Jakšić, Đura - PROZA
Još se sećam „zločinstva“ sa koga mi je dobri otac na smrt osuđen bio, pa često u ponoći, kad se misao udubi u sivu maglu daleke prošlosti, ništa više ne bih poželeo no da mi niko u rodu
Ja sam stupio u drugi kikindiski batalijun; onde mi i braća od strica kao svojevoljci služahu. Bio sam u bitkama. Video sam dim i plamen, slušao sam zveku sabalja, zviždanje tanadi, riku topova...
U živopisu i u muzici uživao je. U našem selu beše jedan diletanat u violini. I pored svega što je bio Nemac, otac ga je s najvećim uživanjem slušao.
Oh, tašte sujete!... Ali možda bih i bio veliki živopisac?... Ko zna?... Samo jedno priznati moram: da mi, Srbi, nećemo ni u kakvoj veštini imati velikog
A mi? Nama bi i čuveni rezački umetnik Kanova bio suvišan, il’, ako ne to, a mi ga ne bismo kao Kanovu umeli poštovati...
Bilo je časova kad mi je otac i iz svoga života poneku zanimljivu crticu pripovedao, ali u tome je bio štedljiviji; svaki put je radije govorio o drugovima sa kojima je u mladosti vesele i tužne časove delio.
Otkako ga pustiše u slobodu, bio je jednako slab i bled, ali ga nije ništa bolelo. Decu je više ljubio i milovao nego obično.
— Zar za nju, za tu sirotu nesrećnu ženu, da se ljudi dave? Ta ni muž joj ne beše čovek! Ta da je bio, zar ne bi bolju kuću svojoj deci ostavio?
Hteo je krasti. Siromah! Možda je i gladan bio?... Odmah do njega ležaše jedna stara baka. Bože moj! Bože moj! Dva sina imađaše, pa dok ih je mogla svojom starom
Ja ne znam šta mi je bilo, ali sam sva zadrhtala i ni o čemu nisam mislila do samo o njemu: on nije bio više preda mnom, a ja sam ga opet videla; nije govorio, a opet mi se više puta činilo da mi, kao neki glasak tanane
Tetka izvadi iz krova na kući nešto trske — jer ne beše skoro u celome selu slame — založi furunu, umesila je hleba. Bio je, istina, crn, s projinim brašnom pomešan, ali ga mi slatko pojedosmo.
“ reče tetka iznemoglim glasom. Ja odem u podne na kazan. Tužan je u to doba bio prizor oko tih kazana. Bleda, mršava lica pružaju drkćućom rukom svoje lončiće, da im se od te posne hrane što udeli,
Obradović, Dositej - BASNE
” Jedan bosanski vezir pitao je starce Bošnjake: „He, kmetovi, kažite mi pravo: koji vam je najbolji bio paša otkad je car Bosnu osvojio?
Ko je | pre nekoliko vremena ikada čuo daje Bošnjak ili Arbanas ikada Turčin bio? Niti su pre bili, niti će do posletka biti.
” Naravoučenije Po svoj prilici već su se ljudi bili počeli odavno varati, budući da je Ezop prinužden bio tolike basne protiv prevare izmišljavati. Ko je kakav, rad bi da su i drugi taki.
Onda je to u Židova opšti običaj bio, kako god i danas. A da što ćemo sad? Da obrijemo brade? Ne. Neka one stoje s mirom onde gdi su jošt u običaju, no
Ovde lepo priličestvuje i ona basna koja kaže da je konj pre bio svobodan, pak se zavadi s jelenom o jednu livadu, i za izgnati jelena zovne čoveka na pomoć, dâ sebi metuti uzdu i na
Drevosečac stane je ukoravati za taku neblagodarnost. „Da ti je prst s ustma soglasan bio, umela bih ti ja blagodariti, a tako ništa. Hego zaludu ti dobro, osramotio si se”.
dobro upita i odeblja, vozgordi se i reče svome | gosi da je za konja proda a ne za mazgu, govoreći da otac njejzin nije bio magarac nego at. Dobro! U vreme vašara odvede je čovek onde gdi se dobri konji prodaju.
svoga, da mu sovjet da on dobro čuva kabaničicu i štap s kojima je za ovcami hodio, i da nikada ne zaboravi šta je pre bio. Ovo dete, imenem Alija, postane s vremenom prvi carski vezir.
Ti si božji čovek! Ti si stolp carstva moga!” 71 Mrav Kažu da je u drevnje vreme mrav bio čovek zemljedelac, koji, ne dovolstvujuići se sa svojim trudom, lakomljaše se na tuđe, i gdi što mogaše krađaše.
Primečanije Ja dobro pamtim kakav sam u detinjstvu bio, i po tome i po drugoj deci sudim; što sam u ono vreme dobro čuo i naučio, mnogo mi je u životu pomoglo.
i prijatelji ne smedu se na njega nasloniti: o njemu se uprav može reći da u vetar govori; da sve što dobro reče — učini, bio bi znameniti čovek.
90 Čovek velerečiv Ovi dođe s dalekog putovanja u svoj vilajet, pa ne može da se naiskazuje gdi ti on nije bio, šta li ti nije vidio! I ne samo to, nego se počne | hvaliti da je i mlogo koješta učinio.
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
zatvor (s čijeg bih prozora, kad bih se popeo sebi na ramena, video možda pijacu s malo snega) ostao ono što je i bio: zatvor, jedina čvrsta, jedina stalna tačka, kroz sve promene i vremena.
2. Da nije sabiranja i oduzimanja, a pogotovu da nije deljenja, ne bi od njega bilo jačeg račundžije! Bio bi zidar, da mu ne smeta mistrija! Bio bi jahač nad jahačima, da mu ne smetaju sedlo, uzde, mamuze i uzengije!
Bio bi zidar, da mu ne smeta mistrija! Bio bi jahač nad jahačima, da mu ne smetaju sedlo, uzde, mamuze i uzengije! Da mu ne smeta jevanđelje, bio bi pop!
Bio bi jahač nad jahačima, da mu ne smetaju sedlo, uzde, mamuze i uzengije! Da mu ne smeta jevanđelje, bio bi pop! A mogao bi postati i patrijarh, kad bi razlikovao guske od anđela!
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv.
Te sve promene u mom životu, Moskva i Peterburg, Varšava i Beč, gde sam negda bio, pojavljuju mi se kao san moje mladosti.
Moj deda zvao se Stevan, njegov otac Petko, a njegov — Stanoje, koji je negda bio knez u valjevskoj nahiji. Kad sam bio jošt mali, pričala mi je moja baba Manda, da su se naši stari doselili od
Moj deda zvao se Stevan, njegov otac Petko, a njegov — Stanoje, koji je negda bio knez u valjevskoj nahiji. Kad sam bio jošt mali, pričala mi je moja baba Manda, da su se naši stari doselili od crnogorske granice iz Birča.
Onda je ovaj kraj Srbije bio gotovo sasvim pust, ne znam, ili je to bilo zbog kakvog iselenija, ili su Turci narod rasterali, ilije kuga pomorila.
jošt pet sinova: Nikolu, Petra, Grigorija, Dimitrija i najmlađega Simu, koji je u Ćesariji učio vojenu akademiju i bio kadet, a posle sa ćesarskom vojskom išao u Italiju (on je 1813. godine postao vojvoda).
otac imao je više sestara i braće od koji’ samo najmlađi njegov brat Jakov jošte živi, koji je u vreme Karađorđeva rata bio komandant valjevske nahije, a posle došao na moje mesto u Sovet srpski, a ja odem u vojsku na Drinu.
Krajinu, odveli su sa sobom mnogo momaka iz Srbije, koji su se više Varadina u Kamenici egzercirali; među pročima bio je Isailo Lazarević iz Urovaca, Kićan iz Zlatarića, Ivan iz Mislođina, koje sam i ja docnije poznavao.
i Kićanu, jerbo su moji ljudi i stari poznanici, a i milo mi bude da se čas pre turskog zuluma izbavimo, jer nam je bio sasvim dosadio.
Taj Jovan dovede sa sobom oko 30 frajkora. Međutim neki Guša, poglavica bačevački, skupio je bio svoju četu i došao u Leskovice, odveo sedam roba i oterao mlogo ovaca.
svoje, a tursko roblje pošljemo u Nemačku” (I ja sam ovo roblje tursko vidio, kad su i doterali na Vranu, gde je logor bio, i gde su sada vinogradi. Šanac i logor na Kličevcu docnije osnovan je.
Koča je bio iz jagodinske nahije, sela Laništa, bio je najpre dobar svinjarski trgovac, a posle dobar junak.) Ovo što ću sad da
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Nuto! — Vala, Rako, baš da ne vidiš u tvom ambaru dvaest vreća, pa makar ti bio dvaest puta gazda Raka! — odupre se Sima u inat. — Dva nazimeta samo što se provukla kroz plot, pa hoćeš dvaest vreća?.
— Kad evo ti učitelja, pa udri! Stoji piska jadne dece! — Gad! — reći će Spasoje. — Kao da nije bio nikad dete, nikad se nije igrao!
A okolina obično tada šane među sobom: »Nuto, nuto! kako se naš učo pući!...« Neki đavolani behu razglasili da je bio negde šuster; ali ko zna? Možda su samo izneli.
Uvrati se pred ručak na moju kuću da ti dam pare... Simo, tako ti svega na svetu, nemoj da se čuje!... Iako je bio gazda Raka onakav kao što ga već znamo, opet se čuvao da se ne tera posmeh s njime.
— upitaše ga neki i okretoše se da čuju. — Odem ti ja u Šabac nešto poslom. Uvratim se kod nekog Nikole, što je ovde bio ćata kod našeg kapetana. Uđem u kuću, a sama mu gospođa njegova tu.
Gledam ja — baš vatra! Gori lepo kao god s ognjišta. Seljaci udariše u smeh. — Ta to je bio čporet — povikaše neki uza smeh. — Znam ja — kazaše mi posle. — Krstio sam se đavolskoj napravi...
To je, kažu bio nekakva što je krivo merio, pa ga je bog tako nakazio... — Ala je to bila hala i vetar, moj brate!
— Eto, na primer, kakav beše kapetan Jakov Jakovljević, što je bio nad ovom kapetanijom pre Maksima. Nikad ne dođe u kancelariju izjutra pre dok ne popije u mehani pet-šest polića
— Ta svakojako, gospodine! Nema onih starih godina. — Nema, ja — nestalo je onog berićeta. Pamtim ja, dok sam bio praktikant, pa sa šezdeset talira živio sam bolje nego danas, kao kapetan. — Jes̓, bogme, gospodine!
— Jes̓, bogme, gospodine! — opet graknu Vučevčani. — Bio sam baš mlađi pisar kod pokojnog Vula Ivića, kapetana. Kad se vratimo tako sa sabora — nose dva pandura pune vreće
— nastavlja kapetan. — Eno, pre nekih godina, znam — prođe starešina. Ako ga sretne počem seljak, makar i ne bio iz njegovog područja, on će mu na čitav puškomet stati i skinuti kapu; čak sjaše s konja, pa mu oda čest. A danas jok!
Svuda je govorio lepe besede, pune pouke, kakvu može samo iskazati tako vredan i revnosan kapetan. Svuda je bio dobro počašćen i dočekan.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Tu, pa toj krčevini, videla se kućica sa potrebnim stajama, za smeštaj kućevnih potreba. Oko svake kućice bio je zasađen voćnjak bilo od šljiva, bilo od jabuka.
To behu kuće zadružnih porodica. Odlikovale su se svojim visokim krovovima od šindre, natkrivenim dimnjakom, a ko je bio malo bešnji, i krstom nakraj slemena. Još i danas imamo dobro očuvanih ostataka od tih kuća.
Narod je bio vredan i raden - nije čudo ako je imao!... Eto, takva je bila Mačva. Na severozapadnoj strani Mačve, baš u samom
Dičio se što je glava tim čestitim ljudima, koji ne učiniše nikad ništa što bi bio greh pred bogom, a stid pred svetom.
Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!... Nego, on nije bio samo pop. Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... Sve što ti on rekne - rečeno je.
Nego, on nije bio samo pop. Bio je on čovek od perčina do pete, i to pametan čovek... Sve što ti on rekne - rečeno je. On nikad nije ludu reč izustio.
Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je. On nije bio čovek od nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar; jedan od
Za njega su govorili: — On zna šta radi! I zaista, tako je. On nije bio čovek od nauke, ali je bio jedan od ljudi svoga doba, pun prirodne svežine i pravilnih pogleda na svaku stvar; jedan od onih što nam stvoriše
Za nju se u to doba nije ni znalo. Ili ako je ko baš bio veoma ljut, on je psovao „dušu”, „papriku”, „vrežu necpećnu”, „krv materinu” itd.; ali to je bilo vrlo retko.
2. SUBAŠA Ali pravo veli poslovica: „Nikad dva dobra!” Život je bio odista lep. Takvim bi se životom dalo živeti i dva veka, ali se vazda nađe nešto što ga remeti, što ti zagorčava
Koji je taj što njegov plan remeti?... Ali nije mogao ništa saznati... Sumnjao je na pop-Miloja, ali nije bio siguran... A on, zaista, beše rđav čovek, čovek koji je u kavzi živ, U nesreći ljudskoj — srećan.
Za sve vreme njihovog razgovora čečao je kao pas i slutšao njihne „pametne” razgovore... A kad su polazili, bio je srećan ako je nekom begu ili agi pridržao uzengiju da na konja uzjaše...
Dučić, Jovan - PESME
Njen je korak bio Kô korak samoće, nečujan i setan. Besmo tako tužni; nas tištaše tiho Isti jad bez suza i bol istovetan.
A ti što sazda sunca i plod oranice, Bio si samo Slutnja, bolna i stravična: Jer svaka Istina duha znade za granice, Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.
Slabi je mislio na ropstvo, i bio je tužan, a jaki je mislio na slobodu, i bio je vedar. Jaki je hteo nekoliko puta da jednim naponom pocepa gvožđe i
Slabi je mislio na ropstvo, i bio je tužan, a jaki je mislio na slobodu, i bio je vedar. Jaki je hteo nekoliko puta da jednim naponom pocepa gvožđe i pobegne, ali je to slabog davilo, krvavilo,
MALA PRINCEZA Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao miris žutih ruža, — mala princeza je umorna od života, i ona je tužna.
U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog. Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo.
On se uhvati lagano za neki predmet. To je bio jedan mali zlatni prsten u mekim algama... Voda se svetlila u visini, valjda od mnogih zvezda.
rvači, učinivši svoj zadnji beznadežni napor, survaše obojica u ponor za njima, njihov se pad nije čuo, toliko je ponor bio beskonačan. Ženka, sa krvavim cvetom u svojim ružnim ustima, osmehnu se tiho jednim nežnim osmejkom.
Ženka, sa krvavim cvetom u svojim ružnim ustima, osmehnu se tiho jednim nežnim osmejkom. To je bio prvi osmeh jedne Frine i u isto vreme prvi osmeh jedne Ofelije.
