvi od cara dan, bilo drugi, gde god hoćete.

god srušeni manastir u Svetoj Gori hoćeš, taj podignite vašem otačastvu, bilo Hilandar, jer vam je prvi od cara dan, bilo drugi, gde god hoćete. Došavši ka svome prepodobnom ocu reče mu za protovu ljubav, i da se njihova molba može ispuniti.

I to je sve mnogom kupovinom bilo dano Hilandaru u nasledstvo. Pošto su sve ovo dobro imali, ushtedoše još bole utvrditi i rasprostraniti manastir.

Kako ih je bilo mnogo, niko ih nije mogao sve iskupiti, a razbojnici govorahu: ili će sve zaklati, ili neka sve otkupe.

sa svima blagorodnima dođe na izvršenje praznika, i kada se skupilo veliko mnoštvo ljudi, bogatih i siromašnih, pošto je bilo svršeno večernje slavoslovlje, čašću se izveseliše o spomenu oca, i tako svi odoše na počinak.

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

jednog naroda, naročito kad se pod istorijom razume ne samo pričanje događaja, nego i proučavanje svih tvorevina, bilo naučnih bilo umetničkih, kao i proučavanje verskih i političkih ustanova.

naroda, naročito kad se pod istorijom razume ne samo pričanje događaja, nego i proučavanje svih tvorevina, bilo naučnih bilo umetničkih, kao i proučavanje verskih i političkih ustanova.

ceo narod pripadao jednoj antropološkoj rasi i po kojima bi psihičke osobine poticale iz antropoloških, tako da bi čak bilo viših (dolihocefalnih) i nižih (brahicefalnih) naroda (teorije Gobinoa, Vašea de Lapuža i Čemberlena).

Kad se izvrše antropološka merenja na nekom broju ljudi u kom bilo kraju bez obzira na njihovo poreklo (tj. odakle su došli), pokazuju se za Južne Slovene antropološke razlike koje mogu

zajednička srpsko-hrvatska književnost, pisana štokavskim, hercegovačkim dijalektom, pošto je dubrovačko stanovništvo bilo neprekidno uvećavano doseljenicima iz Hercegovine i Raške.

Putujući po južnoslovenskim zemljama, on je opazio stapanje i izjednačavanje koje se bilo izvršilo u stanovništvu i proklamovao je narodno jedinstvo Srbo-Hrvata i Slovenaca.

Čim je planuo Svetski rat, južnoslovenska omladina je pojurila iz Austro-Ugarske, ukoliko je to bilo mogućno da pomogne Srbiju u njenoj nejednakoj borbi.

— Dinarski ljudi su intimno vezani za zemljište i prirodu svog kraja. Kod njih nema velikih varoši, doskora nije bilo nijedne koja bi imala 100.000 stanovnika.

U dinarskim zemljama pleme je bilo ratnička zajednica, dok je zadruga uvek bila zajednica stvorena pre za mir, porodična ustanova i ekonomska grupa.

Iako je sve što ima zadruga bilo zajedničko dobro svih članova, ipak ona nije tip ekonomskog komunizma. Kada se zadruga suviše umnoži deli se i svaki

Pa i posle Turaka, kada je najveći deo dinarskih zemalja bio u srpskim rukama ili pod Austro-Ugarskom, zadugo je bilo više zadruga nego inokosnih porodica. U Srbiji su se tek oko 1876.

Da nije bilo uzajamnog pomaganja, mnogi se ne bi spasli, a seljaci su se tom prilikom najbolje ponašali. Posledica ove duboke osećajno

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

Tako se sam sa sobom razgovarao čiča Trišo, a baš mu je bilo žao njegovog Toše, krupnog brkatog mačka, čičinog jedinog druga u usamljenoj pustoj vodenici.

Kad bi bilo vrijeme ručku, a to su i čiča i mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu, starac bi samo rekao: — Tošo, hajde da

neki ispričaše da su susreli po nekog mačka, ali bez džaka, a drugi, opet, opisaše čitava kola džakova, ali u njima je bilo samo brašno, žito, vuna, a tek u jednom neki rogovi koji su se čitavo vrijeme gložili i svađali.

Na tome stolu, kroz dugi niz godina, bilo je popijeno toliko rakije da bi se od nje mogla načiniti jedna dobra kiša za čitavu državu, okretati čičin mlin čitav

Za tim stolom zaista je bilo teško sastaviti neki potpuno trijezan oglas. Da bi im misli bolje tekle, čiča i krčmar uzeše u pomoć i jednu bocu

— Biće, valjda, neko žito ili, možda, čak i samo meso. — Oho-ho, dobro bi bilo da ga onda opljačkamo! — uzvikuje vodeni miš i čujem ga kako se lupka po trbuhu.

Uh, uh, kako to golica, kako to škaklji, prosto bih skočio do neba! — Ne bi bilo zgorega da ga progrizemo — reče vodeni miš. — Tako ćemo najlakše saznati šta je unutra.

— Ehe-he-he, da nisam pijan, još bih povjerovao da sam našao mačka u džaku. Uostalom, šta bilo da bilo, nosim ga sa sobom. Valjaće bar za rakiju. Istog trenutka osjetih kako se džak zajedno sa mnom diže u vazduh.

— Ehe-he-he, da nisam pijan, još bih povjerovao da sam našao mačka u džaku. Uostalom, šta bilo da bilo, nosim ga sa sobom. Valjaće bar za rakiju. Istog trenutka osjetih kako se džak zajedno sa mnom diže u vazduh.

A što je bilo s čudnim džakom i bijelim mišićem? U onoj trci i strahu džak je zgrabio neki seljak kome su medvjedi svake godine

Čiča od straha samo zažmiri zaboravljajući da skine džak s leđa, a kad je ponovo otvorio oči, oko njega je sve bilo pusto. Razbježali se i putnici, i čobani, pa čak i ptice.

sam, to već pogađate, oprezno i lagano pokušao da se uspentram uz neka brvna i dohvatim se slanine, ali sve je bilo uzalud. Moje orahove cipele klizile su niz drvo kao po ledu.

Popa, Vasko - NEPOČIN-POLJE

dočeka je na kažiprst Ili je uopšte ne dočeka Niko se ne odmara JURKE Jedni odgrizu drugima Ruku ili nogu ili bilo šta Stave to među zube Potrče što brže mogu U zemlju to zakopaju Drugi se razjure na sve strane Njuše traže njuše

se razjure na sve strane Njuše traže njuše traže Svu zemlju raskopaju Nađu li srećni svoju ruku Ili nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu Igra se nastavlja živo Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo

nogu ili bilo šta Na njih je red da grizu Igra se nastavlja živo Sve dok ima ruku Sve dok ima nogu Sve dok ima bilo čega SEMENA Neko poseje nekog Poseje ga u svojoj glavi Zemlju dobro utaba Čeka da seme nikne Seme mu glavu

Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE

VIDITE AŽDAJU 3 ŠTA JEDE MALA ALA 4 ZAŠTO AŽDAJA PLAČE 5 IDILA 6 ŠTA MAJKE IZ LIVNA NISU ZNALE 7 TUŽICA JEDNOG ZMAJA 8 BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ 9 ZAPIS O PARADNOJ AŽDAJI 11 ŽURKATA NA AKREPITE 12 KAD AŽDAJA NIJE U DOBROM STANjU 14 SEĆANjE NA

celom zmajevskom veku ljudi me gone i glavu mi seku, a ja čim njupnem carsku kćer odmah mi kažu da sam zver! BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ, DRVEĆE SE PRELILO ZELENIM KREMOM, BEZ POSLA JE OSTAO JEDAN ZMAJ SA

BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ BILO JE PROLEĆE MESEC MAJ, DRVEĆE SE PRELILO ZELENIM KREMOM, BEZ POSLA JE OSTAO JEDAN ZMAJ SA VISOKOM ZMAJEVSKOM

Nušić, Branislav - POKOJNIK

jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu – ovde je odmah naša soba za spavanje – i, koliko sam ja video, sve je bilo u redu.

Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla. PAVLE: To je skoro bilo? ALjOŠA: Pre tri meseca! PAVLE: Još pre tri meseca?

(Govori.) Zna da ja stalno mislim na nju. (Čita.) „Jesli bi i ti ne dumal obo mnje, mojo sčastije bilo bi v dvojne boljše”. PAVLE: Kad vi ne bi mislili na nju, ona bi bila dvaput srećnija. ALjOŠA: Da! (Čita.

PAVLE (uvek uzbuđen): Tu je, ali ja ne smem, nemam hrabrosti da zavirim! Bojim se, potvrdiće se moje slutnje, a to bi bilo užasno. To bi bilo porazno. Bojim se, bojim se istine; nije li zar bolje pobeći od istine?

Bojim se, potvrdiće se moje slutnje, a to bi bilo užasno. To bi bilo porazno. Bojim se, bojim se istine; nije li zar bolje pobeći od istine? Dovoljno je već težak udar što znam da me vara!

LjUBOMIR: Kad biste otputovali gde na dan-dva? PAVLE: Kad bih otputovao? To bi možda najbolje bilo. (Kratko razmišljanje.) Tako ću učiniti, otputovaću. LjUBOMIR: Na dva-tri dana.

Zbogom, zlato moje! RINA: Bože moj, kako sam detinjasta! Ovoga časa pada mi na pamet kako bi to divno bilo da se nisi primio državne službe pa po ceo dan da sediš kod kuće, pripadaš samo meni i ja samo tebi. (Smeje se.

RINA (prestravljena): Ili... ne daj bože, mrtav možda? ANTA: Mrtav? Hm, mrtav! Dobro bi bilo, ali u tome i jeste stvar što nije mrtav. RINA: Ali ko, zaboga, o kome govorite vi? Nemojte me mučiti?

ANTA: Budite strpljivi, već prelazimo na samu stvar. Vi ste se udali, lepo, a šta je zatim bilo? RINA: Ostala sam udovica. ANTA: E, tu sam vas, vidite, čekao. Taj vaš podatak nije tačan. RINA: Kako nije tačan?

ANTA: Nemojte! To ne smete ovoga časa. RINA: Ne, to nije istina; recite da nije istina, recite, recite! Il' ako bi bilo istina, ja ne znam, ne umem da mislim. ANTA: A šta bi tek bilo da nisam ovako pažljivo i izdaleka saopštio?

Il' ako bi bilo istina, ja ne znam, ne umem da mislim. ANTA: A šta bi tek bilo da nisam ovako pažljivo i izdaleka saopštio? RINA (dočepa nervozno telefon): Alo, alo! Gospodin Novaković?

RINA: Nećeš verovati kad ti kažem... I ja još ne verujem, neću da verujem, ne mogu da verujem. To bi bilo užasno! MILE: Ali šta je, zaboga? Ti si tako uzbuđena.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Nisam znao šta da mu kažem, iako bi najpametnije bilo reći da je knjiga pala tek onako. On bi to progutao. Takvi kao on u stanju su da progutaju i bodljikaviju ribu, ali meni

Šta ti je bilo potrebno da baciš tu knjigu? - Novak me je posmatrao kao što se posmatra žaba, kornjača ili već nešto slično, dok je

- Nije mi bilo potrebno. Bacio sam je! - zavukao sam se u klupu i seo pokušavajući da u ono šugavo pola metra uguram noge, a da to

Ovako će, sigurno kao što je sigurno da postojim, pasti ukor. Bilo je tri minuta do kraja časa, a jedan vrabac otresao je krila u žbunu ispod prozora.

- Koji moj otac, nastavniče? - rekao sam poluokrenuvši se, i to je bilo ono što ga je oborilo. - Gospode Bože, dete, koji tvoj otac?

ena, dva” uskoro bi me uvezlo u san da nije bilo jarećih glava devojčica koje su nogama izvodile nešto kao balet, a pogledi im bili prikucani za ogradu od rešetaka iza

- Opet su te izbacili? - šapnu dok sam prolazio pored nje, a u glasu joj je bilo više strepnje nego radoznalosti, pa sam rekao da imam nekoga posla. - Nije potrebno da govoriš kod kuće o tome, znaš.

Doba kad su i mene šišali na nulericu, a ja bos i gologlav trčao nakon pljuska, bilo je daleko iza mene. Ono koje je nailazilo nije nudilo bogzna kakva ushićenja.

Konačno, i pravoslavna crkva izbi podne. Što se tiče mene i čitavog čopora babaca, nije morala da izbija bilo šta. Mi smo znali: podne je. Ne može biti da nije. Seterka u neko drugo vreme nije smela biti izvedena u šetnju.

Nekada smo išli u isti razred, ali posle njegovog pokušaja da nastavnicu izbaci kroz prozor, on je prestao da ide u bilo koji razred.

Nije bogzna kako mirisao to ime, ali se vremenom privikao. - Kako bi bilo da proverimo? - odmahnuo je glavom za Baronicom rekavši da je njen otac možda i bio baron, pravi baron, misli.

Hoćeš li da ga neko drugi digne! Nisam imao neko određeno mišljenje o tom pitanju, i to je bilo ludo. Neizmerno sam želeo da odem, pruža mi se prilika, i šta? Ne znam hoću li je? Ne znam ni neću li je.

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

živeo je gospodar Sofronije Kirić, trgovac. To je bilo pre šezdeset i pet godina. Tojest, on je već i pre toga a i posle živeo, ali godina 1812-13 to je bila u njegovom

Šteta što ne beše fotografije da se kod potomstva ovekoveči. I lepo je bilo videti gospodara Sofru pred dućanom kako izgleđuje mušterije, sve levo desno licem miče, kako primamljivim očima

Gospodar Sofra pomogao se za vreme ratova Buniparte. Posao je dobro išao, „crnih banaka” bilo je tma. On je te banke držao u jednom jakom zidanom lagumu, u kadi i u buretu.

Gospođa Soka namalana je u polovini veličine; nije nužno bilo u celoj, jer je bila mnogo veća od gospodara Sofre. Zelene fine svilene haljine, dugačke kožne žute rukavice, o vratu

Nije hteo dalje od svog izvora. Kalfe nije imao, držao je samo jednog šegrta, a kad je mnogo mušterija ili gostiju bilo, morali su svi pomagati, i sama služavka, a i sam je služio.

Pa kad su takom prilikom u crkvu ušli, divno ih je bilo videti u „trajdrotu“ i dolami. Posle službe gospodar Sofra obično bi učitelja na ručak pozvao.

Posle službe gospodar Sofra obično bi učitelja na ručak pozvao. Dođe Čamčić gospodaru Sofri. Baš je bio ponedeljak. Bilo je posle ručka. — Na zdravlje ručak, Sofro! Jesi l’ za razgovor? Gospodar Sofra je još za trpezom sedeo. — Jesam.

— Ja sam bio siroma’, učio sam i tabakluk i trgovinu. Teško mi je bilo do tri hiljade doći. Dvadeset godina je trebalo da sam mogao reći: imam načisto bez duga tri hiljade forinti.

Čamča ćuti, pa opet nastavi: — Znaš šta bi sad dobro bilo, Sofro! — Šta? — Da dođeš k meni, sazvao sam društvo, pa da se malo kartamo. Gospodar Sofra misli se. — Ne branim.

Čamči u glavi vrze se neki plan. Dok je u kavani, misli se kako bi dobro bilo ovom ili onom robom špekulirati. Kada trguje i putuje, onda opet želi kući i planira kakvu će veliku gostionu I kavanu

No, s čim da špekuliram? — Ma s čim. Hoćeš li sa vinom? Vidiš sad kako je dobra cena u Đuru i Požunu. Ne bi zgoreg bilo dve-tri lađe odneti. — Neću, vino se pije i uvek ga je manje, teško se pazi na njega.

— Ta kako sam da idem? — Kad bi ti pošao, išao bi i Jova Krečar. — Ne bi zgoreg bilo, onda bi’ i ja išao. — Pa i sam bi’ išao.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Kroz pukotinu čamovine, međutim, primeti tanku svetlost što je prodirala i osvesti se sasvim. Bilo je vreme da idu. To je gorela vatra onih koji su sinoć bili polegali, neki sami, neki sa ženama i decom, ispod

I kao da je to prvo, jasno sećanje uma bilo neki nečujni poklič, njemu se učini da mu trče, jedan po jedan, svojim strašnim trčećim korakom, pod šubarama, sa

Svakome je video lik, svakog je poznao, svakog se setio gde je koji legao. Tako mu se i ostalo što je bilo tamo, napolju, na kiši, javljaše u širom otvorenim očima, u mraku: obronak brega i pod njim Dunav, sa čamcima šajkaša,

I kao da se trže ne samo on, već i sve drugo živo, u mraku, što je dotle bilo i nevidljivo i nečujno, začu se tutnjava kopita i zalajaše promuklo psi, sasvim blizu.

U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je već svanulo. I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo.

Pošto mu je bilo stalo da ih što pre krene, potera konja do užadi i dade naređenje šajkašima da kreću. Nastade mala gungula u čamcima, i

vojnika, uspevši se, teško, uzbrdo, ukazaše se, sa druge strane, velika, šarena kola, koja odmah opkoliše sluge. Bilo je već sasvim vidno. Kiša je bila prestala.

Zato je trebao mlađi, sa detetom, da dođe, kolima, pred kućerak kod obora. Tu je bilo poslednje prenoćište ljudi, pre ukrcavanja u čamce, iz kojih više nije bilo izlaska do Varadina.

Tu je bilo poslednje prenoćište ljudi, pre ukrcavanja u čamce, iz kojih više nije bilo izlaska do Varadina. Tu je i ona došla da provede poslednju noć sa mužem.

vrana, slušao je kao kroz san, koji ga je mešao sa kišovitim oblacima što su se sve više isparavali, jer je iza njih bilo, negde, bezmerno daleko, ali ogromno, Sunce.

Neispavano i slabunjavo, bilo je posle sve tiše. On poče da tiho pevuši i da je ljulja, a ćerčica mu leže na grudi i zaspa.

San i otežao, jahao je pognute glave, kroz travuljinu. Što je bivalo toplije i jasnije na nebu, sve mu je bilo teže. Konj ga je odmereno klatio i to ga potpuno oslabi.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

kad deveri dođu po mladu, paze je od „zlijeh djevojaka da joj koja resu od struka ne zaveže u čvor, jer, ako bi to bilo, ne bi mogla s mužem biti, a i ako bi to, ne bi imala djece“.

) i sredstva (voda, tepsija, jaje, jabuka, raskovnik itd.) imaju istu funkciju: da pomognu začeće bilo „otvaranjem“ materice, bilo podsticanjem plodotvorne moći mladenaca ili uništavanjem čini koje izazivaju polnu nemoć

) imaju istu funkciju: da pomognu začeće bilo „otvaranjem“ materice, bilo podsticanjem plodotvorne moći mladenaca ili uništavanjem čini koje izazivaju polnu nemoć mladoženje, odnosno neplodnost

svoje kćeri stavi šipak, izgovarajući sledeću basmu: „Koliko je ćerce u ovome šipku zrna, onoliko od tvojega srca bilo sinova i unučadi, i da ih nakon sebe žive i sretne ostaviš.

verovanja i magijskih postupaka za plodnost mladenaca, videli smo, nedvosmisleno svedoči o velikoj želji naroda da, po bilo koju cenu, ostavi porod.

ovih magijskih propisa svakako je taj što je ranije, zbog nepovoljnih materijalnih, higijenskih i zdravstvenih uslova, bilo mnogo teže održati trudnoću i roditi zdravo dete, a to je trudnici ulivalo veliki strah od mogućnosti lošeg ishoda

Trudnica, na primer, ne sme da jede: suviše začinjena i ljuta jela, da joj ne bi dete bilo po karakteru ljuto (naprasito): glavu od ribe, da dete ne bi imalo vrtoglavicu; dolivano jelo jer će inače dete imati

Za trudnicu i njeno dete je veoma opasno da sretne ili na bilo koji drugi način dođe u dodir sa zmijom. Trudnica se, piše Milićević, „čuva da ne vidi zmiju, jer će joj dete biti

poimanju sveta ona biće čija je priroda demonska, htonska, te su zato opasne po trudnicu i dete koje ona nosi. Bilo kakav kontakt trudnice sa ovim opasnim, „nečistim“ životinjama mogao bi imati za posledicu prenošenje njihovih negativnih

Za ženu koja je trudna posebno je opasno da susretne bogalja, nakazu ili mentalno zaostalu osobu; rečju, u bilo kom pogledu defektnog čoveka.

⁵⁸ Posebno je za trudnicu opasan dodir sa bilo kojom vrstom oružja. U Homolju strogo paze da na noseću ženu slučajno neko ne zamahne „vretenom, kosom, srpom, nožem

U periodu od Božića do Bogojavljenja jesu nekršteni dani, kada je za nju, i ne samo za nju, opasno da ide bilo kuda izvan kuće jer se tih dana često javljaju veštice, vampiri, karakondžule i druge zle sile i strašna bića.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

O ODBEGLU ROBU Ako odbegli rob, bio od Srba, Grka ili Arbanasa, iz moćne Vizantije, ili bilo koga kraja, potraži utočište na dvoru cara, da rob takav u sva doba pod njegovim krovom nađe spasa; i najveći od

O VOJNIKU Kad vlastelin, ili bilo koji drugi, dođe s vojske kući, poruka mu od cara tri nedelje da se odmara, da ga dvore svi odreda u rodbini, da mu s

Kad vlastelin, ili bilo koji drugi, dođe s vojske kući, poruka mu od cara, tri nedelje da se odmara, da se ne odziva i ako ga zovu da se

jeres što se širi u predelima carstva tvojega da svet tek od nje postoji, za jeretika što tvrdi da pre njega Nije bilo požara ni vulkana, ni mesečina, ni sunaca, ni injem posutih šuma, ni snega, da istorije reke tek od juče pene se i huče.

Za velmože koje govore da za Uroša nije bilo gospodstva, ni zlatnih kondira, ni manastira. Za ljude kratkovide i uskogrude.

one o čija se prava ogluše svi, od kmetova pa do cara, čija kletva bude silniku teška po nekoliko teških tona, ma ne bilo duše, ma ne bilo ni boga ni demona.

ogluše svi, od kmetova pa do cara, čija kletva bude silniku teška po nekoliko teških tona, ma ne bilo duše, ma ne bilo ni boga ni demona.

To su sebri što su se poigrali bradom vlastelina. O BABUNSKOJ REČI Ako vlastelin rekne reč babunsku bilo koje jeresi i smera, ako pomeri išta na nebu i u psaltiru, da donese šaku perpera i da se pusti na miru.

su izneverili prvo hrišćanstvo; za čoveka koji se opire sili, pa dolazila od Skita ili od Huna, ili joj u zaleđini bilo carstvo, ili je vršila nad čovekom šaka babuna.

O NALAZAČU Ko nađe u carevoj zemlji što bilo: stare novčanice saske, brojanice kaluđerske, čelenke i toke, ženske kopče i pasove od srebra, mreže

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

»gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške. Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda

kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo. Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo.

Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo! Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku. Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Nije to bilo bogzna šta; poneki potpuno okamenjeni medenjak preostao odnekud još od pre rata, »vodene« bojice iz, takođe predratne

Ali, setio me se, i to je bilo dovoljno od njega! Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan. Bio je opasan redenicima, nosio je

Kaže da su Čerkezi ipak najgori. Oni su ulazili sa konjima. E, pa, baš sam čekao da Božić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je Badnjak) kad nam onaj rođak sa dvogledima, bombama i svačim objasni da on uopšte ne postoji.

pokolenje, 1946), u crvenom kutiću gde smo učili napamet da je »imperijalizam najviši stadijum kapitalizma« i obratno. Bilo je tu, naravno, i drugih lepih knjiga; na primer, Četiri uspeha Gulje Koroljove, zaboravio sam ko je napisao. Jaka stvar!

hteli da se revanširaju, da pokažu kako danas vešto igraju i kako se više ničim ne mogu zbuniti, ali vreme igranki bilo je već daleko iza njih i sve je bilo uzalud.

kako danas vešto igraju i kako se više ničim ne mogu zbuniti, ali vreme igranki bilo je već daleko iza njih i sve je bilo uzalud.

nešto od komšijskih svađa, poljubaca u veži, a bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.

nešto od komšijskih svađa, poljubaca u veži, a bilo je u njima kiša što padaju na Cersku, i ciganske muzike bilo je u toj tegli, one muzike iz dvorišta Orlovića Pavla.

Nije ga nosila. A i šta će joj kad uopšte nije imala grudi? U to vreme, 1950, još nije bilo guma za žvakanje, pa sam zato žvakao one višnje iz tegle.

Matavulj, Simo - USKOK

Korpo de dio, da se jedna soldatina smije ponašati onako prema mene, a i prema vas!? To nije hvala! Da nije bilo mene i drugijeh kao mene, i vas i drugijeh kâ vas, ćaše i danas i dovijeka ovdjena zapovijedati vladika crnogorski a

— najbolje bilo da ostadoše Francuzi, iako su bezbožni! — Ostav’te sad to! — viknu konte Pjero, koga ništa na svijetu ne mogaše tako

E, moja banino, davno nije bilo, đe i kad se poznadosmo i sastasmo, đe i kad se evo opet nađosmo! Ali čovjek misli jedno, a bog drugo, a božja je

Pa onda što je taj Krcun znao napamet pjesama, priča, poslovica, zagonetaka, to je bilo čudo jedno; uz to, u večernjim posijelima kod vladike, bješe prikupio dosta znanja i o „svjetskim rabotama“, o kojima

Kakvi zorni ljuđi, kakvi lijepi Srblji! Bogo moj, da su svi Srblji oko jednog gospodara, šta bi nas bilo, i ko bi nam što mogao! — Ma đe je ta Lika? — pita Markiša. — Ja mnim đe i Dalmacija! — objasni Pero Purov. — Nije!

— A sve li znaš, jadove, đavo te znavao! — reče Pero Purov. Brkonja Rako nastavi svoj pređašnji govor, kao da nije ni bilo tih dugačkih umetaka: — No se tuže, kneže, na namete i na praviteljstvo, koje je, vele, sasvim kao što bješe pod

— Daj bože! — reče pop i krenuše se svi. III Bilo je još dosta rano, te iako dolje po dubodolinama bješe već mrak, gore na njeguškom polju, pod širokim zrenikom, prema

Brastvenici s bjeguncem, skrenuvši nalijevo, brzo stigoše za jedan humak, gdje je bilo dragovo brastvo, osam kuća, prilično razmaknutijeh.

Ovaj se sjeti šta treba učiniti, okusi, pokloni se i predade čašu pristavu. Sve je to brzo bilo gotovo, sve se svršilo žurno.

Ja sam mnogo dirnut tvojim dočekom i tvojim riječima. Iako sam mlad, sa mnom je bilo svakojakih čuda, ali sumnjam da sam kadgod bio ovako iznenađen, ovako uzrujan od miline!

Mladi čovjek trže se iz misli, začudi se najprije tome pitanju, pa, nasmijav se, odgovori: — Kako ne bi bilo krtole!? — E, vidiš, u nas je odskoro!

da je blagosloven i zbog te rabote, kao i zbog svake svoje, e bi bez krtole narodu bilo mnogo gore nego što je, kao što mu je zanago bilo bez nje.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

— Kud mi se dede čovek? Nismo se ni dogovorili kako ćemo lagati. (Uređuje stolice.) Moramo svršiti, makar kako bilo. UGLED 4. PROVODADžIJA S MLADOŽENjOM (stupi) PROVODADžIJA: Pomozi vam bog! MATI: Bog vam dobro dao!

PROVODADžIJA: Tako je bogme. (Mladoženji.) Znate, vaš pokojni otac, tolike muke, to jest! Pak šta je bilo? Ostavio sinu kuću, vinograde, toliko dobro, pak otišao, to jest, pod zemlju.

MLADOŽENjA: Imate li lepi balova? DEVOJKA: Ne baš; znate, muzika nam ne valja, a društvo bi prilično bilo. MLADOŽENjA: To je najgore kad muzika ne valja: DEVOJKA: O, znate, tako ferhuncuju da se čovek smejati mora.

Gledaj, kako se karte krste; nešto friško. MATI: Hej, hej, kad bi to bilo! TETKA: Da je poklopim. (Skupi karte i mešajući šapuće.) MATI: I ova je prilika dobra, ali kad bi ona bila...

TETKA (ređa karte): Tako jedanput kod seka Milje, nestala im srebrna kašika. Bacam ja, kašika je u kući. Kad, šta je bilo: ukrala sluškinja. (Digne tri karte sa strane, pa i pakazuje materi.) Evo, mlad momak s venčanjem stoji u kući.

Vidiš kako i meni dobro stoji. DEVOJKA: Samo da se svrši. TETKA: Evo, karte kažu zacelo. MATI: Kako bi bilo da odemo kakvoj vračari? DEVOJKA: To, mamo, to!

Ja sam odma kazala da će Ustić Pelu uzeti, pa tako je i bilo. DEVOJKA: Pa gledajte, tetka, i za mene. TETKA: Nemaj brige, dušo. MATI: Hej, hej!

OTAC: dakle, šta bi ti htela, da pokvarimo prsten? MATI: Dakako. OTAC: Jes čula, jedanput je bilo komendije u kući, više neće biti. MATI: Ali zaboga, kad je bolja prilika. OTAC: Ti si luda žena, pa mir!

MATI: Tako, ćerko, tako; znaš kad se onda pokvarilo, bili smo svi kao ubijeni, pa kako bi nam bilo da se opet sluči. DEVOJKA: E, pa neka ostane ovaj. Samo da ima drugo ime! Lazar, mamo, to ne mogu nikako da trpim.

ŽENA: Pamtiš li kad si iskao da me poljubiš, a ja nisam dopustila? MUŽ: Pamtim. ŽENA: Ju, bože, kako mi je bilo žao, ali nisam smela! MUŽ: Dobro, dobro. ŽENA: Sad te mogu milovati koliko oću, je l’? (Oće da ga poljubi.

MUŽ: Gle jako! A kako bi se ti udala? ŽENA: O, misliš ti da tebe nije bilo, ja bi plela sede kose? Moj dragi, imala sam ja prosioca, te još kakvi! MUŽ: Pa si opet volila mene.

MUŽ: Vi nemate ovde ništa zapovedati. MATI: Da šta, da mi izeš dete? Sram te bilo! MUŽ: Vi da idete napolje iz moje kuće. ŽENA (trči mu bliže): Šta, mama napolje? MATI: Sram da te bude!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

su objašnjenja takvog odnosa: odveć smo obuzeti onim što je nesumnjivo i opipljivo, s jedne strane, a, s druge, uvek je bilo lakše govoriti o prividnom sadržaju književnog dela no o tajnim izvorištima lepote.

U svakom slučaju, pojava je moderna: dečje književnosti, u današnjem smislu reči, u prošlosti nije bilo. Pa i kad se posmatra u širem okviru, kao dečja lektira, koreni joj ne sežu duboko.

Šklovski (1893—l984) ističe: „U vreme kad sam ja bio dete, dečjom se knjigom trgovalo, ali dečje književnosti nije bilo.

“1 Dakle, i pre nego što su pojedini pisci osetili izrazitu sklonost prema ovom nivou književnog izražavanja, bilo je dela koja su se mogla preporučiti deci.

književni ukus dečje publike jedva da i postoji; taj ukus je nerazvijen i kod najvećeg broja odraslih osoba, pa bi bilo čudnovato da je kod dece drukčije!

ja sad vidim da su Puškinove pesme, i uopšte pesme, sa retkim izuzetkom čiste lirike, kakvih je u mojoj čitanci bilo malo, za mene do moje sedme godine bile niz zagonetnih slika, zagonetnih samo zbog majčinih pitanja, jer u pesmama, kao

Mark Tven (Marc Twain, 1835— 1910) je sjajno poznavao dečju psihu, ali to poznavanje nije bilo samo sebi cilj: glavna draž njegovih romana jeste ukus pustolovine i igre.

su majstorstvo na tom nivou; na jednom drugom, koji se, s pravom ili bez prava, smatra višim, majstorstva ne bi bilo. Kao i u životu, i u literaturi se dečje društvo traži iz osećanja neprilagođenosti svetu odraslih.

” 11 Ta moć se, sigurno, može potvrditi i u pojednostavljenim vizijama, dostupnim deci. Takvo shvatanje, dečje knjige bilo bi u duhu našeg doba, koje je „znalo da otkrije primitivnu umetnost, i koje treba da nam omogući da, isto tako,

i koje treba da nam omogući da, isto tako, shvatimo: usmena književnost, uspavanke i popularni roman vrede koliko i bilo koja druga forma književnog izražavanja, te mogu, na nekom zaokretu razvoja, pokazati grumen zlata koji će nas

da istinske opsednutosti vaspitnom problematikom ili moralnim osećanjem kod pedagoški nastrojenih pisaca nije nikada ni bilo. Kao da su poučavatelji bili vođeni slabim porivima, neostrašćenim dobrim namerama.

Dosta zavisi i od toga na kakvo će tlo seme pasti; dejstvo umetnosti nije trenutno i neposredno; kad bi bilo, svet bi se odavno produhovio, uravnotežio i prodobrio.

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Bacimo oči na najpozniju povjesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao

Pozorije dakle ovo neka bude kao privatna povesnica srpskoga pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti.

Ja mislim, to je dosta, gospodine Lepršiću. LEPRŠIĆ: Vidite, gospodo moja, kako je žalosno naše stanje bilo u Madžarskoj.

to da je vaše ime Šandor, ovoj gospođi Nančika, njenoj kćeri Milčika, a sinu Eden, kad onda, kad ste se vi rodili, nije bilo protokola madžarski?

ŽUTILOV: Helješen. I moje će ime biti Žutilović. GAVRILOVIĆ: A ne Žutilaj? ŽUTILOV: To je bilo, pa prošlo. ZELENIĆKA: Tako, gospodine Žutilović tako. Nama se jasna zora otvara.

SMRDIĆ: I ja tako velim. (Poskidaju kokarde.) ŠERBULIĆ: Ne bi li bilo dobro da metnemo madžarske kokarde, kao gospodin Žutilov?

A i šta znadu činiti? Narod se ogorčio, pa pocepao. To je plod slobode. Da i nisu ni uvodili, te bi bolje bilo. Ali ko će protiv ludosti! ŠERBULIĆ: Evo Nađ Pala; dobro bi bilo da ga na svoju ruku privedemo.

Da i nisu ni uvodili, te bi bolje bilo. Ali ko će protiv ludosti! ŠERBULIĆ: Evo Nađ Pala; dobro bi bilo da ga na svoju ruku privedemo. ŽUTILOV: To je konzervativac. ŠERBULIĆ: Tim bolje. 6.

Sram i stid da bude vašim učenima, tako narode ogorčavati! Zar Madžari ne umu posle vraćati, kao što je i bilo svirjepstva pređe sto pedeset godina. Ištite vaša prava, pišite, dokazujte, a nemojte da se grdimo i ružimo.

MILČIKA: Te kako stoji! Kosa mora da vam se diže. Šeset hiljada, nije šala; a u šancu nije više bilo od dve hiljade šajkaša. Znate li koliko je palo Madžara? Pogodite. NANČIKA: Valjda je palo jedno tri hiljade.

NANČIKA: Vidiš, pa srdiš se što ti otac drži sa Srbljima. MILČIKA: Meni je bilo zbog partije. NANČIKA: Ako Srblji dobiju, prvi će u varoši biti Žutilov; a kod Madžara znaš da je morao ostaviti službu.

NANČIKA. Oni su malo drvenasti. MILČIKA: Gledala sam kako vam je čisto milo bilo gdi s vama onako učtivo govori. NANČIKA: Zar ti nisi imala druga posla nego u mene da glediš?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

I u ovu bibliografiju uneseni su napisi: ili koji su dobri i sigurni, ili koji donose kakve bilo nove pojedinosti ili koji su karakteristični po jedno shvatanje.

vladalaca i crkvenih velikodostojnika, u najboljem slučaju apokrifnih dela i bolesne crkvene romantike, sve je to bilo više pismenost no književnost u pravom smislu reči, i ako se danas broji u književnost to je u nedostatku čega drugog, i

Dalmacija je Hrvatskoj bila bliska, po prošlosti, geografski, verom, i azbukom, i »dubrovčanisanje« ilirskih pisaca bilo je sasvim prirodno i pojamno.

narod; Pavle Solarić ga naziva »najvećim ilirskim pesmotvorcem«, a Vuk Karadžić priznaje da je čitanje Kačićeve zbirke bilo od uticaja na njegovu odluku da štampa svoju zbirku narodnih pesama.

1847. Vuk Karadžih je naglašavao »da bi bilo vrijedno našijem slovima naštampati sva djela dubrovačkijeh i gdjekojijeh dalmatinskijeh pjesnika bez ikake promjene u

žalosno stanje stvari; malena Crna Gora borila se bez prestanka sa Turcima za svoj opstanak; u Bosni i Hercegovini nije bilo ni traga od duhovnoga života, a Stara Srbija porobljena, popaljena i opustela, posle dve velike seobe, bila je u očajnom

Ono što je bilo duhovnoga života u srpskom narodu to je bilo kod ono nekoliko stotina hiljada begunaca koji su se nastanili u pustim

Ono što je bilo duhovnoga života u srpskom narodu to je bilo kod ono nekoliko stotina hiljada begunaca koji su se nastanili u pustim ravnicama južne Ugarske.

Uvi mne, lute tuge!« U takvim očajnim prilikama, ono što je bilo najistaknutije i najimućnije u srpskom narodu, oni koji su bili na čelu narodnoga ustanka, glavari, sveštenici,

pod vodstvom pećkog patrijarha Arsenija III Crnojevića, pređe u Ugarsku, u plodne i puste ravnice sa kojih se ranije bilo razbeglo mađarsko stanovništvo.

«2 Ta vremena »teška i usilna« nisu prestajala. Stanje srpskog naroda bilo je relativno snošljivo pred ratove i za vreme ratova.

Car je bio verski tolerantan i pravdoljubiv, naročito bilo mu je potrebno da u borbi sa Mađarima ima uza se nemađarske narodnosti u Ugarskoj, i zato je Srbima učinio prilično

Milićević, Vuk - Bespuće

sa zaprepašćenjem sav ovaj svijet u kavani, koji je, u jednom trenu, izgubio za njega svoj obični izgled, kao da je bilo nešto što ga je skrivalo, uljepšavalo i na jednom iščeznulo; kao da se zderao neki veo s tih lica koja je on naučio da

Kad je izišao na peron, veče je bilo ugodno i svježe; oblaci se bili sasvim izgubili; nebo bilo prošarano zvijezdama.

Kad je izišao na peron, veče je bilo ugodno i svježe; oblaci se bili sasvim izgubili; nebo bilo prošarano zvijezdama.

Sve što mu je polazilo za rukom, bilo je da pronađe neku vrstu poludrijemeža, izmiješanu sa polusnom, punim strašnih priviđenja, trzajući se svaki čas,

Juče nije smio da se toga stidi, bojao se da ne uvrijedi, da ne ponizi nešto, — što je to bilo, nije znao da li sebe ili one koji su umrli.

ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno, samrtničko; ona stajaše tu usamljena, nepomična, ukočena; iznad nje se izdizao jablan, visok i crn, i

po zidovima i nejasne u tami; i patriotske slike i jedna nezgrapna ikona sa zarđalim kandilom ispred nje, koje nije bilo odavno pripaljivano. Sa tavanica spao kreč i crnilo se drvo.

da ovdje više nema života, već da je bio, pa umro; i to osjećanje života koji je iščeznuo i gdje ga nije odavno bilo, plaši i užasava.

Zidovi su bili tako hladni, tako netopli, tako dugo nezagrijavani ničijim dahom; pokućstvo je bilo nepomično, kao uraslo u ispucani crni, izderani pod, nemicano tako dugo vremena i zaprašeno; tavanice se pružale iznad

On ućuta i gledaše preda se. Vidjelo se da mu je bilo neugodno što je to sve pričao bratu. — Igranke, trke, kafešantani, žene, reče Gavre Đaković, zaustavljajući se iza

I čitav dan ostao je tako zamišljen i neraspoložen. Gavri Đakoviću je bilo krivo što ga je ozlovoljio. I uveče on se prisiljavaše da bude veseo i razgovoran, preko svoga običaja.

I kad je sio u saonice, kako je rezala zima, kako je šibao vjetar, suh i hladan, po prostoru koji se smrzao. Nebo je bilo zaleđeno i sivo.

Sremac, Stevan - PROZA

A evo kako je to bilo. Znam da će vas interesovati priča, zato ću malo poizdalje početi i neću prećutati ni pojedine sitnice, samo da bi vam

a ja mislim da je dosta čekanja bilo... a sad su mi vrlo potrebni novci!« — »Imaš dobri, veli mu Jova, ne boj se! Zar u mene nemaš vere?

Javno mnjenje bilo je, istina, na njegovoj strani, ali je to bila slaba vojda za uvređen ponos i srce njegovo, kad su ti isti profesori i

okretnosti i umešnosti, tako da su pretpostavljeni opazili, doduše, naskoro da je »sir niže«, ali je i »slovo iže« tu bilo; za njega se vešto postarao naš Jova. I olako mu se prošlo! Bio je samo iznenađen jednoga dana.

! Da varaš geake i da im obećavaš nešto?! — To nije istina! — brani je Jova. — Kad je to bilo? — More, zar je jedared? Da je jedared, pa da čovek rekne: Neka ga nosi đavo! I posle, da je samo to...

To je tako često bilo da je taj šablon i Rista puškar uvardao i, što kažu, »pofatao« mu marifetluke, pa je posle i on sam krišom pisao

Posle ove svoje štampane izjave poslao je Jova i nekoliko dopisa. Ovi, istina, nisu bili štampani, ali njemu je dosta bilo i to kad je među »Odgovorima uredništva« našao nešto i na svoju adresu. Stajalo je: »g. J. M. u H. Na poslatom hvala.

! Mrdni malo! Javni se, zdravlja ti! Tvoje se stvari ovde rado čitaju! Ti spavaš, Brute!!« A toliko je dosta bilo Jovi. Dvared se nije dao opominjati, nego sedne odmah pa napiše dopis. — »A gde vam je gospođa Kajo, Jova?

A Mile Mutavdžija i Cvetko Divizijar zinu pa ga slušaju, pa će ga tek Cvetko Divizijar zapitati: »Pa šta je dalje bilo, gospodin-Jovo?«, a ovaj nastavlja započeto, ili počinje drugo nešto, opet tako važno, da im priča.

— A, bože sačuvaj! — veli Jova. — Šta je bilo — bilo, a sad ćemo pošteno — veli Jova, pa namigne na Nastu. Da ja kradem, zar bi mene trpeo gospodin ministar u

— A, bože sačuvaj! — veli Jova. — Šta je bilo — bilo, a sad ćemo pošteno — veli Jova, pa namigne na Nastu. Da ja kradem, zar bi mene trpeo gospodin ministar u službi?

I kupio je. Kupio je doista na četiri dana pred Božić. A to je ovako bilo. Iziđe Jova toga dana na pijacu i stade pred jednoga seljaka. — Oklen si, poreska glavo? — zapitaće Jova. — Je l’ ja?

Radičević, Branko - PESME

Sretnom suzom zasuzilo oko, Bože veli, o nebo visoko — Kažu Boga tamo na nebesi, Al' se nebo ukraj mene desi, Bilo nebo, al' za doba malo, Postajalo pa g' odma nestalo, Bog ga dade — de ste grozne suze?

s' moja mirila ljutina, I prva se vraćala tišina, Začas ode cela luda vreva, Brat na brata opet se osmeva, Pa što bilo, to i bitisalo, Ni na um nam više nije palo, Obojica divno pomireni, Latismo se gore i zeleni, Pograbismo puške,

noćna tama, Da što pre se posastanem s vama, Braćo mila, tako s' moli tada, Al' bi teo ja drukčije sada, Sada meni bilo bi milije Da se danak ukaže docnije, Da sa vama mogu duže biti, Jer kad svane, moram odlaziti.

Nebo — zemljo — čuda golemoga! Jednom ovde nije ništa bilo, Do onoga Boga velikoga, Sam on beše, pa mu dotužilo; Da se dakle tužan razveseli, Svet satvori, kâ što Moja veli.

reče, zemljicu ostavi, Pa se vinu nebu na visinu, Te pogleda ovaj svet ubavi, Pogleda ga uz duž i širinu, I Bogu je bilo vrlo žao Što ga nije davno već sazdao, Pa gledeći tako sa visine Zaplakô je od velje miline: „Svete krasni, o

ta sveta vreća Od naši je bila mlogo veća, Još predivo neko čudnovato, Jedni gvožđe, jedni vele zlato, Ali ništa, bilo makar kako, Moralo je biti zdravo jako, Jer u vreći odozdo do gore Sama brda, vrleti i gore, A Bog ruku sve

Ta da ti je bilo pogledati Kada stade travicu motati, Bi rekao i bi se zakleo Da on nigda neba ni video, Već odrastô amo u ergeli —

Znaš li ono — al' bilo je davno, Dvaest leta sad će biti ravno, Ti si onda jedva na svet stao, No zacelo veće si slušao — Krvavo je sunce

Da li žića, da l' drugoga čega I od žića jošte milijega? Život, ime, i sve što mu bilo Negda tako i drago i milo, Sve prežali, sve veće pregore, Samo jedno još junak ne more, Cvetu ne mož' — oh da j'

“ Gde gomile stoje ponajveće Tamo jadna Hajkuna se šeće, Malo bilo, za dugo ne bilo, Srce Hajku nije prevarilo, Tamo ona nađe sunce svoje, Tamo leži njezin Radivoje.

“ Gde gomile stoje ponajveće Tamo jadna Hajkuna se šeće, Malo bilo, za dugo ne bilo, Srce Hajku nije prevarilo, Tamo ona nađe sunce svoje, Tamo leži njezin Radivoje.

Gdje se ote to pričati neću, Oteo se, i sretno mu bilo! Ali puno još Srbinja ima Štono Turčin ljuto pritiskao, Pod topuzom kâ crvi se viju, Ni uzdisat jađani ne smiju!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

BOJE Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći.

— Pazider ga, sva se bašta modri kao čivit. Ono, istina, na sljezovu cvijetu jedva da je negdje i bilo tragova modre boje, ali ako je djed kazao da je modra, onda ima da bude modra i kvit.

Zbog djedove tvrdoglavosti u pogledu boja i ja sam, već na prvom koraku od kuće, upao u nepriliku. Bilo je to u prvom razredu osnovne škole.

Izvika se djed, rasplaka se učiteljica, a i mi, đaci, od svega toga uhvatismo neku vajdu: toga dana nije bilo nastave. Već sljedećeg jutra djeda otjeraše žandarmi.

— Sat živ?! — zabezekne se Sava. — Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti. Iako baš nije bilo teško ispasti mudriji od Save, starčić uvrijeđeno puše: — Mudriji od mene? O, vidi ti njega. — Da, da.

Da žene ne znaju u sat i da to nisu ženska posla, to je za djeda bilo nešto što se samo po sebi razumije. Jedne godine i naša kuća dobi sat.

Jedne godine i naša kuća dobi sat. Bilo je to ovako: Imao ti je djed jednog pobratima i prijatelja, nekog Petraka, samardžiju po zanimanju.

— Idi, beno, gdje će dijete znati u sat. Hajde de da si bar vojsku odslužio, drugo bi bilo. — Bogami, djede, znam. Znam ga i naviti pa da ide. — E, e, laži samo.

— Deder. Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste. Kad je navijanje bilo gotovo i sat zacaktao jasno i ravnomjerno, on ga uze u ruke, prinese desnom uvu i sav ozaren prošaputa: — Aha, radi,

— Neka, neka. A prodadoste li onoga njezinog ždrepčića Doratića? — Prodadosmo, braći Jovanićima. — Je l mu bilo žao ostaviti mater? — Bogami, jest i njemu i njoj, rzala je tri dana. — Oh, grehote, ljudi moji.

Ih! Ja već i ne znam gdje sjedim. Konj koji puši! To bi bilo nešto. Međutim, djed kao i da ne čuje govornika, još uvijek se duri, ništa ne odgovara.

— Dobro je, evo ga u mom džepu. Eh, u džepu! A meni zbog njega promače dobar komad. Daj da bar čujem šta je dalje bilo. Uzalud sam se motao oko njih dvojice, starci su mramorkom ćutali.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Vikao jutros. da mu je ženskinje dovde došlo, da zbog žena ni carevina ne valja, da bi nam bolje bilo da ih nema! A posle i udatima zabranio da dolaze! HUSO: Hasanaga? SULjO: Isti Hasanaga!

I uvek mu je bilo malo! A ovo što kažeš, ovo je velika promena! Šta misliš, da nije na nešto nagazio? Neko mu nešto zamesio i smutio?

I tu ga je oštetio znatno! SULjO: Šta mu je bilo — ja niti znam, nit pitam. Njegova stvar. Kad je on tražio — a, priča se, i po tri-četri za noć — mene nije pitao.

Nego šezdesetpetorici vojnika! Evo dolaze, raspitaj se šta misle! Svaki zuji kao košnica! Ajde, opipaj bilo askerima! Ljudi su sasvim ozlojeđeni, ne kriju šta misle! HUSO: Nisu to askeri, nego Hasanaga! (Askeri odlaze.

Čim spremiš, pojaši, ko da im repovi gore, tako pojaši! A kad stigneš, pa makar bilo i u najgluvlje doba, nije važno, ima da probudiš Hasanaginicu i da istoj saopštiš da se ja kući vraćam prekosutra,

Ko ne razume o čemu aga kija, iskijaće! HUSO: Tražiš dlaku u jajetu. To je bar prosto, i sve je bilo po propisu. Molim lepo.

HASANAGINICA: Više mi se i ne traži. MAJKA PINTOROVIĆA: Kako si spavala? HASANAGINICA: Tako, da mi je bilo žao da se probudim. Sanjala, kao dojim onaj đurđevak, sav miriše na moje mleko. Ceo dan me boli grudi.

HASANAGINICA: To su moje reči! Tako sam ga ja vama opisivala pre sedam godina. BEG PINTOROVIĆ: Pre je bilo pre, a sad je sad. MAJKA PINTOROVIĆA: Bogami, lepo! Ne znam na šta se žališ!

Da ne zaboravim: ključ ti je u sobi. Na stolu, pored ključa od podruma. HASANAGINICA: Kod Hasanage je bilo strašno. Ko da sam mu vojnik, a ne žena. Ni sunca, ni meseca. Uživao je da me muči, da ga se gadim.

Vidiš, to je to. Znači — ni ovde, ni u dženetu. Nigde... MAJKA PINTOROVIĆA: Sreća što je bilo svile. Inače ne bi stigli da nabavimo. Treba u kući uvek imati rezervu. HASANAGINICA: Osećam samo gađenje i strah.

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

“ Koje se tako tužno, i otegnuto razlegaše u ovo svanuće. Ujutru, u nedelju, bilo je venčanje. Kad dođe mladoženja sa svatovima, Todu izvedoše onako lepu, milu i uzdrhtanu.

Posle venčanja opet je bilo veselja. Jelo se, pilo, prosipalo do mile volje. Ali tek u noć nastade prava svadba. Dimitrija se opet opi.

I sve bi dobro bilo, da ga popa utorak ne pozva i naredi mu da preže kola. — Kola, Dimitrijo! — reče popa kad ga ovaj začuđeno pogleda.

Ceo dan je provodila u gostinskoj, sniskoj, pocrneloj sobi, koja beše lepo nameštena. U njoj je bilo nagomilano sve bogastvo koje beše preostalo: kao stari persijski ćilim, po rafovima veliki „sahani“, srebrni „zarfovi“

Da čekamo, dok se naše matere, isplakane, s glavoboljom, vrate s groblja. Je li — da je ovako bilo? II A posle? Majka je moja želela, da ja postanem ono što moj otac ne beše, da povratim izgubljeno imanje, uzdignem i

Jedno, što vas je sažaljevala, a drugo, što si je ti služila i dvorila kao rođena kći. I, kao što rekoh, sve je bilo po starom. Opet smo zajedno večeravali, matere su se razgovarale, ti si štogod šila ili plela, a ja čitao.

Opet smo zajedno večeravali, matere su se razgovarale, ti si štogod šila ili plela, a ja čitao. Sve je bilo po starom i dani su išli, tekli jedno za drugim brzo, neosetno, ti naši mladi dani ispunjeni srećom i bezbrižnošću.

Ti bi se trgla. Polako bi podigla svoje krupne i vlažne oči. U njima je bilo toliko prekora i tuge, da bi svaki pročitao tvoj nem i bolan jauk što beše u njima: „Što me toliko mučiš?

Eto tako je to bilo! Znao sam ja: da neću naći vernije, istrajnije i ropskije ljubavi od tvoje; znao sam, da bi me negovala i čuvala k’o

— Ali ne smem da puštam na volju svojim osećajima. Silom ih zadržavam da bih što kraće iskazao ono što bi. A bilo je mnogo štošta, što se ne može lako kazati. Dosta boli i ovo, a kamo li i ostalo. Ja sam produžio školu.

Mladost! Da li je nje ikada bilo kod mene? U čemu beše ona? Ne! Ja nisam imao mladosti. Ja nikad ne osetih čilost duha, svežine misli i brz, topao,

Sem kad si pisala materina pisma, i posle pozdrava od svih, dole, na dnu, dodavala si: ,,i od mene“. To je bilo sve. Nisi se udala. Svi su znali zašto nećeš i više ti se svetili nego što su te sažaljevali.

Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU

Posle šta je bilo, znaš, nije potreba da ti povedam; i da sreća ne donese gospodina Varlaama, prošao bi(h) kud nisam mislio.

Kostić, Laza - PESME

tom jatu čelebija, oko Tebe što se vija, pa da me se, u toj četi, Tvoje srce samo seti kad inamo kud odleti, — tad bi bilo kuku-lele! sve bi muke na me sele.

Na stolu nove srpske prosvete u pročelju je čelo bilo to, al' još to čelo, još to nije Vuk. Il' usta ona možda medena što toliki ispričaše nam plam?

Odusto jadnu tamnicu usku: grudve nek padnu na duhovu ljusku. SPOMEN NA RUVARCA Uoči nove godine je bilo, nakanô sam se doma podockan od večere iz društva vesela; sa bližnje crkve kucnulo je trired pod ključem kad mi škrinu

Trovalo me je podmuklo, gnjilo, al' ipak neću nikoga klet'; štogod je muke na mene bilo, da nikog za To ne krivi svet: Jer, što je duši lomilo krilo, te joj u jeku dušilo let, sve je To s ove glave sa

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i prost slušati.

U Evropi interesovanje za narodne pripovetke nije bilo onoliko koliko za narodne pesme. Krug proučavalaca narodne proze bio je daleko uži, a sasvim je izostajala masa

ritam pričanja, predstave sadržane u podtekstu i to one koje često uslovljavaju razumevanje suštine, a koje je nemogućno bilo izazvati pred stranog čitaoca jednim doslovnim prevodom.

“ a gdjekoji: „Daj barem jedan da ponesem!“ Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje: onda oni koji nijesu ponijeli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više.

najmlađi: — Ja je dajem, ako je vi ne date; zar ste zaboravili šta je otac na smrti nama preporučio, to nije davno bilo? — pa đevojku za ruku, govoreći: — Na, vodi je, pa neka ti je sretna i vesela!

Oni ne znajući što je sa onijem gore na bedemu bilo, pođu jedan po jedan, a carević njih sve po vratu, dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako siđe dole u

Onaj najmlađi jednako mišljaše za svojijem sestrama, i šćaše da ide da ih traži, ali mu je opet bilo i žao ostaviti svoju ženu, a i car mu to ne daše učiniti, i tako on za sestrama svojima jednako venjaše.

— pa zaključi da se sjutra ženi povrati, kad Baš-Čelika nije bilo kod nje: — Hajde — veli — da idemo bježati! Ona ga razbijaše da im nije vajde bježati, jer će ih stići, no čoek njen

Kad tamo dođu u onu planinu, pušte orlove da love lisicu, a lisica pobegne u jedno jezero koje je bilo usred one planine, i pretvori se u utvu šestokrilu, ali sokolovi odmah za njom i odande je izagnaju, onda ona poleti u

Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kući, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma a carev sin za njim, te ovamo te

Car glavom bijaše izišao i popeo se na onu planinu otkuda su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo.

Car im dade njihove obe galije i sve ljude; još ih suviše obdari i spremi im na put što je god bilo od potrebe. Onda oni posedaju svaki na svoju galiju te pođu kući.

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

SOFIJA: Zašto nisi sobu počistila, nego, kako smo ručali, i sad stoji svinjac? Šta bi bilo, da kakav stran čovek u kuću dođe. (Utire astal i lupa stolice.) Gledaj, gledaj, toliki pra!

SOFIJA: Ostavi se boga ti; ta i kod moga se oca tako radilo, pak je bilo dobro. MAKSIM: Proklet bio čas, kad si ti stupila u moju kuću, to ja znam. JEVREM: No, Makso, sad pod priklad!

JEVREM: Dobro; pokušaj od šale, pak ćeš viditi, da je sredstvo dobro. SOFIJA: Kad bi probitačno bilo s džandrljivim čovekom šaliti se. Vi znate... JEVREM: Ne boj se ništa, ja sam tvoj sojuznik. Nas dvoje jači smo od njega.

Vi znate... JEVREM: Ne boj se ništa, ja sam tvoj sojuznik. Nas dvoje jači smo od njega. SOFIJA: To bi bilo sozakletije, a vi znate, koji pravi tajne dogovore protivu opštega mira...

Noćas sam dvaput morala ustajati; — tako sam, eto, lomna. SOFIJA: Kako bi bilo da ga svaki dan po dvaput kupaš? MAGA: E, ko će toliku vodu grejati! SOFIJA: Opet je bolje nego slušati pisku.

MAKSIM: Samo ako se što ne dogodi. SOFIJA: A, na svaki način, na svaki način. MAKSIM: Nama bi inače bilo žao. SOFIJA: Možete se zacelo nadati. SVETOZAR: Dakle, ja se praštam. SOFIJA: Zbogom, Svetozare; pozdravi kod kuće.

Tako je u svetu, pa šta ćemo. MAKSIM: I ja sam tebe na balu poznao! SOFIJA: Može biti da bi bolje bilo, da smo se pređe upoznali. No sad je izlišno reči o tom trošiti. 10.

Dakle, kako je išlo? SOFIJA: Bilo je svašta, braca. JEVREM: „Svašta, to nije nikakav raport. Biletina mora da je opstojateljna. Dakle pripovedaj.

— K oružiju, neprijatelj se približuje! 2. MAKSIM, PREĐAŠNjI JEVREM: No, kako je bilo na balu, Makso? MAKSIM: Pitaj tu, što je tako lepo učiš.

MAKSIM: Pitaj tu, što je tako lepo učiš. SOFIJA: Samo tako kaže, a vidila sam kako mu je bilo povoljno. MAKSIM: Povoljno, što idem neispavan kao pijan.

(Odlazi.) MAKSIM: Šta te je opet sad naučio? SOFIJA: Ništa. Nego smo se razgovarali, kako bi dobro bilo da i mi damo jedan bal. MAKSIM: Bre ako te okupim, nećeš se znati ni ti ni tvoj bal.

NIKOLA: Pa šta je posle bilo s babom? KUM: Šta je bilo; pala od muke u bolest, i eno je sad leži na astalu. Ja mislim da počnem tamo od

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

PERSIDA: Jeste, milostivi gospodine, valjda nije dobro spavala. STEVAN: Valjda joj je žao bilo što nas je toliko mučila. TRIFIĆ: Moja deco, ovom se nije čuditi.

SULTANA: Na kakav bal, gdi krpe igraju? SRETA: More, tako se cej poštuje? Je li, a milo ti je bilo kad si bila cehmajstorovica? Vidiš li ti ovo? Sad ćeš drugojače o balu govoriti.

(Tresne vrati i spolja zabravi.) SRETA: Šta? (Oće da otvori vrata.) More, Pelo, otvori, malo ti je bilo? Na moju dušu, poludila žena! Ako ne bude nagazila na štogod, da nisam Sreta.

STEVAN: Bre, sreća je tvoja što ja s majstor Sretom dobro živim, a sad bi ti pokazao na koga ti zamanjuješ. Sram te bilo, oždrkeljala si se kao krmača, pa si došla pre zore da uznemiruješ ljude.

su se smejali kad sam ja praskala i vikala po kući, i što sam većma sluškinje kinjila i tukla, to je njima milije bilo. Ali danas me je majstor Sreta naučio da je lako tući, ali vrlo teško trpiti.

TRIFIĆ: Deco, ja vidim da je ovaj dan srećan za mene. Zato da zaboravimo svi što je bilo, i da se skupa pročastimo. SULTANA: To je lepo, ljubezni Trifiću, ali ja imam jošt malo duga.

SULTANA: Ti, fala bogu, dosta dobra imaš, a i ja sam ti toliko donela da me nikad zato prekoreti nećeš moći. Kako bi bilo kad bi Sreta i Pela svake godine po jednu malu sumu novaca od nas dobili za svoj užitak? SRETA: Milostiva gospođa!

Lalić, Ivan V. - PISMO

(22. V 1989) 7 SREDOKRAĆA Na sredokraći anđela i zveri, Vidljivoj u obliku ove ploti, Nije za tebe bilo mesta, kćeri; Ti si praznina u svakoj lepoti Vrtova, mora, gradova i kula U tromom blesku godina što minu — Svejedno,

Jednom sam čuo te u glasu drozda, Na severu, a s proleća je bilo; Jednom si pogled krznula mi krilom Pčele što tromo zuji oko grozda. Trezna halucinacija.

noću dišeš, ja u polutami Osećam kako tišina svetluca, Dok slušam kako pored uzglavlja mi Na slepom oku tvoje bilo kuca; I tek u zoru kapke takne san mi, Kad tvoj se tanji od blizine sunca: Već godinama u sinkopi snimo, A naša ljubav

Tobom dišem. U rukopisu mom si upisana Između svakog slova koje pišem. Izuzmi sebe iz bilo kog dana, I ja ću biti izvesnosti lišen — A to su dani koje i ne brojim, Jer ne znam da li u njima postojim.

Kasnije, ispod suncobrana, Ćutali smo o tome, uz četvrti eѕpreѕѕo I cigaretu. No sve je bilo kao na dlanu: Prostor i vreme u nama, račun na stolu, Rim...

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Gde li će i s kim li će? Ima li koga? Ima da ti ne kažem šta... Još je rano! A, tebi u njenim godinama nije bilo rano, a? Ode! Zamače iza ćoška... Trebalo je da ponese džemper! Naći će ona već nekog da je zagreje...

Što? Danas deca brzo sazrevaju... Moja je, bogami, još pravo dete... Videćeš ti jednog dana svoje dete... Bolje bi ti bilo da skuvaš kafu! Otišla...

i semenovodni kanali pred kojim se mlada profesorka zbunila i zacrvenela, pa zamucala, a tebi posle te lekcije bilo nešto čudno smešno, pa si se kikotala ko šašava: mislila si da tu ima neke misterije, a od svih reči za ženu koja

Pričala mi je obično o sebi dok smo džonjali u redu, a jedanput (bilo je to u martu 1970.) ispričala mi je čitava tri poglavlja ove knjige dok smo čekali zubara da nam popravi njupavce.

tajno snimao na veoma starom magnetofonu marke „Grundig TK-46“ Ančin monolog, od čega je najmanje tri četvrtine priče bilo ispričano kroz usta puna kikirikija, a ostatak uz obavezno grickanje semenki.

Znate, juče mi je bio rođendan. Ne, nije bilo nikakvih žurki! Ni poklona. Ničega! Ronila sam kroz svoju sopstvenu depresiju, sve do dna, sve do dna. Šta sam radila?

Sve u svemu, bilo je to prilično konforno mesto s upotrebom deljive reke. Moj matori napisa jednog dana belom bojom na pramcu „ČAMAC“.

Boci, inače, nije bilo ništa. I kad god mi se dogodi nešto neprijatno, mislim kad uletim u neko sranje, odlazim do te Nojeve barke, zavučem se

Imala sam jedno dvanaest godina i sve mi je uglavnom bilo jasno kada sam postala vlasnica najvažnije izvaljotine na svetu.

Otišla sam, ne provalivši tajnu tog njenog kaputa ... Bilo je pet sati i, za razliku od letnjih meseci, već je skoro pao mrak. Vatra u furuni se odavno ugasila.

Vatra u furuni se odavno ugasila. U ogledalu više nije bilo nikoga, samo tama. Reka je neprestano šljapkala: šljap-šljap... I tako, potpuno bez veze, na časnu reč, počeh da cmizdrim.

Pisala bih o svemu tome i još o nekim fazonima, kada bih se samo odlučila da izdam svoje memoare. Bilo bi to strašno zezanje, na časnu reč! Sve pod zvučnim naslovom život na brzaka ili nešto slično.

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

) Otvore se troja vrata a ni Lovre ni Pomaza. Ravna Pešta. Veče tmolo. Sentandrejsko gde je kolo? Što je bilo tek oživi u studiji, u otisku, na ikoni, na graviri, u plamenom zlatotisku.

Gluvo ti doba kad svane jutro u kam zgodio vražiji skote! o trnju gnjio - rđa te jela! Sjeme ti bilo puhor pepela!“ Iznad crkvišta plamte oblaci: tako kao da žale ikone. Umiru pčele - tuže prosjaci.

Ja mišljah smeh su letošnje bulke, drhtava plazma po burnom tkanju, a to je vreme, u očajanju, raspuklo bilo nuline nulke, taj impuls tvorben, porfir ništine, čiji odsjaji lik mi rasture po iluziji refren-aure te strošen

biljni jasne se sa duda: Kad skoli srh me, šume kad zahuje, u tihost stočim hlòrofil s oluje; i krenuv gorjem, ili bilo kuda, tek šapor pustim: Iza sedme gore pod kruškom pir je Demetre i Flore. Vilenjak biljni jasne se sa duda.

tuzi hlape žuč i ocat, a plima hvata aloj, smirnu, miro: u susret Sinu krenuo je Otac da Dva se ritma sjedine u bilo, da dignu kamen Golub kad zatutnji, da zgase oči pogrebu i smutnji. U svetoj tuzi hlape žuč i ocat.

o šta bi bilo kada mesec mlad bi sa oštrim srpom zapao u šumu, a s Roga pao splet Ponedeljaka! To žar bi bio anđela što trunu,

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Najviše je bilo ako sam pokoji batak ili pokoji kolač u džep spustio. ALEKSA: Pa i to je dobro. MITA: Dobro kao naopako, kad moram

Kad bi samo njega čitali, slatki tatice, kosa bi vam rasla: kako je Karl Mor Amaliju ubio — to je bilo srce! Pak je baš svojim degnom ubio.