Adam baci svoj mračni i brižni pogled po vidokrugu koji je bio u plamenu i dimu. Svud je vladala mrtva samoća i svirepa tišina.
Njene su kose padale po sočnoj travi, i njen je sluh bio opijen ritmom vode iz vrela, koji je bio pun požude. Ona gledaše Adama, sa čijih je širokih koščanih grudi i mišica
Njene su kose padale po sočnoj travi, i njen je sluh bio opijen ritmom vode iz vrela, koji je bio pun požude. Ona gledaše Adama, sa čijih je širokih koščanih grudi i mišica brizgao vreo i krupan znoj.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
NA JUTRENjE 24 SVE ĆE TO NAROD POZLATITI 38 NA BUNARU 49 ŠKOLSKA IKONA 65 ŠVABICA 100 REČNIK 142 PRIPOVETKE VETAR Bio je red na njega, na Janka.
I ja sam bio zadovoljan što sam neženjen. I mada je majka počesto navijala da joj dovedem „odmenu”, ništa me nije vuklo pred oltar.
Nije bilo nikakog pitanja ni zadatka života, ma kako on bio težak, a da ga one odmah lako i prosto ne reše. Nad apsolutnim teškoćama uzdizale su se svojim visokim i istinskim
“ ali kao da se odmah i zastidela toga, jer bi uvek dodavala: „Tako sam te uvek mazila kad si bio mali!“ Nekih puta posle večere ja zapalim cigaru i kažem: „Mamo, sedi ti! Idem ja malo u kafanu, čeka me Joca, doktor!
— Tako mi boga! Ona se inače nikad nije klela bogom, a i mene je psovala što sam bio uobičajio uz reč „bogami!“. Ni inače nije ona marila za kake svečane izjave.
na parčeta i zakopati u đubre, i koga su posle našli zdravog i čitavog, ali, stoga što su ga prerano otkopali, bio je tek kao malo, novorođeno dete; priče: o rađanju sa sabljom na ruci, o „lekovima od smrti”, o oživljavanju umrlih i o
dva ili tri bila su prazna, u drugima su ležali bolesnici. Neko je od njih bio pokriven i preko glave, neko je povisoko leškario, neko sedeo.
— Video sam onoga... onoga... kako se zove?... onoga čiča... čiča-Đorđa! Jest, čiča-Đorđa. Znaš onoga! Ja sam bio mali. Onoga što je radio s tatom! Znaš? Sad i moja mati skoči iz kreveta: — Đorđa Radojlovića? — Njega!
Te noći ja sam s majkom proveo u krevetu sedeći, i ovo je ukratko moje sećanje i — naš razgovor. Pre dvadeset godina bio je moj otac trgovac na glasu, i radio je ortački s Ćorđem Radojlovićem.
” Neću da opisujem kako je moj otac tada pucao iz džeferdara na kalfa-Ješu, i kako je taj Jevrem bio bambadava tri meseca u hapsu, neću da... ali ne! Neću baš ništa! Dakle, vatra se brzo opazila u magazi.
To zna unekoliko samo moja mati. On, kaže mama, posle te naše nesreće bio je prvo ušinuo leđa vukući onu noć vodu, pa je sutradan poguren došao našoj kući i — smejao se!
Nisam hteo ni kave piti, nego odmah otrčim u bolnicu. Bilo je već blizu podne. Joca je bio, kako mi rekoše, odavna svršio vizitu i otišao. Ja se javim pomoćniku i uđem u „malu sobu”.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Zato nijedan nije kaldrmisan, a nije nikada ni bio. Istina, podsmevaju im se Temišvarci da su im varoške krave pojele trotoar, ali to je samo jedna pakost, jer trotoara
taman da presuši, a ono po bečkerečkom Velikom kalendaru udari blagoslov iz neba, i jendek se napuni opet kao što je i bio, i nudi i mami na uživanje i danju i noću.
deca... vragovi. Šta znate!? Džak buva, he, he! — veli Arkadija i dodaje mu uslužno i ponizno šešir i štap, koji je bio onakve forme kakvi su obično protojerejski štapovi, a doneo mu ga je na poklon s jednoga vašara majstor Leksa leceder
Ta kolajne i vise na grudima; a koga ste još videli da mu vise na trbuhu?! A bio je zaista i nagrađen, jer pop Spira je imao crven, a pop Ćira samo plav, običan pojas.
Arkadija je baš svakojakih čuda video: s pokojnima se razgovarao, poznavao nekoliko veštica u tom i okolnim mest a, bio posrednik između ugodnika božjih i ljudi grešnih, — ali ovo čudo je prvi put sad doživeo!
— odahnu pop Spira. — Vrlo dobro, tako ćemo i kazati. Pa tako i uradiše. I pop Spira se lepo izvukao iz škripca, a bio je već živ obamro! Nije šala, vladika; onako strog čovek!
»A ti onda što si«, reko’ mu ja, »uzeo mene! Bio uzeti gospoja-Sidu, kad ti tako puca srce za njom, pa bi onda imao ko da ti pravi šprickrofne...
— Dođe mi ponekad da ga ščepam pa da ga tresnem na sokak! Nego i jeste čudan bio taj duvarski sahat. Prava antika, što naši kažu. Bio je malo manji od ikone sv.
Nego i jeste čudan bio taj duvarski sahat. Prava antika, što naši kažu. Bio je malo manji od ikone sv. Đurđa (krsno ime pop-Ćirino) sa obligatnim ružama između cifara, koje su arapske bile a
A u ovu kuću ona ga je donela kao deo miraza svome popi. Onda je još dobar bio i tačno radio, a danas ne možeš ni da ga poznaš, ni onaj ni daj bože.
— oslovio bi često zabrinuti sin Ćira svoju mamu, a ono mama mirno spava, a to što je pop Ćira čuo, bio je sahat koji se sprema da izbija. Kad izbija, a on digne toliku larmu da sva živina iz avlije pobegne kud koje.
se svakog dana taj novi učitelj, mlad jedan bogoslov, namesto starog učitelja, gospodina Trifuna, koji je odavno već bio za penziju i iščekivao je, a boga mi ju je i zaslužio. Sad je u penziji.
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
I tako svuda. Po gde-gde bi, ali to retko, bio kakav muški. Udovac, sam, svi mu pomrli, pa mora on da im dolazi na grob, iznosi.
Ako joj nije bilo tu muža, ona bi skupila njih, prosjake, i zajedno s njima išla bi i izvlačila iz groba toga što se bio zavukao.
Bila je suva, kao spečena a još mlada. I da joj nije bio spreda jako narastao vrat, guša, bila bi i lepa. Pa i ovako, kad se poveže šamijom, prebaci je preko vrata, te joj se
A izgledalo je, da je od svih zavolela nekog Ljubu, prosjaka, koji je večito ležao i spavao. Bio je to mlad, razvijen dečko. Crne masti, crne kose, crnih očiju. Pogleda istina blesastog ali nekako upornog, prkosnog.
Bila kiša. Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Dono-Vranje gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan.
Blato na sve strane. A naročito iz njiva i bašta odakle je on dolazio. On je dolazio iz Dono-Vranje gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom.
On je dolazio iz Dono-Vranje gde je bio sabor. Bio već ostareo, sav crn, krupan, mastan. Kao uvek, bio je samo u košulji a ogrnut nekom debelom, ulepljenom ponjavom.
IV TAJA Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen. Kao da je bio neki njihov starešina, ili vladika im. Naguntan: sa po nekoliko pari odela na sebi, u
IV TAJA Od svih prosjaka on je bio najlepše obučen. Kao da je bio neki njihov starešina, ili vladika im. Naguntan: sa po nekoliko pari odela na sebi, u nekim širokim, čohanim čakširama,
Čak i prosjaci. I oni, od onoga što naprose, odvajali su i davali mu. A on je sve halapljivo jeo i uvek, uvek bio gladan.
A često i bije ga. Svi su se nadali da, kakav je bio pre Taja, da će on varošanku odmah oterati od sebe. — Ali on, ne samo što je nije oterao, već se nije ni tužio.
A drugo odelo više mu nisu ni donosili. Kao da ga se više nisu bojali, jer je on odavna bio prestao da gunđa, proriče, zlokobi... Još od onda od kada počeo da se druži, meša sa ženama. On se više živ nije čuo.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
PRIPOVETKE Sadržaj JEDNA ŽENIDBA 2 PITA HILjADU FORINATA 66 DVE PRIPOVETKE JEDNA ŽENIDBA I Ljuba Čekmedžija bio je u varošici O. momak na glasu. Do njegove dvadesete godine slabo je što o njemu u varoškoj hronici zabeleženo.
Tu se on tako vladao da je svakom šegrtu za mustru služio. Gosa mu je bio veliki bogomoljac, a Ljuba, kad ga je shvatio, nije ni jedno jutrenje prenebregao.
Gosa mu je bio veliki bogomoljac, a Ljuba, kad ga je shvatio, nije ni jedno jutrenje prenebregao. U dućanu bio je okreten, mušterije brzo je posluživao, ali je i doterao do toga da su sve varoške devojke u njegov dućan dolazile
Kao šegrt, kada je poslat bio kakvoj mušteriji po dug, donde se nije kući vratio dok nije sve ili bar nešto od duga svom gospodaru poneo.
” Za vreme celog šegrtovanja samo je jedanput bio bijen, i to što je gospodarov „auspruh” u podrumu kradom popio. Posle dvogodišnjeg kalfovanja u svojoj varoši ostavi
Ljuba je u svom mestu vrlo dobro živeo. Svi su ga držali da je „hiroš”. Stasa je bio od srednjega viši, sastava temeljnog, obraza belog, kose smeđe, šake malo podeblje, živ, okretan, dosetljiv, jednom reči,
Dvadeset i devet godina! To je doista vreme za trgovačkog momka u maloj varošici da se ženi. Kao đeneral bio bi i od četrdeset godina mlad momak, ali za Ljubu je i dvadeset devet dosta; za takovog paorskog momka nijedna seljanka,
— O, slatki gospodar-Ljubo, dobro došli! Otvarajte kapiju! — viče ushićena gospođa Jelka. Dakle, naš Ljuba je bio u tim kolima, pa sišavši pozdravi: — Dobar dan, jeste l’ radi gostima? — O, drago nam je; izvolite unutra.
— Hvala! Ljuba sedne. Sad se među njima razvije govor, najpre o običnim kućnim stvarima, pa onda o ženidbi. Ljuba je bio sa gospom vrlo dobro poznat. Ova je imala jednu sestru, Savku, koju je htela za Ljubu udati.
Ljubinoj prvoj zabuni bio je uzrok što nije znao kako će ga gospa predusresti. — Dakle, dopada vam se moja Savka? — zapita ga između ostalog
— A kako sam ja pošla za moga bez miraza? — To je sasvim drugo. Gospodar Pera, kada je vas uzeo, bio je u godinama, pa još udovac, a vi ste bili u vašem mestu najlepša devojka, pa i sad, nemojte se naći uvređeni, bolje
Ženske iziđoše napolje da pripravljaju ručak. Kakva radost za njih! Gospodar Pera Siridžić bio je običan seoski grk koji je svojim trudom stekao ono što ima; a dosta ima, toliko da se u selu za imućnog čoveka
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Taj plan bio je prost i izvodljiv: svršiti s ispitima i oženiti se. I u tome nije ni bilo kakvih god teškoća: pregrmeo je bio svoje
I u tome nije ni bilo kakvih god teškoća: pregrmeo je bio svoje najteže ispite i veridba je nedavno bila obavljena. A sad je bilo sve na putu da propadne.
je mislio Jurišić dok je nervozno i bez reda bacao stvari u onaj svoj propisni vojnički sanduk, a kad je i sa ovim bio gotov on opasa sablju i revolver i tada ponova oseti kako ono njegovo samopouzdanje poraste još više.
Greben je. već bio obavijen hladno mračnim ogrtačem kad se Hristić trgao, naglo napustio osmatračnicu i uputio svome šatoru.
A strah koji je toga dana, za sve vreme onog divljačkog dvoboja pobesnelih baterija, pretrpeo na osmatračnici, bio mu je povod da i ovog puta, kao što je poslednjih dana redovno činio, sruči i ospe najstrašniju osudu onih što su krivi
— Pa? Hristić se trže i pođe da ga uhvati za ruku, ali ga Jurišić odgurnu. — Zar ti Hristiću? Pa ti si primer bio, bolan. Je si li ti to zaista tu što stojiš preda mnom? Ja ne verujem. — Onda je drugo bilo. — Onda je drugo bilo?
Poslušaj me, eto povuci onu molbu, povuci je smesta. — Ti imaš verenicu... ali to nije jedno isto. Nisi ti još bio u mojoj koži... Ja ne znam, pravo da ti kažem. Ja se upinjem, naprežem, trudim... i eto danas, sve sam činio...
Eto recimo, spavam ja i probudim se i vidim da sam dvadeset i tri dana bio oženjen. E pa, da li bi onda ono uradio? Dakle, evo u čemu je stvar: ja to ne znam baš sigurno Ali znam ovo: da sam u
I To Jurišić koji se i sam izmenio i ni izdaleka nije ono što je nekad bio, izazivač, ubojica; sav od borbe i neustrašivosti Jypišić, što je u šestoj gimnaziji prekinuo s kućom kad je doznao da
sav od borbe i neustrašivosti Jypišić, što je u šestoj gimnaziji prekinuo s kućom kad je doznao da mu je otac ranije bio oženjen Švabicom pa y inat ocu obukao seljačko odelo i kao student nosio opanak sve do prvog rata u kome je bio junak
ranije bio oženjen Švabicom pa y inat ocu obukao seljačko odelo i kao student nosio opanak sve do prvog rata u kome je bio junak nad junacima.
A sve bi to trebalo reći tome Jurišiću kad bi on bio kao drugi ljudi i kad bi se čovek njemu mogao poveriti. Razumeo bi on tada, morao bi razumeti šta znači to ostaviti
Afrika
nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj! Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija.
U Tulonu sam bio ostao između dva voza da uzmem od njega još poslednja uputstva za ukrcavanje u Marselju. Poznao sam ga odmah po liku,
Poznao sam ga odmah po liku, toliko sličnom liku njegovog brata; koji je moj velik i prijatelj. On je nekada bio u Africi generalni direktor agrikulture a sada vodi jedno veliko preduzeće za proizvodnju kafe.
Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!
i, pošto misli da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je značio. Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima.
kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga. Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim.
Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim. Bio je apsolutno u svim krajevima sveta. U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja.
„Iz Spalata!“ odgovara on na italijanskom. — Jesi li Hrvat? — pitam ga našim jezikom. — A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže. Posle ručka akvarel.
— A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže. Posle ručka akvarel.
Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od
Vuije je bio primoran da prizna da je to divno, i da je to Afrika. Sedamo u čamac i prelazimo u grad. Velika razlika između
Dok smo razgovarali, nebo se stade oblačiti i nekoliko dalekih munja objaviše oluju. Prvi pucanj groma bio je tako iznenadan, suv i akustičan, da nas je uistinu trgao.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Oćiš široko, visoko? Oh, žensko dugačko kosa! More, znaiš li da je slavno diogen sedio u buru? JUCA: Kad je bio lud. JANjA: Što lud? Grečesko slavno filosof lud? Nepromotreno, nerasužđeno!
JUCA: Taj diogen, može biti, da nije bio oženjen, pa je mogao činiti što je god hoteo; no ja sam vaša žena. Ja neću da se smeje svet od mene, nego da mi kupite
A drugo, nisi nigdi ni na vospitaniju bila. Baš treći dan Uskrsa na jutrenju je o tom bio razgovor. Eto, jedva sam ga naterala da te da učiti gitar, a i to ne bi učinio da nisi gitar na poklon dobila, i da mu
Bogat je bio, to se znalo. Ali da ste ga vidili, kad počne gubiti, kako se stane menjati u licu i drktati rukama i nogama; najposle
Jesi razumio? PETAR: A? JANjA: Prokletu uvu tvoju! (Mišiću.) Dobro sluga, sve sluša, ama ga to bio bog što neći da čui Gumari!³⁴ (Viče.) Da naoštriš nožu i da deriš Mišku i Galinu.
PETAR: Kako ne bi podigao uku, kad sad oćeš da me pod starost načiniš što nije ni moj ded ni praded bio? JANjA: Neći da mi razumi, ugursuz! Primiš ti od mene plaća? PETAR: Kad sam primio krajcare?
MIŠIĆ: Ja ne mogu verovati da su vas mogli tako prevariti: ta vi ste Grk! JANjA: Grk? Gospodin notarius, to je bio Čivut!... Kirije imon, Rošildovu obligaciju! Nestrećnu Janju, kajmeno! (Otrči.) MIŠIĆ: Ovo opet štogod znači.
Sos voda si gasi vatra!... Kad si bio u vinograd sos nadničar, izgubilo si jednu sikiru, trideset krajcara... Kad si nosio putunja, puko kajšu i prosulo si
KATICA: Ali, zaboga, šta se dogodilo? JANjA: Mi bio bog! MIŠIĆ: Šta je, kir Janja? JANjA: Nestreću, nestreću... Menjo sum dukate, i dobio fališni banki. (Lupa se po čelu.
MIŠIĆ: Vi ćete sa mnom ići, a oni za nama. JANjA: Ama ja nisum nigda bio u magistrat. MIŠIĆ: Verujem, i vrlo mi je žao da se tako dogodilo.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
70 V IŠAO JE TAKO U VAROŠ U KOJU NIJE BIO POŠAO 88 VI BELI ZEC I CRNI AJGIR NA PUTU 102 VII NEĆE VIŠE VIDETI SVOJU PLANINSKU SERVIJU 139 VIII PO SEĆANjU SE HODA
ratovi prošli, taj narod se naselio po popaljenim turskim karaulama, pokraj skela na rekama, i oko Temišvara, koji je bio glavni grad na jugu kraljevstva i koji je bio obnovljen po nacrtu franceskih oficira, kao neka zvezda, od kamena.
turskim karaulama, pokraj skela na rekama, i oko Temišvara, koji je bio glavni grad na jugu kraljevstva i koji je bio obnovljen po nacrtu franceskih oficira, kao neka zvezda, od kamena.
Hteli su da se iz Austrije odsele, u Rusiju. Grad Temišvar, iako se zvao grad na Tamišu, nije bio na Tamišu, nego na njegovoj pritoci, Begeju, upravo na barama Begeja.
Begej je bio pušten u gradske rovove i bio je pun kreketa žaba, noću. Od reke mu osta samo staro, špansko, ime i rascvetani vrbaci.
Begej je bio pušten u gradske rovove i bio je pun kreketa žaba, noću. Od reke mu osta samo staro, špansko, ime i rascvetani vrbaci.
Od reke mu osta samo staro, špansko, ime i rascvetani vrbaci. Temišvar je bio delo ljudske, a ne božije ruke, i sastavljen od samih kamenitih zvezda, utvrđenja gradskih.
Sad se, preko ravni, razlevao zvuk temišvarskih zvona. Bio je mir. Varoš, između tih utvrđenja, bila je tesna i za nju je bilo ostalo malo mesta.
Na to malo mesta fratarski red kapucina i isusovaca bio je podigao svoje crkve, sa baroknim fasadama, a vojska, Komandu mesta.
Oko Komande prilepilo se bilo nekoliko traktira i škola, kao i Teatar koji je bio čuven. Pored crkava bila je palata komandanta tvrđave feldmaršal‑lajtnanta baruna fon Engelshofena.
Feldmaršal‑lajtnant Franc Karl Leopold barun fon Engelshofen bio je tada već jako ostario, ali je dvor u Vijeni imao u njega najviše poverenja, na kraju turskih ratova.
On je više voleo Petrovaradin od Temišvara, ali je te godine došao bio u Temišvar zbog nemira, i da bude bliže vojnicima, Rascijanima, koji su Temišvaru zadavali toliko briga.
Teodosije - ŽITIJA
vama koji slušate, žitije hvaljenoga sveblaženog Save, koji je u Svetoj Gori Atonskoj živeo kao isposnik, a posle je bio prvi arhiepiskop i učitelj srpski.
I ovoje bio početak neiskazanih Božjih sudova, da kao posle životom, tako najppe y rođenju bude čudesno dete, jer to nije ni bilo
A desi se da je jedan od njih bio rodom Rus. Božastveni mladić sakrivši ovoga nasamo, ispitivaše ga o Svetoj Gori, pošto ga je najpre utvrdio zavetom da
Rekoše: — Da se ne šali s nama i da se nije ka ocu vratio? A potražiše i monaha koji je bio s njim i ostale njegove sluge; i ni njih ne našavši, govorahu: — Kakav nas je užas snašao? — Kamo se dede gospodin naš?
Ali Bog moj, na koga se uzdah i iziđoh, bio mi je pomoćnik, kao što vidite, a on će i ubuduće voditi moj život po svojoj Volji.
Sa njima poklonivši se u svima manastirima i po svoj pustinji prošavši bio je od sviju ljubazno i sa čašću priman. A uđe i u Lavru svetog Atanasija, izvanredno predusretan i primljen od svih,
u mladom licu, mišljahu da je to zbog njegovoga bosonogog mnogog putovanja po kamenu, što mu je škodilo, jer nije bio navikao.
Uvek je išao bos i stekao tvrdu kožu da se nije bojao povrede od kamena. Ovako čineći, bio je kao neki nemi lostiv i gnevan neprijatelj cvojemu telu, da su s e iguman i svi divili takvoj revnosti njegovoj i
A bio je mladošću krepak i ne MNOGO izmučen. Ovoliko, dakle, o mladiću. A sada opet da se vratimo k roditeljima blaženoga.
Primivši i množinu zlata donesenu mu, za svoju potrebu uzeo je hleb i vodu, a ostalima u Svetoj Gori bio je kao Toma Indijcima.
Zapitaše ga: — Ko si i iz koga si manastira? A on odgovori: — Učenik sam oca Makarija, od koga sam po potrebi bio poslan u manastir Svimen, a nastojatelj manastira i bratija zadržaše me, da po meni pošalju hlebove starcima koji u
Nego, ili bejaše čarobnik ili je zaista bio čovek Božji, te ga Bog sačuva da mu ništa ne napakostismo. Otići ćemo, dakle, i videćemo da li je zaista, kao što
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
mogu sprečiti, čak i u toku vekova, razviće stvaralačkih osobina jednog naroda, a još više jednog malog naroda koji je bio uvek podeljen između više država.
Takav je slučaj bio sa Južnim Slovenima koji su na geografskom položaju, najopasnijem što može biti gde su imali da se odupiru turskom
Najveći je broj Južnih Slovena bio vekovima pod turskim jarmom; Hrvati i Slovenci su još duže bili pod vladom i uticajem Nemačke i Madžarske; Vrlo dugo i
Dositej Obradović, čija je porodica proizišla iz srpskih doseljenika sa Balkana, studijama i putovanjima po Evropi bio se srodio sa zapadnjačkim idejama.
Oko 1830. godine Ljudevit Gaj je uveo kod Hrvata štokavski dijalekat kao književni jezik. Ljudevit Gaj je bio, kao i mnogi njegovi saradnici, poreklom iz Zagorja, iz oblasti severozapadno od Zagreba, gde se govori kajkavskim,
Ali je Ljudevit Gaj u isto vreme bio sebi postavio prostranije ciljeve. On je smatrao imena Srbo-Hrvati i Slovenci kao oblasna imena jednog istog naroda i
Verovatno je da je u tom pogledu bio od uticaja na njega naziv „Ilirija“, koji su Napoleon i francuski administratori bili dali oblastima osvojenim od
program Srbije pod vladom kneza Mihaila Obrenovića (1862—1868) koji je, oduševljavajući se južnoslovenskom idejom, bio sebi stavio u dužnost da osnuje jednu srpsko-hrvatsko-bugarsku državu (Garašaninov program).
Prvi javni znak ovoga razvića bio je sklapanje srpskohrvatske koalicije u Hrvatskoj, pored svih prepreka koje su dolazile iz Beča i Budim-Pešte.
Pa i posle Turaka, kada je najveći deo dinarskih zemalja bio u srpskim rukama ili pod Austro-Ugarskom, zadugo je bilo više zadruga nego inokosnih porodica.
iz Srbije (1914), a naročito za vreme povlačenja vojske i jednog dela stanovništva preko Arbanije, kada je svaki bio ostavljen svojoj sudbini (1915).
On zna ne samo imena kosovskih junaka već isto tako i kakav je ko bio i koje su mu mane i vrline. Ima krajeva u kojima čak osećaju i rane kosovskih junaka.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Znači da je Žućo iznenada potjerao neopreznog Tošu, a ovaj, klisnuvši uz drvo, izgubi svoj dnevnik. Dnevnik je bio prilično oštećen. Vidi se da ga je gazda nosio sa sobom kroz trnje, noću kroz rosnu travu i po prašnjavim tavanima.
Vidi se da ga je gazda nosio sa sobom kroz trnje, noću kroz rosnu travu i po prašnjavim tavanima. Osim toga bio je umazan slaninom, nagrizen od miševa (kolike sramote za jednog mačka!
Trišin mlin bio je tako daleko od sela, na samom ulazu u mračni gorski klanac, da tamo čak ni podne nije dolazilo. Kad bi bilo vrijeme
— A zašto me nisi bacio odmah iz mlina, pa pravo u vodu: pljus! — gunđa žalostivo mačak. — Zato što bi ti onda grob bio suviše blizu, pa bi me stalno podsjećao na tebe i rastuživao. — A zašto me voziš u kolima?
Pojuriše onda na rijeku, koja je tekla pored samog dvorišta, ali kako je mjesec bio već zašao za novi brijeg, ne vidješe ga ni u rijeci ni na samom nebu. — Nema ih, pobjegla sva trojica!
— Idemo da pitamo mačka, on će to najbolje znati — predloži čiča Trišo, i oba krenuše prema rijeci, gdje je čiča bio spustio svoj džak, ali gledaj čuda — džak bijaše iščezao! — Uf, uf, sad smo obrali bostan! — zakuka čiča.
U svih prolaznika uz put Trišo se propita nisu li negdje susreli džak s mačkom, ali i tu je bio loše sreće. Jedni trkom pobjegoše od njega misleći da je mlinar lud, neki ispričaše da su susreli po nekog mačka, ali
Evo, gledaj, sav se zid šareni od njih. Krčma je zaista bila oblijepljena najrazličitijim oglasima. Bio je tu oglas jednog čiče koji je javljao da je negdje u rakiji izgubio pamet, pa potjernica za nekom vranom koja je
Ako vam ni ovo nije dovoljno za prepoznavanje, onda vam dajemo i ovaj opis i oznake: Mačak Tošo u djetinjstvu bio je vrlo malen, što zna i ćorava kvočka koja je iščezla u lanjskoj poplavi. Nekad je imao buva, a možda ih i sad ima.
— zabrinuto upita mačak Tošo. — To baš ne piše, ali ja ću i sam to da proreknem — reče miš i umiri se, a to je bio znak da duboko misli, toliko duboko da bi takvim razmišljanjem dosegao do dna kakvog bunara. — Deder, brzo proreci!
saveznika nastade povjerljivo šaputanje i dogovaranje, a kad se iz mraka, od planine, začu medvjeđe gunđanje, plan je već bio gotov. Mačak Tošo i Miš prorok strugnuše uz krušku i odozgo povikaše vezanom šarovu: — Tako, dakle, kao što smo rekli!
Zbog toga je bio veoma zle volje, pa čim stiže do Šarova, on ga zgrabi za vrat i tako ga prodrmusa da mu se tresla svaka koščica u
Ršumović, Ljubivoje - JOŠ NAM SAMO ALE FALE
a tvoja će jadna majka celog veka da se vajka! JEDNOG ZMAJA KRAJA Jednome zmaju dosadi da živ, jer mu je život bio strašno siv. u sivom dvorcu, pored sive rek, tavorio je svoj zmajevski vek.
Nušić, Branislav - POKOJNIK
Koliko se sećam, lepa i prijatna ženica. ALjOŠA: Ona mene ostavila. PAVLE: Napustila vas? ALjOŠA: Da. Bio je tu jedan pevač, operski pevač, Pijerkovski. PAVLE: Rus? ALjOŠA: Ne Rus, Poljak. On je gostovao ovde...
Mi nismo, mi smo trezveniji i, ako hoćete, otporniji smo. Zato poslušajte moj savet; videćete kasnije da je bio umesan. ALjOŠA (braneći se sam od sebe): Ne mogu, ne mogu! PAVLE: Poslušajte me ipak, Aljoša! ALjOŠA: Ja njoj pisal.
Moje obaveze prema vama nisu tako obične; vi znate koliko vas cenim i poštujem. Bio bih srećan kada bih vas mogao utešiti bar.
MARIJA (povlači se). XIII NOVAKOVIĆ, PAVLE NOVAKOVIĆ (nailazi vrlo ljubazno): Dobar dan, bio sam na građevini, pa vidim nema te. Rekoh da nisi što slab, te dođoh...
Rekoh da nisi što slab, te dođoh... PAVLE (jedva se savlađuje): Nisi ti bio na građevini, niti si pomislio da sam ja slab, već te moja žena poslala ovamo.
Vi ste išli za sandukom, a i ja sam bio na pogrebu. RINA (nestrpljivo): Ali, zaboga, što mi pričate te stvari već hiljadu puta pričane i prepričavane?
„To je čovek”, veli mi gazda Ristić „kome si bio na pogrebu; to je inženjer Marić i sad mi objašnjava kako se sve to moglo desiti”.
ih je tada koji su sumnjali i tvrdili da sve što je nađeno nije još dovoljan dokaz, ali tri godine nije se javljao; to je bio najveći dokaz. MILE: Ti bi odista bila u teškom položaju kad bi sve to bilo istina.