Ja se s baronima nisam ni dosad mešao, pa ne želim ni odsad. JELICA: Kad smo primili vizitu, sad ne bi bilo galant da mu absagujemo. (Kucanje na vrati.) Herajn! 5.

ALEKSA (smeši se): Taj me je učio igrati. JELICA: Šta? Gete vas učio igrati? Ovaj Gete? ALEKSA: To je davno bilo, godine trideset i pete. JELICA: O, molim vas, on je trideset druge umro. ALEKSA: Starac, ali njegov sin...

Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car umro, takve parade nije bilo. Bilo je i poklona, i mlogo koješta, ali, kao što kažem: moja volja nije bila, premda je inače žena u svakom smotreniju

Divilo se malo i veliko; i svi su javno govorili da, otkad im je sam car umro, takve parade nije bilo. Bilo je i poklona, i mlogo koješta, ali, kao što kažem: moja volja nije bila, premda je inače žena u svakom smotreniju

ALEKSA: To su koristi putešestvija. Nijedno opstojateljstvo prenebregnuto ne ostavljam, koje bi od polze ili pagube bilo. A kako bi, na primer, vas sovjest grizla kad bi brak dozvolili između srodstva.

Vodiću vas najposle i u Mesec, neka vidi kraljica da je vredno bilo njenu ruku odbaciti ovakovog angela radi. JELICA: Zar nije umrla?

— „E“ — rekne ona — „reč svoju ne smem natrag da uzmem.“ S otim dozove cara... U! Kako mu je nepravo bilo! Ali nije mogo da odreče carici, i tako najedanput postane gospodin baron obršterom. MARKO: Pak čim se sad zanima?

Marko: E, onda mu je lako trošiti. Ali ja opet mislim da bi lepše bilo kad bi vaš gospodin kakvu službu primio. Mita: I sad je ostao u kvartiru odgovoriti ministru finansije, koji je

“ MARKO: A šta je bilo s galijama? MITA: Propale, naravna stvar. I naša jedna, koju je gospodin kupio da nas doveze i natrag odveze, otišla

ALEKSA: Zašto, gospodična? JELICA: Vi mi niste ni polak pripovedali što se vaše familije tiče, i da nije bilo vašega momka, ne bi ni znali gotovo ništa. ALEKSA: A u čemu to?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

i Mačak u domu bijelom živjeli složno, šapa uz krilo, drugarstva takvog na svijetu cijelom niti će biti niti je bilo. Kakav je Mačak Pjetliću drug znalo se šumom uokrug.

Nek vječna mladost pobjedu slavi, borim se za nju ko junak pravi, takvih je uvijek bilo!“ Dok burno more okolo ječi, kapetan čuje starčeve riječi, tužaljku druga draga, prati ga šapat iz noćnih sati:

“ RASTANAK Ježić se diže, njuškicu briše. „Ja moram kući, dosta je više. Dobro je bilo, na stranu šala, lisice draga, e, baš ti hvala.“ „Moja je kuća čvrsta ko grad, prenoći u njoj. Kud ćeš sada?

Po pustom drumu sena puže, prekorno šapće: „Ej, Ćiro, druže, da nisi bio tako zle volje, bilo bi bolje. Ja bih te čuvo, u svojoj seni. Je l tako, reci?! A sad se, bogme, na suncu peci.

Majmun je zbijao šale, tu mu ne treba smijene, pa je veselo bilo do same noći snene. Lav je čuvao stražu noću, budan i ljut, a slon je trubio silno: „Sklanjaj se, pravite put!

Toliko puta ribu ti oteh u svom naletu grubom, varka te mnoga i brza noga spasi pred mojim zubom. Bilo pa prošlo, nek bude mir, sekiru ratnu bacam u vir!

“ Prope se plamen u tamu krova, obavi vilu veselim krilom. Tišina zatim zavlada mlinom kao da nikog nije ni bilo. Istoga trena čiča se prenu, oči mu stare lukavo sjaje.

uz tihu kišu: — Istuklo tele starinu Trišu, vruću mu, bogme, skuvao čorbu i još mu, kažu, otelo torbu, u torbi bilo, još i to zna se, pečeno prase. U toj su magli susreli Žuću, tražio svoju štenaru — kuću.

Jedino kad bi došao mlinu bilo je sreće loše, tu bi naseo podvali nekoj lukavog mačka Toše. U svakom lovu, igri i borbi taj ti je bio spretan . .

Povazdan ćuti, pa istom pita, oči mu tužno kruže: — Nekad je bilo toliko pasa, kud li odoše druže? U travu gleda i mrmlja tužno dok pada sneno veče: — Kuda se viju tragovi tvoji,

Časti se Vidran pred mlinom starim, a sve je tiho, ne čuješ glasak. Opiri ribe, a onda reče: „Dobro bi bilo dremnuti časak. Neće mi biti spavanje loše pod samim krovom Žuće i Toše.

Gle, sve po redu i rasporedu: od slepog miša krilo, zmijske košulje malo, (od nas daleko bilo!) starog jazavca salo, orlovi nokti i vršci krila, sovina perja kesa puna, od crna ovna vuna, tu bi se lako

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ići ćete blagim nagibom između maslinjaka i vinograda, sve do kule. Zatim možete sići bilo kojim stepenicama niz ulice. Peo sam se ipak ulicama. Kameni izlazi kuća, prastari, izlaze na same stepenice.

— Dobro veče. — Dobro veče, gospodine. — Lepo vaše selo. — Da, lepo. Siroto. Prošle zime celo je jezero bilo zamrznuto. — Znači, nije se mogla loviti riba? — Ne, nije se mogla loviti riba.

— Vi se ne biste mogli vratiti večeras? — Ne, ne bih se mogao vratiti. — Bilo bi opasno da se vraćate? — Opasno i teško; mom sinu i meni trebalo bi više no duplo vremena za veslanje.

Da nije markize i njenog sina mi bismo često pomrli od gladi. — Ove zime je jezero bilo smrznuto? — Četrdeset i dva dana. Mladići su održavali prolaz kroz jezero, taman koliko da se provuče jedna barka.

Trebalo je dan i noć održavati ga. Ne bi inače bilo hleba. Riba je već bila pod ledom. — Morali ste grdno propatiti? — I koliko!

— Kažem, da su deca jedna satisfakcija. Život ne bi vredeo bez njih. — Sigurno. Je li na ovom ostrvu lovište? — Da, bilo je i dosta fazana u šumi, ali je seoska manguparija uništavala mladunce i gnezda. Inače, ima mnogo šljuka.

Ako pođete u pet, mogao bih vas i ja prevesti; tako bih za posao zadocnio samo oko pola sata. — Mislim da bi to bilo izvrsno, jer bih onda još stigao i da se vratim poštanskom lađicom u Huentu.

Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet? Čovek koji me je dovezao prevešće me u pet u Eskalonu. Bilo bi dobro da račun platim još večeras. — Ne brinite se ništa. Idem jednome kraju ulice.

Moram čak da se vraćam, jer zaboravim šta je bilo. — Kako se zove knjiga? — Život od Benvenuta Čelinia. Opisan je ceo život Italije u XVI veku.

Stara markiza je obećala da će iduće godine pokloniti selu osvetljenje. Kažu da je, kada je zimus bilo zaleđeno, bilo tužno i teško u pomrčini. — Sreća je za vas da niste bili.

Stara markiza je obećala da će iduće godine pokloniti selu osvetljenje. Kažu da je, kada je zimus bilo zaleđeno, bilo tužno i teško u pomrčini. — Sreća je za vas da niste bili.

Kažu da je, kada je zimus bilo zaleđeno, bilo tužno i teško u pomrčini. — Sreća je za vas da niste bili. — Bilo mi je žao ujaka i ujne, i htela sam doći, ali sam se strašno bojala da pređem tih nekoliko kilometara preko leda.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

ih spale i kosti u vodenici samelju, a ja sam za delanja krepka: smirih njihovu žar kamenom u teme i rekoh: dosta je bilo krvi, na spavanje sad, svi u postelju.

DANI I NOĆI Svetogorski dani i noći Hladan vetar duva odozgo sa Atona Predznak ili prozrak U luci je sinoć bilo življe Na brdu udaraju četiri puta pečat Leđa hoće da se vrate u Solun Nerodimlje Zvečan Dafine cvetaju

Bolnome bolnica treba iza tvrdog zida il u pećini u šumi bilo gde iza gde su i drugi bolni i vidar stoji na rubu provalije čuva od pada na dno svog žića bolnome treba da dojašu

Za nas koji se vozimo u čamcu to je bilo kao da se čamac izvrće. I lebdenje svakog neutopljenika spasenog njegovim pogledom.

Pa šta je to noćas bilo pričaj od vremena duga jahao je i lišće je padalo puno poštovanja za rodnu zemlju ko i oni konji što je uzvišeno gaze po

klasa sigurno je da nikoga nisam precenjivo i da nisam tražio mnogo znajući narodu ograničene moći zar je loše bilo pod mojom upravom Nije zabrljali su moji pomoćnici ja sam davao razloge za optimizam i pokazao sam mnogo dobre volje

podigneš svoja krila ispod kojih su ubice 1000 godina će čedni biti na vlasti najteža i najsurovija vlada bilo bi lakše s Ocem starim krvnikom nego sa sinom kog ne žeže ni greh ni pohlepa ni drugarske veze Orloviću pričaj gde

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

Kao da ga nije ni bilo. PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo, sutra nismo. VIDA: Šta ćeš; takav je zakon božji, prijatelj-Proko,

SIMKA: Koga sve on nije pomogao? PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku. GINA: Pomogao, bome, i levo i desno! TANASIJE: Šteta odista, takav čovek!

GINA: Pomogao, bome, i levo i desno! TANASIJE: Šteta odista, takav čovek! AGATON: I kakvo je to poštenje bilo! TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo! PROKA: More, kako zajeo i oteo; davao je.

'Ajde tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta, pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi svoji!

DANICA: Šta da rešim? MIĆA: Pa to, da ostanete u stanu. Zašto ne? Za vas bi to bilo vrlo ugodno, jer ste se, izvesno, već navikli na taj stan, a za mene, pravo da vam kažem, za mene bi bilo to vrlo

Za vas bi to bilo vrlo ugodno, jer ste se, izvesno, već navikli na taj stan, a za mene, pravo da vam kažem, za mene bi bilo to vrlo prijatno, imati u kući jedno tako lepo, mlado stvorenje. Zar ne?

A zašto samo dotle? MIĆA: Jer, bojati se, moja bi žena mogla biti ljubomorna. Pa da, to bi bilo sasvim opravdano? DANICA: Opravdano?

sve me se to ne tiče, ali uniženje koje sam maločas doživela... ADVOKAT: Šta je to bilo? DANICA: Jedan od te gospode iz porodice, koji veli da je naslednik, bezočno mi je ponudio da ostanem besplatno u

ADVOKAT: Vrlo plemenit gospodin! A šta ste mu vi odgovorili? DANICA: Da nije bilo vaših uputstava da budemo prema njima pažljivi, ja bih već znala šta bih mu odgovorila.

To nije otmeno. SARKA: Pa nije, dabome! Eto tako, zbog nekog šaputanja, mene mal' nije oterao prvi muž. A zar bi to bilo otmeno da me je oterao? TRIFUN: Još kad bi vi znali šta oni šapuću? GINA: A ko će ih znati.

) Ama, šta to bi, pobogu, ljudi? AGATON: Zvonila si, Sarka; eto to je bilo, zvonila si. SIMKA: I pevala si. SARKA (krsti se). Neka je daleko od nas, al' biće da su to neki duhovi.

SIMKA: I što ne zapita Agatona, Agaton zna te zakone. GINA: Pa vi i ne znate šta je sve bilo; došli ste na gotovo, kad je Proka već osvojio kuću. MIĆA: Kako osvojio?

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

158 BILO JE TO DVADESETOGA NOVEMBRA 167 RELEJ 177 „NAZDAR... NAZDAR“ 184 NAŠA ZEMLjA JE SLOBODNA 189 POD KRSTOM 193 POZADINA SLAV

Te večeri, jula 1914, umuklo je već bilo i blejanje ovaca. Ovčarski psi se razmestili po okolnim brežuljcima, skotureni ali načuljenih ušiju...

Pa da, tu je bilo i stado... I kroza san sam čuo ritmičke udare, čas slabije, čas jače, i meni se pričinjavalo kao da to zvono neko klati.

Oboje su se obradovali kada su me videli. Ali je njihovo raspoložene bilo već pomućeno kad sam im rekao da sutra izjutra treba da krenem. Majka se zaplakala. Otac je ćutao.

A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško. I požurih se da utonem u onaj narod, koji je već preživeo ove prve, teške utiske rastanka.

A mnogi su nosili u duši nostalgiju za ostavljenom kućom i porodicom. Osmehivali su se na šale, ali je još bilo sete na njihovom licu. S vremena na vreme bi se zamislili i lak uzdah, gotovo neprimetan, otimao im se iz grudi.

nostalgične, vitla ih, slama, dok ne naviknu i onda će svi zajedno, kao zahuktala reka, juriti tamo gde im se naredi. Bilo ih je iz raznih komandi. Neki se na usputnim stanicama skidali. — E, zdravo braćo! — rekoše kad voz stade.

— Daj Bože da se opet vidimo. Debeljko se izmigolji iz jednog ugla i dobaci: — Slušaj, druže, piši kad stigneš! Bilo je malo vojnika na ulici, više seljaka, starijih, sa torbama na leđima...

ponosom posmatrao sam one dve zvezdice na ramenu, a vojnici su sa nekim strahopoštovanjem prolazili pored mene. Bilo mi je odmah jasno. Ljudi u vojsci imaju dva lica: jedno kojim gledaju ispred sebe, a drugim iza sebe.

Ležeći udobno na debeloj slami počeo sam i sâm verovati da je on u punom pravu. Bilo je meko i prijatno... Obazreh se zadovoljno oko sebe i tada primetih da mi nema šinjela i čuturice što sam ih jutros

vašu dobru volju, ali isto tako i svaki onaj koji se ogreši o pravila i propise, iskusiće najstrožu kaznu. Bilo je tu raznih lica, sa raznolikom naravi, čudnim pojmovima, mnogim običajima, iz raznih mesta.

A bilo je mnogo zameraka... Kaiš na opremi prevrnut. Tamo mrlja na kamutu, na koju će, razume se, da padne prašina, pa da se na

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

zna zašto mu baš ma misao zastade u glavi, on ne pomišljaše ni na šta drugo, ali tek osećaše, da bi mu mnogo prijatnije bilo, kad bi i učiteljica stanovala u školi. »Ovako... nezgodno: sami oboje !

Svi gledahu učitelja, a on, da bi ma šta radio, produži brisati se i onamo gde je sve bilo suvo. Kmet se iskašlja, onako iz učtivosti, tek nek se štogod kaže, da se ne ćuti, a odbornici mu ponajlak pomagahu.

— He, ono je bilo iznenada... bio sam zbunjen. Oni prođoše kroz seoski sokak, po kome ležaše sitna, istucana, laka prašina, u koju

Ljubičini đaci većinom su dosad čuvali ovce i goveda, a među Gojkovim bilo ih je koji su i kopali, plastili, nalagali snoplje...

Ljubica ga uplašeno pogleda. — Nije valjada tako svuda?... To bi bilo strašno zlo. — E, gospođice, vi ste tek izišli iz školske klupe, a mi znamo kako se u skamijama ideališe. Polako...

Opet oni misle o nečem drugom, o čemu neće da govore preda mnom... opazila sam to. Ali šta?... Svejedno, ma šta bilo, nije tako strašno... A ovaj Gojko baš je dobar čovek i... odličan...

Šta je ovo ?!... Hm... to je nešto novo, što dosad nije bilo, to se sad nešto počinje, mora biti... Ali šta ?« I njega opet stadoše potresati nekakve tople, prijatne struje, koje

— Ludorije !... A ovamo sad gledaj je! ide kao ubijena... i odmah sam poznao da joj nije bilo po volji. I Stojan tako veli. Pa dobro, što je sedela kad joj to nije bilo po volji ? Čudnovato !...

i odmah sam poznao da joj nije bilo po volji. I Stojan tako veli. Pa dobro, što je sedela kad joj to nije bilo po volji ? Čudnovato !... I ove su ti ženskinje baš...« On opet mahnu rukom, razgleda pred sobom, pa se opet zamisli...

Sad vidite šta vas čeka, pa birajte : to zavisi od vas... tu vam mi ne možemo dati nikakva saveta. — A kako bi bilo da ja tražim premeštaj u drugi srez? Da to učinim sad odmah, dok još nema opasnosti.

— Kroz pola časa izići ću na odmor. — Baš bi bolje bilo da iziđeš, nastavi čiča veoma tihim glasom, u kome se čujaše molba. Ne znaš ti, bratiću, ove...

lica prelete mu oblačak ljutnje, nu on to vešto sakri, pa vrlo prijateljskim glasom nastavi: — Baš mi je mnogo teško bilo što ste me pogrešno razumeli, upravo što me niste razumeli.

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

78. Zlatni topi u grad udariše, Lepu Maru u dvor uvedoše. Lepa Maro, jel’ ti žao majke? — Zašto bi mi bilo žao majke, U mog draga bolju majku kažu, — Lepa Maro, jel’ ti žao babe?

— Zašto bi mi bilo žao majke, U mog draga bolju majku kažu, — Lepa Maro, jel’ ti žao babe? — Zašto bi mi bilo žao babe, U mog draga boljeg babu kažu. — Lepa Maro, jel’ ti žao braće?

— Zašto bi mi bilo žao babe, U mog draga boljeg babu kažu. — Lepa Maro, jel’ ti žao braće? — Zašto bi mi bilo žao braće, U mog draga bolju braću kažu. — Lepa Maro jel’ ti žao seje?

— Zašto bi mi bilo žao braće, U mog draga bolju braću kažu. — Lepa Maro jel’ ti žao seje? — Zašto bi mi bilo žao seje, U mog draga bolju seju kažu. 79.

njemu dohode, Petar im vino služaše, Braća mu čašu primahu, Sve dobre čase spominju; “Sve ti, brate, u čas dobar bilo! A ovo ti danas u najbolji!“ 82.

Jel’ ti kakvo dobro u rod bilo, Te si tako odviše lijepa? Su čim li si lice umivala? Su što li si mlada otirala?“ Tiho snaha đeveru veljaše: “Moj

“ Tiho snaha đeveru veljaše: “Moj đevere, od zlata prstene! Kad sam mlada u mom rodu rasla, Svako mi je u rod dobro bilo, u večer sam rano lijegala, A u jutru dockan ustajala; Ja sam lice đulsom umivala, Otirala lijerom cvijećem.

Često plaču, sporo rastu, čest moj jade! 96. Moj Jovane, orlomane, A kamo te, ne bilo te! Šta učini i uradi, Kako će ti kuća tvoja I žalosna braća tvoja?

“ 98. Žetvu žela lepota devojka Zlatnom rukom i srebrnim srpom. Kad je bilo oko pola dana, Zapevala lepota devojka: “Ko bi mene snoplje povezao — Dala bi mu moje belo lice.

Nadžnjeva se momak i devojka: Momak pažnje dvadest i tri snopa, A devojka dvadest i četiri. Kad uveče o večeri bilo, Momak pije dvadest i tri čaše, A devojka dvadest i četiri.

Srce moje, šta si požuđelo? Da bi Bog d’o svakom, ko što hoće, A i mene, što bi milo bilo! Da mi s’ hoće dragi smilovati, Da se hoće sa mnom pomiriti, To bi mene mnogo milo bilo; E se na me rasrdio ljuto,

Da mi s’ hoće dragi smilovati, Da se hoće sa mnom pomiriti, To bi mene mnogo milo bilo; E se na me rasrdio ljuto, Da je za što, ne bih ni žalila, Već za jednu granu ruzmarina; Zašto sam je u subotu

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

Ja sam Vasilije Šòpalović, vođa trupe! MILUN (građanima): Razlaz! JELISAVETA: Bilo je krajnje vreme da nas neko uzme u zaštitu! MILUN: Pokažite mi vaše ausvajse!

JELISAVETA: Dosta je jedan jedini pokret, jedna jedina reč, jedan jedini detalj, da on, bilo gde da se nalazi, uobrazi da je u predstavi! (Sofiji) Pokušaj ti da mu objasniš...

Odahne.) DROBAC: Vješo sam one leševe na Žitnoj pijaci. Pokraj kantardžinice. GINA: Čula sam. DROBAC: Bolje bi bilo da si viđela. GINA: Ako se dosad nisam nagledala... DROBAC: Teže ti je vješati mrtvaca nego živoga.

BLAGOJE: Šta ti znaš šta on zna? GINA: Majka ne mora da vidi da bi znala! SIMKA: Popi malo! GINA: Lakše bi mi bilo kad bi znala šta mu, zlikovci, rade u onim njinim krvavim podrumima!

SIMKA: Vi biste hteli da me Užice kamenuje? SOFIJA: Mogao bi neko kazati da se šalim, ali ovo je za mene bilo zaista prijatno, kao najlepša gozba! Filip: Zečetina je bila potpuno neslana! SIMKA: Zečetina?

BLAGOJE: Mene pitaš? FILIP: Ti nisi moj otac, Megaron? I ovo nije moja majka, Megara? GINA: Daleko bilo! FILIP: Ako vi niste moji roditelji, ko sam ja? BLAGOJE: O čemu ovaj bunca? Filip: I ko ste, u tom slučaju, vi?

Ima li ova predstava reditelja? Da li ovde postoji inspicijent? (Izlazi prema reci) GINA: Ovoga bi sevap bilo okaditi! (Prilazi koritu i nastavlja da pere veš) BLAGOJE: Biće da se to negde gladno napilo!

(U dvorište se vraća Simka) BLAGOJE: Možda bi mogla nešto časkom da umesiš? GINA: Šta da umesim? BLAGOJE: Šta bilo... pitu od jabuka! GINA: A kad da razvijem kore? I od čega? Od pepela? I gde mi je vreme za pitu? Ludog čoveka!

Samo ti klonu u onu juneću krv! BLAGOJE: A pričaju da je ubijen u krevetu! MILUN: Ko priča? SIMKA: A šta je bilo sa Anđom? MILUN: Karamarković? Nju su, čuješ ti, ubili posle! Spremala se da ide kod šćeri, na babine. A oni ti upali.

A odavde se nastavljaju... i idu gore uz reku! DARA: Da Dropcu poveravaju da nekoga uhodi, ne verujem! To bi bilo previše komplikovano za njegovu pamet! TOMANIJA: Zašto se onda šunja ovuda? DARA: To se i ja pitam!

SIMKA: Lepa noć, mirna. Kao da nije rat... Znate li kud ćete sutra? VASILIJE: Još ne znamo. Ali mislim da bi bilo bolje da otputujemo večeras! SIMKA: Zašto odjednom večeras? VASILIJE: Najbolje da vam otvoreno kažem...

SIMKA: Pa nećete imati para da mi platite kiriju? VASILIJE: To sam i hteo da kažem. Zato bi bilo najbolje da otputujemo odmah. SIMKA: Nećemo praviti pitanje oko kirije! Prenoćite, i ne mislite na pare!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Kad bih još jednom mogao da volim... Da l bi mi tad bilo dobro svud, i život bio manje lud? Ili bih i tad kao sad morao da se smešim i razbolim, i da umrem?

I, tako, bez puta, moje milovanje, po umiranju luta. A mir, svud je mir, kad raspnem šta je bilo i priklonim glavu na ono što me čeka; na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo i smeh, i divna bestidnost, daleka.

Neću sačuvati ni misao, da sam cvetnu granu udisao. Zanavek, zbilja, zar, ovaj svršetak se širi, svemu što je bilo sazidano uvrh gora? Zato su frulom planini svirali pastiri i duši mojoj Serbia bilo što i zora? Na Krfu, 1925.

Zato su frulom planini svirali pastiri i duši mojoj Serbia bilo što i zora? Na Krfu, 1925. LETO U DUBROVNIKU GODINE 1927. Tla davno nestaje.

Mehadiju, trčkao bi iz vagona, po vodu, pred planinskim tunelima, samo da bi nam doneo čašu hladne vode, sa izvora. Bilo je nečeg španskog u preteranoj učtivosti tog čoveka. Moj otac je, dok je bio, na školama, mnogo čitao.

U drugoj strofi diže se bura. U trećoj plove na pučini samo olupine broda. Danas mi se čini da bi to bilo dosta. Do smrti svoga oca, do petog razreda gimnazije, bio sam osrednji đak.

Temišvar je tada naglo rastao i karuce su u njemu trčale na gumenim točkovima, a bilo je među njima, već, i prvih auta.

Pozorište je, na mađarskom, bilo u znaku Anrija Bernstena, a srpsko u znaku Balkanske carice, od Nikole I, gnjavatora.

Nije u tome bilo nikakvog snobizma. To je, u ono vreme, bilo uobičajeno uzimanje časova, posle podne. Uzimao sam i časove engleskog

Nije u tome bilo nikakvog snobizma. To je, u ono vreme, bilo uobičajeno uzimanje časova, posle podne. Uzimao sam i časove engleskog jezika, kod jednog profesora kome je voz bio

Takav mu je bio i engleski. (Ali nije bilo tačno ono što se pričalo kad sam, 1929, prevodio Šekspirove sonete da ne znam engleski baš ništa.

A renegata je bilo samo među imućnima. Ubi bene, ibi patria! Moj Temišvar bio je neka vrsta Elzasa i Lorena, ludila, kao u knjigama

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

U njoj je bilo bregova i dolina, gustih, hladovitih šuma, zelenih proplanaka i livada, dubokih gudura, kamenitih ždrela i provala,

Oko cveća su obletali leptiri sa velikim, kao duga sjajnim krilima i zujale pčele bez žaoka. A u bašti je bilo mnogo svakojakog cveća, a najviše ruža sa krupnim, sjajnim, kao sneg belim cvetovima.

Crvenih ruža onda nije bilo, već samo belih. I tih belih ruža, koje su mirisale na pčelin vosak i med, na čistotu i nevinost, i nisu imale trnja,

I tih belih ruža, koje su mirisale na pčelin vosak i med, na čistotu i nevinost, i nisu imale trnja, bilo je svuda po vrtu.

Na zemlji u ono vreme beše večito leto. Nebo je bilo uvek plavo i vedro, pa i kad bi nailazili oblaci, u njima ne beše ni munja ni gromova, iz njih se izlivale tihe, plodne

Tako je bilo sve dok Eva nije zgrešila pa navela i Adama na greh. A kada su prvi ljudi zgrešili, sve se izmenilo. Oblaci, mrki i

Belih ruža nije više bilo na svetu. Greh je zarazio i ljude i zemlju. Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile crvene, a

Prođoše mnoge hiljade godina a ruže su kroz celo to vreme bile crvene, a belih nikako nije bilo. Pa i one ruže od kojih je grešnica Magdalena, plačući, splela venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su ga u

venac i njime obvila glavu mrtvoga Spasitelja kad su ga u grob polagali — i te su ruže bile crvene, jer belih ruža nije bilo. A onog jutra, kad je Isus ustao iz groba, dođe Magdalena ka grobu, i ne nađe Isusa tamo.

Magdalena je bila već davno mrtva. Od nje ne beše ostalo ništa osim golog kostura. Samo joj je na glavi bilo malo kože i kose na onom mestu gde je Isus položio svoju ruku kad joj je oprostio grehe.

Telo je čovekovo bilo smrtno. Prvi je čovek živeo i umro. Posle njega ljudi su se množili, rađali i umirali, a Anđeo smrti primao im duše i

On je mislio da su ljudi krivi što je on takav i da bi on sasvim drukčiji bio kad ne bi bilo oko njega ljudi. Ali, šta da radi?

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

U jednoj staroj knjizi čitao sam čudnu priču; a vrag bi ga znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode; držali se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela

se govori i pisale knjige o privredi, a niko ništa nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al' pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a

nije sejao; cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo; u svakoj kući pun tavan logika, al' pameti nije bilo; na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao

Ko bi sve i popamtio! Od svakog sam samo za po jedno njegovo odlikovanje zapamtio, a već sve izređati bilo bi nemogućno.

— Nova knjiga: „Doživljaji jednog starca bez ordena!“ — Još je vazda bilo takvih knjižica. Čak je i jedna meana istakla firmu: „Kod čuda od čoveka“, a na velikoj tabli naslikan čovek bez

— Ima, hvala bogu, ima ih dosta, ali svejedno; poješće se ovde te svinje, još će biti jevtinije; a najzad, šta bi bilo kad ne bismo ni imali svinja?! Moralo bi se opet živeti! — odgovori mi ravnodušno.

Narod je, vidim, vrlo zadovoljan i srećan. Za ovo nekoliko dana bilo je već toliko svetkovina i parada! — rekoh. — Tako je, ali u tome narodnom raspoloženju ima nešto moje zasluge, što

da silom vlasti zaštitite reč gnev, koju su tako unakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi, bilo ovu, ili drugu reč, bilo gramatički oblik reči, svojevoljno menjao, ne pazeći na jasne odredbe zakonske.

reč gnev, koju su tako unakazili, i da strogo po zakonu kaznite svakog onog koji bi, bilo ovu, ili drugu reč, bilo gramatički oblik reči, svojevoljno menjao, ne pazeći na jasne odredbe zakonske.“ — Pa zar se ovo kažnjava?

Naravno, kroz sve je to bilo isprepleteno ono oduševljeno gromoglasno: „Živeo!“ Dugo je trajalo dok se svi ti obredi izvršiše, a kad se dođe kraju,

Uveče je bilo osvetljenje, i opet muzika, uz zapaljene buktinje koje nosaše rodoljubiva masa sveta, prolamaše vazduh po ulicama ovog

— Koliki je budžet, ako smem pitati, gospodine ministre? — Lanjske godine, kad je bilo drugo ministarstvo, bio je budžet manji, ali ja sam uspeo velikim trudom i zauzimanjem da u budžet uđe pet miliona dinara.

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Nemojte da ćutite, pa da me oterate, po ovoj pomrčini, natrag. — Nećemo, vala, ne boj se. Gde je još bilo mutavo komišanje! — Tako, Anđo, blago meni; de ti komanduj noćas tvojim vojnicima i 'nako si desetarovica.

Evo ja ću ovde, za vašim leđima. — Boga mi je to poblizu. Mi bi, znaš, najvoljeli da sedneš, ne bilo ti zapoveđeno, s one strane rpe. — Pa 'ajde baš i tako, kad 'oćete. Poslušah desetarovicu i sedoh među momčadiju.

E, da nije pustog mraka, voleo bih onda videti Milicu kako je izgledala, dok se pesma horila. Mislim, što god je bilo u njoj krvi, sve je otišlo u obraze... Slavna pomrčino, u tebi se manje i crveni, al' za to, kako kleto srce kuca!....

a oni đavolan, kad ispio rakiju, potegne bardakom u sred gomile, te ti se žene još više zavade i, bo' zna, krvi je bilo.... — Ne udri se, đavo te odn'o, vrisnu Milenija. — Deco, niste još ni četvrti tal sredili, a već ste počeli...

Otpočnu, tako, po nekoliko njih da probaju, pa kad vide da ne mogu ništa, moraju da ostave i da gledaju, kako bilo, da zavaraju momčadiju... Isprazniše se bardaci i pljoske.

— Rđa ga ubila ko izvolje'vo, sve ću da pričam, ka' što je bilo. — Deder, očiju ti! — Pa et', 'nako, kad no beše kod nas kapetan Ivo, znate već svi: rđa k'o rđa, ama i mi

— A što lažeš, pasja te rđa ubila! — Šta lažem more, zar nije tako bilo?... — Ko zdrav s družinom!?... viknu Pajo iznenada i spusti bakrač sa varenom rakijom. — Zdrav ti!

razume se, ako je pred njim stariji, a ako je mlađi, — the, uostalom, to i nije bilo baš tako zanimljivo... Svaki akat njegov počinjao se obligatnim: »u poniznosti javljam«...

To je on zvao »statistikom«. Čega ti tu nije bilo!... Profesori su, terajući šalu, pričali, da te skale obeležavaju i broj donje odeće, koja se »u poniznosti upućuje

U ovaj drugi red »mladića« spadao je i on. Inače se zvao: »gospodin Mojsilo«. Bilo mu je oko 45 godina. Živeo je usamljen, kao sova u duplji; nikome nije išao, niti je koga primao.

i nastaju burne scene, otrovan život, — propast kuće... »Ne, nikada ja neću sebe dotle dovesti... Bilo je vreme, mišljaše on dalje, al' šta ću kad se nisam njime koristio!

Rezultat sviju ovih pokušaja bilo je strahovanje od samih zlikovaca, koje se, posle neuspeha, još više širilo i uvećavalo u narodu, a zlikovcima

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

Pa jesi li Ti, bre, pio alvaluk kad sam ih prodao? JOVICA (kao bajagi doseća se): Pa je l' to za kože bilo? JEVREM: Nije, nego za drenjine! JOVICA: Ja smeo s uma. DANICA (donosi kafu, ostavlja i odlazi).