ANTA: Zakleo sam se, ne kažem da se nisam zakleo, ali on tada nije bio živ, a sada je živ. SPASOJE: Dakle, to tebe žulji? ANTA: Pa to, dabome! SPASOJE: Čekaj, molim te, sad ću ti reći.
(Sedne.) RINA (Milanu). Zar ništa bliže nisi saznao? NOVAKOVIĆ: Da, saznao sam, vele nije bio mrtav. SPASOJE: Pa da, on će sada to da poriče. NOVAKOVIĆ: Odseo je u „Ekscelzioru”. SPASOJE: Koja je to parcela?
” RINA: Molim te, pređi preko tih banalnosti. NOVAKOVIĆ (čita): „Bio sam neobično uzbuđen, nisam znao šta ću da radim toga trenutka”. ANTA (Rini): Pati li on od srca?
Varate se! Za vas bi jedini izlaz iz situacije bio kad bi se vratili tamo odakle ste i došli i pomirili se s tim da ste mrtvi.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Ti shvataš, mladi prijatelju? - nasmešio se, samo što je to bio jedan od osmeha za koje se već sledećeg trenutka pitate jesu li i postojali. - Ti shvataš, mladi prijatelju? ponovio je.
- rekao je i zavrteo glavom, dodao je još nešto, samo što ja nisam mogao da ga čujem, jer sam već bio u hodniku punom bioloških eksponata i mirisa prašine koja se ni za četrdeset i pet minuta mirovanja nije uspela da
To mi je bila jedna od navika iz detinjstva kad ne bih znao šta da počnem. Sveži dodir stakla bio je kao dodir nežne ruke i ja osetih izvesnu klonulost iz koje nisam imao snage da se izvučem.
Išao sam ulicom i ponavljao „vrlo važno”, sve dok nisam primetio da za mnom korača čitava gomila dečurlije. Bio je to neki izletnički razred i dečaci su imali kose podšišane na nulericu.
stranu, a Baronica of Petrovič prođe uz sami zid kuće gužvajući u rukama kaiš koji se produžavao u nešto što je ranije bio irski seter, sada samo gužvica pseće dlake i oljuštene kože. Konačno, i pravoslavna crkva izbi podne.
se, zatim, da je otišao u mehaničare, a možda i jeste, samo što posle snimanja filma o Tatarima on to više nije bio.
- Kako bi bilo da proverimo? - odmahnuo je glavom za Baronicom rekavši da je njen otac možda i bio baron, pravi baron, misli. Pljesnuvši ga po ramenu, rekoh da ideja nije loša, ali da se ne osećam spremnim za to.
Još smo išli za Baronicom, a oko nas je već bio jedan mali milion šmrkavaca. Iz kuća kraj kojih smo prolazili dopiralo je zveckanje kašika.
reke dečaci su pucali topovima od blata, a dečja izletnička grupa pentrala se po drveću tražeći jaja senica i čavki. Bio je to primenjeni čas prirodnih nauka i učitelj je govorio o pticama pevačicama i nepevačicama.
Takva jedna četrnaestogodišnja balavica nije za nešto bolje! - rekoh sebi i skupih kolena pod bradu. Štof pantalona bio je zagrejan kao da je neko prevukao džinovsku peglu preko njega i to me podseti na mamu, moju pravu mamu, mislim.
Onu drugu zvao sam Stanika. Mama je rekla da će mi ispeglati odelo kada dođem. Da li je danas njen red? Juče je bio utorak; znam to po sarmi. Stanika je šugava ako u utorak ne skuva sarmu. Mamin red na mene je sutra.
Zubi su joj bili nejednaki, ali smeh joj je bio takav da vam je zastajao dah u grlu. Njeno malo lice bilo je svetlo kao dobro uglačan belutak. - To je tek nešto!
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
Pa to čudoredno „sortiranje”, da čovek sve što pomisli odmah dobiti može. Ni sam praotac Poje na svom brodu nije bio tako „sortiran”. Tek ako bi u Vidinu ili Pirotu takovo što video.
Gospodar Sofra bio je nizak čovek, no širok, temeljan, jakih pleća i prsiju, trup dugačak a noge vrlo kratke, malo ugnute kao lenče, ruke
Tabakluk nije mu dobro išao, počeo je trgovati, i to srećno. Kad je „paradno” bio obučen, ceo izgled mu je bio za ciganskog vojvodu, što nije zameriti, jer te vojvode redovno impozantno izgledaju, pa
Tabakluk nije mu dobro išao, počeo je trgovati, i to srećno. Kad je „paradno” bio obučen, ceo izgled mu je bio za ciganskog vojvodu, što nije zameriti, jer te vojvode redovno impozantno izgledaju, pa kao oni, i gospodar Sofra,
Gospodar Sofra jako je voleo Isaila Čamčića. Isail, ili Isa Čamčić, bio je osobita šaljivčina, a gospodar Sofra voleo je šalu, i rekao je i primao je, nije bio mrgoda.
Isail, ili Isa Čamčić, bio je osobita šaljivčina, a gospodar Sofra voleo je šalu, i rekao je i primao je, nije bio mrgoda. Isu Čamčića je od sviju najvoleo.
Duhom pretežniji od gospodara Sofre. Dece nije imao; on sam sobom i ženom može živeti. A bio je te naravi da je ceo svet držao za komediju, i lozinka života mu je bila: „Jedi, pij, veseli se, ta život ne traje
Rado se družio sa onima od kojih je bio duhom pretežniji, a da s njima lakše šalu zbija. Nije se nosio kao gospodar Sofra.
Posle službe gospodar Sofra obično bi učitelja na ručak pozvao. Dođe Čamčić gospodaru Sofri. Baš je bio ponedeljak. Bilo je posle ručka. — Na zdravlje ručak, Sofro! Jesi l’ za razgovor?
Gospodar Sofra smeši se. Rado sluša o svom bogatstvu, i rado pripoveda kako se pomogao. — Ja sam bio siroma’, učio sam i tabakluk i trgovinu. Teško mi je bilo do tri hiljade doći.
Pa kad se opomenem kakvi su preda mnom bogati trgovci bili, kakav je bio Toša Sarajkić, pa eto došao do prosjačkog štapa. Ko bi pomislio da ću postati bogatiji od njega i od njegovi’ sinova!
— Nisam za lajpciški espap, volem sa platnom. — Pa dobro, ’ajd’ sa platnom. — Pa kuda, u Šlesku? — Ja bi’ bio za Krakovu. — Davno želim i sam u Krakovu, još onde nikad nisam bio. — Dakle, ’ajd’ u Krakovu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
I tek što je, onako trgnut iz sna, polubudan, pokušavao da se, u mraku, oslobodi nekih čaršava u koje se bio zapleo, i da se izvuče ispod koža, oznojen i go, jer go je uvek spavao, ona se probudi i skoro bezumna od straha
U nedoglednoj vlazi oblaka i ritina, baruština i trske, bilo je već svanulo. I kao da je to bio jedan drugi svet, tamo se nije ništa događalo.
Pevahu vičući. Kad stiže sav uprskan, do vatre, među vrbama, javiše mu se dva oficira i pop, koji je bio potegao zajedno sa njegovim bratom, čak iz srebrobogatoga Zemuna, da isprati sina i da ih sve blagoslovi.
Vratio se, da se i on opremi. Oko staja i obora bio se iskupio svet, da vidi i njegov polazak, a naročito kočije i konje i sluge njegovog brata Aranđela Isakoviča, trgovca
Rekavši još nekoliko reči slugama, kir Aranđel je veselo mahao rukama devojčici, starijoj ćerčici, koju je bio doveo da isprati oca, a koju sluga nikako nije spuštao na zemlju.
Tu je i ona došla da provede poslednju noć sa mužem. U kućerku u kom su inače stanovali, zimi, pastiri. Sluga je bio obučen da, čim stariji iziđe iz kuće i uskoči u kola, ošine konje I, tako, sve se zbi za trenut.
U velikim i šarenim kolima, koja su se tresla, sa uplakanim detetom na ruci, on se bio pridigao tek toliko da je mogao da vidi kako ona pade.
Ništa nije bio zaboravio. Milujući ćerčicu, naredi da se vozi lagano, i kao neki ostareo medved, sav nakinđuren, poče u kolima pred
Nad ritinama i vrbacima počelo je da se vedri i kraj kola začuše se prve ševe. Vidik je bio pun jata vrana i sve više svetao od bezmernih, ravnih poplava i bara.
Skinuvši klobuk, dade ga slugama i pojaha pred njima, tresući se opet kao bure. Sve je bio svršio. Čim je uzjahao, vrativši svoju ćerčicu, sav umor od poslednjih neprospavanih noći, od spremanja i jahanja, sede
kao da je bila ostala iza njega, pred njim je bila samo ta daljina, zarasla gustom travuljinom, od koje se malaksava. Bio je miran.
Bio je miran. Pošao je bio rano i nadao se da će pre mraka stići do Varadina, gde su imali da mu se priključe ostali delovi puka.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Pošto je popije, muž postaje slep za sve ženine ljubavne pustolovine, kao mrtvac na čije je oči bio stavljen bakarni novčić.
činima, nešto ređe, koristi se i prenosna magija, odnosno smatra se da je dovoljno izvesti promenu na predmetu koji je bio u vezi sa voljenom osobom, pa će se i ona sama izmeniti.
Na svadbi u Risnu je, kaže Vuk, „od prije bio običaj da... djever svoju snahu muškim pâsom opaše po košulji, da bi mu mušku djecu rađala“.
Koliko je puta porođaj za ženu bio fatalan govori i izreka: „Svaka žena kad prvi put rađa grob joj je otvoren za četrdeset dana.
kod Saksonaca u Transilvaniji, kad je žena u porođajnim mukama, odreše svi čvorovi na njenoj odeći, da bi porođaj bio lakši. Slično verovanje postoji u Indiji, kao i u mnogim drugim zemljama.
“ Ovo izgovara tri puta, s nadom da će se lako poroditi.¹⁹ Da bi porođaj bio lak, babica treba da uzme zečiju šapu i da je propusti kroz nedra porodilje, izgovarajući ove reči: „Kao što brzo ide
Razni agrarni običaji koji se vrše ovog dana otkrivaju da je četvrtak nekada bio posvećen paganskom bogu groma Perunu (Baltički Sloveni nazivaju četvrtak peründan: Rimljani Jupiterov dan, Jovis dies;
Muškom detetu ostave malo duži pupak, iz magijskih razloga, tj. da bi mu „neravni deo tela“ bio duži!⁷⁰ Od toga kako i gde se seče pupak zavisi zdravlje i sudbina deteta.
Najbolje je staviti ga u onaj dan u koji je te godine bio Božić, pa će dete, veruje se, biti srećno. Pazi se i na to ko će ga staviti prvi put u kolevku.
Prema mišljenu Čajkanovića, vuk je nekad bio glavno srpsko božanstvo.⁹⁵ Pored velike grupe apotropajskih imena („opasna“, „jaka“, „mrska“, „bezvredna“ i slična
p. današnjem vojvodi u Srbiji kršteno ime je Toma pa ga mati još kad je bio mali prozvala Vučićem, i tako je ostao Vučić.
vešajut, v kojih kosti različe i proče ušivajut, da bi majci živio, mnogo leta vidio, ot veštice i vila svagda sačuvan bio.“¹⁵³ Tako, na primer, da „činilice“ ne bi detetu naudile, ono se opasa uzicom koja se oplete od crne ovce bez belega.
Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE
koji hita caru iz zemlje tuđe, ili od cara svome gospodaru, da je neprikosnoven čim u oblasti carstva mi uđe, pa bio Vizantinac, Latin ili Sloven.
O ODBEGLU ROBU Ako odbegli rob, bio od Srba, Grka ili Arbanasa, iz moćne Vizantije, ili bilo koga kraja, potraži utočište na dvoru cara, da rob takav u
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru »Terazije«, dok je bio još nov novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom.
Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.
Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer. koga sve nije dodirivao. odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper! Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje.
Ali, setio me se, i to je bilo dovoljno od njega! Onda nas je jednoga dana oslobodio naš rođak, partizan. Bio je opasan redenicima, nosio je »brengal«, deset bombi, dva revolvera, dvogled, foto-aparat, kožnu torbicu i još neke
Oni su ulazili sa konjima. E, pa, baš sam čekao da Božić-Bata ubaci bilo šta pod badnjak (jer, bio je Badnjak) kad nam onaj rođak sa dvogledima, bombama i svačim objasni da on uopšte ne postoji.
« Bio bih prvi. Ovako — ništa. Da sam samo znao! 1950. U moje vreme četrnaestogodišnjaci su imali samo dva para pantalona
Odlučio sam da otkrijem, na primer, radio, ali radio je već bio otkriven. Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj
Pošto nisam mogao da otkrijem radio koji je već bio otkriven, sklopio sam i rastavio po ko zna koji put svoj detektor.
Pre toga, naravno, sasuo sam na sebe pola bočice mirisa, a kosu namazao zeleno-masnim orahovim uljem. Bio sam veoma lep četrnaestogodišnjak kestenjaste kose, sa kutijom od cipela u naručju i žicom za petama, kada sam pokucao
Ja sam kazao da želim višnje. Višnjevača me nekako nije privlačila. Bio sam trezven radio amater iz Kluba narodne tehnike »Nikola Tesla« u Katanićevoj ulici i hteo sam da otkrivam nove radio
Zamolio sam Jelenu iz prizemlja za igru. Baka je kunjala, naslanjajući glavu na kredenac. Bio sam superioran muškarac sa prvog sprata koji igra sa devojčicom iz prizemlja.
Bio sam superioran muškarac sa prvog sprata koji igra sa devojčicom iz prizemlja. Bio sam iskusan muškarac dok sam prstima lagano opipavao nosi li Jelena grudnjak. Nije ga nosila.
Matavulj, Simo - USKOK
Oni su mahom pravoslavni, a sjutra im je Božić, a običaj je od starine bio da se uoči toga praznika grad ranije otvara da bi se pazar ranije svršio.
Vaistinu, valjasta Srblja, kao najboljeg Crnogorca! Evo ovi je s nama i sa svojijem barjakom uzimao Budvu, Novi, Cavtat, bio se na Kamenom, rvao se s carevima, pa sad mu se, zanago, čini, kao i meni da je sve to snijevao!
A ti ne ču još i to da mu car Aleksandro presječe davati one hiljadu cekina, te mu je bio odredio davati car Pavle? — Čuh! — reče brkonja odbijajući guste dimove. Svi se zamisliše.
Iako sam mlad, sa mnom je bilo svakojakih čuda, ali sumnjam da sam kadgod bio ovako iznenađen, ovako uzrujan od miline! Da ti znaš šta sam je očekivao noćas, na što sam bio spreman!