Pa posle, brate, u Beogradu ima mnogo muzike, a on, čim čuje muziku, mora povesti kolo, pa makar to i o zadušnicama bilo. A to još ovde i biva, ali tamo... JOVICA: Pa onda ne znam koga bi? JEVREM (podozrivo): Ne znam ni ja.

JEVREM: Kako da nema! Pa ko bi glasao za izbore kad ne bi bilo građanstva? MARINA: Pa molim vas lepo, kako ta vlast i to građanstvo trpi ova čuda?

A ko to tebi reče? JEVREM: To... nemoj da me pitaš, to je poverljivo. SRETA: Ako vala, dosta je i bilo njegovog! JEVREM: Sasvim! SRETA: Molim te, brate, je l' prodade svoju kuću za sresku kancelariju? A što?

Ne mogu ja tek voleti opozicionog kandidata. SPIRA: Nije ni to baš onako strogo kao što je bilo nekad. Pre, kad si ga mrzeo, a ti si ga mrzeo kao psa — ili ti ili on, do istrage. A sad se nekako smekšalo.

IVKOVIĆ: Šta ćete, poslovi! Vi znate da bih ja vrlo rado ostao ovde što duže. PAVKA: Bolje bi bilo kad bi i tvoj otac gledao tako svoje poslove.

IVKOVIĆ: Priznajem da je neprijatno, pa ipak može biti i zanimljivo, jer ko bilo da pobedi, iz vaše kuće ide jedan poslanik u Beograd. DANICA: Da, ali on vas grdi.

PAVKA: Znam, al' vidiš, ako ćemo onako familijarno, pravo bi bilo ja i tvoj otac da idemo sad kao poslanici u Beograd, a vas dvoje, mlađi ste, imate vremena.

Pa onda: hoće li narod da gucne štogod ili neće? A? E, moj brate, kad bi sve to bilo besplatno, i ja bih bio narodni poslanik, a ne bih tebe pustio. Deder, deder... evo ovde!

SPIRA: Pa nije, dabome! SPIRINICA: Da nisi ti takav: te nije ti danas vreme, te nije sutra, sve bi drukčije bilo. Nego takav si za svašta! JEVREM: De, dobro, šta hoćete da mi kažete? SPIRINICA: Pa to, zete, rešili smo ja i Spira.

ovaj... on je, brate, moj zet! SRETA: Ako je tvoj zet, nije narodni zet; a ako hoćeš, pravo da ti kažem, bolje bi bilo da nije ni tvoj zet. Odsekle su mi se noge kad sam u čaršiji čuo da ti se isprosila ćerka.

MARINA (ustaje): Uostalom, sigurna familija! Što se ja tu jedim kad ionako ne bi bilo nikakve koristi. Pola familije i nema pravo glasa! JEVREM: Koj' nema pravo glasa?

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

I posle, zar je jedno selo u našoj dragoj Srbiji u dlaku iste te sreće i sudbine bilo kao i ovo o kome je reč! Možete, vala, uzeti koje god hoćete selo — i niste pogrešili.

komšijama i prijateljima — i kome (selu) još nije palo na pamet da traži od ministra da se proglasi za varošicu iako je bilo u njemu četiri Cincarina i dvaput toliko špekulanata, a tim je već, naravno, kazano da ima i kafana i mehana I magaza,

i dvaput toliko špekulanata, a tim je već, naravno, kazano da ima i kafana i mehana I magaza, te prema tome je bilo isuviše razloga da na mapi Srbije bude zapisano krupnijim pismenima, kao sve varošice u Evropi, — da je u tom i

Pedagog-fanatik, čovek novoga pravca, progresista. Da je po njemu samo, uredio bi on svoju školu da je ne bi bilo u svih pet delova sveta. Uneo bi svaku novinu u školu za koju bi god čuo.

Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo. Je li on samo bio kapetan — Sreta ga je mrzio kao svako oruđe tiranije, i pisao je protiv njega; bio je večna

pomodnih šešira i turnira (onda su ženske nosile užasno velike turnire tako da je to najimpozantnije i najvrednije bilo na njima), pisao protiv okretnih igara, protiv dugih šlepova, protiv sujete i kaćiperstva njihova i tražio za njih

Ali je nešto i izašlo, nije taj koš bio porodična grobnica baš sviju umnih čeda Sretinih. I Sreti je bilo osobito milo kad tako nađe u Odgovorima uredništva: »S. u * * * Hvala na poslatom. Javljaj se češće. Što si zaćutao?

Javljaj se češće. Što si zaćutao? Mi računamo na tebe. Bratsko pozdravlje«. A još milije bi mu bilo kad mu izađe kakav njegov rad. Taj dan je bio svečan dan za Sretu. Toga bi dana više puta nego obično svraćao u kafanu.

Još dok se đakom specijalno bavio narodnom ekonomijom, odlazio bi u male i sniske kafanice da tu na licu mesta opipa bilo, posmatra i studira niže društvene slojeve na kojima počiva ova društvena piramida.

I pre toga uvek mu je čudno bilo kad je u kom selu tako video kako to svet onako po starinski dočekuje i ispraća svoga, na primer, kapetana.

— Kakvi sakati i nakazni pojmovi, pomislio bi često tada Sreta u sebi; kao i da nije bilo Devedeset treće i Četrdeset osme! Još Srednji vek, još tama, mrak, jad, čemer i glupost!

Stade da razmešta svoj prtljag po sobi. Prvo što je uradio bilo je da izvadi iz ručnoga kufera ogledalce, nešto manje od pedlja u dužinu, češalj i kontrafu Pelagićevu, onu gde je

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

Ja, ja... Bilo je svega. — Deca su kriva. Nikad se ni na jednog od njih on nije ispizmio; Ono, jeste... deca nisu kriva što su živa.

Šta mrzi kondukter Kuzman, prvo je pitanje. Zna se: švercovanje u bilo kojoj formi. Ali posebno ne voli tiskanje Na zadnjoj platformi.

Vidiš nešto što dotle nisi video. U stvari Toga dana sve se bilo izopačilo. Miš začikava mačku, a ona Ili neće, ili ne sme: Sedi na pragu, sva prepodobna, I sluša narodne pesme.

Kad sam bio mali, O jednoj sam stvari mislio sto puta: Šta bi bilo kad bi, u ponoć, svi svatovi stali I zabušili od vremena popet minuta?

Svakakve ljude ova zemlja rađa. Bilo je, bogme, i težih krađa: Deda Vuin, onaj što je imao kosu kao plast slame, I stanovao u gustom šipragu pored

” ROMEO I JULIJA U BRAKU Jedan glupi porodični spor je omeo Da se venčaju Julija i Romeo. A šta bi bilo da im se nije mrzela rodbina, I da im je brak potrajao dvadesetak godina: Jedno vreme bi se voleli, a posle bi

Siniša ime dve godine? Jadniče! Od rodbine Imao je samo dve tetke kad mu je bilo tri godine: Od nemoćnog otroka, od trogodišnjeg Siniše, Novinari i pisci, gle, sprdnju načiniše! Pisci?

„Kud i zašto da trčimo?” „U Mokronog, Bor, Šentilj!” (Ti cilj izaberi, rimo!) „Kud bilo, u šir il u dilj, Gore, dole, pokraj, mimo, Napred, jer je napred cilj!

I kad si hladan, i kad si vreo, Ja volim samo tvoj drugi deo, A prvi ću — ono krom — Pokloniti bilo kom! PERŠUN Kada zagrizem list peršuna, Duša mi postane puna, prepuna.

Oblačak pritrča brzo u pomoć: kiša je lila sve do u ponoć. I kad god je bilo potrebe, oblačak davaše sve od sebe.

Pazite, zato, na rukavice — Ne rastavljajte najbolje drugarice. OLOVKA Davno je bilo. Bio sam dete Godine hiljadu devetsto četres pete. Te godine — oh, sreće moje!

I dok još beše orna i nova, Ispisah njome mnoga slova. Srce, srce je bilo njeno Masno, i sjajno i rumeno: Ta olovka je znala da piše — Istroših je, i nikad više.

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Jegulja se od vajkada smatrala kao živi stvor kome niko ne zna ni početka ni kraj. Pitanje o tome kako jegulja postaje, bilo je zagonetka koja je dražila radoznalost i maštu prirodnjaka i filosofa svih vremena.

Najrasprostranjenije mišljenje bilo je to da se ona stvara od blata na dnu jezera, bara i reka, i to neposredno onakva kakva je, ne vodeći ni najmanje

Niko nikad nije video mladu jeguljicu drugojače do u blatu, sa kojim je izgledala kao srođena i u kome ju je bilo teško i zapaziti.

jedno mišljenje, koje su naročito uporno zastupali profesionalni ribari, i to baš oni što su živeli od lova jegulje, bilo je to da ona rađa žive mladunce, sitne kao crvići, I to u blatu u koje oni odmah po rođenju ulaze i u kome ostaju

Mišljenje je bilo zasnovano na tome što je poneki ribar nalazio u odrasloj jegulji, uhvaćenoj na blatnome dnu jezera, bare ili reke,

To je bilo jedno stvarno otkrovenje i značajan prvi korak ka rasvetljenju jeguljine misterije. Oko polovine sedamnaestog veka Mondini

Sve su to bili prvi koraci za rasvetljenje misterije. Njima je bilo utvrđeno da se jegulja, kao i druga riba, plodi mrestenjem, i to samo u morskim dubinama.

Ali jedno slučajno, na prvi pogled sasvim beznačajno otkriće koje je jednog dana učinio u tim vodama, bilo je sudbonosno za sav njegov rad od toga trenutka, kao i za celokupnu rekonstrukciju romana jegulje.

Ono je bilo tako providno, da se u čašici vode, u koju je stavljeno nekoliko desetina takvih životinjica, nije ni jedna mogla videti.

Njegovo rezonovanje bilo je ovakvo: nije mogućno da je ta larva, dugačka 75 milimetara kao i one u Mesinskom Zalivu, doprla iz toga zaliva do

To je brodolomce učvrstilo u uverenju da su naišli na dobar trag i da će ih ovaj dovesti na mesto koje traže, a koje bi bilo svetsko plodište jegulja.

Taj brod, pored sve svoje majušnosti, odigrao je značajnu ulogu u rešenju problema jegulje; njemu je bilo suđeno da naiđe na mesto koje se tražilo i da time omogući rešenje problema.

Rakić, Milan - PESME

Moj rođeni život tuđ mi sada biva, Jer šta ja pamtim, nikad bilo nije! Sad, u noći zvezda i meseca pune, Usamljen i tužan, oborene glave, Koračam lagano pun slutnje i strave, Jer znam

I bežao sam iz našega stana Tražeći mira u poljskoj samoći. No to je bilo samo kratko vreme, Ne postadosmo tuđi jedno drugom, I gledasmo se u ćutanju dugom Tupo, ko sito dete šećerleme.

U KVRGAMA U kvrge su me bacili, o srama! Da, to je bilo u prastaro vreme. Jesam li bio kriv? i zašto? — Tama Ćuti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama!

Steži, o steži, nevidljiva silo! I nemilosno kosti moje mrvi, Dok najzad moje ne prestane bilo, I ne iscuri kap poslednja krvi! Steži, o steži, nevidljiva silo! O, kako ti se slatko smejem sada!

Nesreću tajnu srce sluti, — Opet se vraća staro vreme. U takav dan smo nekad davno Međ ljude pali puni jada. Vreme je bilo tako tavno, Mračno i vlažno ko i sada.

Jest, još u meni prošli život sjaji, Čist ko na vodi labudovo krilo, Jer sve je dobro i čestito bilo, Smeh, suze, želje, nade, uzdisaji. Sve je u meni ko na grobnoj ploči: Ja prošlost branim od smrti što preti.

danas, Gospo, gusti korov krije, A mi, sa našim sitnim navikama, Živimo mirno dalje, blago nama, Kao da nikad ništa bilo nije...

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

KNEZ ROGAN Je li vino goste posvadilo, kâ je vama ovo krsno ime? TOMAŠ MARTINOVIĆ Nije svađe među goste bilo, no ni Turci ženu ugrabiše. VUK MIĆUNOVIĆ Kakvu ženu, rugaš li se zbilja?

Jaki zubi i tvrd orah slome; dobra sablja topuz iza vrata, a kamoli glavu od kupusa. Šta bi bilo odučiti trske da ne čine poklon pred orkanom? Ko potoke može ustaviti da k sinjemu moru ne hitaju?

Pa se snahi ne dao ostrići: žalije mu snahin v'jenac bilo nego glavu svog sina Andrije. Tuži mlada, za srce ujeda, oči gòrê živje od plamena, čelo joj je lepše od mjeseca,

Dokle treći savrh zida vikni: „Čuj, narode, ne potopite se!“ U to rikni niz pazar rijeka; ili bilo muško ili žensko, svak, da gazi, uzdigni haljine.

Pa poslijed poče đetinjiti; zapita me za naše susjede, za Bošnjake i za Arbanase: „Kad uhvate — kaže — Crnogorca, bilo živa al' mrtva u ruke, hoće li ga izjest, što li rade?“ „Đe izjesti, ako Boga znadeš, kâ čovjek izjesti čovjeka?

CUCAH I BJELICAH. SVI POSJEDAŠE PRED GLAVARE I DRŽE DUGE PUŠKE UZ RAMENA. SERDAR VUKOTA Dobro došli! Što je bilo, ljudi? Krenuli ste nekud kâ na vojsku! To vam nije bez neke nevolje; da se nije ko poklâ, Boga vi?

POP MIĆO DAVA PISMO VLADICI DANILU, VLADIKA GA GLEDA I NE GOVORI NIŠTA. KNEZ JANKO Što je bilo? Što piše, vladiko? VLADIKA DANILO Ne može se ono pročitati. Daje ga vladika knezu Janku da ga popu povrati.

VLADIKA DANILO Pričajte mi što je tamo bilo: al' ste vuci ali ste lisice? VOJVODA BATRIĆ Veseli su glasi, gospodare, klanjamo se Bogu i Božiću.

I što ću ti duljiti pričanje? Koliko je ravnoga Cetinja, ne uteče oka ni svjedoka, ni da kaže kako im je bilo, te pod sablju svoju ne metnusmo koji ni se ne kće pokrstiti; koji li se pokloni Božiću, prekrsti se krstom

MOMČE Ja sam ulak, od Rijeke sada; serdar Janko poslâ me do tebe da ti pričam što je kod nas bilo. VLADIKA DANILO Pričaj, sinko, što najbrže možeš.

Šćaše doći serdar s glavarima da ti priča sve kako je bilo, no nemaše kada ostaviti: razuraju grada Obodnika i sve turske kule i džamiju, da naš pazar ne smrdi nekršću.

ĐAČE UZIMA KNjIGU. ĐAČE (čita) „Knez Nikola i svi Dupiljani pozdravljamo našega vladiku! Pišemo ti što je kod nas bilo. Kako čusmo što bi na Cetinju, poklasmo se s našijem Turcima.

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

Za svaki narodni posao, bilo za kakvu novu školu i crkvu, ili za kakav manastir koji je trebalo podići, opraviti; ili, još gore i opasnije, ako bi

Mnogo nije govorio nikada. Ali što bi rekao, to je bilo rečeno. I tada se pamtile i upotrebljavale njegove reči i izreke. „Eh, tako je to i to, što rekao pokojni hadži Trifun“.

te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj ugled kao pre; ili, a to je najviše jedilo starca, sigurno je bilo koga koji je na to sina protiv njega potpomagao, jačao.

I sve, i sestre i mati, utrkivale se koja će što više da mu ugodi. Što god bi uradio, učinio, za njih je bilo sveto. Nisu mogle zamisliti da bi on mogao, ili što bi i učinio, da je to nešto ružno i nevaljalo.

Tako i muški; i oni su živeli nekim „njihovim životom“. Nigde ih nije bilo. Ma da im je magaza bila gore, u glavnoj čaršiji, i u njoj se uveliko držala so i konoplja, ona je više služila za

Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak. Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima. Jedino što su odlazili u čivluk kod Donjeg Vranja. Ali tamo se išlo više šetnje radi.

Zato ih uvek i bilo po okolnim banjama, gde su se oporavljali od neuredna života, da bi se posle mogli prilikom prve gozbe, slave, večere,

Čak bi se prepravljalo odelo i slugama, naročito sluškinjama, kojih je uvek bilo po nekoliko i to većinom iz njihovih čivluka.

bio neugodan, svi su ga nerado gledali, ne što je sa njima sedao, nego što ih je podsećao i bio živ svedok onoga šta je bilo... I onda sve gore i gore stvari.

Tetka, čuvši, brzo bi istrčala. Njih, decu, odjurila bi, a njega silom uvukla natrag u njegovu sobu. Noću bilo bi još gore.

Pa tek, kada bi tetka otišla, da ga leči! Sofka nije tačno znala u čemu je bilo to lečenje, samo bi se onda jasno čulo njegovo jaukanje i vriskanje: — Vodice, mori! Vodice, veštice!

I zaista, kada se Sofkin otac vratio, bio je prvi „efendi“, gospodin. Lepšega u varoši nije bilo. Lepše turski, grčki i arapski govorio nego svoj maternji jezik.

Pandurović, Sima - PESME

Zbogom.“ Prošla si tiho s gospodinom onim. Jedno je dete danas došlo k meni. Ono je bilo željno poljubaca, Ljubavi, ruža, radosti i sreće. Ja joj udelih od svega po malo, I zadovoljan bio sam sa svojim Delom.

mraku grobu što Že doći; Posmrtna zvona u daljini zvone, A vetri huje ponosno i strasno Poslednju pesmu svemu što je bilo. I kraj već tu je! Noć ne diže krilo, I neće više dići ga nad nama!

PUT Prvi sneg je pao tog jesenjeg jutra, I nebo još bilo puno bledih zvezda, Kad smo iz svoga svijenoga gnezda Pošli u život od danas do sutra.

Nama se čini da je bilo bolje, Nama se čini da će bolje biti; A mrtvo leži našeg rada polje; Sadašnjost tupa nemarom se kiti, I kopni polet

Te sam noći samo Ja, u sumnjivome društvu što je pilo, Proveo; pesma horila se tamo, A sve je tužno i sumorno bilo.

gore i bolje; Da smo, i kraj našeg razuma, još samo Igračka trošna njene krute volje; Da nad nama ona suvereno vlada, Bilo da nas nešto boli il’ veseli; Jer je uvek tako kako ona želi U trenutku našeg poleta il’ pâda.

Samo ne ovo, samo ne banalnost! ZORA NADANjA Nebo je bilo zamračeno, tmurno, Sloj oblaka crnih pod njime se zgrn’o.

Nije bilo pogreba ni pratnje Za nestalu ljubav toga dana, Niti suze za njezine patnje, Niti pesme, sem graktanja vrâna.

Dani su mojih želja ređi, A horizonti misli bleđi; Pauk u svojoj tankoj pređi Na nadama se sunča svelim. Bilo je dobrih, starih dana, Kada je srce moje znalo, K’o jasikovo lišće s grana, Treptati svakad, mnogo, malo,

Tada je sreća bila čista, prosta, Zadovoljstvo koje ne nanosi griže; Bilo je snage što iz splina diže, Ljubavi, strasti i nežnosti dosta, I poljubaca, poljubaca mnogo...

Jer svirepo bi bilo da kraj groba Odigra se jedan prizor ljudskog gada: Da na njinu tugu nasmeje se zloba, Dok grudva za grudvom na moj

Slobodan, snažan, i beskrajno blag Spram mene, on je gledao moj lik K’o sliku neba. Kad me nije bilo, Njegov se strašni razlegao rik Ogromnim cirkom; a kada se javim, Glavu u moje spuštao bi krilo, Bez straha, ali s

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Svak najrađe ismijava i previre svoje vlašte mane kad ih pri drugome nađe. Ono naroda što se zadocnilo bilo, biće ih bilo do trideset, što muškijeh što ženskijeh glava, zastalo u šupljaji bedema, pa da hoće da se otisne kroz

Svak najrađe ismijava i previre svoje vlašte mane kad ih pri drugome nađe. Ono naroda što se zadocnilo bilo, biće ih bilo do trideset, što muškijeh što ženskijeh glava, zastalo u šupljaji bedema, pa da hoće da se otisne kroz vrata.

Iako je u Crnoj Gori obično vidjeti raznijeh pojava u vazduhu u jedan mah, opet je toga časa tako čudno bilo na nebu, da se ono četvero svakog časa ustavljalo i gledalo.

Vrh ognjišta visaše mnogo ovčijeh i svinjećih butina i rebara. Potkrovlja nije bilo, no slameni krov, pocrnjeli od dima.

U isti mah, dvije mu se krupne suze skotrljaše niz obraze. Toliko je bilo dosta; to kao da je bio znak, koji ženske očekivahu, jer one sad jedanak i u glas zakukaše sve tri.

Obiklo je, valjda, bilo da tako čini, u takvim prilikama. Soldat se snebio od čuda, pa se povuče u nugao i pokri kabanicom po glavi.

“ „Vaistinu, braco Radoje“, umješa se Ivana, „nama je i do sad krivo bilo, što brastvo korotuje tolika vremena! Evo je minula godina i u njoj Božić jedan, pa evo dođe i drugi, minu i Đurđevdan,

Istoga časa, pred svijem kućama u serdarevu velikom brastvu, stade pucnjava i veselo odazivanje. To je sve dogovorom bilo i očekivalo se. Uđoše, pristaviše pecivo, pa posjedaše oko ognja. „Daj, čoče, da skvasimo pusto grlo!

A, čujte, rašta! Božo je pričao tajku, kako su ga razni narodi pričekali. „Svud je bilo gozbe i veselja“, kazivaše Božo, „ama svuda; ali nigdje me veselije ni svesrdnije ne prihvatiše kao u srpskim zemljama,

Cetinje u ono doba, bješe pusto polje. Jedino, na rubu toga polja, u zapleću vrletnog brdašca, bilo je, a i danas je, podugo i povisoko zdanje od sivoga kamena; zdanje Bogu namijenjeno — cetinjski manastir.

Fala Bogu, koga gleda po tome pustome snijegu? Krštene duše nije nigdje bilo oku na domahu, niti joj se čovjek nadati mogao u to doba i po takome vremenu.

Razumjete kakvih nekrštenjaka? Ne anatemnjaka, (anatema ih bilo!) no kurjaka. Nekoliko njih, vrijeme je šćeralo s planine, pa se motahu po obroncima.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

ograđuje, kad je reč o čemu nepoželjnom (Tamo on njemu, S oproštenjem, Ne budi od mene rečeno, Ne budi primijenjeno, Ne bilo ti zapoveđeno, Po suncu hodio); g) govorni izrazi za skraćivanje ili podsticanje pripovedanja kojima se skraćuje ili

suncu hodio); g) govorni izrazi za skraćivanje ili podsticanje pripovedanja kojima se skraćuje ili podstiče naracija (to bilo, to svilo; obrni-osvrni; povuci-potegni; ne lezi vraže; ne stoj đavole, itd.

Narod se i danas služi poslovicama, bilo da upotrebi onu staru, osveštanu tradicijom, bilo da iskuje novu, koja često ni po čemu ne zaostaje za njom.

Narod se i danas služi poslovicama, bilo da upotrebi onu staru, osveštanu tradicijom, bilo da iskuje novu, koja često ni po čemu ne zaostaje za njom.

G) BAJALIČKE „BASME“ Bajaličkih „basama“ ima protivu raznih bolesti, koje se tajanstveno pojave — bilo posredstvom crva ili vetrova. „Od ovakvih bolesti se redovno baje, tj.

VI GOVORNE IGRE Već je pomenuto, kad je bilo reči o govoru po melodiji, da postoje govorni izrazi koji se zasnivaju „na igri reči, prema izgovoru, slogomerju,

samo govorom, i koje nas na ovom mestu u prvom redu i interesuju, zasnivaju se na igri reči, na zavođenju izgovorom, pa bilo što se pojedini izrazi zadaju da se brzo i pravilno, više puta uzastopce, izgovore, bilo što je potrebno da se pogodi

na zavođenju izgovorom, pa bilo što se pojedini izrazi zadaju da se brzo i pravilno, više puta uzastopce, izgovore, bilo što je potrebno da se pogodi u postavljenom zadatku prerušen smisao — odgonetka.

kod zagonetke je svrha da se da tačan odgovor na postavljeno pitanje, razotkrivajući pravi smisao ukriven u njega, — bilo zavođenjem izgovorom, igrom reči, ili kakvom drugom govornom smicalicom, bilo i samim prerušavanjem ukrivenog značenja u

pravi smisao ukriven u njega, — bilo zavođenjem izgovorom, igrom reči, ili kakvom drugom govornom smicalicom, bilo i samim prerušavanjem ukrivenog značenja u analognu, obično alegorijsku sliku.

deo govornih igara, zagonetke nemaju za cilj da rešavaju komplikovane računske radnje, niti pak pokazuju težnju za kakvom bilo dubokom mislenošću. Narodne zagonetke su isključivo sredstvo narodne zabave.

naročito u povezivanju bitnih elemenata i primarnih vidova sa onim višim prečišćenim i oplemenjenim, — bez čega i ne bi bilo one visoke lepote i umetničke vrednosti naše narodne književnosti.

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

I kad bi se mislilo na svršetak, ne bi još ni čemu tome bilo ni početka; ali počinjač misli: samo neka se počne, pa će svagda biti lakše dodati i nastaviti, nego li što iz nova

misliti i riječi namještati (ali opet ne po svome vkusu, nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo prećerano, nego da bi mogao i učen čitati, i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpskom rječniku, kako je to

I opet došao da je izvadiš! Ta ja sam u tu rupu upao prije toliko vremena, pa mi je iz najprije istina bilo teško; a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dana ne crko

bez ašluka: nema za što da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu; te sam mu ja dala ono novaca, što je bilo u tvojoj kesi, da mu ponese.“ A Turčin: „Pa kud ode? kud ode?

sirac, da osiječe malo, a kad vidi na sircu iže, onda osiječe poveliku krišku, pa zapiše opet onako iže, kao što je i bilo. Kad dođe kaluđer, pogleda sirac i uzme u ruke: „Va istinu slovo ize, ali sirca nize.“ IX.

“ A kradljivac odgovori: „Ja sam đavo.“ A čovek krsteći se poviče: „Pa šta ćeš ovđe, anate mate bilo?“ A krad- | ljivac odgovori: „Ćuti, evo sam ti donijo jednu slaninu.

7. Božje sazdanje, ljucko stvorenje, zmija osedlana. 8. Vipoje poji, na koplju stoji, da nije vipoja, ne bi bilo nikoga. 9. Vićak visi, vićka zja, vićak viju! te u vićku. 10. Vo buče, pa punu košaru nabuče. 11.

I kad bi se mislilo na svršetak, ne bi još ni čemu tome bilo ni početka, ali počinjač misli: samo neka se počne, pa će svagda biti lakše dodati i nastaviti nego li što iznova

i riječi namještati (ali opet ne po svo- | me vkusu nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i učen čitati i prost slušati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpskom rječniku kako je to

” Ja imam još za jednu ovaku knjižicu našijeh narodnijeh pripovijedaka, ali bi mi bilo vrlo milo kad bi mi još koju ko poslao, osobito iz Hercegovine i iz Bosne i iz stare Srbije; samo molim svakoga koji

Ručak se postavi, i Međedović se naklopi te | pojede sve, i još da je bilo. Onda mu oni skupe s plugova sve što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usuče nekolike breze, pa sve poveže i natakne

Kovač čuvši još prije šta je bilo od onoga kovača, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvožđe sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda

Sveti Sava - SABRANA DELA

I što se nalazi u toj ćeliji, bilo vino, bilo voće da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da daje, nego naprotiv, da se tu daje iz

I što se nalazi u toj ćeliji, bilo vino, bilo voće da ne uzima naš manastir ništa od toga, niti iguman drugima da daje, nego naprotiv, da se tu daje iz našeg

svetog ovog manastira sa svom bratijom i da biraju muža bogobojažljiva koji je podoban živeti u ćeliji u mestu tom. Bilo da bude neko, kao iguman, ili drugi neko ko je služio u mestu ovom svetom, da se pošalje u to mesto, i on svaku slobodu

I zatim, kada se okonča psalam i kaže „Aliluja“ po tri metanija. Bilo na večernji bilo na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi

I zatim, kada se okonča psalam i kaže „Aliluja“ po tri metanija. Bilo na večernji bilo na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kada se služi

I zatim, kada se okonča psalam i kaže „Aliluja“ po tri metanija. Bilo na večernji bilo na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kada se služi kraj, gde se kaže

Bilo na večernji bilo na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kada se služi kraj, gde se kaže „Bože, budi milosrdan prema nama

Bilo na večernji bilo na metimonu, bilo za vreme čitanja psaltira, bilo na časovima, bilo na polunoćnicama, na svakoj službi kada se služi kraj, gde se kaže „Bože, budi milosrdan prema nama i blagoslovi nas“

A što ostane od psaltira, to izgovori bilo danju, bilo noću, samo da se ispeva psaltir za dan i za noć. U subotu veče biva, kao što imamo običaj, agripnija.

A što ostane od psaltira, to izgovori bilo danju, bilo noću, samo da se ispeva psaltir za dan i za noć. U subotu veče biva, kao što imamo običaj, agripnija.

Ako li se ko po grehu nađe u tome tako zarobljen, bilo da su mladi, ili stari i ostareli u monaštvu, ili su novaci, ljubavi zakonu da se pouče od eklisijarha, ili ako se ne

molitava i kolenopoklonjenja po višerečenom zakonu, to jest šest psalama sa trećim i šestim časom, kada udara bilo po običaju tri puta. A kolenopoklonjenja treba samo u crkvi negovati kada se poje „Bog Gospod“, kao što gore pisasmo.

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

STAVRA: Daj Bože da ima! CMILjA: Što daj Bože? STAVRA: Za nas bi dobro bilo ako ima! CMILjA: Ne znam zbog čega dobro! STAVRA: Lakše je kad se zna da postoji i neka drukčija pamet!

Taj moj profisor, verenik, ima strinu čak u Kanadi, zamislite! A ona u toj Kanadi ima fabriku, znate! A, ne bilo vam primenjeno, ta strina stara, i plus bolesna, to će znate biti ogromno naslestvo!

Dajte mi nešto da popijem! CMILjA: Šta ćeš? GOSPAVA: Šta bilo, samo neka je duplo! Večeras malo gostiju! IKONIJA: Svi na mitingu! GOSPAVA: Zar onaj tamo još govori?

Ima takvih nesreća u životu, da se samo u čudo možeš nadati! CMILjA: Daleko bilo! (Cmilja se vraća za šank. Mile ulazi, uzima stolicu, stavlja je kraj odškrinutih vrata, i tako nastavlja da sluša govor.

Vido sam iz voza, kad sam išo za Višegrad. Čini mi se ima i neka strugara. CMILjA: Ima. STAVRA: Bilo bi lepo živeti u Kremnima! Što uradiš, možeš da opipaš, da izbrojiš, da izmeriš, da pokažeš!

Pita sirnjača, gužvara, savijača, bundevara, krompiruša! A kad ona umesi gibanicu! Nije bilo takve gibanice od Valjeva pa do Ivanjice! IKONIJA: Mora da ste nešto imali, kad je toliko falite na sva usta!

(Ulazi Gospava) IKONIJA: Šta je, Gospava, zar već gotovo? GOSPAVA: Dosta je, vala, i bilo! I to pod ovakvim uslovima! Znaš li ti šta je ovo? Mišja raž! A znaš li gde je izraslo? Ispod kreveta!

CMILjA: Lakunoć... JAGODA: Pričuvajte se vi Beograda! Zaringlaš se triput, pa opet nisi sigurna! Da nije bilo sveta i milicije, sad bi vam ja plivala negde u Dunavu, silovana i zadavljena!

ANĐELKO: Imaš li neku baterinsku lampu? IKONIJA: Nemam, imam sveću. ANĐELKO: Daj šta bilo! Ostavi vrata, vako, otvorena, da pada svetlost! Pa, ako ne može, majku mu, podupri stolicom! Gadne li kiše!

Sise, bre, drži ko da su odlikovanja! Karađorđeve zvezde, a prekrivene svilom prizrenskom! Dobro bi bilo da smo je rekvirirali, makar na pósata... MANOJLO: Fini odnos prema civilnom stanovništvu, nema šta!

TANASKO: Kuda ćeš većeg čuda od komore! MANOJLO: Kako smo išli na sever, pogledaj sekciju, čudo je uvek bilo ispred nas! A sad, zahvaljujući forsiranom maršu, mi smo stigli pre nego čudo... Ovde će morati da se pokaže!

Vama je svaki posle prvoga drugi. CMILjA: Misliš da ja lažem? ANĐELKO: Ma mene i ne zanima! CMILjA: A bilo mi je dovde došlo i dozlogrdilo! Da ti ne pričam!

Stanković, Borisav - JOVČA

I tamo imam imanja i svoje kuće. VLADIKA Pa i svoje žene, Jovčo? JOVČA Eh, bilo to. VLADIKA Ako je bilo. I neka je bilo. Za tebe je, Jovčo, sve, i alal ti vera!

I tamo imam imanja i svoje kuće. VLADIKA Pa i svoje žene, Jovčo? JOVČA Eh, bilo to. VLADIKA Ako je bilo. I neka je bilo. Za tebe je, Jovčo, sve, i alal ti vera! Ne da kažeš da ti sad ovo u oči laskam, ili ma šta...

VLADIKA Pa i svoje žene, Jovčo? JOVČA Eh, bilo to. VLADIKA Ako je bilo. I neka je bilo. Za tebe je, Jovčo, sve, i alal ti vera! Ne da kažeš da ti sad ovo u oči laskam, ili ma šta...

Jer, da tebe nema, šta bi od nas, od ove crkve i vere bilo?! JOVČA Pa, zar vas je ko dirao? VLADIKA A, ne. Ko sme?

VLADIKA Bilo to, bilo, sad neće više. JOVČA I ovu bih, i ovu, ali Vasku mi rodi. Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače...

VLADIKA Bilo to, bilo, sad neće više. JOVČA I ovu bih, i ovu, ali Vasku mi rodi. Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače...

Zar imaš toliko para? MLADEN Pa imam. I bez ajluka, samo od tebe bakšiša što dobijem pa bi bilo dosta. VASKA Pa zar ti sve to čuvaš što ti ja dam? MLADEN Čuvam. Ovde kod vas imam sve, i nemam za šta da trošim.

(Zagleda bliže): Bio si bogat, silan. Što god si zaželeo sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama... JOVČA (s dosadom, prekida je, odmahujući rukom): More, i sad to imam.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Poznao sam iskustvom, nahodeći se od mladosti moje u raznim opstojateljstvam, šta je polezno, šta li je vredno bilo mojej mladosti.

| Mesto roždenija mojega bilo je varoš Čakovo u Banatu Tamišvarskomu. Otac moj zvao se Đurađ Obradović, rodom Srbin, po zanatu ćurčija i trgovac;

Toliko mogu uveriti, da ako je što dobra i s moje strane bilo, zaisto uzrokovato je bilo črez vsegdašnje spominjanje mojega dobroga oca kojemu i današnji dan želim upodobiti se i tako

Toliko mogu uveriti, da ako je što dobra i s moje strane bilo, zaisto uzrokovato je bilo črez vsegdašnje spominjanje mojega dobroga oca kojemu i današnji dan želim upodobiti se i tako ljubeznog spominjanja braće

poslednji plod utrobe svoje, po malo dana prestavila se zajedno s porodom svojim u domu roditeljskom, u Semartonu. Bilo mi je tada devet ili deset godina.

Samo mi je žao bilo što mi je bukvar izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije metnuo kao da

Meni je vrlo lasno bilo naizust učiti i tako za dve | godine dana znao sam napamet ne samo katihisis no i različne druge rukopisne vešti s

mneniju vrlo polezne k namereniju koje je on sa mnom imao; niti je mogao moj dobri blagodetelj predviditi da je baš ovo bilo uprav protiv njegove nakane, kako ću sad dati poznati.

Meni bi žao bilo to čujući; i zaisto ja sam vesma njega ljubio. No, ko će meni izvaditi iz moz|ga pustinje i pustinjike i sve kojekakve

i sveti Sava srpski; a on bi onda, micajući glavom i uzdišući, odgovorio: „E, Moj sinko, sad ja vidim da bi bolje bilo da ti te knjige nisi čitao.

A kako je meni bilo to slušajući, dajem drugima misliti! No, ko bi se nadao, ko li će moći verovati kakvo je i koliko moje uporstvo i

No, ko bi se nadao, ko li će moći verovati kakvo je i koliko moje uporstvo i tvrdo|glavstvo bilo! Kakva je bedna stvar kad mlad čovek obikne samovoljstvu! Na moju dušu, sam se sad čudim kako sam mogao taki biti!

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Prvo i prvo, ne samo u Zvrljevu, nego i po okolini, kad se što priča iz starine, obično se dodaje: „To je bilo u vrime fraMartina Brzokusa, ili fra-Bortula Zubaca, ili fra-Vice Krkote“ itd.

ni u svetloj lozi i kako je vrijedno znati koliko treba da čovjek ima pa da bude najbogatiji u Zvrljevu, čujte šta je bilo njegovo: Od nepokretnijeh dobara Kušmelj imadijaše: kuću pod pločom, petnaest lakata dugu; uz kuću naslon; pod kućom

Uz to, Osinjača je tkala po vas dan, a njezino je tkanje bilo na cijeni. Eto tako se u kući Kušmeljevoj sastajao kraj s krajem u rodnoj godini.

Ma na koga si se uvrgâ, ne bilo te!... Poslije tijeh riječi nastao bi tajac i svi bi se pogledi stekli na Čmanjka, a on bi oborio glavicu, znajući

Tome djetetu pravo ime bješe Jozica. Materino pitanje: „Na koga se uvrgao“, imalo je zaista smisla. Jozici je bilo već trinaest godina, a glava mu ne bješe veća od dobre kruške, a prema glavi sve ostalo, tijelo i trbuh mu utonuo pri

A najviše ga odlikovaše od druge djece njegova tvrda volja; što bi naumio, to bi i učinio, pa mu stotinu smetnja na putu bilo; što bi hotio zatajiti, ne bi odao, pa da ga na muke mećeš.

a Bakonji ne samo što nikad ne reče grke riječi, no ga je zaklanjala u svakoj prilici, i onda kad je njegovo galijotstvo bilo i suviše očito.

Đavo neka razumije kako je to moglo biti, ali vi ćete razumjeti da je malome stoga lako bilo raskoračiti se i slušati podrugljivo očine prijekore.

Fratar diže glavu. Brat mu tad započe: U zdravlje vaše mile dobrodošlosti, kâ šta je uvike bilo naše drage dobrodošlosti, jer ona uvik naše želje i našu dušu isliđuje, jer ona odi i brodi među nama grišnima, baš kâ

A Rkalina, nakon dobrijeh deset gutljaja, dodade sud Osinjači, jer bješe već prazan. — E, ovoga još nije bilo! — reći će Kušmelj tiho, kako su ga najbliži mogli čuti.

Lipo! Ali ćeš čuti istinu, pa čini kako znaš. A istina je ovo: u Zvrljevu dosad nije bilo lupeža, palikuće, ubojice, ni drugog vražjega stvora, kâ što će biti ovaj Bakonja!

je crkva krstila, ali po narodnom krštenju zvahu se: Pirija, Tetka, Naćvar, Blitvar, Duvalo, Srdar, Vrtirep, Žvalonja. Bilo je još njekoliko postriženika manastirskih, ali su se oni nalazili „u tekovini“, po parohijama.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

VARKA OD LETA Ni nadali se nismo a već eto: Skidamo sa tela tek stavljene krpe I bacamo ih gde bilo, u ćoškove, na hrpe. Sunce je opet tu. Odnekud mislimo: leto. To znači: život! Opet smo nagi kraj vode.

Ja silazim, biljni svete, sa tvog praga. Ali: kad se opet trujno oko smrači Na porugu svetu u trave ću leći Pa bilo to živinski, kukavički, pseći. NOĆ JE DUGA Noć je duga: o ja sam pod ljuskom. Tesni mi zidovi uži nego pluća.

Kud nesta davni zvuk od pada čaše?... Ne samo kosti pod zemljom: i muzika je trula. Ali gde truli to što je bilo A u zemlju ne ode (Niti ikada imaše kost u sebi, drvo, bilo)?

Ali gde truli to što je bilo A u zemlju ne ode (Niti ikada imaše kost u sebi, drvo, bilo)? Gle: opet čisti vazduh struji s vode I muzika mi po koži prelazi kao krilo.

(Iščupaće mi sa tim stablom Najdraži miris mog oltara.) Sve što je bilo — čega nesta — Što ode u dim, prah i paru: Ja znam da nekud traži mesta. O tako i taj miris, boja...

Niko je video nije. A ni ti: samo si čuo Tup pad, za leđima, truo (I znao si šta pad krije). O bolje da si kud bilo Pošao i da je pala Ko druge — zemlji u krilo. Ovako: o tvojoj niti Živeće teška i mala Toliko koliko i ti.

Ćosić, Dobrica - KORENI

Na obali u snegu crni se čovek. Snažna čovečina. Podigao ruku, ćuti i ne miče se. U naravi mi nikad nije bilo da čoveku okrenem leđa i ja nastavih da gazim krckanje suvih ribljih koščica.

E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i

I tako mene hapsi svaki novi kapetan sreza. Najteže je Aćimu bilo da me oslobodi kad me optužiše da sam, glavom i bradom, Petar Karađorđević, unuk vožda Đorđa.

I na vašarima i po mehanama on, mali, da je sebi najveći, najkrupniji. Nije zbog đinđuva pred dućanom... Nekada, bilo mu je slatko i krv da prospe za ovakvu gomilicu žutog sjaja. Kad se svršilo to nekada? Ne zna Mu među. Šta ćete mi?

stavio šuplje đule, i dugo nije mogao i još uvek ne može da pogleda u oči selaku kome je prvi put krivo izmerio prase. Bilo je to nekakvo mršavo životinjče s belim prugama, mirno, nije roktalo, nije se branilo kad su ga konopcem vezali i

Slušala je diku pod leđima, i bilo je strah i od dukata i od njega pobesnelog i prvi put jakog. Simki hitro promakoše sećanja na to davno veče i jedna

On je osorno odgurnu. Petnaest godina mu ona izuva opanke. Šta li mu je sada? I ranije je bilo svađe među njima; više puta bi se psovkama izvikao na nju; oćutala bi i idućeg dana sve bi pošlo po starom.

To nema u tvojim knjigama.“ Vukašin je samo stisnuo usne i klimnuo glavom. Danas bi, sigurno, sve drukčije bilo. A nekada...

Uzalud je on pažljivo iščitavao sve novine, i one liberalske i naprednjačke, Vukašinovog imena nigde nije bilo, u stranci se nije čuo, iako mu je toliko puta rekao da će mu glupaci i laktaši zauzeti mesto i da mu ništa neće

“ Sedeo je pored prozora sav stegnut zavišću prema svima, a nebo mu je stalno bilo rasporeno na jasenovima, nebo nije prestajalo da stovaruje na zemlju i krovove svoj beli jed. ... .

Stade. Nikako ne popuštati. Odoleti sentimentalnostima, uspomenama, detinjstvu. Đorđe će ga kao zver napasti. Bolje bi bilo da ga je obavestio o dolasku. Zaslužio je da se raduje makar do večere. I onaj stari. Simka unese žar i naručje drva.

Čula me! štrecnu Nikolu, pa brzo reče: — Kad bi sve žene živele kao tvoja ćerka, Boga ne bi ni bilo. — Jadan li joj je život. Satreće je Đorđe. A sutra je praznik. — Šapći, čujem ja dobro. — Ti možeš da je spaseš.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

Da se nije iz lokvanja rodila? S neba pala? Pljuštala su pitanja radoznalaca, ali odgovora nije bilo. Je li čudo što sama od sebe poteče priča da je devojčica Vilinski izrod, izgnana i prerušena princeza, đavolje seme,

»Od koga li je sve to naučila?« Starica se zaprepasti kad u vezu vide ptice i cveće kakvih nigde nije bilo. 3atim poče pomnije da je posmatra.

3atim poče pomnije da je posmatra. Devojčica je bila gotovo dorasla do devojke, ali na njenom licu i u kretnjama bilo je još mnogo detinje ljupkosti. Ruke su joj bile nežne i hitre, oči pažljive i pune toplog, zlatastog sjaja.

Mogle su da žive udobno, gotovo srećno. I možda bi tako i bilo da se jednoga dana, na svemu što bi devojka dotakla, ne pojavi tanki zlatasti sjaj, kao da su vez ili čipka posuti

Napokon i vladarka 3emlje Srebrnih Breza ču za neobični vez i pozva Zlatoprstu u svoj dvor. Žao je bilo 3latoprstoj da se rastane od pomajke, ali nije smela da odbije vladarkinu naredbu.

Jedino što je pokretima ruku zamolila bilo je da je povremeno puste da vidi staricu. Bi joj obećano da će se za nekoliko dana vratiti kući.

Čim je čuo za bisere, mladić je shvatio da su to njene suze, i odlučio da pobegne, da joj se vrati, ali to je bilo lakše pomisliti nego učiniti. Stražari su budno motrili na svaki njegov korak.

— Kada bih postala nebeska reka! — prošaputa, a Velika rečna majka zadrhta od užasa. — Tog nije bilo, niti će biti, kćeri! Nijedna se reka još nije popela u nebo.

»Kuda li idu? Šta traže?« — pitala se, ali odgovora nije bilo. Iznad svega uzbuđivala su je razigrana dečja stopala, naročito ona najmanja.

— devojčica se zaprepasti. — Da ne sanjam? — okrete se ka prozoru, ali na prozorskom okviru vrapca već nije bilo. »Mora da mi se pričinilo?« pomisli, odlučivši da majci i dečaku o ovome ništa ne kaže da joj se ne bi smejali.

Opet su se čuli dečji glasovi i udarane lopte u beton, ali dečaka nije bilo. Od majke je devojčica čula da se dečak odselio u drugi grad, i rastužila se.

! Lepo!! Ali pomozi mi! »Možda se vrabac vratio?« — pomisli i okrete se ka prozoru, ali vrapca tamo nije bilo. Samo se, zaglavljen između dve cepke, koprcao maleni, riđi cvrčak, pišteći. — Šta čekaš?

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

Neobično u toj materiji bilo je to što je izgledala nematerijalno, sva od tamnog sjaja, prozirna i neprozirna u isti mah.

da još jedno opažanje ovih rad nika ostane nezapaženo: oni cy imali utisak da se linijom šanca, i kad ga više nije bilo, proteže neka tanana svetlosna granica.

Obe je Jevremu obećao, za doba posle smrti, jedan Turčin, stražar u kuli Nebojši. Bilo je to 1815. godine kada je Jevrem, još ne gospodar, Još samo mlađi brat budućeg knjaza, bio zatočen u lagumima Vodene1

U isti mah mu je valjda bilo i žao mladića pa mu je obećao da će ga, kad obojica budu u smrti, darivati nevidimkom kakvu poželi, ako mrtvi znaju da

Sovjet je zahtevao da se Miloš povuče. Je li to što je ostao da sedi u toj stolici bilo izdajstvo ili mudar politički potez, jedini koji je ostao da se učini za spas dinastije Obrenovića?

njega, Jevrema Obrenovića, generalmajora, za komandanta varoši Veograda sa ovlašćenjima koja su izgledala neograničena. Bilo je to u februaru 1837. godine.

(Iako je Sima Istoriju pisao i na kneževo nagovaranje.) U naredbi kojom se knjiga zabranjuje bilo je objašnjeno da se to čini zato što knjiga i „lažne vesti sadrži“, i „loše priča o izvesnim licima“ i „oštro se

Knez, koji je tu noć, u kojoj se bal, pri silnim svetiljkama, održavao, iskoristio da obezbedi svoje bekstvo iz Srbije: bilo mu je stalo da to bekstvo izgleda kao dobrovoljni odlazak, u dostojanstvu. Uspeo je, i u tome.

Najgore je bilo što je on taj poraz naslutio u pravi čas a slutnju ipak odbacio, kao krpu. Vilo je to u maju 1839, kada je Toma Vučić

sebi u prilog, da prizna kako je uz stvar Ustavobranitelja pristao sa čistim uverenjem da je donošenje Ustava neizbežno: bilo je stiglo novo doba koje ostareli Knez kao da više nije želeo da razume, a to novo doba postavljalo je i nove zahteve.

niko nije, tada, hitao na poklonjenje; svi su hitali Vučiću a on je, na Vračaru, čekao da mu dođe i Gospodar Jevrem. Bilo je, dakle, majsko jutro i Jevrem je, iz svog Konaka, gledao kako se, nad dunavskom padinom i nad večitom rekom,

Ispod sadašnje Jevremove ulice, ispod raskrsnice svetlosti kod Dositejeve Velike škole, nije ni bilo ulica, samo kuće, uglavnom turske a bezaz– lene u zelenilu.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Nikola I Petrović Njegoš IV DED I UNUK Uz'o deda svog unuka, Metn'o ga na krilo, Pa uz gusle pevao mu Što je negda bilo. Pevao mu srpsku slavu i srpske junake Pevao mu ljute bitke Muke svakojake.

J. Jovanović Zmaj XXI Sniv'o sam te, a ti puna cveća! Među cvećem lekovita bilja, Bilo stitka, ljubice, i krina, Odoljena, čubra, devesilja.

je sada lepo Pa to mi je sada milo Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, K'o da nikad premaleća Mom životu nije bilo, K'o da nikad nije sunce Sreću mojy poljubilo. J.

Ovo j' lice ruža bila Al' davno je ono doba: Sad je lice žuto smilje Što iznikne blizu groba. Ovo j' srce bilo or'o - Oj mladosti, bajko mila! Oj godine, burni vetri, Salomiste orlu krila!

Vrata škrinuše... O duše! o mila seni! O majko moja! o blago meni! Mnogo je dana, mnogo godina, Mnogo je gorkih bilo istina; Mnogo mi puta drhtaše grudi, Mnogo mi srca cepaše ljudi; Mnogo sam kaj'o, mnogo grešio, I hladnom smrću sebe

Stražilovo; Tu još jednu staru otpevajte, Tu mi, braćo, kosti zakopajte, Tu bih mrtav prava mira dost'o - Srbadijo, ne bilo ti prosto! J. Jovanović 3maj XLIII DIŽIMO ŠKOLE! Dižite škole, Deca vas mole!

J. Jovanović 3maj XLIX SPOMEN NA RUVARCA Uoči nove godine je bilo; Nakan'o sam se doma podockan Od večere, iz društva vesela; Sa bližnje crkve kucnulo je trired Pod ključem kad mi škrinu

A kad se kretoše dalje Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima! Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno, Hiponiku bi bilo svetlije i lakše tada; Al' on je pružao ruke na sinje daleko more, Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.

I bežao sam iz našega stana, Tražeći mira u poljskoj samoći. No to je bilo samo kratko vreme; Pa postadosmo tuđi jedno drugom; I gledasmo se u ćutanju dugom, Tupo, k'o sito dete šećerleme.

Meni je bilo k'o da pjesme ove Svaki stih posta pun behar u rosi, Pa trepti, sjaje, i meni po kosi Prosipa meke pahuljice nove...

Ja, kakva je pusta! Tako mi imána, Stid je ne bi bilo da je kod Sultana! Pa još kada šeće i plećima kreće, Ni hodžin mi zapis više pomoć' neće! Ja joj nazvah selam.

Gospođo, u Kneza na balu, Igraćemo opet burni vals, k'o prije; S radošću na lidu minućemo salu, Kao da nikad ništa bilo nije!

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Prostor cjeo u stara vremena bješe sv'jetlim zasut šarovima, lica tame nigđe bilo nije. Šar svakoji jedne veličine, sa našijem svaki jednak nebom u svjetlosti i u opširnosti.

Popa, Vasko - KORA

nastanio Sa svoje četiri strane sveta Tada je gubicu raskrvavio Hteo je Da pregrize tu stabljiku kukuruza Davno je to bilo U očima lepim Tuga mu se zatvorila u krug Jer drum kraja nema A celu zemlju treba Za sobom vući MAGARAC Ponekad

mu samo uši Na glavi planete A njega nema SVINjA Tek kada je čula Besni nož u grlu Crvena zavesa Objasnila joj igru I bilo joj je žao Što se istrgla Iz naručja kaljuge I što je večerom s polja Tako radosno jurila Jurila kapiji

rebra zažuti Slušamo kako nam srca U grlu mrtvih stubova lupaju Istrčali smo iz grudi 14 Očiju tvojih da nije Ne bi bilo neba U slepom našem stanu Smeha tvoga da nema Zidovi ne bi nikad Iz očiju nestajali Slavuja tvojih da nije Vrbe ne

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

Iznenađeni tim mučkim napadom ili probuđeni baš iz samoga sna, pokušasmo da se spasemo gde bilo. Neki se posakrivaše po podrumima, neki po skloništima, a ostali se razbegoše iz varoši.

Tu se zaustavih pred ruševinama jedne omanje stare zgrade. U njoj je bila smeštena štamparija kojoj je bilo povereno štampanje moga dela o mehanizmu i uzrocima ledenog doba, kao zasebnog izdanja Srpske Akademije Nauka.

Naša znanja o Demokritovom učenju su, zaista, dosta nepotpuna, a to je bilo još u većoj meri pre 170 godina, kada je Viland pisao svoje delo.

To mi nije bilo nepoznato jer sam se još od svoga doktorata interesovao i za istoriju egzaktnih i prirodnih nauka. Sva važnija dela o

Ali sam stajao pred novim pitanjem: u kome pravcu da uputim svoj dalji rad, jer ne bih umeo živeti besposlen. Bilo mi je, pre svega, jasno da posle tog svog najvećeg dela neću celoga života uspeti da napišem još jedno naučno delo

Uslova za naučni rad velikog zamaha nije bilo za vreme nemačke okupacije. Pa i kasnije, kada se neprijatelj povukao iz Beograda, nisu se prilike popravile, jer

bio sam u Atini, popeo se na njenu Akropolu i onde doživeo jedan od najjačih utisaka svoga života. Zato mi nije bilo teško da se uživim u onaj trenutak kada se mladi Aristoteles našao pred Partenonom i Erehtejom; imao sam samo da

Ti podaci pretstavljali su kulise moje pozornice i njenu garderobu. To traganje bilo je zanimljivo, a kada je uspelo, stvaralo je uživanje što ga oseća svaki lovac, ribar i kolekcionar.

To putovanje mnogo me zadovoljilo, već i zbog toga što je bilo potpuno besplatno. Utrošio sam za nj samo dosta hartije i mastila, kako to posvedočavaju zapisi tog mog putovanja koji

Tu je i bogata biblioteka našeg Matematičkog seminara izgorela do poslednjeg listića. Samostalni rad na kojoj god bilo oblasti nauke može se vršiti samo onda ako se ima pri ruci ne samo ono što je u njoj stvoreno, već i ono što se, iz

Prikupih i proučih njihove biografije i doba u kojem su živeli. To je bilo doba francuske revolucije. Onda su živeli u Parizu, okupljeni u francuskoj Akademiji, pored Lagranža i Laplasa, i drugi

Još kada je - davno je to bilo - Hefestos načinio i predao Tetidi štit što ga je skovao za njenog sina, brzonogog Ahila, bile su na njemu urezane i

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Pre rata, pamtim, nije bilo ovako. Onda, ako bih neraspoložen bio, to je ipak trajalo dosta dugo; isto tako ako bih, na priliku, bio dobre volje.

I bilo mi je prijatno da gledam u krst koji se smeje, i gledao sam u njega zadugo i radosno do razdraganosti, ne uviđajući ni n

Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće. Posle večere koju smo proveli u razgovoru sa njegovim ocem, uglednim trgovcem staroga kova,

Zatim se lepo sećam kad on posle ovoga kresnu palidrvce da upali cigaretu. Lice mu je sijalo od zdravlja i bilo dobrodušno detinjasto, a snažan, kao odvaljen od brega, sa raskuštranom kudravom kosom koja mu je padala po čelu, onako

I baš sam hteo da se podsetim svih pojedinosti originalnog venčanja moga pobratima — u tom trenutku to mi je bilo najprijatnije razmišljanje — kad čuh korake i nerazumljivo neko gunđanje u hodniku, a odmah zatim pojavi se kondukter sa

Kad bi svi govorili kao ti, šta bi bilo? Srećom ne misle svi tako. Treba se, brajko, očajno napregnuti, treba razmisliti šta da se radi.

čoveka, po kratkim i iskidanim pokretima učinjenim u toku poslednjih reči koje [su] se na njega odnosile, za mene nije bilo nikakve sumnje da se on samo pretvarao da spava, jer sam i ranije bio opazio kako je, s vremena na vreme, krajičkom

Ali, na žalost, To je zadugo bilo neostvarljivo. Jer sukob koji se, razvijao na moje oči i umalo što nije bio krvav, jeste događaj takve prirode da se

A kad je bilo vreme jutrenja odosmo u crkvu. Sećajući se i sad onih svečanih trenutaka ceremonije, jedne od najvećih i najsvečanijih

Kao da mi je srce bilo iščupano... 3 Kad sam se probudio, protegao i pogledao kroz prozor voz je najvećom brzinom jurio moravskom dolinom.

Trebalo je, prema tome, da ostanem pored zemunice i da čekam. Jutro je bilo vedro, sveže i mirno. U nestrpljivom očekivanju i sedeći na maloj tronođnoj stolici koju mi vojnik iznese, okružen

i kao zbunjen i mučen snom koji nije upamtio on se izbuljeno zagleda u zid pa ponova spusti glavu. Još je bilo vrlo rano i svetlost je kroz sasvim mali i četvrtast prozor, koji je ličio na apsanski, ulazila bojažljivo u zemunicu,

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Kolica su vještim rukovanjem uklizila u bijelu dvoranu bez uglova. A onda je sve bilo tačno kao i posljednji put: maska na licu, dosta ugodna praznina koja se sve više širi u mislima, i, posljednjim tračkom

Na sjenovitoj strani, kugle su bile ugašene. Njihovo je plavetilo bilo zamućeno, a u sredini kao da se nazirala rana, poput crva u srcu jabuke.

U tom hodniku, dakle, počeo sam živjeti. Za oblačnih i besunčanih dana, u njemu nije bilo igre. Hodnik bi navukao sjenu na svoja stakla i pogasio svoje jabuke.

No kako bilo (a možda sve to naklapam tek iz neke nesvijesne težnje ka samoobrani), sjetim se da sam od najranijeg djetinjstva bio

) Kako bilo da bilo, ja sam se neiskazano napatio zbog te „misterije” i zbog tih govorkanja koja sam neizravno i s pritajenom

) Kako bilo da bilo, ja sam se neiskazano napatio zbog te „misterije” i zbog tih govorkanja koja sam neizravno i s pritajenom ustreptalošću

No mislim da je ipak u stvari nešto bilo; svakako nešto daleko manje fantastično i možda sasvim različito od onoga što se pričalo; ali ipak nešto.

Djed je, dakle, sve to bio lijepo smislio i sračunao. Ali, bilo je već kasno: ono što je učinjeno, učinjeno je, i jedanput počinjena pogreška nije se dala više opozvati, a jedanput

moj krevetić; četiri snažna čovjeka, s kapom pod miškom, svaki na svom uglu, unosila su na prstima plavi krevetak; bilo je u tome nečeg dofenskog.

A bilo je nešto nepobjedivo i vraški smišljeno u neumornosti tog govornog tandema! Tek u časovima potrebe za jačom apodiktičnoš

prema njima (a i njihovog prema meni) naučio sam kako možemo godinama s nekim živjeti a da se među nama ne razvije klica bilo kakvog osjećanja.

(Sad pomišljam kakav li događaj, kakav li kataklizam mora da im se učinio taj odlazak — njima, kojima je valjda bilo nepojmljivo da se uopće može živjeti negdje van našeg mjesta, u drugoj kakvoj kući, drugim kakvim načinom života!

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

dok ovaj ne priđe barjaku, pa onda obori glavu i poluglasno, kao za sebe, reče: — He, da je moj tata odbornik, bilo bi drugo...

Pa zato ga je i iznenadila ona napomena o jalovicama. I da ne bi ove medenice, kako se rodio plah i prek, bilo bi svačega. Ali popa mu razgali srce...

Plašio ih je najviše njegov rđav glas u narodu, ali je i u njegovu držanju i ponašanju bilo nečega, što ih odbijaše od njega.

Čile je zažmurio i čekao da onaj drekne... — Pa, šta je bilo? — Ništa. Stojim ja, veli čile, tako i čekam, dok tek ono vreknu, a osoje se prolomi kâ da si top izbacio.

Ali, pri svem tom, nije bilo dana, kad se on nije osećao kao puki siromah. Ovo večno bezizlazno stanje prinuđavalo ga je da se lati i takvih

Rekosmo da mu niko ne bi umeo odrediti pravo zanimanje, kad bi to bilo potrebno radi statističkih podataka, ali inače znala su i deca od čega Vujo živi.

« I razumevajući pod tim »niko« svoje seljane, naročito mu se izdvajaše u pameti jedno lice, čije je mišljenje za njega bilo pretežnije od mišljenja cela sveta. »Šta li će ona reći kad čuje?... Prezreće me, grdiće kao i svi drugi.

— 'Natema vas bilo, kako doznaste za ovo tako brzo? — zapita kmet ljubopitno, čim ostadoše njih dvojica sami. — Ni ja ne znam sve, samo

Odmarajući se na slami, stade da razgleda svoju »kuću neobičnu«, ali u mraku, koji vladaše oko njega — i ako je bilo tek podne — ne mogaše skoro ništa raspoznati.

— Batali, čoveče, sav sam gola voda. Idem da vidim je li žena što spremila za ručak — odgovori drugi, za koga nije bilo sumnje da je Pera pisar. — Zar su te tako počastili Maskarci, bolan? — reče neki nepoznati.

— pomisli Đurica opet. — Vala neću sad lupati, pa makar crkô... Mrzi me da gledam očima pandure... Kako bi bilo da spavam?... Jes’, ko će ti sad zaspati !

Uostalom on se i ne nadaše da što čuje, ali mu je bilo veoma potrebno da se ma čim zabavi, da nađe ma kakva posla umu, samo da ne misli o onome što je od jutros preko glave

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Ti bi, sinko, sad tek trebalo da živiš, a ne da umreš, dobro bi dakle bilo da ideš u svet, pa možda ćeš naći gdegod za sebe spasenja, ali moraš uvek samo prema istoku ići, jer tamo još ne vlada

U toj bašti bilo je mnogo lepog i raznovrsnog cveća a pored sviju staza bile su ponameštane kamenite klupe. Šetajući gore-dole po

Naposletku dođu do jedne brazde, na kojoj nijedne travke nije bilo. Sa one strane uz brazdu bilo je tako lepog cveća da se Petar začudio, pa zapita devojku: — Kakva je to zemlja gde ne

Naposletku dođu do jedne brazde, na kojoj nijedne travke nije bilo. Sa one strane uz brazdu bilo je tako lepog cveća da se Petar začudio, pa zapita devojku: — Kakva je to zemlja gde ne može trava da raste?

On je znao gde mu je selo, no tu sada sela ne beše, nego se samo poznavalo mesto gde je nekada bilo. On se tome jako začudi, pa pođe da potraži gde je nekad njegovog oca kuća bila; kad je našao, dođe i do ovog mesta gde

Kad čoban to vidi, stane da gleda šta će zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapožarilo, a požar se jednako k njoj primicao. Onda zmija poviče iz požara: — Čobane, zaboga, izbavi me iz ove vatre!

se stane živeti, i malo po malo iziđe on najbogatiji čovek — ne samo u onome selu, nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ovčara, govedara, konjušara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo.

I tako gazda otide i ostane kod stoke. Kad je bilo oko ponoći, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju. Kurjaci govore svojim jezikom: — Možemo li doći da učinimo štetu, pa

Kada aždaha dođe do oca, sve mu ispriča šta je bilo i kako je bilo, kako je ovo momče kutarisalo i kako ga je pobratila, i kako ga je, evo, dovela njemu da ga za to daruje.

Kada aždaha dođe do oca, sve mu ispriča šta je bilo i kako je bilo, kako je ovo momče kutarisalo i kako ga je pobratila, i kako ga je, evo, dovela njemu da ga za to daruje.

Da mu ne bi bilo neobično samu po noći, nabavi jednu mačku i jedno pseto, koje je dobro gledao i milovao. U carskom saraju bila je

— Pa mažemo se mi i ovdje ovako tajno sastajati i lijepo življeti. Tako je i bilo. On ti preo dan u aščinicu, a preo noć k sultaniji.

Petković, Vladislav Dis - PESME

Nemam snage da se borim sa vremenom, Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje, Nego gledam čega imam, šta je bilo: I sve više, ništa više nije moje.

I pogledom već umornim preživela gledam doba I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene; I čudna se slika stvara: neko more od pepela, Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh

Pokolenje žensko, svake časti vredno, Spomenik ti diže zelenkasto-sivi: I sad ime tvoje, svetlo i ugledno, Da bi bilo lepo, na kamenu živi Sa odborom, kolom tvojih drugarica, S mirisnim buketom večnih gospođica.

JUTARNjA IDILA † Mihailu Petkoviću, mome bratu Imao sam i ja veselih časova, Nije meni uvek bilo kao sada; Imao sam i ja sate bez bolova, Osmejaka vedrih i radosti, mada To je davno bilo...

časova, Nije meni uvek bilo kao sada; Imao sam i ja sate bez bolova, Osmejaka vedrih i radosti, mada To je davno bilo... Na grudi sam ruke Prekrstio svoje.

Ustao sam rano, preko običaja; Otvorio prozor. Izgledaše kao U prirodi da je bilo okršaja Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao. Neba nigde nema. Možda je propalo.

Možda je propalo. Elementi strasti negde se još bore. Možda je i sunce ropstva nam dopalo. Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

I njeni su vrti Umrli, da niko sad ih ne probudi. A već u toj zemlji gde je bilo cveće, Živela je ona, i mladost, i duga: A već u toj zemlji ovladala tuga, I umesto maja svud se jesen kreće.

Iz misli se trgoh. Bacah pogled dole, Nikog nije bilo. i dođe mi žao: “Možda je čekala, možda mnogo vole, A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.