Da ti znaš šta sam je očekivao noćas, na što sam bio spreman! Hvala neka je milostivom bogu, što učini da me ti udesiš na mome teškom putu!
Vjeruj da ja u svojoj zemlji nijesam učinio ništa sramotno, sa čega bi ljaga ostala na meni, sa čega ne bih bio dostojan živjeti sa slobodnijem junacima!
Valjda je slučaj bio da se tijeh trenutaka to isto dešavalo i teti. — A znaš li, Janko, da ovaj pikolo grdov hoće da se ženi?
Ovu je svojom rukom dao ovome Mrgudu vladika Sava, poslije onoga velikoga boja na Kčevu, đe je Mrgud već bio barjaktar. Poslije mu je i Mali Šćepan pritvrdio... — I knjaz Dolgoruki — dopuni starac. — Da.
put, a na čudo svjema, reče to ozbiljno i sumorno; pa, kao da ga baš to podbode šta ga svi gledahu u čudu, nastavi: — Bio je taj Dolći latinski pop i zvahu ga obat!
pa, kao da ga baš to podbode šta ga svi gledahu u čudu, nastavi: — Bio je taj Dolći latinski pop i zvahu ga obat! Bio je pisar vladičin, a bio je učevan i duševan i vjeran mu, ali ga njeki glavari makoše na dušu, te ga nestade!
Bio je pisar vladičin, a bio je učevan i duševan i vjeran mu, ali ga njeki glavari makoše na dušu, te ga nestade! Krcun, vidjev da je sve to Janku
Starac se ljutnu: — Ja tako ne umijem računati. A ti, živ mi bio ne brkaj i ne prekidaj, jer ja ovo pričam ovome čovjeku iz svijeta, koji me do sada nije čuo!... I obrte se Janku.
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
PROVODADžIJA: A? Zna li brat Sima šta radi? Ij, kakav si mi drveni mladoženja (namešta mu maramu), kad sam ja bio tako mlad, na meni je moralo sve da trepti.
Da niste vi, bio bi drugi. Koliko je nji ištu ti, Bože, znaš; no ja sam njenim roditeljma obećao da ću naći priliku dobru. Imam li pravo?
UGLED 5. DEVOJKA, PREĐAŠNjE MATI: Gde si ti, devojko? DEVOJKA: Bio mi je mladoženja. MATI: Šta je hteo? DEVOJKA: Ništa, došao na razgovor. Iskao je i da me poljubi.
TETKA: Jeste, jeste; čudili smo se svi koji smo pratili: kokoška crna, taman kad je sanduk sproću pendžera bio, izleti napolje, pa pr preko sokaka. Ja sam odma kazala da će Ustić Pelu uzeti, pa tako je i bilo.
OTAC: Nego ti mariš. MATI: Ali kad je čovek prosi? OTAC: Je l’ bio ovde? MATI: Kako će da dođe kad je devojka pod prstenom? OTAC: Pa otkud to iziđe da će da je uzme?
ŽENA: Zar ti mene ne miluješ? MUŽ: E, ne milujem! ŽENA: Ah, kakav si bio kad si bio mladoženja! MUŽ (smeši se): To ti pamtiš! ŽENA: Kako si mi lepo pravio kur. MUŽ: Znam, znam.
ŽENA: Zar ti mene ne miluješ? MUŽ: E, ne milujem! ŽENA: Ah, kakav si bio kad si bio mladoženja! MUŽ (smeši se): To ti pamtiš! ŽENA: Kako si mi lepo pravio kur. MUŽ: Znam, znam.
MUŽ (ustane): Ti si beda na moju glavu. ŽENA: Šta ti je, molim te, zar tako treba? MUŽ: Šta? ŽENA: Dok si bio mladoženja: „Gospodična, ja ću vama ovo, ja ću s vama ovako,“ a sad nećeš ni da me poglediš.
Kako je što kriv, a on, da ga ne bi žena pitala, jošt s vrati počne vikati. - Gdi si bio sinoć, a? Jesi li imao u džepu osam cvandika, gdi su ti novci?
MUŽ: Tako vi radite? Napolje iz kuće! ŽENA: Napolje! (Provodadžija pobegne.) MUŽ: Proklet bio kad je stupio na moj prag! ŽENA: Lepo me je uredio! MUŽ: Tebe je uredio! ŽENA: Ni kapu ženi, o svete!
MATI: Ni šest nedelja nema, pa si počeo; a šta će posle biti? ŽENA: Pitajte ga gdi je sinoć bio. MATI: Uputi se brže-bolje, da ne izdangubiš. MUŽ: O, nalepe moje! ŽENA: Gledajte ga, jošt se on tuži!
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
od svih vunderkinda nije ostala ni stranica koja bi se mogla meriti sa jednom jedinom Floberovom, a Rembo, ipak, nije bio dete.
pospešuje je. U svojoj knjizi zapisa i podsećanja o dečjoj književnosti Šklovski (1893—l984) ističe: „U vreme kad sam ja bio dete, dečjom se knjigom trgovalo, ali dečje književnosti nije bilo.
Zmaj je kao dečji pesnik bio najplodniji na prelazu iz XIX u HH vek; nešto pre njega, u Engleskoj su delovali sjajni pripovedači i pesnici Edvard
Kroče je tu bio u pravu, a s njim, u nas, Bogdan Popović (1863—1944), Jaša Prodanović (1867—1948) i svi oni kritičari koji su osetili
Nije li im obraćanje deci bio dobar izgovor da se oslobode jedne napetosti, jednog pritiska, i da neodgovarajuće obaveze prema najvišem umetničkom
Vaspitna namera ograničila je zamah i snagu i jednom genijalnom umetniku kakav je bio Tolstoj ( 1828—1910), u Krojcerovoj sonati na primer, pa se ne treba čuditi što, vođeni njome, nedaroviti dečji pisci
Dečji pesnik se isključuje iz jedne prenaporne igre da bi bio bliži sebi i svojoj vokaciji; ali se ponovo, bespovratno gubi ako se, naknadno, snađe kao dečji pisac, ako se izvešti
Naš najveći dečji pesnik, Jovan Jovanović Zmaj (1833—1904) bio je, razume se, veliki prijatelj i ljubitelj zečeva. U sledećim stihovima oseća se ritam skakutanja i poigravanja, primljen i
Uze listak knjige bele Pa je zeke — nacrtao. Zeka, zeka iz jendeka, danaske si srećan bio! Danas ti je — dece radi Stari lovac oprostio.
U vreme kada je Gornji Milanovac bio razvijen privredni i izdavački centar, u gradu je izlazio list za manju decu Zeka.
Izbor je bio prepušten vaspitačima i izdavačima. Sa pojavom posebno obučenih dečjih pisaca, negde u osvitu HH veka, usmeravanje je
Kad sam bio dete, čitao sam sve knjige: dobre i loše, poučne i štetne, glupe i mudre. U svemu sam sâm odabrao, uživao sam.
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
Je li tako, gospodine Gavriloviću? GAVRILOVIĆ: Oni znadu šta treba da čine ŽUTILOV: Šta znadu? I ja sam bio u službi, i ja znam šta je birodalom. Konzervativci, ništa nego konzervativci! ŠERBULIĆ: Da se zbace; sad je sloboda.
SMRDIĆ: Da se zbaci. Imamo mi bolji patriota u varoši. Evo gospodin Žutilov bio je notaroš u varmeđi; zašto ne bi mogo biti birov? ŽUTILOV: Ja sam donde samo služio dok je vladala liberalna partija.
Kad mene obese, načast vam narodnost! Hm, hm! To je đavolski posao. SMRDIĆ: Ja kanda sam znao, te sam bio umeren. ŠERBULIĆ: Šta, umeren? Niste li mi jedno parče iz ruke istrgli? O, ako dođe do čega, sve ću redom iskazati.
ŠERBULIĆ: Pokazuje se da i s radosnim srcem ne dočekujete. ŽUTILOV: E, gospodin Gavrilović uvek je bio konzervativac. GAVRILOVIĆ: Kad bi umeo preokrenuti kožu, kao vi: Žutilov, Žutilaji, Žutilović, ja bi bio svašta.
GAVRILOVIĆ: Kad bi umeo preokrenuti kožu, kao vi: Žutilov, Žutilaji, Žutilović, ja bi bio svašta. ŽUTILOV (srdito): Vi ste reakcioner, pa mir. NAĐ: Ne treba vređati, gospodo, ne treba vređati.
GAVRILOVIĆ: Niko nije ništa iskao. ŠERBULIĆ: E, nije iskao! Mađaroni bi se radovali kad bi ko od rodoljubaca bio obešen. GAVRILOVIĆ (smeši se): O, Nađ će zaista o vašem rodoljubiju pripovedati.
sve kao preko bundeva. ŽUTILOV: Ja sam našao da je nevin. SMRDIĆ: Kako bi on bio nevin kad je celoj varoši poznato šta je radio? Kod nas se baš naopako radi. ŽUTILOV: Ja sam predsjedatelj odbora.
SMRDIĆ: Dabom, kad su drugi sve opaponjili. ŽUTILOV: Vi znate da je Vojnović bio bolestan, niti je mogao svoj srez obići. SMRDIĆ: Vidićemo. Pa onda za moga sinovca: obećali ste mu službu, pa ništa!
SMRDIĆ: Šta je, dakle? ŠERBULIĆ: Čudna stvar. Radi se da prodamo vojvodinu. SMRDIĆ: Kakav bi bio taj nevaljao čovek koji bi svoju vojvodinu izdao. ŠERBULIĆ: I ja tako kažem. SMRDIĆ: Zar smo mi zato krv prolivali?
ŠERBULIĆ: Zašto? SMRDIĆ: Kad niste bili u odboru. ŠERBULIĆ: Vama je poznato da sam bio naimenovan. SMRDIĆ: Ali nije došlo u protokol. ŠERBULIĆ: Reč predsjedatelja vredi kao i protokol.
SMRDIĆ: Ja ne znam da l’ je to tako? ŠERBULIĆ: Baš i kad ne bi bilo, ko će raspitivati jesam li bio člen, kad moje ime među tolikima stoji? SMRDIĆ: To je istina; ali znamo mi. ŠERBULIĆ: Pak zar bi vi mene izdali?
Valjda ći i ja doći u čislo njihovo. ŠERBULIĆ: Nikad ni doveka. Koji je bio lane mađaron, taj će se kao takav i poderati. GAVRILOVIĆ: A koji je rodoljubac, taj može činiti što oće, jelte?
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
U školskom izdanju stil se morao podešavati i uprošćavati, da bi bio na domaku đaka srednjih škola. Ovde je pisano slobodnije, i za publiku već upućenu u književnost.
Jedini dalmatinski pisac koji je bio nešto poznat među Srbima XVIII veka, i koji je ostavio izvesnoga traga u srpskoj književnosti onoga vremena, bio je
je bio nešto poznat među Srbima XVIII veka, i koji je ostavio izvesnoga traga u srpskoj književnosti onoga vremena, bio je Andrija Kačić Miošić, i to svakako stoga što je bio tako blizak narodnoj poeziji. 1794.
je ostavio izvesnoga traga u srpskoj književnosti onoga vremena, bio je Andrija Kačić Miošić, i to svakako stoga što je bio tako blizak narodnoj poeziji. 1794. godine Slavenno-serbskія vъdomosti (br.
Ali tek šezdesetih godina prošloga veka kod nas se ističe značaj dalmatinske književnosti. Kosta Ruvarac, koji je tako bio cenjen i slušan u omladinskim krugovima, drži u Preodnici predavanje 3načajnost dubrovačke književnosti i tvrdi da su
osnov i najviše veze sa stvarnim i narodnim životom, koja je imala jednoga tako valjanog i popularnog pisca kao što je bio Reljković, koja je nikla i razvila se u sredini pravoslavnih Srba, nije imala uticaja na stvaranje naše nove književnosti.
Politički položaj srpskoga naroda u novoj domovini bio je nesređen i težak. Austrija je mislila da krajevi koje su Srbi naselili jesu stečeni oružjem carskih trupa i da su
Taj verski teror bio je naročito jak za vreme carice Marije Terezije, koja je sva bila u rukama svojih jezuitskih ispovednika i htela da
Tek dolaskom na presto prosvećenoga Josifa II stanje srpskoga naroda unekoliko se promenilo nabolje. Car je bio verski tolerantan i pravdoljubiv, naročito bilo mu je potrebno da u borbi sa Mađarima ima uza se nemađarske narodnosti
Srbi su prešli u Ugarsku pod vodstvom svoga patrijarha, koji im je bio kao neka vrsta i svetovnog poglavara, carske privilegije izdate su im više kao konfesiji no kao narodu, i u novoj
Verska gonjenja, kojima je narod bio izložen sve do kraja XVIII veka, pojačavala su samo i inače jako versko osećanje i vlast jerarhije, i Srbi su se sve
osnovana je u Karlovcima gimnazija, prva srpska gimnazija, a 1794. i bogoslovija, prva srpska bogoslovija. To je bio veliki uspeh i značajna kulturna tekovina.
Milićević, Vuk - Bespuće
On mahnu rukom i odbi. Nije osjećao ni najmanje volje za igru. Uze Simplicissimus koji je redovno čitao. Nije bio raspoložen za čitanje i baci ga na stranu. I kolikogod se trudio da nađe razlog zašto je neraspoložen, nije ga nalazio.
Lijeno i lagano je podigao oči, pogledavao nekoliko puta po sobi, zaustavio pogled na jednom mjestu gdje je bio obijen zid, spustio ga na prozor koji je gledao u vedar dan, pun modrine i svjetla, uvjerio se da se nalazio u svojoj
On je strahovao od toga prvog jutra; bojao se budalaština, suza. Juče mu se te djetinjarije vrzle po glavi, bio je slab da nadjača samog sebe; u jednom času osjetio je da su mu oči vlažne.
On je čekao dok se nazove konji, pio rđavo pivo i bio izubijan pričanjem krčmara i krčmarica. . I opet kaskali konji tvrdom, zbijenom, kamenitom cestom, prolazili rasuta
Spustio se s kola, osjećajući sloj prašine koji se bio nahvatao i nalijepio po njemu. I u jednom trenutku zastrijepio je od nečega.
stajaše tu, neodlučan, preplašen, ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno, samrtničko; ona stajaše tu usamljena, nepomična, ukočena; iznad nje se
Osjećao se zadah starine, groblja; sve je podsjećalo da ovdje više nema života, već da je bio, pa umro; i to osjećanje života koji je iščeznuo i gdje ga nije odavno bilo, plaši i užasava.
Nije ju raspoznao u prvi mah. Prišao je prozoru, zastrtom grubom zavjesom sa plavim prugama. I pogleda ponovo. To je bio njegov brat Milan, slika odraslog, golobradog dječaka, s ukrućenim, punim, djetinjim licem; sa bezazlenim, ozbiljnim
golobradog dječaka, s ukrućenim, punim, djetinjim licem; sa bezazlenim, ozbiljnim očima, u kadetskoj uniformi; to je bio on na koga nije tako dugo mislio, koga nije prepoznao; kako smrt odrađa!
sa namazanom, pažljivo razdijeljenom kosom, sa visokom kragnom koja zasijeca u obraz — sušta protivnost bratu koji je bio nemaran, dosta neukusno odjeven, često neobrijan i zarastao u bradu koja je još više zamračivala njegovo lice.