U prirodi ima mnogo dana, Mutnih, tamnih kao noći krilo, U životu ima mnogo rana Samo zato što je snova bilo. More grli kopno od iskoni, Kaplja kamen bez odmora dubi: Rad i život po svoj vasioni, Čovek živi kad ume da ljubi.

Spava mi se. Još da legne telo U taj sumor, mrtav, što se vije. U tu dušu, u ropac, opelo, Da potone sve što bilo nije, Da potone... i da magle sinje Obaviju: na časove bone I na ljubav da popada inje I zaborav... I da sve potone.

Ja ne pojmim sada Da l' je bilo života, i kada? Sjaj i boli po'abani. Duge nema u sutonu; Ne vide se noći, dani: Moje doba sve utonu U san što mi sad

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Ako govorim o sebi, ja sam već osetio punu meru ovog divnog zadovoljstva koje je bilo toliko da sam u mnogim godinama svoga života osećao taj neprekidni zanos.

Kada joj je bilo šesnaest godina nekakva zarazna boleština harala je zemljom. Njenog oca su bili pozvali da obavi poslednju pričest

Pošto ih je prema običajima svojih predaka ukrasila cvećem, položila ih je na odar. Kada se otac vratio, sve je bilo pripremljeno za hrišćansku sahranu.

Ako je moje objašnjenje ispravno, trebalo bi da je moguće prikazati na platnu i učiniti vidljivim slike bilo kog predmeta koji čovek zamisli. Takav napredak bi izazvao korenite promene u svim ljudskim odnosima.

nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao prijateljstva i poznanstva i ma koliko to bilo neverovatno, činjenica je da su oni bili za mene isto tako dragi kao i oni iz stvarnog života i nimalo bleđi u svojoj

Čak i primetim ako nije izbalansirana. Bilo šta da je, nema razlike, rezultati su isti. Na ovaj način sam u stanju da brzo razradim i doteram zamisao, a da ništa

Za dvadeset godina nije bilo nijednog izuzetka. A zašto bi i bilo drugačije? Inženjerstvo, elektrotehničko i mašinsko daju pozitivne rezultate.

Za dvadeset godina nije bilo nijednog izuzetka. A zašto bi i bilo drugačije? Inženjerstvo, elektrotehničko i mašinsko daju pozitivne rezultate.

Ne samo to, već je sve što sam radio bilo na sličan način podstaknuto. Vremenom mi je postalo savršeno jasno da sam bio samo automat obdaren mogućnošću kretanja,

ponašati razumno do izvesne granice i koji će napraviti revoluciju u mnogim komercijalnim i industrijskim oblastima. Bilo mi je dvanaestak godina kada sam uspeo snagom volje da odagnam sliku iz svoje mašte ali nikada nisam mogao da

Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu.

Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao s planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

U njoj je bilo manje šljiva a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim,

A šta može pružiti mladi doseljenik koji nema para u džepu, nije vičan bilo kakvom poslu, nema zanat i ne poznaje jezik zemlje u koju je došao? Očigledno ništa.

Po predanju, i moje rodno mesto Idvor bilo je osnovano 1690. godine, ali ne na istom mestu gde se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici koja je

godine, ali ne na istom mestu gde se sada nalazi. Prvo naselje bilo je na jednoj uzvišici koja je malo severnije od sadašnjeg mesta.

Ono je vezano jednom uskom prevlakom sa novim naseljem. Prvobitno mesto za staro naselje bilo je izabrano iz strategijskih razloga zbog preimućstva odbrane u slučaju turskih upada.

Ostataka tih podzemnih stanova bilo je još u doba moga detinjstva dok sam, pre pedeset godina, išao u školu u Idvoru.

Mesto prve crkve bilo je obeleženo malim stubom sazidanim od cigala, sa krstom na vrhu. U jednom udubljenju na stubu bila je ikona Bogorodice

Čitanje i pisanje slabo je cvetalo tih dana u Idvoru, ali je zato pesništvo bilo u punom zamahu. Verni starim običajima Srba, u dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela.

Kao majčinom ljubimcu meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi, a ponekad i iz usta

Za vreme recitovanja njegovo suho i naborano lice bi ozarila neka naročita svetlost; to je bilo lice proroka po mom sećanju.

Posle 1869. godine nije bilo više slike austrijskog cara! Srpske junačke pesme koje je recitovao Baba Batikin veličale su legendarnog narodnog

Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.” To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike cara Austrije posle 1869. godine.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Čim je zadanilo i sunce se podiglo, bilo je ugodno. Majka i sin čisto su se veselili što su u varoši ostali i srećno se namerili na dobra gospodara.

S drugih zemalja odgovaralo im se pesmom. Među težacima bilo je i Zagoraca. Oni su ojkali i gunđali stare junačke popevke.

Tako je prošlo nekoliko dana — jedan lepši od drugoga. Bilo je umora i smeha, uzdisanja i pevanja. Cveta se veselila: „Ako ovako potraje, biće zarade!

Sve se živo uplašilo i u se stislo, očekujući da prestane oluja. Te noći izlilo se dažda da ga je bilo doista za celu godinu. I u njihovu kućicu prodrla je i navrvila voda. Propustio krov, te je kapalo na sve strane.

Pustu vlagu, što se sa svih strana natisla, nije mogao ni najljući plamen da savlada. Sutradan bilo je lepo. Sunce se pokazalo svetlije nego ikada.

Uputiše se u polje. Cveta se nadala da će taj dan raditi i tako unapred do njihova povratka. Prevarila se: bilo je mokro, pa posao nije išao za rukom.

Sveće nisu imali. Pokušaše užgati vatru, ali se žigice behu ovlažile, a nije bilo čim suhim uspiriti. Jedva dočekaše dan. Marko se nije digao, nego ostade ležeći na vlažnoj slami.

Putem razmišljaše. Doseti se da nema ni toliko kolko je trebalo da se preko prebaci. Doduše, za brodarinu bilo bi dosta i nešto bi preteklo, ali joj rekoše da brod po ovako ružnom vremenu neće otići. A ona je napremila da pođe.

Tako na obali, iščekujući, nameri se na nekoliko Zagoraca, koje je po nošnji poznala da su iz sela što je bilo podaleko od njene kuće. Ipak joj se učini kao da su komšije i pridruži se njima.

Upre vrata. Vidi da su zaključana. Nije bilo sumnje, — nema nikoga u kući. Nije znala šta da radi: bi li pričekala ili da se javi komšiji?

Da mu bog prosti! —A ljekar? Šta uradi on? — pitajući gušila se u suzama Cveta. . —Poslasmo po nj, ali ga nije bilo u mestu. Nekuda bijaše otišao.... —Cveta, u plaču, u neke kaza: —Hajd'mo, deco, u kuću! —Kud ćeš po noći?

I kad Spasoje naglo ispriča kako je bilo, a otac se uvjeri da je tako, reče sinovima: —Bježimo, da spasemo glvu! — i sam pomože ispregnuti konje.

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

To je neminovnost koju bi bilo besmisleno poricati. Naprotiv: danas postoje dobri razlozi da upravo u nju upiremo prstom.

u izboru tematske oblasti i sve potpunije se napušta ono područje ili zaliha jezičkih sredstava koje je po tradiciji bilo dodeljivano poeziji.

Ovima poslednjim išli su naruku lingvisti, kojima nije bilo teško da za potrebe tumača književnosti izdvoje takozvano komunikaciono jezgro u jezičkome sistemu i ukažu na stilski

Ovde se sve ono što je bilo – na neki način može tek da zbude; a sve što jeste – kao da se jednom već zbilo. Tako smo dospeli do mesta kada se

Što se tragična devojka, nesuđena zaručnica koja „šeće po razboju mlada“, zove upravo Kosovka? Njemu je bilo neprijatno, ali ni meni nije bilo lakše.

Njemu je bilo neprijatno, ali ni meni nije bilo lakše. Je li moguće da su nam se konci pamćenja toliko pokidali i tako pomrsili da Kosovca – koji se kao prezime proneo

Čoveku, naime, teško pada kad vidi kako nam se pogled na našu sopstvenu kulturu – na bilo koji njen deo ili na sve njene delove skupa uzete – muti pod pritiskom dnevne politideologije i državnopravnih rešenja,

da posmatramo kako je srpska umetnička poezija ponekad umela da razvija i nadograđuje ono što je potencijalno već bilo prisutno u narodnoj lirici.

Dovoljno je setiti se pravog kulta budućnosti koji nam je donela književna avangarda da bi odmah bilo jasno kako početni udeo u osudi Nastasijevićeve retrogradnosti zapravo ima naš nadrealizam.

Slično bi verovatno bilo i kad bi se razgovor poveo o takozvanome dinarskom kulturnom kompleksu. Iz jezičkoga i književnog ugla pisalo se vrlo

Nikada ga nije bilo i uvek se govorilo o dvema zasebnim književnostima – srpskoj i hrvatskoj. Kao što se uvek govorilo i o dvema zasebnim

i novom, i razlikovanje originala i prevoda, svoga sopstvenog i tuđeg, sve je to pre suprotno nego što bi bilo slično. Kao da je cela lestvica vrednosti preokrenuta.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

ŽIVKA: Ehe, gde si nagao? RAKA: Tamo! ŽIVKA: Ama, zar ti je malo bilo, okačenjače jedan? A latinski – dvojka, a nauka hrišćanska – dvojka, a matematika – dvojka!

ŽIVKA: Stevanović?... PERA: Ja sam ga svojim očima video. ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišô? PERA: Video sam ga! ŽIVKA: Otišao je baš u Dvor? PERA: Da!

ŽIVKA: Hoću, gospodine! PERA (već na vratima): Ako bi bilo što vrlo interesantno, vi ćete dopustiti...? ČEDA: O, molim... PERA: Vi ćete mi dopustiti... (Ode.

DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme. ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kada bi on požurio da nam javi šta je novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u kafanu. (Seti se.) Čekaj...

ČEDA: Sasvim! ŽIVKA: Ne znam samo, da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub? ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije. ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio? ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković. ŽIVKA: Je l' rekô da će doći?

zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili bogzna šta, a devojka zamakla u godinama a zaćorila, pa eto tako sludovasmo. Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali – ako se stvar može popraviti, treba je popraviti. ČEDA: Ama, koga da popravite?

Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali – ako se stvar može popraviti, treba je popraviti. ČEDA: Ama, koga da popravite? ŽIVKA: Tebe ne, ne

Kako sreće da si ti kožarski trgovac. ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi doista dobro. ŽIVKA: Gledaj ti svoja pendžeta! ČEDA: A je 'l' te, molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui?

ANKA: Ala bi to lepo bilo! ŽIVKA: A šta mislite, hoće li on da natrči? ANKA: Pa ne znam, ali znate kako se kaže: svi su muški jednaki.

ANKA: A ništa više ne tražite, samo da dođe u moju sobu? ŽIVKA: Ono, dobro bi bilo ako bi mogli da udesite da skine kaput, da ga zatečem bez kaputa. ANKA: Samo kaput? ŽIVKA: Pa nego šta još?

kako da kažem... da odskoči, brate, da se čuje, da se vidi i da se proslavi. Zar tolika familija pa niko, gde bi to bilo! Mislio sam pre da će odskočiti Jova pop-Arsin. Bio je bistro dete i imao je onako nečeg gospodskog na sebi.

2 ŽIVKA: Ali, kako vi to mislite da se kompromitujem? NINKOVIĆ: Potrebno je već na prvome, najskorijem žuru, bilo kod ove ili one dame, da postanete predmet razgovora.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Tašana je osuđena da navek živi „dole”, u naličju svoje varoško-vranjske kulture. Ili bi možda bolje bilo reći uz naličje, budući da je Paraputa živo oličenje takvoga naličja, kao i svi oni „božji ljudi” kojima je Stanković

Ali upravo ta greška ili neznanje daje tragično osenčenje njenom liku, što ne bi bilo moguće bez stalnoga isticanja da junakinja sve predviđa i sve zna.

A to, dabome, ne bi bilo moguće bez dečjih očiju koje su se vrlo blisko primakle Tomčinome licu - usred mraka žarom osvetljenom - baš u trenutku

Jer je kod Stankovića bilo vrlo jako i prevagu je umelo da odnese dvoje: jedno je kretanje vremena unazad, prelomljenog kroz sećanje, sve do rane

nego kroz celovitu psihosomatsku muku probija nova vremenska ravan iz dubine junakinjinog pamćenja: „A seća se svega. Bilo je na tri dana pred Uskrs. A ona tada [ . . . ]”18 Čini se da je još razgovetniji drugi slučaj.

nov vremenski ugao iz kog će se, prema zamisli, dalje pripovedati: „Snaga bi joj gorela, mišići igrali, čelo, ruke, sve bilo u znoju.

Ali je čitaocu teško razaznati da je to podsećanje nekada - u prvoj verziji - bilo deo junakinjinog sećanja, premda su osetni tragovi ovoga drugog zadržani u onome prvom, i oni svakako ostavljaju izvestan

Još je teže, bolje reći nemoguće je naslutiti da je sećanje na pretke prema prvoj piščevoj zamisli bilo začeto ne samo u telesnom nego još i u erotskome nemiru. A jeste.

Ali u isti mah sve do IV, u nešto manjoj meri i do V glave - do one uz variranja ponavljane rečenice „Bilo je to pred Uskrs” - događaji su pri opisivanju stilizovani kao prošli, i kao da su kroz sećanje propušteni, a vidi se i

Razume se da prva rečenica u romanu - bilo kom, pa i u Nečistoj krvi - ne mora sama po sebi biti značajna, ali joj zato jako, inicijalno mesto u kompoziciji daje

No pitanje je mnogo složenije, i bilo bi nedopustivo uprošćeno kad bi se kazalo da su pominjani kritičari s početka veka, pa i kasnije, gledali iz ovoga

Iz načina čitanja proisticalo je književno vrednovanje, jednom izričito, drugi put prećutno. Ali ono nije bilo pogrešno, kako se kasnije pokatkad znalo isticati, nego je samo - kao i svako drugo čitanje, razumevanje i vrednovanje -

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Zato se već po Brodu peku halve, mese baklave i razni kolači, kakve je samo Carigrad mogao izumeti a Goranin naučiti, bilo kao kuvar kod kakvoga ješnoga paše, bilo kao poslastičar s one strane Zlatnoga Roga.

i razni kolači, kakve je samo Carigrad mogao izumeti a Goranin naučiti, bilo kao kuvar kod kakvoga ješnoga paše, bilo kao poslastičar s one strane Zlatnoga Roga.

dvojica dajemo ti jemce Gospoda Boga i Svetoga Petra da ćemo tajnu sačuvati i reći Srbiji kad dođe kako je u istini bilo. Grijeh na nas i našu đecu, Ivo brate i sine!..

I rođena deca bila su ga željna. Nosio se čisto i bogato ali mu je ruho bilo staroga kroja kao i oružje. Mesto žutoga redenika oko pojasa, pasao je on ogroman starinski silav i u njemu dve

“ pa pozvao sejmene i odmah otišao uz planinu. Ni danas se ne zna šta je s njime dalje bilo... NAŠA ZAGONETKA Glasiti prvak iz Orahovca, kraj Prizrena, Hamza Vukašinović, bejaše po svršenoj berbi priredio

svakim svojim delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih brda.

delom, svakim pokretom i svakom rečju da dokaže kako nimalo nisu boli Turci od njega, oni koji su došli bilo iz Azije, bilo s one strane velike podrimske reke, sa golih brda.

Pri tom su ga pratile pokorne tevabije, te je ogrnut u zlatom izvezen kratak binjiš, bilo leto, bilo zima — vaistinu ličio na kojega znamenitijega rimskoga senatora... Za Srbe je imao samo prezrenje.

Pri tom su ga pratile pokorne tevabije, te je ogrnut u zlatom izvezen kratak binjiš, bilo leto, bilo zima — vaistinu ličio na kojega znamenitijega rimskoga senatora... Za Srbe je imao samo prezrenje.

kad bi o svečanicima spazio prazničnu crkvenu povorku, krstove i obredne stegove, što je jadnoj raji još ostavljeno bilo. Čak ni pravoslavni sprovod ka večnoj kući nije mogao da gleda. A zla im nije tvorio.

A Ledeničanin je već imao na Duši više od trideset Turaka!.. Uostalom, svetu je bilo još čudnovatije što je on uljudno Boga prihvatao samo onima pravoslavne vere koji su se držali na pušci i krvili.

U Orahovcu je bilo mogućno svako nasilje osim prisilne rabote. Nju je običaj isključivao, pored toga što je zaveštavao da se u velikom selu

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

1875. NEGDA Negda je drukče bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. I cvet mi bio cvetan, I zelen beše lug, I ja u njemu

I pitao sam Boga, Treba l’ što da mu dam, Jer imam blaga mnoga, Broja mu ne znam sam... Negda je tako bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. 1888.

Kad je već na dnu bio, Desnicom pipa špag, Pogače komad nalazi, U meden jede kus. Bilo mu dovoljane Za slaba tela glad, — Al’ već mu valja ići, Palo mu na um sad Da golubove svoje Nije nahranio.

Ono, što ga ima, crvljivo j’ i gnjilo; Ono, što ga nema, — prekrasno bi bilo. Voćko moja, voćko, granata, golema, Ja ti u hlad legnem, al’ mi se ne drema; Obuzmu me misli, da ih jedva smažem.

»Starmali« 1888. POBRI STEVI KAĆANSKOM (Opet, posle trideset i toliko godina) He, davno je to bilo, kad ti pevah mlad; Osedelo nas vreme i još nas kinji jad.

(Glas je ovaj samo trenut bola krenô — Al’ to ne bi bilo srpski ni pošteno). Na Hrvata s’ dižu laži i kleveti, A to samo zato da mu s’ lakše preti; Na Hrvata dižu verige i

Ti si tako vešto znao Naslikati sliku gorku, Kako j’ duši kad s nepravde Um poludi; To je bilo proročanstvo Ovih naših dana hudi’. Oj, Petefi, retki stvore...

Uvek pognut, ja ne viđah Kako gore sunce sija. Grbio sam, klečao sam — Kaldrmdžija. To klečanje nije bilo Pred ćudima zle gospode; Al’ što skuckah, evo tebi, Srpski rode!

Ona se ne cepa. Oživelo mladih snaga Bratsko drugovanje; U starijim poštuje se Što je za štovanje. Što je bilo ohladnelo Opet se zagreva, Što je bilo prenaglilo Vraća s’ sa krajeva.

Što je bilo ohladnelo Opet se zagreva, Što je bilo prenaglilo Vraća s’ sa krajeva. Zastava se u vis diže, Ali jedna samo Na njoj piše: „Srpstvo pada, Al’ mi ga ne

Mi badnjak volemo — Ali ne možemo... Tako, to je bilo iskreno rečeno! Što ne može biti niko ne zahteva. Ta Božić ne traži da peći rušimo, Ta Božić ne traži da patos

»Neven« 1882. UDOVICA, SIROTICA, NEZNALICA (Uz sliku) Za života svojeg druga Svega joj je dosta bilo: Od kad njega grob pokriva, Slomi joj se desno krilo.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

“ — S oproštenjem, gospože, moje namjerenije nije bilo vređati, jer ja sam naučio razliku praviti između crnog i belog; ali opet mi zato, gospože, zameriti ne možete što

Na ovakav razgovor šta znam drugo raditi, nego smejati se, a smejati se bez vas, bilo bi od mene grubijanstvo; moram i vas, kao što vi zovete, unterhaltovati, i tako unterhaltujući vas i prepovedajući što

Je l’ tako, gospodična? U Vršcu, 1830. Vaš sluga, Sočinitelj DODATAK Djelo ovo, kao što se gore vidi, sočinjeno je bilo godine 1830, taki posle Laže i paralaže; no iz toga najviše uzroka nije se na svet izdati moglo, što je Ružičić takovu

Ružičića karakter svom teženju odgovara, ne znam; to znam da ne bi pozorište ovo bez djejstva ostalo kad bi mogućno bilo prvobitnu mu rolu zadržati. Najposle, da ne pomisli tko da mi je scena, koja se u Rodoljupcu od G.

Evo, novaca je ostavio dosta; ali šta to pomaže kad je ostavio posle sebe kravu. Bogzna šta bi od mene bilo, da nisam od nature na gospodstvo stvorena.

FEMA: To kod mene mora uvek biti miko fo! SARA: Drago mije, drago mije, to je za mene dosta. Jošt kad bi bilo malo sarme, to mi je ostalo u duši jošt od gospoje Mirkovičke, a i ajngemokc ne škodi; a pečenje, a, to daje apetit

Idi ukraj, ne mogu da trpim smrad od tebe. JOVAN: Samo što sam dao kravi sena, a kako je bilo kad sam spavao u štali i s vama zajedno jeo? Pa znate l’, majstorice, onaj naš beli mačak... FEMA: Ju! Mačak!

FEMA: To je inpretinencija! čuješ, sad ti poslednji put kažem da mi više ne spominješ što je bilo. Tako bi me bezobraznik i pred kakvom stranom personom osramotio. JOVAN: Pa šta ste me zvali?

Što god je u modi, to je lepo. JOVAN: Boga vam, majstorice, da l’ bi vi nosili čizme s mamuzama kad bi to bilo u modi? FEMA: Dakako, to se zove nobles. JOVAN: I pantalone? FEMA: Zar ti nisi vidio da madame nose frak?

JOVAN: Dakako. Ja sam njen pedinter. Sad moram sve drugojače urediti nego što je dosad bilo. Vidite ovaj orman? Napolje š njime, mora soba biti prazna, zašto kažu da ljudi od mode sve prazno u sobi imadu.

RUŽIČIĆ: Ne staraj sja, daću ti forintu. JOVAN: To je lepo. (Uzme burmuticu.) Ala bi ovo bilo za mene. (Otvori je i nađe reškontu.) Šta je ovo? RUŽIČIĆ: Soderži to, to je obligacija za onu forintu.

SARA: Gledajte vi, to je bezobrazluk nobles uvrediti. Ali, molim, meni je tako nešto mučno, ne bi li dobro bilo po jedan šolj kafe, jelte, i vami se prokteva? FEMA: Komi fo! Žan! Aport! Johan, Hanc, Žan! POZORIJE 2.

Miljković, Branko - PESME

koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe

će proći i kroz naše oči neizmenjeno V Uzidali vas u zid nevidljivi i svi ste bili spremni da umrete jedni u drugima i bilo je tako zdravo čudna reko spasa tražili vas zalud u mračnome spletu onesvešćenih čula na granici vas i iznenađenja nisu

Ali jedan pesnik koji je dugo stajao ispod zida u koji je bilo nemoguće posumnjati, valjda zbog njegovog gorkog ukusa i tvrdoće, prepoznao je svoje lice bezbroj puta seljeno na jednom

svojoj moći, Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noći, Kako se zbi divno da biće ti izbegne Mesto koje bi izvan tebe bilo, Jer zabunom sve se zbilo što se zbilo A sjaj koji kasni najdublje dosegne.

se nečim drugim odlikuju traju u tuđem vremenu Ptica koja sama čini jato iz nje izleće Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti PATETIKA VATRE (1956) DVA

čovek posle sto godina Ne boj se reči Nije to ništa Al ipak pazi Ne ljubi prošlost u ruku Pevaj kao da ništa nije bilo Juče ili pre sto godina Nemamo vremena za rimu Zvezdi sa severa ptici s juga Ne boj se pesme Reci, gde ćeš sutra Zamka

ne prepoznaje i zemlja koja ostaje verna smrti jer svet ovaj suncu nije jedina briga ali jednoga dana tamo gde je bilo srce stajaće sunce i neće biti u ljudskom govoru takvih reči kojih će se pesma odreći poeziju će svi pisati istina će

Znam je mada me tada nije bilo. Videh neizrecive silaske svetlosti u njene vode i u moje kosti. Dan nam je uzrok noći, padu krila.

! Misao koja ne ume da misli Zavlada svetom. I sada je kasno Bilo šta reći što bi bilo jasno I čoveku i ptici pod kojom smo kisli I mrtvima koji istrunuše časno.

! Misao koja ne ume da misli Zavlada svetom. I sada je kasno Bilo šta reći što bi bilo jasno I čoveku i ptici pod kojom smo kisli I mrtvima koji istrunuše časno.

Krakov, Stanislav - KRILA

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - To je bilo pijanstvo vazduha. Hučao je, jurio je, urlao je, sipao se na njih pobesneo, radostan i hladan.

Crni bodljikavi pauci se kupali u moru, koje je možda bilo i plavo kao neč ije zaboravljene oči. U zraku se boje izgubile, samo je bilo jasno pijanstvo i radost.

U zraku se boje izgubile, samo je bilo jasno pijanstvo i radost. Grad i brodovi na moru bivali su sve manji. Jedino je bio veliki magični, svetli krug elise.

Široke, sjajne brazde šetale su po nebu koje je bilo prostrano i mirno. Mlazevi se sretali i ukrštali. U teskobnim barakama bolničkim bilo je zaparno.

Mlazevi se sretali i ukrštali. U teskobnim barakama bolničkim bilo je zaparno. Tela malaričnih bolesnika gorela su u ognju.

zgrada padala je na njih, i samo se na mesečini svetlucalo skupljeno oružje, kraj koga su koračali dremovni stražari. Bilo je dosta tiho i čulo se hrkanje pospalih.

II U LOGORU Prozor od hartije bledeo je i postajao vidljiv. Čovek je protegao probuđeno telo. Bilo je uranjeno i maljavo. Osećao je na sebi topao otisak žene, koja je ležala uspala kraj njega.

Svetlost je otkrivala smešano odelo. Sa postelje se dizao zadah znoja. Bilo je zaparno. Na prljavom zidu visila je bluza oficirska. Plava brada se kostrešila.

U menaži je mleko pokipelo. Ipak je sve bilo kao i pre. Ljudi su nosili strah u sebi, pa se ipak nečem radovali. Radost je bila na površini, i do nje se uvek

Opet su semafori svetlucali i bacali razorne talase. Zrak je bio prepun gasova. Bilo je zelenih koji su trovali, žutih koji su opijali, i crvenih koji su rušili.

Spaseni rak se radovao pod kamenom. Poslednji vojnik, koji je prešao reku, pretrese pusto odelo na obali. Bilo je masno i poderano. Poneo je sa sobom jednu dugačku uzicu. Iza vrba su stidljivo povirivale mršave kućice.

Kraj izvora se čuo plač i vriska. Jutarnja patrola silovala je bosonogo devojče sa testijama. Bilo je vredno, te je prvo jutros uranilo. Već se primakli ogradama. Polegali su na ivici kukuruza. Čekaju znak sa stene.

Petrović, Rastko - AFRIKA

Velike svetle kugle, kao zapaljene buktinje i kao sunca, bežale su takođe od nas. Uzbudljivo je bilo gledati u taj mlečni put koji se vukao za brodom. Ostavljasmo sa strane nevidljiva Kanarska ostrva.

Dakar nije Afrika, zemlja oko Dakara nije zemlja Afrike. Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti

Još pre trideset godina tu je bilo samo dve–tri kuće. Pravo sedište Evropljana bilo je na onom ostrvcetu koje se zove Gorej, gde se i sad mogu videti Negrijeri, tamnice za crnce kojima se trgovalo.

To bi dalo svu veličanstvenost viziji arhipelaga na njemu. Sve bi bilo skoro irealno, i tako bi ostalo i u uspomeni, da jedno jedino ostrvo, najmanje, nije se odjednom sasvim približilo

Svi koji se umešaju u naš razgovor smatraju da bi uistinu bilo ispod svake mogućnosti jesti za istim stolom sa crnima.

Viđena gde bilo, ovako osenčena zelenilom, ovako skrivena po padinama, obojena zemljom iz koje je izašla, i vremenom, ovo bi bila jedna

kraj sasvim majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama.

majušnih crnih derana u malim vretenastim pirogama, istesanim iz stabla, kojima oni upravljaju veslajući bilo rukama, bilo širokim pljosnatim lopaticama.

Počeše pevati neku englesku pesmu, bilo kakvu, sasvim glupu, ali od njih samih savršeno ritmično razrađenu; sa bezbroj upadanja, sinkopa, dopevanja, ponavljanja, u

Munje su osvetljavale, ljubičasto i električno plavo, savršeno mirnu pučinu šibanu strašnom kišom. Bilo je zanimljivo gledati jednu tako bučnu oluju nad nepomičnim morem. Oko jedan po ponoći pojaviše se opet zvezde.

Uzmite da nikakvog stvarnog razloga za to vraćanje evropejstvu nije bilo. Svoju ženu i svoju decu ja nisam posmatrao kao suprotnost crnima; razlika u boji može vam izgledati tako obična da je

moj duh, ili je to neprotiv atavističko buđenje novih elementarnih sila rase, dodavanje novih sila koje nište sve što je bilo možda samo mimetističko u meni!?“ Povodom mimetizma Vuije je i ovo ispričao.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

smrt! GLAVAŠ: Mene?... A znaš li mene ti?... ISAK: Sa Mula-pašom na Malajnici — Davno je bilo, al’ sam slušao Moćnoga glasa strašnu grmljavu; — I danas opet glas ti poznadoh...

Ima vremena!... RADAK: Pa evo, babo, Keruše gradske otkad čekaju Da paša lipše... Pa će lipsati, Makar to bilo i dogodine!... STANA: Bezobrazniče!... Hajdemo, Spaso, Da za videla konak nađemo!

Pa šta je bilo?... O, muselime, Bez oružja je narod ostao! Badava snage tvrdi mišići! Badava srce Obilićevo! Uzalud stida trazi

Ne dam je paši, ču li, Turčine!... ISAK (Ćerimu): Dobro bi bilo da pribeležiš! Jer tupa pamet mozga labavog Jedva će petu za dan tubiti, A za dva dana... ode uvetar!...

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

Lešjaninov naslon bio je upravo Deligrad, ali između Deligrada i Lešjaninovih položaja nije bilo nikakvoga udobnog direktnog puta i baš su sad određeni čitavi bataljoni da preseku put kroz Lukovicu planinu, koja se u

Dok se štab spremao uzruja se i deligradska vojska i zamalo, pa je sve bilo na nogama i pod oružjem. Osam bataljona siđoše u dugim redovima sa svojih logorišta sa visova oko šančeva, postrojiše

komandanti sa svojim odeljenjima budu jako na oprezu i da što češće javljaju sve što se na njinoj strani bude dešavalo. Bilo je daleko iza ponoći, kad u srpskom štabu nastupi mir, umorne štablije raziđoše se po sobama, lampe ce pogasiše, i

Kukavni deda Stojan izgledao je preko svake mere skrušen i očajan. Da je bilo kakvoga umetnika da prepočne ovoga očajnoga starca, to bi bila prava slika velikoga mučenika.

Izgledalo je kao da će ovaj samorani, nemoćni starac skoro pomeriti pameću, toliko je bilo njegovo očajanje. Odvedem ga u mehanu i jedva ga nagnam da se malo založi zalogajem hleba i okrepi čašom šljivovice.

lanca videle su se sabijene kolone, gde su prilegle zemlji i zaklonile se za kakav šumarak ili zabrdak, kojih je bilo dosta po bojnome polju.

je ovo borba, puščani pukot učini mu se kao lavež hiljadama zlih pasa koji s neopisanom pakošću laju jedan na drugog. Bilo je posle 6 časova u veče, kad se puščana praska najedanput naglo preseče.

Kako sam sinoć poručio, to me je napolju čekao gotov osedlan konj. Za deset minuta krene se ceo štab. Bilo je još mračno.

Prolazeći kroz mostobran na levoj obali Morave, gde je bilo naše vojske, pukovnik Komarov mi reče: — Kakva grobna tišina ovde vlada!

Stignemo naskoro u Prćilovicu. Svratimo desno u neki razgrađeni šljivar. Tu đeneral i cela njegova pratnja sjašu s konja. Bilo je podobro hladno. Đeneral zapovedi da se naloži vatra.

Tu na drumu bilo je takođe dosta vojske i baterija, i tako isto i dale uz drum u pravcu Tešice. Komarov i toj vojsci zapovedi da se

Na sely, koje je sad bilo gomila razvalina, svuda su se opažali sveži tragovi pustošenja i pljačke. Tu dostignemo bataljon kneginje Natalije1) gde

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Na to meni srce: Dobro j’ meni tudi, Al’ bi vreme bilo Da promenim grudi. Združiće se sreća da me tamo prati, Odakle ću tebi Novu sreću slati.

jako, A ljubit’ me znalo Bar upolak tako; Što bi u radosti Sa mnom suze lilo, — Hej, koje bi moje Samo moje bilo. Tako ja mom srcu Zborim više puti. A ono zadršće, Snuždi se — pa ćuti.

HHVIII Oj, ljubavi, vidovita vilo, Il’ me varaš, il’ je tako bilo!.. — Čuj me lane, moje milo cveće, Jer mi drugi verovati neće.

HHHІІ Snivô sam te, a ti puna cveća, Među cvećem lekovita bilja, — Bilo stitka, ljubice i krina, Odoljena, čubra, devesilja.

A ja ovu pesmu izmislio nisam, Tu si bila i ti, a bio sam i sam, — Pa ako mi rečeš: je l’ njoj bilo milo, Živo ću ti kazat’ kako j’ njemu bilo.

nisam, Tu si bila i ti, a bio sam i sam, — Pa ako mi rečeš: je l’ njoj bilo milo, Živo ću ti kazat’ kako j’ njemu bilo. LXV Ne vidi me, ja je smatram, Bogu s’ moli, — Ne moli se kâ što uči Đak u školi.

A zlo došô, ako misliš Životarit’ gnjilo; — Kukavica ima dosta, — Nigde ih ne bilo! LXXI Pitaćeš me, moje čedô, Kad sam ove pesme pisô, — Prosuo ih jedan časak, Jedan trenut, jedna misô.

Ja i ne znam šta je bilo U trenutku tom — Tek osetim da je nešto Lakše srcu mom. LXXII Tija je ponoć sveta, Čuje se zvezda poj, — A

Ja im nisam pripovedô, Moje bole, moje jade, — A lice je moje bledo, Bledo bilo od vajkade. Ja pred njima nisam klekô, Nisam prsa svoja bio; Ja im nisam ništa rekô, Ja sam hladna stena bio.

Kao da mi nikad oko Nije sunca ni vidilo, — Kô da nikad pramaleća Mom životu nije bilo, Kô da nikad, nije sunce Sreću moju poljubilo.

XXVIII Blago onom, koji ume Da bez reči bol izrazi, Bilo skladom glasovirnim, Bilo vrule meki glasi; Il’ prevlakom preko strune Uzdisajne one sile, Il’ trepetom harfe

XXVIII Blago onom, koji ume Da bez reči bol izrazi, Bilo skladom glasovirnim, Bilo vrule meki glasi; Il’ prevlakom preko strune Uzdisajne one sile, Il’ trepetom harfe svete, Il’ jecanjem kitre mile.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Nacionalisti, idealisti, ubojice, fantasti, ljudi koji bi na mig starešine, ako zatreba, zaklali rođenoga oca. Bilo je tu bivših komita, koji su za vreme turskog režima štitili naš živalj ognjem i mačem od krvožednih turskih janičara i

Njihov pogled i sluh razvijen je kao u divljači. Bilo je Hrvata, Bosanaca, Vojvođana, koji su došli iz beloga sveta, da polože svesno život za svoju zemlju.

Moj školski drug... Ali šta da mu radim. Da mi je rođeni brat naišao saterao bih ga u red. Bilo mi ga je ipak žao, te mu priđem i zagrlim ga. On me poljubi... Obojici nam potekoše suze... Mrak je pao uveliko.

Ali je nešto visoko i naporno. — Hiljadu osam stotina metara — dodaje kapetan Radojčić. — Za nas je bilo, čini mi se, Mont Everest... Himalaji, vrag bi ga znao. — On se obrati Mišiću.

Ali žestina udara kao da malaksava. Na istoku je zarudela zora. Išli smo sad življe, da nas ne bi zahvatio dan. Bilo se malo razdanilo kad smo se zaustavili na jednoj padini.

a još dalje ravnica, nad kojom lebdi prašina. Trgao sam se. Pred nama grunu razorna granata. Ah, kad ne bi bilo te proklete artiljerije, ratovali bismo pevajući. — A kod artiljeraca je baš obrnuto.

Naravno. Utom izlete pred nas jedan ordonans, koji nam objasni gde je zaklon komandanta bataljona. Nije bilo daleko. Sjurismo se kod njega. Svetislav se malo pridiže i obrati se Mišiću: — Tresni mi malo ovaj jastuk.

Vojnici su dohvatili ašove da prodube rov. — Pa ovde, bre, sve sam kamen! — veli jedan. Tada mi je tek bilo jasno. Zemlja zdravica je ovde oko pola metra dubine, a dole je kamenita podloga.

„Bre, pa ovde pred tobom leži ceo streljački stroj. — Nanovo je sišao. — Slušaj, dobro bi bilo da uhvatimo nekog živog, da bismo znali koje se trupe nalaze pred nama. Nekog lakše ranjenog.

Naskoro ga izgubismo iz vida među mrtvim i ranjenim Bugarima. Bilo je prošlo odavno vreme otkad je trebalo da se vrati. Već sam se bio zabrinuo. Ali desetar mi reče: — Ne brinite.

Ni bog gospod ne može da ih razmrsi. One noći kada su udarili Bugari, naši su se pod borbom povlačili. Tu nije bilo jedinstva komande. U onom mraku, vojnici su bili prepušteni i tukli su se pojedinačno.

Baš na odseku moje čete nalazila su se ležišta one rovovske baterije čijeg su komandira Bugari izboli noževima... Bilo nam je nerazumljivo zašto su onda Bugari napustili bateriju, i odstupili za jedno šezdeset metara... Ne znam.

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

nekako grubo, skoro prezrivo isključena iz naših misli i osećanja, kao da je, pažnje dostojne pa i znatne, nikako nije ni bilo; kao da i sama zasenjujuća pojava Branka Radičevića, koliko začetak nečega bitno novoga, nije istovremeno, a bar u

i završni umetnički rezultat svega onoga što se kod nas u poeziji dešavalo čitavo jedno stoleće pre njega; kao da bi bilo moguće zamisliti Branka koji bi u staro karlovačko vino poezije iz vremena svoga đakovanja nasuo nepenta, pa odjednom

odakle je zapravo pošao, i sa kakvim književnim nasleđem i opterećenjem, i sa koliko potrebe, svesti i snage da ih se bilo delimično bilo sasvim oslobodi — pitanje je već manje jasno a odgovori na njega mnogo manje jednodušni, mnogo manje

pošao, i sa kakvim književnim nasleđem i opterećenjem, i sa koliko potrebe, svesti i snage da ih se bilo delimično bilo sasvim oslobodi — pitanje je već manje jasno a odgovori na njega mnogo manje jednodušni, mnogo manje pouzdani i mnogo manje

Antologije se međutim ne smeju obazirati na ovakve tekstove, ma kako inače oni bili poučni, zabavni, izuzetni ili bilo po čemu značajni.

A kakav li lep Geѕellѕchaft Bei Frau von — sinoć bi! Sve je bilo tu beіѕammen; Veče beše angenehm; Igralo se — ali ja ti Bijah verѕtіmmt pri tom svem.

ipak, i pored sve svoje amorfnosti, „rasutosti“ i nepouzdane povezanosti u labavim okvirima Mitropolije, to društvo je bilo srpska predstraža i osmatračnica u Evropi. Nije čudo ako je nosilo tragove, a i ožiljke, tih evropskih dodira.

Jednom rečju: velikih potresa u toj poeziji nije bilo. Vrlo je zanimljivo i poučno posmatrati evoluciju njenih rodoljubivih motiva: postepeno, oni su se izrodili.

Neposredno pred Brankovu pojavu, usred krupnih slovenskih maštanja, jasno je bilo da takvi pesnici, u procepu između svoga austrijskoga dinastijaštva i u njih doduše duboko usađene, ali nekako

nadahnuti istorijskim nacionalizmom u darovitom opevanju Kosova, od Orfelina do Milice Stojadinović Srpkinje — i bilo bi odista zanimljivo izbliza pogledati kako se kod srpskih pesnika, od Orfelina preko Njegoša do Milana Rakića,

U našoj književnosti nikada nije bilo toliko znalaca stranih jezika kao u ovo doba: nikada pentaglotija nije u nas cvetala tako raskošno kao tada.

Nagonom stvaralaca (a bilo je i drugih uzroka), osetili su nesmisao ovakvih paralelizama. Preredak je odista slučaj da bi neko — reč je naravno o

Jakšić, Đura - JELISAVETA

“ Jest, ja sam nesreća! Rođena mi je majka nesreća! Dojilja mi je bila nesreća! I ono mleko što sam sisala Bilo je kletva, otrov, nesreća! Svaki mi časak beše nesreća! A najmučniji, najnesrećniji, U kome ove gore ugledah!...

budi bog s nama... Radoša on da progoni!... (Vuksan odlazi.) RADOŠ: E sram te bilo, seda starosti! Kad te ovako ludo derište Ovako grozno može mučiti. Da me progoni?... Da me mušketa?...

— A zatim Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira, Staniša i drugi. RADOŠ (podstičući vatru): Dokle je bilo krvi u srcu Nije mi trebô oganj i plam, A sad?

RADOŠ (pipkajući pregleda ranu): Dušman je bio — zlikovac! Srce je gađô — Ma nije, dete, bilo suđeno Da tako mlađan život izgubiš, — Evo ti listak od žilovlaka, Perući ranu vodom smlačenom Njega ćeš triput

PRVI SERDAR: Davno je bilo to. DRUGI SERDAR: Davno! TREĆI SERDAR: I sad se sećam — ali jedvice. — ČETVRTI SERDAR: Kô što se veče seća zorice.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Nego, ja ću baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest — ne branim ni ja; ne odredi li — nije ništa ni bilo! Je li tako, braćo? — Tako je, kneže. Samo 'ajde po redu, pa se ne boj!

Često je kupljeno od naroda oružje, ali se Relji nikad zaptije ne svratiše ni na kavu. Nešto im je bilo kao zazor. Svagdje je bio priznat i prizvat.

Samo su se one krupne prikazne riječi duboko upile u dušu njegovu i živjele s njim i on s njima. Prelako ga je bilo uvrijediti. Trebalo je samo nešto reći o njegovoj potrebi i siromaštini. — Siroma', vukarni Relja!

car brez carevine! — uzviknuo bi očajno, zadrhtao bi i samo bi tada grčevito zajecao da ga je žalost bilo pogledati.

— Relja, Relja, ne priliči ti ovo ruvo više! — govorio je sam sebi i brzo ga je svlačio. Nešto svoga blaga što je bilo u svijetu, na maslu i na izvoru prignao je kući, da zametne i rasplodi, ali mu se nije dalo.

zabasali smo! Pomete nas mećava... Ispred Nakomičića kuća, čije je od vajkada bilo da slasavaju zalutale putnike i namjernike što u zimu prelaze preko Zmijanja, liznu širok i visok plamen zapaljene slame

Žao je to, prežao bilo pokojnom Miji, ama, šta je mogô! Spa'ija i sud tražili su da se preseli, jer nije imô čeljadi da obrađuju ziratnu

Šta'š:: drvo na drvo — čojek na čojeka. Tako je uvijek bilo. Ne mereš ni ti, kô velim, svađe prispjeti, pa ja kô mlim: sevap je da narodu prikažem kad je koji svetac, da ne

Ne ide, djeco, pa et'!... Neko veli: ovo — ono... turski sud!... Mrijeti valja — nije ni za turskog zemana bilo prave, ama... Nemojte, moja rođena djeco! Nasul'te se 'vođe pred ljud'ma, pa se poljub'te kô braća... kô pravi Srbovi.

— Počuj-de, momčiću! Otišô ja jednog dana u nuriju da vjenčam jednu seljačku Đurđiju. To je bilo za sultanovog nadžaka. Ona moja Đurđijetina ostala sama kod kuće. Vraćô sam se pokasno iz sela.

E, 'ajdede, kad ste navalili. Onako od istine, što je za družine. To vam je bilo nekako prve li, druge li — ne znam sad pravo — neđelje... Biće baš prve neđelje iza ukopacije. Krajišnici se vraćaju...

— Sama prva kap! De-de, dalje pričaj. — E, ljudi moji, nit je ta'kije' nišandžijâ kad bilo, a kakav je zeman nastô teško da i' i bude, — dočeka neko iz mraka.

Bojić, Milutin - PESME

Možda izvor zala?'' I on steže čelo, slike da ubrza. Ljubav!... Ljubav. Ljubav. I tada se seti. Ah, da, to je. bilo još u one dane Kad detinjsko srce traži oganj sveti I hoće plodove nigde neubrane.

Kad s bogova se budu venci sprali, Ostaće, kao san na tiče milo, Zvuk tvoga mladog srca što je bilo Po svojoj volji i po svojoj vlasti.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

I to možda vrlo važno? VIĆA: I ja bih rekao. JEROTIJE: To bi moralo biti štogod vrlo važno, jer ako bi bilo da tebe, gospodine Vićo, otpuštaju iz službe zbog onoga što si udesio da se u akta podmetne lažan testament, to ne bi

MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež... ANĐA: Ju, pomeri se, dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se... MARICA: promenilo se samo mesto i ništa više.

ANĐA: Apotekarski pomoćnik? Zato njegovo pismo miriše na promincle! MARICA: Baš si pogodila! ANĐA: Svejedno, na šta bilo, tek miriše. Pa dobro, kćeri, jesi li razmislila ozbiljno: šta je jedan apotekarski pomoćnik, od čega ćete da živite?

VIĆA: A kako bi bilo, gospodine kapetane, da još sad odmah pošaljemo poverenika Aleksu da malo procunja po varoši? JEROTIJE: Ne verujem da

ALEKSA: Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti više, al' više od šest nije bilo.

ALEKSA: Probudim se ja jutros rano. Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti više, al' više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak.

Pokvaren mi sat, pa ne znam koliko je bilo, al' biće da je bilo pet, pola šest. Može biti više, al' više od šest nije bilo. Probudim se tako i osetim nešto kao da mi ne valja stomak.

Pušćaj! JOSA (odlazi). II MILISAV, ŽIKA MILISAV (koji je otvorio fascikulu, dreši je polako). Mora da je bilo ovogodišnje vino? ŽIKA: Zašto ovogodišnje? MILISAV: Pa eto, već drugu si testiju vode ispio od jutros.

ŽIKA: Zašto ovogodišnje? MILISAV: Pa eto, već drugu si testiju vode ispio od jutros. ŽIKA: Nije, dobro je vino bilo, nego mnogo, mnogo, brate. III MILADIN, PREĐAŠNjI MILADIN (ulazi, ponizno gužvajući šubaru u ruci).

Još kako! Sedao sam ja i na plavi plajvaz, ali mi je podmetnuo sekretar, pa mi je bilo milo, iako me svrbilo deset i više dana. TASA: Pa ne marim ja, kad se ti našališ sa mnom, gospodin-Žiko!

MILISAV: A tek da si ga video jutros. ŽIKA: Kad jutros? MILISAV: Pa kad smo napali Evropu. ŽIKA: E? A kako je bilo, boga ti? I ne pričaš mi. MILISAV: Kako?

Je l' tako, gospodin-Žiko? ŽIKA: Pa liči pomalo. KAPETAN (Boki): Sram te bilo, i ti si mi revolucionar! Dvanaest marama za nos, peškiri, gaće. Kamo ti puške, bombe, a ne „četiri para gaća”!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

Staroj Raškoj (pojas duž većeg dela sadašnje granice između Srbije i Crne Gore), a u prošlosti je bilo i drugih etničkih grupa koje su govorile tim jezikom, a nisu imale ni srpsko ni hrvatsko opredeljenje.

Ona je ustvari tadašnje grčko uncijalno pismo dopunjeno sa četrnaest posebnih slova za slovenske glasove kojih nije bilo u grčkom.

Pozajmljenica je u tom jeziku bilo vrlo malo. Prevodioci i autori, očigledno poštujući ideal čistote jezika, po pravilu nisu preuzimali grčke reči nego

U privrednom domenu bilo je, osim grčkih reči, i dosta romanskih, naročito među nazivima mera i monetarnih jedinica.

čiji je internacionalni karakter vidljiv i u terminologiji, i poljoprivrede, u kojoj osim domaćih gotovo i nije bilo drugih reči. U rudarstvu, kojim su se u ono vreme bavili naseljeni Nemci, tzv. Sasi, preovlađivali su nemački izrazi.

Sve do 15. veka jedini društveni sloj sa širim obrazovanjem bilo je sveštenstvo. U njegovim rukama nalazila se ne samo religijska književnost nego i erudicija, Članovi klera su se u

U stvari, turska vladavina je konzervirala srednjovekovno stanje. Ukoliko je i bilo promena, one su išle u korist crkvenog jezika, što odgovara prilikama u srpskom društvu.

jedne strane, prilikom adaptacije ruskih tekstova za srpske potrebe ostajale su neizmenjene mnoge ruske reči kojih nije bilo u crkvenoslovenskom.

Orfelin proklamativno je uveo u srpski književni jezik mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči.

Umesto gramatičkih pravila carovala je proizvoljnost; subjektivnom nahođenju autora bilo je prepušteno da izabere srpski, crkvenoslovenski ili ruski oblik.

Protivljenje konzervativaca bilo je za mlade samo razlog više da se oduševe prkosnim novatorom Karadžićem. Uticaj sveštenstva u srpskom društvu i dalje

ih je u eksperimente, ne samo literarne već i jezičke, dok su drugi negovali sažet, precizan izraz u kojem je sve bilo funkcionalno i ništa izlišno. U jugoslovenskoj državi, stvorenoj 1918.

Jakšić, Đura - PESME

Po golemom svetu mlađan se potucam — Što gromovnik nisam, da na sudbu pucam?... Sve što mi je bilo nedrago i drago, Ostavljat sam morô ravno, podjednako! Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta!

O, duše! O, mila seni! O, majko moja! O, blago meni! Mnogo je dana, mnogo godina, Mnogo je gorkih bilo istina; Mnogo mi puta drhtaše grudi, Mnogo mi srca cepaše ljudi; Mnogo sam kajô, mnogo grešio I hladnom smrću sebe

Nastasijević, Momčilo - PESME

3 Mru, toplinom lape vali lagani. U srcu svih mrenja sve dublje otkucava bilo. I toplo nekud pojeći pomjani, tugom u bezdan neznanoj otvara se strani.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

I s bratom na rukama, bilo tamo kod matere u kujni, bilo ispred kuće, i zabavljajući ga, tako čeka oca da iz čaršije dođe na ručak.

I s bratom na rukama, bilo tamo kod matere u kujni, bilo ispred kuće, i zabavljajući ga, tako čeka oca da iz čaršije dođe na ručak. I posle bi i otac dolazio.

Ali babe, koja ga je sigurno čula kad je došao i čula kako viče, još ne bi bilo. U poslu, tamo po bašti je ostajala.

Suprotni, komšijski zid nije se video od silnog drveća koje je bilo veliko, staro, razgranato. A odmah ispred same kuće, gde je bio trem, ploče, česma, šimširi, bile su loze čardaklije

Naročito kada bi duboko u noći gore, na čardaku, bilo osvetljeno, video bi se, raspoznavao, i putnici, kiridžije, tešeći sebe što su u noć ipak na vreme došli, govorili bi:

Sve što nije moglo odmah da se troši. Čak i sam je Mladen za to već slušao da je u njemu bilo i para što ih je zakopala baba.

Spolja, sve što je bilo vezano za kuću, za ime, bilo je isto kao i pre. Grobovi uvek su kao pre bili čisti i sa zapaljenim kandilom, u crkvi

Spolja, sve što je bilo vezano za kuću, za ime, bilo je isto kao i pre. Grobovi uvek su kao pre bili čisti i sa zapaljenim kandilom, u crkvi jednako je gorelo ono zlatno

Sve je bilo drukčije. Poznavalo se to po čašama vinskim, u kojima je, istina, bilo najbolje vino, ali nikad ne napunjene do vrha, da

Sve je bilo drukčije. Poznavalo se to po čašama vinskim, u kojima je, istina, bilo najbolje vino, ali nikad ne napunjene do vrha, da se preliva, već čiste, sa po dva prsta koliko treba prazne; po čistom

A to je bilo što je ona, baba, bila ta koja je nju zapazila i od svih sestara, baš nju, najmlađu i poslednju, kazala ocu Mladenovom da

I zato, ne samo da joj štogod nije bilo pravo, ovde, nego bila sva srećna. Ništa je ne brinulo, ne jedilo, još manje da u tome što mora za svašta babu da pita,

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

(»uzimaju ga kao predohranu«) kad se pojavi čuma (SEZ, 19, 234), ili kolera (SEZ, 14, 239), ili uopšte koja bilo epidemija (S. Troj., Vatra, 83). U tom čaju decu mažu uvek pred spavanje b. l. (SEZ, 19, 20). Naročitu moć ima b. l.

(іb., 179 id): to se danas smatra kao šala, ali je prvobitno bilo možda lustracija posle trodnevnog boravljenja u sredini duša predaka, koje o svadbi nevidljivo uzimaju učešća u svim

»Vratič« označava biljku koja magičnim načinom vraća nešto na staro stanje, koje je tuđim vradžbinama bilo poremećeno. Otuda je razumljivo da ovim imenom naš narod može označavati različite biljke. — V. Mitsko bilje. V.

, ѕіve femіnae, ѕіve mareѕ ‹= bilo da su žene ili muškarci›, da prime žrtvu i ostave bolesnika na miru (SEZ, 13, 294 id.

vino, voda, so, cveće), da bi se odobrovoljili i sa njima načinio savez, ali u isto vreme, kao da ničega nije ni bilo, oni se magičnim načinom teraju (jer se od potkovice, i od metala uopšte, a naročito gvožđa, plaše demoni: otuda, na

Kroz njega provlače nedonoščad, kad ne mogu da napreduju (SE3, 13, 283). Mrtvački sanduk pravi se od kakvih bilo dasaka, ali krst mora biti od g. ili graničevog sirovog drveta (TRĐ, KNR, 34). GORUŠICA Senf (ѕіnapіѕ arvenѕіѕ).

pre Male Maše (ZNŽOJS, 19, 199). U Slavoniji ne jede niko j. pre Ivanjdana (naročito ne trudne žene, »da im dete ne bi bilo zeleno«), a toga dana okuse ih, i to našte srce (іb., 74). — Na dan Usekovanja (29. avgusta) ne sme se jesti crvena j.

postao je verovatno i propis da, kad se detetu prvi put oblači košuljica, treba kroz nju propustiti j. (»da bi dete bilo rumeno«, ZNŽOJS, 7, 186). J. se upotrebljuje i u divinaciji, naročito ljubavnoj.

KESTEN Kaѕtanіe (caѕtanea veѕca). Kesten (pitomi). O Badnjem danu, u kući u kojoj je neko umro ili u kojoj je bilo svadbe, ne daju deci-pohođanima kolače nego k. (SEZ, 40, 1927, 81). KIM Kümmel (carum carvі). Kim, kimlin, kumin.

(pri čemu se ne sme zaboraviti da je, u Istočnoj Evropi, seme od k. bilo poznat narkotikum i Rauѕchmittel ‹= opojno sredstvo›, kao i vino, Schrader, o. s.).

brašna (obed na žrtva, Karadžić, 2, 1900, 151). U okolini Đevđelije o Badnjem večeru, u kući u kojoj je neko umro ili bilo svadbe, ne daju deci pohođanima kolače, nego k. (SEZ, 40, 81).

Kod Indijaca l. je takođe smatran za kultno čist. I kod Grka za kultne radnje često je bilo propisivano odelo od l. Na starom Orijentu pisari, prema kojima se osećao izvestan božanski respekt i koji su stajali

Ćipiko, Ivo - Pauci

Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi. A nekako dosada bio je teške sreće. Prvi put, bilo mu je tada dvanaestak godina, dovede mu otac prćijašicu u kuću i leže ga s njome.

Pa, rekavši , tragom svojih stopa povrati se kući. Sjutradan, kad je Rade povirio na kućna vrata, bilo je vedro, a kad je odanilo, pokaza se sunce, ali ne može da savlada debele smetove snijega, već nemoćno se odbljeskuje

Sada, kada je Niko u kući, bilo bi ludo pustiti ovako lijepu zgodu. Nagovara sina Radu da mu spomene kako bi od časa na čas mogao umrijeti, pa bi

Nagovara sina Radu da mu spomene kako bi od časa na čas mogao umrijeti, pa bi dobro bilo da se zna komu će svoje imanje oporučiti.

A jedne noći premišlja: što bi od jedinca Rade bilo po njegovoj smrti? U brata četvoro je djece, ljuti kao vukovi, a razulareni. Što bi od Rade bilo?

U brata četvoro je djece, ljuti kao vukovi, a razulareni. Što bi od Rade bilo? Varali bi ga na svaki način, a ko bi mogao oteti se štetama što bi ih činili u polju, na livadi i svugdje?

I nikada ne bi mira bilo. ... Jednoga vedroga zimnjega dana, kad ni suncu led ne popušta, Nikina se bolest pogorša, rekao bi: sada će umrijeti.

Premišljajući o Nikinu djelu, misli: „Ne bi bilo dobro da cio zapane Iliju; Ilija bi s time ojačao, a Petar je zadužen do grla, sve imanje ne bi mu za dug zaleglo, a i

je prćijašica, pa je njegov otac, Ilija, dogovorno sa njenim ocem, doveo svome Radi, kad mu je tek dvanaestak godina bilo, i legao ga s njome, bojeći se da je ne bi ko drugi prije njega odveo.

Prve noći Rade je se nije dodirnuo; stidljiv, odmicaše se od nje. Poslije, oslobodivši se očevom šalom, u kojoj je bilo i zbilje, za dugih zimnjih noći, kupio se oko nje, milovao je, ali nije imao snage da je savlada, i curi se činjaše da

dvoje, što u selu ne javljaše se jedno drugome, osjetiše se u mi slima blizu, kao da među njima dosada nije ništa drugo bilo do sklada i ljubavi. Rade pogleda u sunce. —Idem, Mašo! —Zbogom, Rad!

Jednako um me k tebi nosi!... Htjedoh ići kući, ženi, znaš... Ali, eto, što bih tajio, potražih tebe... I nađoh te. —Bilo sa srećom! ... A što ću ti ja?

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

ask.rs. 2009. DOROTEJ Dimitrije Svega se sećam, naročito našeg prvog susreta. Sve je onda bilo tako neobično: i taj dan, i on, i Mrtvaja vir.

Dolazio sam tu mnogo puta i ranije i docnije, ali mi se nikada voda nije učinila tako bistrom i toplom kao toga dana. Bilo je sparno već pre podne i izgledalo je da će po podne padati kiša.

Govorio je da sam kopiljan (što je bilo tačno) i da su me našli kraj raskršća u gluvo doba noći (što je bilo preterano: našli su me kraj vrata manastira

Govorio je da sam kopiljan (što je bilo tačno) i da su me našli kraj raskršća u gluvo doba noći (što je bilo preterano: našli su me kraj vrata manastira Sopoćani, pred zoru, uvijenog u komad težinovog platna).

Nikada to nije rekao preda mnom, pa nisam imao prilike da mu se suprotstavim, a i bilo bi uzaludno, izmislio bi nešto drugo.

Očni kapci su klizili gore-dole preko zakrvavljenih očiju. Sad mi se čini, da bi to on sve izdržao da nije bilo one potrebe koju čovek ne može da odloži.

Uzdisao je i othukivao, kao da iz sebe tera teskobu. Ljubimca nije bilo. Kada je žega malo popustila, uzjahao je magare i odmileo prema Kuli. Pratio sam ga pogledom sve vreme.

Jelena Bilo je mučno. Iguman je sedeo skrušeno i utučeno na postelji kraj Lauša i pravdao se. Ovaj čestiti starčić ispeo se gore, k

Tako: savlada. Dodade da je došao u zadnjem trenutku. Da je zakasnio samo jedan dan, bilo bi već kasno. Lauš ga pogleda prekorno, pa ipak daleko popustljivije nego što ga je maločas gledao i upita ga kad će

Čovek je u takvoj noći morao ispoljiti radost. No ono što se tu događalo bilo je preterivanje bez mere i konca. Starac i grbo su kliktali kao kakve uspaljene ženetine.

Starac i grbo su kliktali kao kakve uspaljene ženetine. Ne znam šta im je bilo toliko smešno. Dimitrije je skakutao i kreštao svojim piskavim glasom.

reći tek tako ovom mušičavom starom jarcu koji mi je već dozlogrdio, oprosti mi, Bože, da je vlastelin siromašniji od bilo kojeg sebra jer mu nije od prirode dato da uživa u svom svekolikom bogatstvu.

Ilić, Vojislav J. - PESME

) 75 (TO JE BILO - SEĆAŠ LI SE?) 76 (VEČE JE ODAVNO PROŠLO... ) 78 SUMNjA 79 MOJIM PRIJATELjIMA 81 (ZBOGOM!... NIKADA MOŽDA NEĆU) 83 FANTA

blizu starog zida, Gde burjan raste; i predeo pust Pred mutnim okom gubi se iz vida, Sanjivi bršljan nikao je gust. Bilo je veče. Po nebeskom visu Kandila bleda sipala su zrak, I budni popac pevao je blizu, Kroz tiho veče i duboki mrak.

1886. (TO JE BILO - SEĆAŠ LI SE?) To je bilo - sećaš li se? - pre milijun možda leta. Kad još nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta.

1886. (TO JE BILO - SEĆAŠ LI SE?) To je bilo - sećaš li se? - pre milijun možda leta. Kad još nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta.

1886. (TO JE BILO - SEĆAŠ LI SE?) To je bilo - sećaš li se? - pre milijun možda leta. Kad još nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta. Ja sam bio sam gospodar od zverinja i od tica, Ti si bila, milje moje, moja lepa nevestica.

Ah, ja sam grešio gorko. Sve što je nekada bilo Meni se učini tada kô mračan, groban san I ljubav, i mržnja moja... Kô drevni raskošnih što je, I ja sam rasipô ludo

Sećam se jednoga dana, - opet je pri čaši bilo, I tu se prilično jelo, al' mnogo više pilo Svaki je zborio glasno o stvari kojom se bavi, Dok se od svega toga ne

U meni je neko depeširô drugu I na smrtni slučaj izjavio tugu. Bilo nas je dosta - duša mi se trese! Te činovnik tako pobrka adrese.

Kad se toga setim, ja se samo ježim, Iz koverte svoje dođe mi da bežim. Šta je posle bilo? Odmah ću vam kasti: Vinovnik se nije sakrio od vlasti, Mene su u košar premestili, znate, A njega kaznili s četvrtinom

A kad se kretoše dalje, Uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima! Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno, Iponiku bi bilo svetlije i lakše tada; Al' on je pružao ruke na sinje, daleko more, Lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.

Po kakav propali plemić, Il' bekrija svirač, sa špadom i gitarom, Društvo je njegovo bilo. Jer on je voleo pesme, A njih je skitnica svirač pevao s ljubavnim žarom Bijući u gitaru.

Sunce se gasilo jasno, Kada se Silvije jednom od kuće podiže kasno. Veče je proletnje bilo. Pod nebom crne se ždrali, O puste obale reke lome se rumeni vali, I magla uvija râvni...

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

- Kuda? - Do kolevke astronomije. - Gde stoji ona? - Vremenski i prostorno daleko od nas. Bilo je, u stvari, više takvih kolevki; jedna, možda najstarija, stajala je u Kini, druga, u Iidiji, treća, u Americi,

„Sve je onde bilo kao stvoreno za ugodno posmatranje nebeskih pojava: ravno tlo, proziran vazduh, vedro nebo, i zbog male geografske

To je Stari Vavilon! Herodot priča da je kroz taj zid vodilo sto bakarnih kapija, noviji asirolozi misle da ih je bilo samo osam. Neću da se uplećem u tu raspru istoričara, jer za nas je dovoljna samo još kapija da u grad uđemo.

Posle nekoliko nedelja, kada ih je bilo dovoljno na okupu, one su ispečene na vatri, pa kad su se ohladile, one su odnesene i složene u svoje stovarište,

Niko više nije vodio računa o spisima zatrpanim pod ruševinama gradskim. A i čemu? Nije bilo više čoveka koji bi bio u stanju da te spise pročita i razume.

Može se lako zamisliti koliki su uticaj imali oni time na sve državne poslove. Čitajući iz zvezda ono što im je bilo po ćudi, oni su bili stvarni gospodari države, a deleći budućnost drugima, oni su osiguravali sebi ugodnu sadašnjicu.

Oni posumnjaše da sam načinio kakvo lepo poznanstvo; što, u ostalom, u ovoj varoši lepotica ne bi bilo nikakvo čudo. Počeše da me zadirkuju, a kad ja, sa lukavo izračunatom namerom, stadoh zamuckivati, oni se međusobno

Kada sam davno je to bilo - prvi put zaplovio morem i kada mi je kršovita obala strimonskog zaliva iščezla iz vidika, upalo mi je odmah u oči

Budi, dakle, miran, dražajši, mi stojimo na čvrstom tlu. Samo kad ne bi bilo tako vrelo!“ Oba čoveka ustaše sa svog sedišta, pa se uputiše preko travnjaka, obasjanog mesečinom, u kuću.

Zato proučavam brodogradnje starih Grka. Sa najlepšom lađom klasičnog doba starog veka, mi ćemo na put. Bilo je to, ako se ne varam, u rano proleće 219 godine pre Hrista.

Valjda je samo tle Egipta bilo pogodnije za takav razvitak. Ono je, zaista, već od pamtiveka bilo određeno da postane kolevkom geometrije.

Valjda je samo tle Egipta bilo pogodnije za takav razvitak. Ono je, zaista, već od pamtiveka bilo određeno da postane kolevkom geometrije.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

To samo potvrđuje činjenicu da su se, baveći se školstvom i interesima dece, autori okretali književnosti za decu, bilo da su prevodili strane tekstove, pisali udžbenike, ili sastavljali antologije/zbornike kao vrstu dečje lektire, a to je

POPOVIĆ (ČIKA MITA) Ognjevito sunce Veselo je sjalo Kraj pelena cveće Mirom mirisalo; Zeleno je bilo U gorama granje, Orilo se slavno Slavujsko pevanje Laki povetarac Kup'o se u vodi – Proleće je bilo, Kad se majka

Zeleno je bilo U gorama granje, Orilo se slavno Slavujsko pevanje Laki povetarac Kup'o se u vodi – Proleće je bilo, Kad se majka rodi.