Sjeća se, jednog dana, Milan je bio zaboravio da govori njemu, i pričao je veselo, s mnogo vjetrenjaste, lakomislene nemarnosti, o svemu, o lumpovanju,
nemarnosti, o svemu, o lumpovanju, balovima i ženama; iznio pred njegove oči jedan život koji je za Gavru Đakovića bio sasvim tuđ i besmislen: sa svojim sjajnim salama, punim dekoltovanih dama, kafešantanima, sa svojim bijesnim satiranjem
Sremac, Stevan - PROZA
Dakle, prvo ćemo početi sa domaćinom. Jovan Maksić, taj što je bio domaćin prvoga dana Božića bio je pošten čovek, i kad to kažem, ja ne govorim onako napamet, niti tražim da mi
Dakle, prvo ćemo početi sa domaćinom. Jovan Maksić, taj što je bio domaćin prvoga dana Božića bio je pošten čovek, i kad to kažem, ja ne govorim onako napamet, niti tražim da mi verujete onako na bradu.
Tek on nekako skine s vrata i isprati svakoga kreditora, pa bio on šegrt, kalfa ili sam gazda, i ovaj se nađe na sokaku praznih šaka, pa jadan čovek, ni sam ne zna kako se to s njim
Na ispitu su ga obarali, i on je tri razreda učio šest godina; sedeo je u poslednjoj skamiji, i bio uvek melanholičan.
povišice, i, kao za pakost, morade on sve to znati i očima gledati, jer su stizale u kaznačejstvo gde je on prepiščik bio. A to mesto prepiščika jedva je dobio. Sva mu se familija digla na noge dok mu je izradila to mesto.
Oca nismo spomenuli, jer ga, jadnik, nije imao. Davno ga je izgubio. I tu je naš Jovan bio malerozan; došao je na svet dve godine posle očeve smrti, i na taj način daje se razumeti zašto je jedna rubrika u
Kao praktikant ponašao se primerno, bio pun takta. Prepisuje lepo i tačno, izradi sve što mu kaznačej da, i ovaj je s njim zadovoljan, a tako isto i publika.
liferantu, ili već tako nekom, ne bi ni Jova ostao bez iseta, tako da se od toga bakšiša (a ovaj nije redak bio) mogao pristojnije odevati. Bio je tačan, smeran, prava praktikantska duša.
nekom, ne bi ni Jova ostao bez iseta, tako da se od toga bakšiša (a ovaj nije redak bio) mogao pristojnije odevati. Bio je tačan, smeran, prava praktikantska duša.
Uvek je držao cigaru tako da je onaj zapaljeni kraj u rukav okrenuo bio, onako kao što to rade gimnaziste kad između časova puše iza škole. S odadžijom je lepo živeo.
I olako mu se prošlo! Bio je samo iznenađen jednoga dana. Kad je jednoga dana seo već za sto i uzeo pero i oprobao ga na noktu levog palca
da ih hladno proštudira i proceni, i sada, posle dužeg posmatranja, ispunjava i po formi ono što je već poodavno u srcu bio, i prelazi u stranku koja jedino radi na spas otečestva, i koja je jedina u stanju da Srbiju dovede, veli, na njen pravi
Radičević, Branko - PESME
(1844, na Uskrs) ŽELjA Kad sam ludo dete bio Želja mi je bila: Kad bi Bože udelio Meni jedna krila, Kad bi Boga dao oko Mene tako jasno Da po svetu naširoko
Da li malo, da li spava dugo, No da vama nešto kažem drugo, Čudan sanak ja sam onda snio, Čudni sanak ovaki je bio: Ja sam stajô kraj jednog izvora, Teke što je zabelila zora, Al' sve jasno kanô u po dana Kada sine luča ta
Zar je bio samo prazan sanak, A ne beo, a ne vedar danak Kad se ona meneka pojavi? Ja je smotri na belome danku, Ja s njom
ovo Tako beše crveno Kosovo, Od srbinjski teški palošina Krv s' otvori kâ morska pučina, Divno li je tada Srbalj bio, Divno l' svaki glavu zamenio, Divnu l' krvcu zlotvorsku prolio, U njoj danak divno utopio.
De poskoči, ne luduj, Ko bi jako momak bio Pa se ne bi pomamio! Ao sele bosonoga, Zla ti maja dozlaboga, Ne dala ti čarapica Ni lagani papučica, Da učiniš
Sama brda, vrleti i gore, A Bog ruku sve unutra turaj, Pa brdine oko sebe furaj, Pa za časak sve i je do pole Bio veće oborio dole. Ujedanput — nuto posla kleta!
Slava, slava svuda naokolo, Svirac svira, a vata se kolo, Noga veze, duga kosa leti: „Žena bio ko se ne osveti!“ Zemlja tutnji, zveketa oruže: „Crn mu obraz ko pred Turkom struže!
Štira žvaće, ali od nevolje, Šta će jadna kad ne daju bolje. Oj sokole, živ i zdrav nam bio, Ali nešto da ti kažem tio: Idi zbogom, prođ' se posla toga, Veruj, krasni, to je za drugoga; Al' kad žito vežu u
ubave javore Pljušt pritiskô odozdo do gore, Svuda pljušta, trnja i bunike, Dešto cveća, ali čemerike, — Čemer nama bio bi doveka Da se jadu nije našlo leka, — Nit' izvora, ni vodice ladne Da se usne ponakvase jadne, Ni tičica, ni
Danak beli, braćo, sa drugoga, Onaj mišku u gvožđe vam skova, Ovaj duši verige raskova, A ko veli: on to nije bio, Bog je toga davno već ubio. Dalje pođo pa vide Avalu, I poita Savi na obalu, Kada tamo, čuda neviđena!
straote Mal' mi duša na nos se ne ote, Oh u pakô da sam jadan pao I đavlu se na rog natakao, Na većojzi ne bi muci bio Nego onda, Višnji je ubio! Umr'o bi, moj premili druže, Da je tako potrajalo duže.
Ta soko je kâ mu otac bio, Što mu krasno ime ostavio, Baš kâ takom prilikuje tiću — Njega zovu Gojko Zmajeviću. Jutros rano pre rumene zore
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
tugovali nad pjesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali ono praskozorje kad ga odvode, bespovratno, pustim ulicama Granade. Bio sam, skorih dana, i u Granadi, gledao sa brijega osunčan kamenit labirint njenih ulica i pitao se: na koju su ga stranu
Opet si tada bio pored mene, sasvim blizu, i ne znam ko je od nas dvojice šaputao Lorkine riječi pune jeze: „Crni su im konji, crne
PLAVOG SLjEZA BAŠTA SLjEZOVE BOJE Muškarci obično slabo razlikuju boje, ali jedan takav neznajša u bojama kakav je bio moj djed, e, takvog je bilo teško naći.
Nisu tu pomagala ni sva trtljanja neumornog rođaka Save, djed je bio slijep i za boje i za sve cvijeće ovoga svijeta. Tuga da te uhvati.
— U redu, pobro, biće paženo ko oči u glavi. Sat je bio zaključan u djedov sanduk i na njega se brzo i zaboravilo, sve dok ja jednog dana ne doperjah iz škole ponosito se
Tako cijenjenu stvar u dječje ruke, to je za djeda bio velik rizik. Sljedećeg Miholjdana pobratim Petrak ne pojavi se na našoj slavi. Djed se zabrinu.
Jednog popodneva, tek što stigoh iz škole, djed me tajanstveno pozva u svoj sobičak. Bio je sam kod kuće. — Odider vamo.
— Ko to, djede? — Moj pobro. Da je on mrtav, i njegov bi sat umro. Pa da, tako ti je to. Toga popodneva djed je bio toliko udobrovoljen da me je naveče čak i u mlin poveo.
Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su ipak, najviše privlačili gosti moga djeda Rade. Bio ti je među njima penzionisani
Sve je to bio dobar i zanimljiv svijet, ali mene su ipak, najviše privlačili gosti moga djeda Rade. Bio ti je među njima penzionisani austrijski „feljbaba“ Vuk Rašeta, stari lopov Sava i dosta nekakvih kosmatih starčina s
Najređi djedov gost bio je onaj neumorni skitnica, stari samardžija Petrak, ali zato je dočekivan s najviše radosti, vike i prijateljskog gakanja.
Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
AHMED: Da ne bi ti? Paz da se ne zabrojiš! HUSO: Ako je reč o Šemsi, tu bih ti bio oran račundžija! Ako se i zabrojim — ništa, brojaću ponovo, prebrojavaću, ako treba, i celu noć!
SULjO: Ma, to ti opet o Šemsi? AHMED: O Šemsi... SULjO: Možda je načula da si bio grobar, pa ženu strah... Grobar je gadno zanimanje... (Prilazi Musa) MUSA: Ništa ne javljaju za večeru?
HASANAGA: Šta bi ti teo? Da se presamitim: „Izvinte, pogrešio sam, jeo sam bunike, bio sam lud, oprostite, neću više nikad, sad sam se opametio, evo i potvrde, nabaviću i dobru karakteristiku, oćete li
Dosta mi je svega! Svadba će biti za nedelju dana, to sam ti već saopštio, i s tim je svršeno! Nadam se da sam bio dovoljno jasan! HASANAGINICA: Nije baš svršeno. Ima još jedna sitnica. Sedi da čuješ. Hoću da to raščistimo odmah.
Šta znači ova kljusina? Čujem hvališ se kako sad sestru udaješ za boljeg! Taj konj, da li to znači da sam ja bio magarac? BEG PINTOROVIĆ: Da svojim ušima ne verujem! Kakva ti je to smišljotina? Šta si to namislio?
Da si ti živ i zdrav, Imotski ti je kadija umro još davno, pre sedam godina! Bio sam tada grobar u Imotskom, ja sam ga lično spustio konopcem i zakopo! Kažu, umro od neke ljubavi...
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
A glas mu je bio kreštav, jak i iš’o kroz nos. Ni na jednom mestu nije se zadržavao. Išao je od kuće do kuće po mahali.
Ali nikad nije mogao da se ljudski obuče i odene. Da kažete: e je bio nemarljiv, nije. Ubi se on kicošeći i gladeći. Ali sve mu je ispadalo naopako i činilo ga smešnim.
A on im se smeje i gleda ih milo kad mu kažu kako je lep. Nikome nije bio na smetnji. Što god mu se naredi, on učini.
Pa kad dosta nakupi, onda se vraća i svakoj kući u mahali daje po nekoliko stručaka. Bio je sin neke prosjakinje Naze. Ona je umrla odmah čim ga je rodila. Mahala ga očuva a i sama ne znajući kako.
Ali ko bi došao, taj je bio ugošćen kao kod najbogatijeg jer je ona uvek nabavljala najbolju kavu i rakiju za goste. Bila je ponosna, povučena.
Da, bili smo deca. Ali ne! Samo si ti bila dete a ne i ja. Ja sam bio već zreo. No ti beše pravo dete. Nikad neću zaboraviti ona naša milovanja kojima si se ti podavala bezazleno.
Da, nisi ti bila bogata, iz znane kuće i nisi bila viša od mene. Peče me! Boli! Ali i ja nisam svemu tome bio kriv.
Uzajmljeno vrati, a „ćar“ popije. Pričaju, a i on koliko se puta hvali, kako je bio nekad imućan: držao bakalnicu, imao dućan, kućicu i jednu sakatu sestru.
Posle nekoliko godina umre mi mati. Da bismo njoj grob iskopali, morali smo strinin raskopavati. Stanoja je već bio tu i rado pristao da mojoj materi kopa grob. Uze motiku i stade preda me: — Mile, da idem?
Ućutkah ga duvanom i uđoh u vinograd. Žene me jedva dočekaše i osuše grdnjama: gde sam bio? što ne radim? kako neću ni večeru da dobijem, i drugo. Odgovaram ja njima. Šalim se.
Bili smo u svađi. Posvađali smo se pre nekoliko dana, kad je dolazila kod nas, na bunar, a od mojih niko nije bio. Tek što je bila počela da vadi kofu iz bunara, a ja, kao uvek, došao sam i tobož doneo joj moju testijicu koju sam
A svirka mu oštra, monotona. S leve strane, na putu, koji je bio usečen, a iz doline preko brda vodio varoši, iskrsnu Mitka Meraklija. Poče se penjati, gotovo trčeći.
Obradović, Dositej - PISMO HARALAMPIJU
Ja bi(h) ti bio namah, po prijatiju tvojega pisma, otpisao, da nisam sudio za bolje čekati da prođe vreme plača i setovanja, vreme glada
One, u kojej ga je Bog izvolio da se rodi kao i ti u tvojoj. Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio.
Koje je vere? One koje bi i ti bio da si se u istoj rodio, ako bi pošten čovek bio. S čijom voljom i dopuštenjem ljudi se plode i rađaju, rastu, živu i sladosti ovoga sveta uživaju u svakom rodu i
Novosađana i Osečana, i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca, kako gorećim srcem žele nauku svojoj deci; nigdi nisam bio gdi nisu me želili i ustavljali.
Kostić, Laza - PESME
Meseče, što se ludiš? meseče, što si slep? Taj venac bi tek bio na mojoj diki lep. — Na mesec sam ti pružô, a ti si ćutala, oh, dušo moja, dušo, jesi l' ga videla?
Al' britanski je Šekspir bio bard, pred njime britkij lebdi halebard. Pred kime kleči Britanija sva, za kime listom zapad likuje, šta mari taj, šta
Nijesi l' zar svog praha bio sit oprostivši se zemne trpije, no, poput praha oca Srbije, u duše svoje uplete ga nit?
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
NAŠOJ NARODNOJ PRIPOVECI I OVOJ ANTOLOGIJI Blesak narodne poezije krajem XVIII i početkom XIX veka bio je tako zasenio oči tada vladajućeg u umetnosti pravca, romantizma, da njegovi ljubitelji pored junaka deseterca i
Grim, Valter Skot, Bajron, g-đa de Stal, Lamartin, Šarl Nodje, Prosper Merime, Puškin, Mickijević. Na ovaj način bio je formiran čitav kult o najvišoj književnoj vrednosti, kult dovoljno strastan i isključiv da bi s potrebnom naklonošću i
Primerci bez napomene bili su dati piscu, za njegove potrebe. Radeći na narodnoj pripoveci Vuk se bio sukobio sa problemom sasvim drukčijim od onoga što ga je imao prilikom prikupljanja narodnih pesama.
“ Skupljač Vuk Karadžić prve je pripovetke zabeležio od Vuka čobanina, tj. od samoga sebe, kako je bio upamtio da su se pričale u Tršiću; zatim, od drugih mnogobrojnih kazivača i pripovedača.