Stanković, Borisav - TAŠANA

HADžI RISTA »Radiš«. I opet da radiš, a ne samo da gledaš, već da radiš. Sve da je kao što je i bilo. (Pokazuje iza sebe u okrug). I bašta, i šedrvan, i drveće, i avlija, i cela kuća. Ti bar znaš kakav ja imam amanet.

Više za sebe): Ne znaš ti, čedo! Svet, on, taj svet, za drugo ništa i ne zna, već samo zna i pamti ono što je nekad bilo: kako je deda, kaluđer, bio naš komšija, pa s tobom odrastao, posle te tražio, prosio, pa kako te tatko ne dade za

Oh! Ne znam ni ja. (Hvata se za čelo.) MIRON (prilazi joj uplašeno): Šta je, Tašana? Pa kad ti je toliko teško bilo, što nisi kazala, i onda bih ja odmah došao, odmah, još prvi put? TAŠANA Oh, i ja, dedo, ne znam! Samo znam da...

MIRON (sasvim rešeno, čak zagrejano): Ako si doznala, a trebala si odavno za to da znaš, i onda bi ti bilo jasno zašto ti nikako ne dolazim. Nisam hteo zbog tebe, da ne bi svet počeo svašta govoriti...

Ali da sam znao da ti je ovoliko teško, mučno... Dakle, zato sve kaži! Nikako se ne boj mene! Jer ono što je nekada bilo, bilo je. I evo, možda će ti biti krivo, ali ja se ne kajem za to.

Dakle, zato sve kaži! Nikako se ne boj mene! Jer ono što je nekada bilo, bilo je. I evo, možda će ti biti krivo, ali ja se ne kajem za to.

I evo, možda će ti biti krivo, ali ja se ne kajem za to. Čak i srećan sam, što je tako bilo, što te nisu dali za mene, te sam zbog toga otišao u svet, i postao ovo što sam sada: vaš sveštenik, vaš deda kaluđer,

Tamo, kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga nikad nije ni bilo; dok ovamo, u kući, on je jednako tu.

Ne za mene već za njega. I ako, ne žalim! Ne žalim što me je ljubio. Jer da njega nije bilo, šta bi sada bilo od mene? Bila bi seljanka.

Ne za mene već za njega. I ako, ne žalim! Ne žalim što me je ljubio. Jer da njega nije bilo, šta bi sada bilo od mene? Bila bi seljanka.

I vidiš, kako su od tada svi veseli, razdragani, kao da nikad ovde nije bilo žalosti, pokojnika, crnine. Vidiš kako se svi utrkuju ko će te više razveseliti. E mislim se ja: »Znam ja vas.

Vidiš kako se svi utrkuju ko će te više razveseliti. E mislim se ja: »Znam ja vas. Da nije dede, Mirona, još bi ovde bilo kao u groblju.« A sada sve drukčije. Eto, večeras će hadži Rista doći sa svojima na sedenje i razgovor.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

Siromah Kosta Zemljotres. Niti je u vreme njegove sahrane drvo bilo ovaj carski orah koji je sada; niti je velika grana baš njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je u nesrećnom

carski orah koji je sada; niti je velika grana baš njegovu grobu htela praviti prisenak; niti je u nesrećnom čovečuljku bilo ičega od zemljotresa. Nadimak taj je bio i ostao samo slučajna i sporedna stvar u životu majstor Kostinom.

Majstorica je sve nešto volela da kupi stvari od metala. Govorila je: to deca ne mogu razbiti. Ali je bilo jasno da uživa u onom nečem prodirućem što imaju predmeti metalni. Šor je virio kroz svih pet prozora.

Šor je virio kroz svih pet prozora. „Svuda joj se nešto cakli; trebala se Sandžakuša udati za klomfera.” Istina je bilo i to da su deca dosta galame i nestašluka izvodila. Nekako je nečega na pretek bilo u svakome od njih.

” Istina je bilo i to da su deca dosta galame i nestašluka izvodila. Nekako je nečega na pretek bilo u svakome od njih. Srećko jednom rukom vrti točak na bunaru. Rista, kad ga momci zadirkuju, nadgovori i nadmudri sve.

Odavno ja vama pretskazujem da će biti loma i zemljotresa.” Ako je nered na stolu za krojenje: „Je li zemljotresa bilo ovde?” Ako pijan čovek na ulici tetura i zapleće: „Ovaj misli da po zemljotresu gazi.

” Stari ljudi u palanci govorili su da je u Risti ded njegov, puškar. Majstor Kosti je to bilo iz raznih razloga neprijatno, on je to uvek odbijao. Ali je posle takvih razgovora ostajao namršten i u sebe povučen.

Zbilja je stigao akt kojim se traže podaci o Ristinu „predživotu”. Kažu da je u magistratu bilo smeja dok su pisali taj izveštaj: otac, šnajder, koji nije mogao služiti vojsku ni kao bolničar; majka, sluškinja;

Na kući majstor Kostinoj dve rode, ali bi prikladnije bilo da su dve vrane. Ristana leži u vodenoj bolesti i dići se neće.

Seka je rodila mrtvo dete, ne oseća se najbolje, muž njen piše da bi dobro bilo da je neko odvede do onog blata gde se nekad lečila. „Ko da je vodi!” — briznuo je u plač majstor Kosta.

mu stolicu i vodu i lek, ulazi da vidi mater, i onda odlazi na ostali domaći posao kao da nikad drukčije nije ni bilo. Jednoga dana stiže vest da je Rista pomilovan s tim da za četrnaest dana napusti mađarsku teritoriju.

Jednog dana je zamolio nekoga da mu napiše pismo za Seku, jer on ne vidi. Pismo je bilo krik očajanja: „Prodaću kuću, daću vam sav novac, dođi i prevedi me da tamo umrem.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Otkad je ovog našeg, kao što ga vidimo, sveta, pak dosad, i dokle god ljudi bude, bilo je, ima i biće moralista koji neprestano na ljude viču, psuju i prete, i s tripoda predstavljaju im njiove pogreške,

Toliko ste knjiga izdali, pa se ne stidite kazati da štogod ne znate. To bi po našem mneniju najbolje bilo taki spočetka pero ostaviti.« Vi ste vrlo strogi, gospodo moja.

Znadu koliko je familija veliki i mali i srednji bogova kod Grka i Rimljana bilo, a ne poznaju sredstva koja bi njiovo i njiovi bližnji blagopolučije podiglo i podranjavalo.

— Dobro bi bilo kad bi spisatelji, više učeći i čitajući, sebe za pisanje spravljali, nego l’ nemarljivo na druge oslanjali se; no kad se

Da bi so tim meni posao odlakšan bio, mislim da ne treba spominjati. No nesrećom takovog u tom predelu nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije da lažu palo proterani bili, i tako naša Roksanda morala je bez pohvale po

On naposledak tvrdo misli da ne bi bez polze bilo kad bi se ustanovilo da golobradi učenici od izdavanja svojih exercіtіa correcta prestanu, i da nijednom slobodno ne

Želiti bi međutim bilo da svaki sočinitelj, ili prevoditelj, ili podražatelj, ili makar pismokradec delo svoje barem pet godina u rukopisu drži,

Prvo svojstvo, koje se ranije mlogo od drugi ukazalo, bilo je nestaštvo. Ne samo u mestu gdi je on prebivao, nego 20 milja unaokolo pripovedali su ljudi o njemu kao o nekom čudu,

To je za Romana bilo med, i što je veći bio, to su njegova dela veća bila. Retko je njegova pomajka pitu ili zavijaču sakrila koju on ne bi

Retko je njegova pomajka pitu ili zavijaču sakrila koju on ne bi našao, ili sam, ili ako bi mu mlogo bilo, s decom pojeo. Mačka u kući nije nigda mirna bila, nit je dana prošlo kad je ne bi on s kerom zavadio.

svaka tri meseca daje ga meriti, i ako se iščisli da mu je sinovno krmče s nekoliko funti teže nego što je pređe bilo, sva familija veseljem toržestvuje.

muke trpiti da svoju ljubeznu jošt lepšu nego što je bila nađe, koja je više gotovo nego on trpila — to je za Romana bilo uveselenije koje dovoljno nije smestiti mogao.

Popa, Vasko - USPRAVNA ZEMLJA

me nema i nema vas Pojmite li Po duši ih po žiži slatkoj Po rogatom mesecu na čelu Po šarci u oku Ne bi li nas bilo Za cvetnim ključem postojanja Na dno mora pasje krvi Bez osvrtanja bezbudućni za mnom Možete li Na nož zemaljsko im i

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

N.“) glasila ovako: „Jednog jutra, sreo sam ga sumorna i brižna; čelo mu je bilo mutno, a oči — one oči kojima je on tako duboko ponirao u dušu čovekovu — bile su pune nekog čudnog izraza bola i

Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama.

Kod mene se, na primer, dugo i dugo nije bilo načisto sa godinom moga rođenja, te se najzad jedva uspelo utvrditi da sam se rodio 8. oktobra 1864. godine.

Razume se, izaći u život iz trezora Narodne banke i nositi na sebi potpis guvernera Narodne banke, lako mu je bilo održati se na dobrome kursu — tako bi otprilike završio svoje rezonovanje taj budući moj biograf.

Babica se za svoju pogrešku izvinjavala slabim osvetljenjem koje je prošle noći bilo u kući; ocu je neobično prijatno godila ova ispravka, a ja sam se u stvari ljutio na babicu što zabada svuda svoj nos

sam se u stvari ljutio na babicu što zabada svuda svoj nos te mije otkrila pravi pol, ubeđen da bi za mene mnogo bolje bilo da sam ostao žensko.

Inače je moje prvo detinjstvo bilo vrlo monotono. Ne sećam se ničega važnijeg iz toga doba, izuzimajući izvesnih sitnijih avantura.

pantalone i nešto neispeglanih brkova pod nosom, te očigledno predstavljao imenicu muškoga roda, ipak mi je stalo bilo do toga da kod mlade gospe razbijem potpuno eventualnu zabludu.

njenim ušima i ne zadivite se, radi čega se ceo ovaj razgovor i vodi, onda, razume se, ona će nastaviti: — Možda bi to bilo preterano — ja ne znam — ja nisam kompetentna. Ima ih, na primer, koji nalaze da je minđuša ostatak varvarstva...

Meni čak nije bilo dovoljno ni to da čekam hoće li gosti naići ili neće te da im se pohvalim novim cipelama, već bih seo pred kućna vrata,

No, razume se, to nije jedini moj podvig kojim sam zaradio batine. Bilo ih je još vrlo mnogo. Koliko sam puta, na primer, nove novcate očeve cipele vezao kanapom za ušicu, napunio vodom i

Razume se da mi je na to odgovorila mati, i papučom izjurila iz sobe, što meni nije bilo nikako jasno. A nije to jedini slučaj kod kojeg je moja radoznalost bila nagrađena batinama.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Ali, suzbijeni na jednoj, Nemci bi prodirali na drugoj strani i moralo se hitno odstupati. Bilo je to negde iza Palanke. Spuštala se mračna jesenja noć puna vlage.

Noć je skrivala izraze užasa na licu. — Poslužioci napred! — viknu vodnik Kosta „Turčin“. Srećom, korito nije bilo dublje od dva metra. Poslužioci poskakaše u rečicu. — Ispreži! — Otkači zadnjak! — Na rukama guraj! — Vraćaj nazad!

A ja, iako nisam pripadao ovoj bateriji, delio sam njenu sudbinu. Nisam imao kud. Stid me je bilo od ljudi da bežim, a i strah me da se uputim sam kroz noć, u kojoj svakoga momenta može planuti puška.

Pošto je put uzan, vozari su prvo ispregli konje. Potom su poslužioci rukama okretali vozove. Sve je bilo gotovo za pet minuta. Za to vreme komandir i ja prešli smo preko ograde i, idući njivom, došli na čelo baterije.

Onda sam bio u svojoj bateriji, sa svojim drugovima, sa poznatim vojnicima. Bilo je nešto nerazdvojno, neizbežno, što je možda i sudbinom opredeljeno. A sada, za ovu bateriju ne vezuje me ništa.

Neki su polazili ali kad bi videli da odstupanju nema kraja, ostajali su onako nezaštićeni nasred puta. Bilo je to jedne noći, bog bi sveti znao koga datuma, jer smo sasvim izgubili pojam o vremenu. Nečije oči su nas vodile.

Vodi u pešački rov! Ali ađutant kraljev mi u prolazu dobaci: — Skreći na koju bilo stranu, samo ne vodi tamo. Tada svi oni počeše govoriti Kralju kako je opasno ići ovako u grupi.

Govorio sam ja njima ranije: kako bi bilo da poručimo ove aeroplane, možda će nam trebati... A oni meni vele: „Veličanstvo... ne treba nam.

Kako za nas mlađe nije bilo zaklona, to smo ležali prikriveni u žbunju, strepeći da nas ne zaspu kuglice šrapnela. Oko podne, paljba artiljerijska

Proboj je vršen čas na jednom, čas na drugom delu fronta, a u našoj pozadini nije bilo nikakvih rezervi. Odstupali smo bez borbe sa jednog položaja na drugi.

Dosad ih je nosio neki kolektivni zanos. Dosad je još bilo neke nade. Ali sada, pred bolnim saznanjem da većina naroda ostaje, oduševljenje se gasilo, duh je malaksavao, nada

Stoka malaksala, i jedva kreće. Put je sve gori. Blato je negde do blizu osovina. Te noći nebo je bilo užareno od ogromnih vatri pozadi nas. Fabrika u Obilićevu gorela je. Stogovi sena, rastureni po poljima, plamsali su...

Petrović, Rastko - PESME

Pripev Umrećemo tiho i mirno Za ovu noć zlatnu, U sapogama srebrnim, U kaftanima: Za kejove pariske, Ili za ma šta bilo; Za jedan osmeh devojački Rado bih dao život svoj.

Tada i ono što bi već bilo Najužasnijim grcanjem i da se snilo, tražismo zacenjeni: O, bolno neko prapotopsko meso; Drhtanju našem kao da si

Sve što je bilo neće biti; sve što se planira, neće se ispuniti. Kraterska s Avale na Adriju. Palme, palme, kokosi, kokosi na celom

Možda se protivurečim! Mene bi bilo čak stid da se nikako ne protivurečim: i ova proza je jedna pesma. I veliki filozof naturalizma doneo je istinu o

Više svakako time ne bih bio lirik, ali bi to bilo najviše što bih mogao i dovoljno. I ti ljudi koji su svojim prisustvom uneli toliku pustolovinu u moj život!

Držiš li dakle još uvek da nema velikih govornika - tela? Negda se moj duh bunio protiv ideje večnog bivanja ma kog bilo dela čovečijeg života i ušteđevine, i protiv boga - voljne i presudne sile.

pozvao; Pisao prijatelju ipak da sam dušu đavolu prodao; Poručivao posmrtne liste, poslednji novac tu dao: I nikog nije bilo da dođe da me uteši; A moj lik bi sam se grčio, kad bih naredio mu da se smeši.

Molitva, da ne bi bilo stida ni psovke, Za puteve na suncu, za sunčanice, za plovke, Za lisice, za vukove, za jazavce. I za bol, i za bol!

Zarekoh se da neću izići do smrti iz ovog mraka, I bljuvah na sami spomen vreli pobedničkog zraka; O kako mi je bolno bilo u duši onih dana, Kada bih, i čelom, svaku stopu poznao svoga stana!

”Vremena su se promjenila, i više nije ko što je bilo. Ja sam bitinski čobanin, al znam da je s ovu stranu Amerika, i s onu Kina, Da jedni trče za ovcama i drugi za

Ovčari ne sviraju više frule kao nekada, Ovčari sviraju u svoje nesreće, I ništa vaše nije ko što je bilo, jer zašto bi i bilo: I ništa više ne odgovara onom što predstavlja.

ne sviraju više frule kao nekada, Ovčari sviraju u svoje nesreće, I ništa vaše nije ko što je bilo, jer zašto bi i bilo: I ništa više ne odgovara onom što predstavlja.

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

Toliko je o tome mislila da se jednoga dana otkinula od dna i s talasima krenula u visinu. Šta je s njom dalje bilo ni rak-samac ne zna da kaže, iako svake večeri izlazi na obalu. Koralna grana nestrpljivo odmahnu glavom.

otpliva za jatom riba, dobacujući Sedefnoj ruži kako je najpametnije da izbriše u sebi i samu pomisao na Gornji svet. Bilo je to poslednje što je Sedefna ruža bila u stanju da učini!

Ribica je sve ređe dolazila Sedefnoj ruži. Sedefna ruža ju je sve ređe zvala k sebi. Nije joj više bilo ni do Gornjega, ni do Donjega sveta. Ona je tražila i nalazila svet u sebi A zrno bisera raslo je i krupnjalo.

Ljeskalo se i zračilo kao nekakvo malo sunce. Sedefna ruža obavi ga svojim laticama, ljubomorno ga čuvajući od svih. Bilo je to njeno posebno malo čudo i nije želela da ga deli sa drugima, niti je više pomišljala na odlazak iz uvale.

Kako je sve blještalo sve treptalo blistavije i nežnije no što je riba zapamtila! Sedefnoj ruži stade dah. Ali, nije bilo vremena za divljenje Gornjem svetu: nečija ruka grubo ju je držala, čupala joj utrobu i raskidala pluća.

Iza sklopljenih očiju plovio im je sjaj bisernoga zrna. More je bilo daleko i tiho. Samo su se u uvalici stanovnici morskoga dna komešali pitajući se gde je Sedefna ruža, dok je u izlogu

A čemu i da pamte? Zar suncokreti ne postoje zato što postoji Sunce? — Bez sunca ne bi bilo ni suncokreta! — reče glavati poglavica zlatnog plemena, dok su se suncokreti, kao jedan, okretali ka istoku: sunce se

— Bez sunca ne bi bilo ni plavocveta, ni ivančica, ni belih rada, ni bulki! — pevala su uglas šarena livadska deca, odbijajući da slušaju

Više od svega mali suncokret voleo je noć! Glasovi livade utišavali su se u noći i šaputanje trava bilo je jedva čujno.

»Kada bi neko od njih bilo moje, možda bi mi sudbina bila drugačija!« — zažele Drvoseča novo lice, od svoje strašne želje kao trska u polju

S tugom se sećao čak i đavolova lica. Pomoći nije bilo. Smeh i poruge pratile su ga kao najverniji pas. Konačno, pomisli da je i smrt bolja od ovakvog života, pa odluči da

— Gle — reče — gde je bradavica? Gde su dlake? — Drvoseča još jednom pređe rukom preko lica, ali bradavice nije bilo, čak kao da mu se i nos smanjio. Deca koja su kraj njega prolazila gledala su ga u čudu. — Šta je to sa Smešnim Licem?

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Zar sam ja bre bija za ženu? (Gleda u Koštanu.) Ovo je, ovo bilo za mene... Ah, brate, ti mene oženi, zarobi i vrza, a tebe Gospod! (Zagleda sebe.) Zar ja s’g ovakav da sam?

Oh, toliko je ono toga bilo puno i željno da će mi mrtvome zemlja biti večito teška. De, kćeri, de još onu: »Nasred sela šarena česma, bistra voda«..

Šantić, Aleksa - PESME

Meni je bilo kô da pjesme ove Svaki stih posta pun behar u rosi, Pa trepti, sjaje, i meni po kosi Prosipa meke pahuljice nove...

EJ KONjICU Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo, Gdje je doba ono, gdje su dani oni Kad je srce puno rahatluka bilo?! Kao laki vjetar što oblake goni, Nosio si dugo svoga gospodara Jutrom i večerom kad se sunce kloni...

Svud sam brao đule i grozde behara, Mojoj sreći nigdje ravne bilo nije — Sve od Banje Luke pa čak do Mostara! Znaš li čase one?...

O, kako je onda puno sunca bilo!... A sad?... Svuda mutni oblaci i tame... Ej konjicu vjerni, ej ti moje krilo!... 1911.

Moja duša nije u taštini grezla, Nit' je bilo grubog crva da je načne. Ja sam išô visu gdeno beskonačne Podižu lepote svoja carska žezla.

Kako li me grli i celuje milo! Kô na daždi klasje, kô različak plavi, Ja dršćem uz njenog srca toplo bilo. Sve tako, kraj reke, greje me i krepi, A kad bela zora s pesmama se javi, Kući nosim punu pregršt zvezda lepi'.

Uzmi me, digni, i sa mnom odbrodi Negdje daleko, neznanoj slobodi, Gdje nigda nije ovih ljudi bilo! 1908. ČASOVI Ovdje nikog nema.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana, Stid je ne bi bilo da je kod sultana! Pa još kada šeće i plećima kreće... — Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!... Ja joj nazvah selam.

Snatreći obdan sam lutô Po ulicama svijem; U čudu svet me je gledô, Ja bejah tužan i nijem. Noću je bolje bilo, Sokaci pusti i samo Ja sâm sa svojom senkom Lutô sam tamo i amo.

duhova ostrvo lepo U mesečini je bilo. Tu se uz slatke zvuke Magleno kolo vilo. Vilo se tamo i amo. Dok svirka sve slađe zvoni; I mi minusmo dalje,

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

To bi bilo nemoguće ako pevač u svoje delo ne bi unosio svu svoju dušu, samoga sebe. Sva je stvar u tome što jedinka misli i oseća

pjesama od starine, no budući da je ona premjena tako silno udarila u narod, da su gotovo sve zaboravili što je bilo donde, pa samo odande počeli nanovo pripovijedati i pjevati.

Takvo selo činilo je potpunu suprotnost gradu i naročito posle čitlučenja koje je obuhvatilo sve seljake hrišćane bilo je jedinstveno u odnosu prema turskim feudalcima.

Ta država po narodnom pevaču nikad ne bi propala da nije bilo tako „suđeno“, i da nije bilo razbijača i izdajnika. Od toga narodni pevač ne odstupa.

Ta država po narodnom pevaču nikad ne bi propala da nije bilo tako „suđeno“, i da nije bilo razbijača i izdajnika. Od toga narodni pevač ne odstupa.

zvezda, zemljotresi, preterana suša ili kiša, bolest i zdravlje, bogatstvo i siromaštvo, dobro i zlo, sve je to za njih bilo delo božje volje. A ta vonja je najčešće bila zla.

svega toga, u pesmama o Dušanu nalaze se razni legendarni motivi (svakako, zato što su one nastale u vremenu koje je bilo vrlo daleko od Dušanovog) i neke njegove uglavnom negativne osobine: podložan je rđavim uticajima, okružen lošom

A kad je Momčilo u borbi pao, njegovi svi, koliko ih je bilo preteklo, predadoše oružje. I od te vojske ne beše begunca, nego svakolika ili izgibe ili u ropstvo pade.

Već su savremenici osetili značaj boja na Kosovu, i on je brzo postao predmet legende, čije je stvaranje bilo olakšano i dramatičnim pojedinostima samoga sukoba, podvigom Miloša Kobilića i pogibijom oba vladaoca“.

I šta je bilo potom? Blaženi se okonča sečenjem glave, a njegovi mili drugovi primiše smrt istim načinom pre njega, moleći mu se što su

To je bilo u punom skladu sa zahtevima završne faze borbe protiv Turaka. Ali pogledajmo redom sve uzroke poraza na Kosovu, jer u

Junačko držanje bilo je dug oca sinu i sina ocu. Otac je bio dužan da junačkom smrću proslavi sina, a sin da ratničkim podvizima opravda

Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE

POLjU GDE SE ČAVKE ČAVČE 72 ODAKLE SU DELIJE 74 BILA JEDNOM JEDNA KATA 75 OD SELA DO SELA PUTELjAK 76 U JEDNOM DANU 77 BILO JEDNO TUŽNO MORE 79 KAPETAN JE PITAO MORNARA 81 LEPTIRI SA LEPIM GLAVAMA 82 U ZASEDI IZA PETNAESTE 83 JEDNOG ZELENOG

s lica OVO JE PESMA O KRALjU Ovo je pesma o kralju Koji je voleo pralju U ono viteško doba Kad se volelo do groba Bilo je kod tog kralja Mnogo dobrih detalja Te zlatna dvorska halja Te kruna od koralja Al pralja nije princeza Ona srce

Mislili su da je zao Pošao je da im kaže Da ne može tako više Videše ga neke straže Opališe i ubiše Nikom nije bilo žao Mislili su da je zao GLAVA MI U TORBI KO DVE PTICE Ko grlice Gladne mi vilice Ko dva kosa Lete ispod

NEBO O MOĆNE SILE BACITE JEDNO PEČENO PILE Uto se javi Gavran sa grane NE DAJEM NIŠTA ZA GOTOVANE DOSTA JE BILO MUFTE DAVANjA PROŠLO JE VREME IZMOTAVANjA PLAVI KAKTUS I KLEKINjE Neprijatelj neprijatelju : Plavi kaktus i klekinje

Sadu Izgleda nisu posla čista Jedan je platan pustio bradu Kada je trebalo da olista Usled proleća u reci Savi Bilo je ovih dana loma Kečigi Mari se vrti u glavi 3aljubila se u jednog soma NA POLjU GDE SE ČAVKE ČAVČE Na polju gde se

bio dugačak Čovek u srcu čuva Jedan potajni zračak Da će i sam Biti negde daleko Kada odlazi Onaj najdraži neko BILO JEDNO TUŽNO MORE Bilo jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala

čuva Jedan potajni zračak Da će i sam Biti negde daleko Kada odlazi Onaj najdraži neko BILO JEDNO TUŽNO MORE Bilo jedno tužno more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna ruža bez

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

— Kako je danas bilo u školi, Striče? — Uf Jovanče, ne pitaj! I ja sam dobio paprene šibe — huknu Stric i pokaza dlanove.

— Phi, baš su mi i to neki kićeni sveci! Da oni mene nešto zamole, na primjer da se igramo „trule kobile“ili šta bilo drugo, ja bih odmah skočio. — Ma šta ti to gunđaš? — upita ga Jovanče, njegov drug iz klupe. — Ništa.

— Idem da potražim mjesto za svoj hajdučki logor. III Stričevo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu prozvali Stricem zato što je bio najviši u čitavoj školi, pa je ličio na nekog

To je ponekad činio samo djed, a dobri striko, ako bi se kadgod i naljutio, tukao je prutom stari gunj u kome nije bilo dječaka, i karao ga: — Evo ti, nevaljalče, sad si dobio što te spada!

— Šta tu treba magare! — poskoči Đoko. — Evo mene. O-op, ja sam brži od svakog magareta. — E, kada bi bilo na trku, ali tu treba nositi, i to dobar tovar — poče da objašnjava Mačak.

— Lažeš! — tvrdio je kobajagi onaj drugi. — Bogami ne lažem! Ne bojim se ni koliko za mali prst. Ni ovo mu nije bilo dovoljno, pa zato viknu i trećim glasom, piskavim, ženskim: — Šta to vas dvojica pričate? — Šta je tebe briga!

— Hm, ovde ti još nedostaje samo pop s bradom i Mađar sa štapom, pa bi sve bilo u redu! začuđeno progunđa Stric. Povrh one dvije vreće na magarčev samar naslagaše, natovariše, objesiše, natrontaše

Prut nije ništa pomagao, jer je magare prosto bilo oklopljeno gvožđem i drvenarijom kao kakav srednjevjekovni vitez. Zato Stric popade s njega onu kolsku rudu i raspali ga

Neko mi izgrizao šešir. Zaista, pola oboda Stričeva šešira bilo je otkinuto i nekud iščezlo. — Stoj — povika Mačak. — Znam ko je kriv.

! Kad bi sad kazali da se Sivac pravdao i kleo kako nije ni takao šešira, to ne bi bilo istina, nit bi nam ko vjerovao.

— Može li kakav komad lima? — upita Stric. — Ta nije tvoj šešir crkva pa da ga limom krpimo. Bolje bi bilo da izvučemo kakvu sargiju iz magarčeva samara. — A zar sam ja magarac? — pobuni se Stric. — Ama nijesi, brate.

— Kako koji počne bježati od škole, evo ga već kod Strica. Jednog jutra, kad je bilo vrijeme za školu, Nikolica povede Žuju i uputi se nazorice za Stri- cem.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

Jedan sije u svoje telo, drugi pak sije u svoju dušu. HVATANjE SENKE Bilo li, ili ništa ne bilo, priviđeno, pak nestalo ga, razvijalo se vetrom i otišlo ka ispod trčućih kola prah i dim u

Jedan sije u svoje telo, drugi pak sije u svoju dušu. HVATANjE SENKE Bilo li, ili ništa ne bilo, priviđeno, pak nestalo ga, razvijalo se vetrom i otišlo ka ispod trčućih kola prah i dim u maglu!

Bojim se veđami jerno milo mi je bilo s očima mnogo spavati i sveđma dremati da se odmaraju i pokoje se moji zglavci.

Bojim se s ustima; nije bilo za svašto i svakad božije hvale u mojih usti, negoli moje su besede bile šala, laža, laskanje svetsko, ukor, pokor,

Sadanje, ako bi koliko dugo mnogo to zlopatenje bilo, hele opet, opet, kad god, ima mu kraj. Ako ne drugo, a ono smrt je svakom pokoj.

Da bi mi to zdesilo se, čini mi se, tako bi mi bilo, kan'da sam se jako na svet rodila! A što li mi je i hvajda više od ovoga sveta, kade mi moj duševni svet s očiju

UKLETI Da mu se zlo izvrši I nevolja mu nad glavom raspaše se, I nepravda njegova na vrh mu sleze! ... Zemlji je bilo rečeno: kud mi radimo I semena za svoju nam hranu sejemo, Da nam onuda proniče i raste Kukuta, trnje, vučac i svaki

što prohodci ne čestitaju, nego mašući glavom kude. Eto, takvo je bilo i naše to crkovno dugovanje i zasevanje božija slova.

Na što bi god i što pomislio i što bi rekao da bude, i mahnuo bi s onom palicom, oma bi ono stalo se i bilo bi. Prvo čudo pred faraonom š njome učini: baci je na zemlju — bi ljuta zmija, i one zmije što carevi čarodejci bijahu ih

Promisli se o tom i ne napi se, nego prosu onu vodu. »Gde ću — reče — ja da lijem ljudsku krv! aratos bilo takvog pića!« Osta kod vode željan.

Ode pred njihove žrece i baci im u crkvu na patos pred njih one talire. »Najte vam — reče — novce vaše, aratos ih bilo što sam za njih zgrešio. Nekrivu krv izdadoh!« Oni mu na to rekoše: »A što je nama do toga?

Ta isto smisli se, bi li to u volju bilo sveštenikom i svemu narodu?« Ako je i vrlo ugodna Bogu bila, al' skoro crkve sebi ne izvoli praviti.

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Sem prvoga dana Božića i Uskrsa, slave i Todorove subote (kad se pričešćivao), nije bilo dana da Pote nije dobio šamara, ili u dućanu, ili na česmi.

A za sitnije stvari utoliko mu je lakše bilo. Svaku nepravdu učinjenu kavurima on je lako, od šale, zalečio, samo kad se krenuo. Tek se digne do paše.

Samo je lepa Zona znala kakvoga sve cveća nije bilo u bašti, jer ona se starala o cveću i zalevala ga. Skoro svako doba godine imalo je svoje cveće, i kuća Zamfirova

“ Ponekad se i papučama u šali gađaju; a čim uđe muško, one ućute i uprepodobe se, kao da ništa nije ni bilo i kao da ni dve unakrst ne znaju! Iz te kujne se već dosad pet devojaka podsvojkinja udalo.

je tri paše surgunisao — ipak pribojavao pomalo); tada čorbadžija brzo uzme na se ozbiljan vid, pa kao da ništa nije ni bilo, brzo okrene razgovor, pa je savetuje i kao grdi pomalo i veli: „Će se udaš.

Jednom reči, vladao se potpuno gospodski, i bilo mu u konacima sve asli pašinski. Gde god čovek baci oko, svuda vidi samo gospodstvo.

A nikad sama nije išla: uvek je oko nje bilo bar pola tuceta nekih tetaka i strina. Kad ide, ona se lomi u struku, sitno korača, a glavu izdiže i pruža je ponosno

jer i isti taj Manasija bio je krasan mladić. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine. Vrlo je rano otpočeo radnju na svoju ruku.

Kad je odslužio rok, vratio se, i tada je po drugi put otvorio dućan. Bio je dobar majstor, ali siromah; pa ipak je bilo razlike između onog prvog i onog drugog, docnije otvorenog dućana.

je Mane sam izradio, a na glavu kad nakrivi fes, šajkaču ili astragansku šubaru, — kako već kad vreme zahteva — nije bilo ženskog čeljadeta, ni mlađeg ni starijeg, a da za njim ne pogleda!

A to je bilo onda kad bi, na zadovoljstvo i svoje u mušterije, svršio kakvu malo krupniju porudžbinu, a takvih je, kako koji mesec,

U ovoj glavi je, dalje, i rešenje familijarnog veća koje je bilo sastavljeno iz dve strine i četiri tetke Mančine. Kao što je Mane bio mali majstor, tako mu ni kuća nije bila velika.