On se za nj bio oduševio i od njega mnogo očekivao, stavljajući ga po vrednosti odmah pored Rječnika i pesama. Ali pri tom treba imati
U Vukovom strateškom planu za tu borbu, Srpski rječnik je bio leksička riznica, narodne pesme i pripovetke oruđa i zastava živog književnog stvaralaštva.
U koliko su se Vukove nade polagane na narodne pripovetke ostvarile? Odmah treba reći da uspeh nije bio potpun i svestran, ni na unutrašnjem srpskom ni na međunarodnom polju.
Krug proučavalaca narodne proze bio je daleko uži, a sasvim je izostajala masa strasnih propagatora, kakvi su bili romantičari za poeziju.
Da se dođe do dobre pripovetke bio je potreban ne samo darovit pripovedač, već i valjan zapisivač. Ovaj drugi autor često je bio čak i važniji.
Ovaj drugi autor često je bio čak i važniji. To nam najbolje potvrđuje primer V. S. Karadžića. Sve što je on zapisao i danas je, s malim izuzetkom,
po jedan sindžir od gvožđa, i tako su krajeve svoje sastavili pa onamo čoeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio da se nije mogao nikako micati.
Carevi uzmu vodu, pospu vodom po onijem ranama, kud je carević rasječen bio, kad pospu, rane se sastave, i carević skoči na noge te oživi.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
SOFIJA: Ostavi se boga ti; ta i kod moga se oca tako radilo, pak je bilo dobro. MAKSIM: Proklet bio čas, kad si ti stupila u moju kuću, to ja znam. JEVREM: No, Makso, sad pod priklad!
(Peva): „O samo daj mi mir!“ (Najvišim glasom, kao žena): „Ta ubio te bog s nesrećom, ta ti si nesreća bio, nesreća ćeš i ostati; sad ću te oklagijom, vile ti kožu derale!“ (Peva): „Pjenije mile moje i ljubezna pisma“.
KUM: Ko se ne uzda u pesmu, neka zviždi. Na primer: „Gdi si bio bitango svetska; kud te vrag jednako nosi.“ MAKSIM: Dosta, kume Mito, dosta, kod mene je druga fela od žene, a fela
JEVREM: Raportiraj sve točno, kako je dejstvovalo levo krilo, kako desno, kako centrum, gdi je bio najžešći atak, gdi je neprijatelj slabosti pokazao, itd. Dakle, kako je išlo? SOFIJA: Bilo je svašta, braca.
MAKSIM: Tek ona mora da pecne. SOFIJA: Par zar nije tako? MAKSIM: Već i onaj bi bio lud, koji bi pomislio, da svedodžba nije data za ljubov sto dukata, nego što je žena dobra. 8.
SOFIJA: Ako oćeš da znaš, to je bio samo vent, koje me je braca Jevrem naučio i upravo naterao. MAKSIM: Da te je učio na što dobro, ne bi primila, ali
da ona dakle mlogo vredi, o tome nema sumnje; no veća je njena vrednost, što je Aristotelova. DOKTOR: Aristotel je bio najveći filosof, samo što se nije odao na zemljeopisanije.
PUTNIK: G Zar je to malo, da ceo Pariz za mene zna i da moja knjiga bude sačinjena i na francuski? Čest i poštenje svakome, bio otkud mu drago, poštenom i česnog srca čoveku, a nečesnom i nevaljalom, bože daj bolju pamet i poštenije srce.
ŠALjIVAC (čita): „Predstatavite sebi moju nesreću i sramotu; pod sud ja, koji sam do sada u česti i uvaženiju bio. Ja se uzdam u Vaše milostivo i dobro srce, i dolazim Vas moliti da pišete ovamo, da je to pogreška Vašega pereta i da
Slučajno uvredi trifelj Perzerina.
DOKTOR: Perzerin je moj služitelj.
ŠALjIVAC: Tamo je bio breg i varoš. Najedanput podigne grbine, vi znate da bregovi imaju u vašoj knjigi grbine, i bio bi ga smoždio da mu
ŠALjIVAC: Tamo je bio breg i varoš. Najedanput podigne grbine, vi znate da bregovi imaju u vašoj knjigi grbine, i bio bi ga smoždio da mu nisu datelj, indigo, perle, klipe, abtaj i mnogi drugi u pomoć pritrčali.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Ja, dakle, taki i takog stvora momak jošt nisam srećan bio da se kakva devojka (oću reći gospodična) u mene zaljubi.
Ja sam mlogo puti molio i preklinjao Amora i Veneru, badava; rezultat je uvek bio: „i ne prijaša jego“. — Je li, dakle, čudo, moje visokopočitajeme matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod
SULTANA: Napolje iz moje kuće! Napolje, ili ću te taki sa služitelji izbaciti! SRETA: Oho, milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor! SULTANA: Ti si bezobraznik, ti si nitkov! TRIFIĆ: Sultana!
TRIFIĆ: Ali kaži je li pristojno? SRETA: Milostiva gospođa, ja sam bio dvaput cehmajstor! SULTANA (jednako se otima od Trifića): Molim te, kao moga oca, pusti me da mu samo dva zuba
SRETA: A, to je mlogo! Gospodine, ja vam želim svako dobro, ali ja sam bio dvaput cehmajstor. Da je to moja Pela, vidila bi kako se cehmajstor dočekuje.
Nađem je na Glišinom krevetu gdi spava, te je odvučem kući da je ne lupa Sreta; ali kako je ovaj bio nakvašen, a ona ubrađena, znam da su se lepo gledali.
(Na Pelu pokazivajući.) SULTANA: Ako je dirneš, nikad mi više u kuću ne dolazi. Ti si bio moj učitelj. STEVAN: (Lep učitelj!) SRETA: Milostivi gospodine, a kako mi stojimo? TRIFIĆ: Možeš spokojno spavati.
Lalić, Ivan V. - PISMO
Prilazili smo, a bio je dale Na svaki korak; u ćutanju žaljen, Već javljao se izmenjen u reči. Kraj mora beše čvor oko praznine, Slomljene
Kraj mora beše čvor oko praznine, Slomljene kosti. Mrak je bio veći, A zvezde bliže za meru gorčine. (H 1966 — H 1968) PROLEĆE, KOTEŽ NEIMAR Zima je povukla hrtove Na svoja južna
(4—5. VI 1989) NOSTALGIJA Možda je bio vetar, koji sklizne Čujno, ko napadali sneg, sa grana, A možda pomak plamena što lizne Ivicu lista jesenjeg platana, Il
Možda je bio vetar, možda kiša Zaostala u sećanju platana; Možda je htela smrt da me presliša, A možda je to samo bila Ana. (10.
nekoj upornoj nadi da će budućnost jednom Posvedočiti da je obmana bila bitna U svetu suviše stvarnom, a da bi istinit bio, U svetu suviše lepom, a da bi bio stvaran. (9.
jednom Posvedočiti da je obmana bila bitna U svetu suviše stvarnom, a da bi istinit bio, U svetu suviše lepom, a da bi bio stvaran. (9.
denn Rom auch nіcht Rom, Uzviknuo je Gete, a srpski preveo pesnik: Ceo si svet, o Rime, ali ljubavi lišen Niti bi svet bio svet, niti bi Rim bio Rim; O ljubavi je dakle reč, i o savršenstvu Nedovršenog, stalno što razara se spolja, A obnavlja
je Gete, a srpski preveo pesnik: Ceo si svet, o Rime, ali ljubavi lišen Niti bi svet bio svet, niti bi Rim bio Rim; O ljubavi je dakle reč, i o savršenstvu Nedovršenog, stalno što razara se spolja, A obnavlja iznutra, da nevidljivo
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
prolazu kako ližeš sladoled od vanile, čokolade i citrona, mešano; oni što su stajali tik uz tebe u trolejbusu koji je bio poluprazan i piljili ti u vrat i u grudi kad se nagneš malčice napred, i oni što su zviždali za tobom, i oni drugi što
Veoma zanimljive stvari o jednom starom zimskom kaputu i devojci koja ga je nosila. Znate, juče mi je bio rođendan. Ne, nije bilo nikakvih žurki! Ni poklona. Ničega!
mom matorom išlo naopako: nismo imali lovudže ni za jedno pristojno mesto pod kapom nebeskom, ali stari „Čamac“ je uvek bio nekako tu, pod rukom, i uvek bi se našlo toliko lovijanovića za dva sendviča sa salamom ili nečim sličnim.
Jednostavno, njoj nije bio potreban neki „Čamac“ na Adi; svoj brod je nosila stalno sa sobom. Piljila sam u nju jedno dva sata, sve dok nije
“ Tu me on načisto ispusti iz ruku; pravo na parket, toliko se bio zapanjio što umem da govorim! Nije uopšte znao. A u stvari, ja sam od samog početka umela da brbljam, samo što nisam
Kad smo već kod toga, jedan moj frend, neki Arsen, bio čovek u Japanu, i kada su ga tamo upitali da li želi ribu, odgovorio je da želi, samo ne japansku!
on, kada je ugledao jednu tako staru, a uz to tako otmenu damu, s pelcom od lisice koja je upravo menjala dlaku jer je bio februar, izašao je iz svojih kola i poklonio bakuti hemijsku olovku od lažnog zlata, na kojoj je pisalo Richard Nikson.
on, kada je ugledao jednu tako staru, a uz to tako otmenu damu, s pelcom od lisice koja je upravo menjala dlaku jer je bio februar, izašao je iz svojih kola i poklonio bakuti hemijsku olovku od lažnog zlata, na kojoj je pisalo Richard Nikson.
koje sam vodila u studentskom domu na Novom Beogradu (III blok, soba broj 39) sa predstavnicima velikih sila. Bio je tu jedan Rus, Grigorij Vasiljevič, na postdiplomskim studijama, i jedan Amerikanac, Džordž Bari Vatson, koji je
— Ah, da! I tako zec zaspi potpuno pijan, tačno ispred svoje kuće, kad naiđu dva vuka. Ni jedan od njih nije bio Vuk Karadžić. Bila su to dva vuka koji uvek nailaze u ovakvim pričama i bez kojih slične priče ne bi ni postojale.
gradu, pa su mi Džordž i Grigorije šaputali svaki na po jedno uvo, i mogu vam se zakleti u šta god oćete da tu nije bio potreban prevodilac pa da čovek razume o čemu se radi!
kao proslavi, kada ga izabraše da tumači ličnost nekog krajnjeg negativca koji tek u ratu kao postaje svestan koliko je bio zločest, kad ga prvi put u životu prime kao sebi ravnog, mislim u društvo i sve; znate već tu vrstu filmčuga!
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Šum pečalan, tihožalka: bila zvezda vrh oranja, bio vetar - svilu tkao. Zrelo sunce metohijsko po vascelom greje kraju. (Izgrejao Hristos s freske.
u krošnji srca davna slika glasa, što s krvnih zrnca navire da zriče, da horom lišća slavi činodejstvo kad bor je bio biljnog cara presto.
Izdrži nalet zračnih nasrtaja, uz težak tresak, koji ruši krevet gde mrak je bio, zbacujući teret od ljupkih tela, brušenoga sjaja, bez kojeg nema pogleda što vida, pred kojim munja košuljicu skida.
Sanjajmo skupa, rumeni svete. Porođaj lak vam, neveste bele: pčela s božurka, leptir sa čička uzdah vam bio mekost imele. (Tvorite reči s pripevom zrička!) Obile paše - grozdi se stoka. Nema životu granice, roka.
Enigmo, tajno nečitkog spisa, ostaj u znaku ipsilon-iksa, ali mi čuvaj pòkoji odsev s tamnog ekrana, makar to bio prevarin somot, krađin kaloper, ali i nade promil, embrion zametak nečeg čemu se ne zna potreba prava, razlog ni
privid to je da ce varkom čara: u pogub-svetu ne nudi se izbor, već zupce menja mehanizam kvara, a ušće šumi gde je bio izvor. Zar lakom rimom - nije pčela svraka! da krpim caće, Tvorče pčelinjaka?
o šta bi bilo kada mesec mlad bi sa oštrim srpom zapao u šumu, a s Roga pao splet Ponedeljaka! To žar bi bio anđela što trunu, Četvrtak njihov, letorast iz kraha, iz tmurnog Petka Utorkova vatra, što može dići leto uvrh marta!
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
Ali mi je sve to malo pomoglo. Ko se oženio, taj me posle psuje i proklinje; gdi sam bio na daći, tu me popreko glede, jer se boje da i njima ne lomim pogaču; te od svega ništa.
ALEKSA: O, ja sam ti sila premetnuo preko glave. MITA: Da čujem. ALEKSA: Prvo sam ti bio advokat. MITA: Kad si ti učio prava? ALEKSA: Vidiš da si prost. Treba znati šta je krivo, pa se za pravdu ne brini.
MITA: Kad si ti učio prava? ALEKSA: Vidiš da si prost. Treba znati šta je krivo, pa se za pravdu ne brini. Onaj je bio kod sudije i tuži se kako ga je predusreo; ja mu kažem da mu je krivo učinio; drugi pokazuje presudu, ja kažem da je
A zašto? ALEKSA: Iz najprostijeg uzroka. Nemam! MITA: Šta? I ti si mi doktor, advokat i učitelj bio? Zbogom! Takav prijatelj meni ne treba. ALEKSA: O, o, o, nemoj tako žustro! MITA: Muziku neću da trpim, znaš li?
ALEKSA: Tablo — tablo dolazi od španskago narječija tables. JELICA: Dakle vi i španski znate? ALEKSA: Ja sam bio šest meseci u Madridu. To vam je varoš! Šta je Beč, Pariz i London!
Baš se onda dogodio hofbal. Nas kao strane puste unutra; ja izmeđ moga društva nešto otmjeniji bio, dobio sam čest otvoriti s tamošnjom caricom bal. JELICA: Kako igra? ALEKSA: Kao pero.
ALEKSA: Da, Majdinger, Lafajet, Mirabo, Don Kišot i mnogi drugi. JELICA: Ja sam čitala Don Kišota, no to je bio roman. ALEKSA: To je don Kišot mlađi; stariji je pisao gramatiku francusku vrlo dobro.
JELICA: Mora sila vode biti? ALEKSA: Vsjačeski. Baš kad sam ja tamo bio, zapali se slučajno; te vatre, i tog požara! To je za udivlenije.
JELICA: Ah, tatice, taj vam zna kur praviti! Taj zna pripovedati: kako je u Madridu bio, kakvo je tamo sunce, kakvi su u Mesecu balovi; taj vam zna mlogo romana! A francuski govori kao da se u Parizu rodio.
Pa onda, i onu devojku... Hm! Hm? Meni je začudo. JELICA: On je bio u Beču osam meseci; takvi su svi po gornjim mestima; samo što je on nji sve preteko, jer je bio i u Madridu.
JELICA: On je bio u Beču osam meseci; takvi su svi po gornjim mestima; samo što je on nji sve preteko, jer je bio i u Madridu. Šta mi nije pripovedao! Možete li verovati, ljubezni tatice, da more gori?
MARKO: Šta ti buncaš o Mesečnoj kraljici? Kakva Mesečna kraljica? JELICA: Zar vi ne znate da je on u Mesecu bio? MARKO: E, vidio ćurku, pak hteo da joj prišije magarca. JELICA: Zacelo, tatice; ima jedna mašina na kojoj se ide.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
U šumi ovoj i ja sam bio s deset junaka vino sam pio, išao doljom i uzbrdicom, s čarobnom kapom nevidljivicom, s lukavim Ćosom vodio
A blizu kuće, pod prozor sami, neznanac neki vješto se skrio. Koga li svjetlo Mačkovo mami i ko bi noćni uhoda bio?
Zavlada mir... A noćnik onaj koji se krio Mudrijaš lisac glavom je bio. II Nad šumom zora lepezu širi i ljetni osvit u sobu viri.
“ „Tako ti treba! — Mačak će strogo — Čuvaj se Lisca, jesam li reko. Još si i glavom platiti mogo, da ti je drugar bio daleko.
Proviri baka kroz oblak siv. „Unuče dragi, bio mi živ!“ Na zemlju Mjesec svjetlo toči, poljanu malu zracima tače, a onda stade i širi oči: neki mališan u vrtu
Ovo je cvancik srebrni moj!“ I opet ču se kroz oblak siv: „Unuče dobri, bio mi živ!“ Razgleda Mjesec, kad blizu puta grudvica bijela pašnjakom luta i tužno bleji kroz noćni muk.
“ Odjuri jagnje ko čigra prava, ostade Vujo kratkih rukava. Ponovo oblak prozbori siv bakinim glasom: „Bio mi živ!“ Mjesec nad rijekom sijati poče, kad gledaj vuka nadut ko mijeh, ledenu vodu marljivo loče.
Samo je Žarko mrštio čelo, pekla mu dušu potajna tuga, nisu ga vukli piće ni jelo, željan je bio dječaka-druga. Kod vrapca, kažu, to nije varka, traženi dječak čekaće Žarka.
“ Zamuca vođa: „Tako mi brka, đidija ovaj sve živo krka! ... Do sada nisi bio nam znan. Odakle ideš? Gdje ti je stan?“ Ćosa će nato: „Glavom i bradom stanujem, druže, pod Bukva-gradom.
Dati je tebi, bio bi grijeh . . .“ Probudi Ćosu rođeni smijeh. Ustao Ćosa i trlja oči u čudu gleda bogatstvo bajno, kud okom krene
bila java ili sam snivo' — progunđa Ćosa uz osmjeh mio — brašno sam dao, nije mi krivo, vidim, i mišić gost mi je bio. Umalo torba stradala nije. Gdje li se samo grickalo krije?
JEŽEV ODGOVOR Diže se Ježić, delija stara galamdžijama odgovara: „Ma kakav bio moj rodni prag, on mi je ipak mio i drag. Prost je i skroman, ali je moj, tu sam slobodan i gazda svoj.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— O, ja nisam video, ali kažu da je išao i jedan automobil. — Mora da je bio debeo led? — Sedamnaest pedalja. — Doviđenja dakle. — Doviđenja, mladi gospodine.
— Gde je njegov zamak? — Na Većem Ostrvu. To je nekada bio manastir i napušten. Stari markiz, senator, kupio ga je budzašto. Potrošio je više miliona da ga pretvori u zamak.
Sinoć je došao sa jednim drugom i ostaju do sutra. Možda ste ih videli pred kafanom. — O, kao da ih nisam ni video. Bio je savršen mrak. — To je neprijatno je l̓ te? Stara markiza je obećala da će iduće godine pokloniti selu osvetljenje.
Njen muž, krčmar, bio je čovek mali, mršav, crven i uzbudljiv. On je u svom odelu izgledao kao u opremi za gnjuranje; čakšire su mu dolazile do
Ja sam možda i samo slučajno uvek video šta treba činiti a šta drugi ne čine. Sigurno; bio sam uvek spreman na rad. — Ja sam se uvek divila, kad jedan čovek tako mlad uspe u životu. To je divno videti.
ja sam tražio i da me prime. — O, ujak je oduvek bio za obnovu. — Ja bih toliko volela da naš Miguele uspe. Možete li ga vi pomoći? — Ja ću učiniti što god mogu.
— Niste svršili posao? — Ne sasvim. Tamo je vojnička svečanost pa većinu stvari nismo kupili. — Nisam nikada bio u Belmontesi. — O, zanimljivije je svakako od ostrva... jeste li činovnik? — Ja sam stranac.
— Vrlo dobro. Kao što vidite, mogli ste slobodno poći. Jezero se posle sasvim smirilo. — Ja sam bio voljan, ali se otac bojao. I posle, kad se Zidar već vraćao...! — Žao mi je da sam vas zabadava uznemirio.
Ja sam služio u marini. Putova sam do Kine i Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal (narednik) pomorski, imao bih dobru platu.
— Ne znam. Ovako je moj život završen. „Smešna stvar, mislim za sebe; verovalo se, pošto je poslednji rat bio tako strašan, da drugi više ne sme, ne može doći; bar dok ne izumru svi koji su ga doživeli.
Mi smo svi još iz davnine ribari. — Ali ako ne voli taj zanat? — U početku ga ni ja nisam voleo. Sad vidim da je to bio najbolji I najsigurniji hleb. — I ako se jezero smrzne s vremena na vreme? — I ako se smrzne.
Ceo dan smo lovili ribu zajedno. On je inače živeo u Toledu. To je bio divan mladić od dvadeset pet godina, čist, krotak; ništa nije činio a da mi ne kaže i čak mi je sve o svojoj kući i
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Hiljadu osamsto... (Sad ne znam kojega leta, Al' Bunoparta je onda na Rusa pošao bio) — Zima je velika bila. Reke se zamrzle rano, A sneg od osam stopa pola je i gore krio.
Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš
Bog je tako ispunio Sirotinje slatki nad, Sin je njezin srećan bio, Jer je majka srećna sad. Ona grli sina svoga, I oboje slave Boga.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Krišom nas pitaju pevači; ko je to bio na sahrani neba, ko svedoči da je večnost u ropcu? Rekli su još: ne u rušenju nego u pesmi treba provesti noć, a
Sada te u bašti vidim gde ležiš na uplašenom lišću i ruke gole dižeš, telo ti tone u vreli mrak. Ja sam bio taj kamen i razbojnik na kladencu i lađa na moru i onaj ko te celu pokazao suncu kao grudu rođene zemlje.
Samo mrak nisam bio, no reč što se bez kraja ponavlja u suzama, u kutu moje kolibe. JUTARNjI ZAPIS Sviće. Neću da kažem ko sam.
svog boga kako silazi da se kupa s nama, mi izlazimo iz vode na sprude da se ne češemo o njega koji je nekad bio strašan sada trom pruža nam ruke i pita glasom smernim da li će zemlja dobro da rodi.
pretvorilo u mnoga i svetla tela Ili da sam samo protrčao preko polja pre no što se smrklo nebo iznad Golgote Nisam bio na svadbi u Kani niti sam svedok vaskrsenja zato se odričem svakog htenja i nadam se još malo u hleb i Njegova
svetli plamen sveće potom je viđen za morem u jednoj luci sedi i pije oči mu sive pitali ga da l 'je ubijen on reče bio je ubijen sad više nije Sinait u Gornjaku Kažem Velika je Sinajska gora iako nije od jedne ikone veća gle stub po
faraona Lažni izbavitelj prečicom vodi do novog ropstva i Vavilona Sava na lomači Ko je to sa mnom na Vračaru bio spaljen jedna sen na krstu dok sam goreo vaskolik Mnoštvo je čulo glas i videlo: Mladenac i Reč sreću se u
Z Možda su izmišljeni Duh i Svetost no izmislilac je bio Duh i Svet Možda ne postoji ni jedno ni drugo ali nepostojanje nije nikakvo zlo jedino treba da se zna čega i koga
polomi i da se naloži vatra za nas jer jagnje od zlata ne gori ne treba mene kritikovati zbog ovakvog kraja ja sam bio pomirljiv i sasvim je izvesno da sam veseo (crno uopšte nije tužna boja) i mnogo puta mi podvališe ugovarači dok
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
AGATON: Ama, zakon, znam ja da je to zakon, ali bar da ima nekoga reda u tom zakonu. Zar je baš on bio na redu? TANASIJE: Odista, takav čovek. AGATON: Takvi se ljudi ne rađaju dvaput. TANASIJE: Pošten, čestit...
GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim. Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u kući... a danas?... SIMKA: A danas, eto, održasmo mu sedmodnevni parastos.
AGATON: Šta ćemo, tako je pokojnik želeo i tako je naredio. TANASIJE: Bio je dobar i čestit čovek, to mu se mora priznati, ali je nekako izbegavao familiju.
Bar dok je bolovao da pozva koga od nas pa da mu reče reč-dve. AGATON: Bio sam baš pred smrt da ga obiđem. Seo ja tako na stolicu, a on, kad me vide, čisto se oveseli: „Gde si, zaboga, Agatone,
nekako onako... Ti si jedini, brate Agatone, onako... eto, bio si toliko godina sreski načelnik, upravljao si narodom, pa ćeš umeti upravljati i mojim imanjem.
Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste bio sreski načelnik, ali gde god je
znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste bio sreski načelnik, ali gde god je bio, ostavljao je za sobom smrdljiv trag”. AGATON (plane): To nije istina!
bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: „Ovaj Agaton jeste bio sreski načelnik, ali gde god je bio, ostavljao je za sobom smrdljiv trag”. AGATON (plane): To nije istina!
I za jedno i za drugo treba imati iskustva i ruku. A deder, kaži mi ga ovde, među vama, ko bi bio za taj posao? 'Ajde reci, je l' ovaj Tanasije? Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod stečaj.
reč, ja sam to samo onako uzgred kazao, a možemo i da preskočimo tebe, pa da se upitamo, na primer: bi li ovaj Proka bio kadar da upravlja imanjem? PROKA (buni se): Zašto, kobajagi? GINA: Ako možeš ti, prijatelj-Agatone, može i on.
SIMKA: Baš i ja se to pitam. AGATON: E, šta mu je trebalo? Znao je on dobro šta mu je trebalo. Pokojnik jeste bio onako plemenit i dobrotvor, i čestit, i sve što hoćeš, al' mu se mora priznati da je bio i veliki šeret.
Pokojnik jeste bio onako plemenit i dobrotvor, i čestit, i sve što hoćeš, al' mu se mora priznati da je bio i veliki šeret. Znao je dobro on šta radi.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Negde je lanuo pas. Kao da čujem zrička; onda je umukao, pa opet zatreperio njegov šum, ali to kao da nije bio šum, već zvuk, koji se ponavljao pravilno, odmereno, kao zvono. Pa da, tu je bilo i stado...
Ali suze majčine su mi navlačile tugu, ne toliko što sam se plašio za sebe, koliko zbog bola koji bi njoj bio nanesen... A posle i zavet očev. Još i ta mogućnost. Bilo mi je teško.
Priđoh i ja. Prijavljivali se rezervisti redom i odgovarali na pitanja šta je ko bio u kadru. Nišandžija, punilac... Pomoćnik nišandžije... vozar. — Koji? — zapita potporučnik. — Šta ga pitate?
I zato im je izraz lica bio vedriji. Gledali su narednika smelo u oči. — Kaplare — obrati se narednik — poslužioce vodi kod topova, a vozare u
Otpozdravio sam ga nemarno. Bio sam tada gord na moje dve zvezdice. Pri susretu sa vojnicima naročito sam ih posmatrao, da bi me pozdravili.
Trebalo je krenuti u logor, u šator na slamu, kod Traila, ili možda u štalu. Trailo je već bio uredio šator i vojnici su pod njegovim nadzorom čistili krug.
Slušam i mislim kako moje školsko iskustvo nema mnogo važnosti u ovoj novoj sredini. A Trailo je već bio u jednom ratu, on je prekaljen vojnik, zato govori ubedljivo, sa autoritetom.
On i ne krije takve svoje podvige, jer je radio, upravo krao, za svoju jedinicu i bio čvrsto uveren da radi za opšte dobro... Ležeći udobno na debeloj slami počeo sam i sâm verovati da je on u punom pravu.
Zapamtio sam tako mnogo lica iz pojedinih pukova. Pao mi je u oči jedan crveni i debeli pešadijski oficir. Bio je rezervista. Onako gojazan, sa raskopčanom bluzom, večito se hladio i duvao...
Još bunovni, ljudi su se saplitali o konopce šatora i psovali. Vučku vozaru pali kamuti u blato, i on je bio očajan što ne može u mraku da ih raspremi.
Jeste li razumeli?... Na svoje mesto! Ovde smo predanili. Bio je četvrti avgust. Ali istoga dana uveče oko deset časova, truba zasvira „ustajanje“, jedanput, drugi put, pa treći
Vojnici za momenat zastanu, pogledaju na tu stranu... Onda se još žurnije prihvataju posla, i puk je za kratko vreme bio spreman za polazak. Pešadija je već izlazila na drum i hvatala desnu stranu puta.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Njegov ozbiljan odgovor uveri decu da je to doista učitelj, pa se bojažljivo ukloniše na livadu. — Živ bio, reče on đaku, koji mu priđe ruci. — Je li ovo Orlovica? — Jeste, gospodine. — Da li je škola daleko odavde?
Gojko se susrete sa njenim jasnim svetlim pogledom i obori oči. Baš je bio u pameti sklopio celu rečenicu kojom je mislio da joj se obrati, ali sad zaboravi sve, pa se stade nervozno okretati
— Izrađeno je to sve, sutra će se doneti. Nismo mogli sve odjednom da dignemo, reče kmet. — Prirez nije bio pokupljen, dopuni ga Bogosav. Znate, muka je sa tim prirezom: svet nema a ovamo treba.
— He, ono je bilo iznenada... bio sam zbunjen. Oni prođoše kroz seoski sokak, po kome ležaše sitna, istucana, laka prašina, u koju upadahu noge do
— Uh, kako ćemo sad? viknu Ljubica. — Ništa... proći ćemo, reče veseo Gojko, koji je bio na desetom nebu od radosti: »izgrdila je ćatu, a mene sama zove u društvo«.
dvorišga on progovori: — Kažem ja: nije se on mogao promeniti — Gojko kao Gojko, ostao »mladâ«, k’o što je i u školi bio... Dakle nove kolege! Čast mi je... Velimir Krstić... i on se učtivo rukova sa Ljubicom.
Svi troje se nasmejaše i ućutaše. — Pa gde si, bolan, dosad, ded’ pričaj: gde si bio, šta si radio? obrte se Velja Gojku. — More... šta ja!
obrte se Velja Gojku. — More... šta ja! Ovo mi je treće mesto, nego otkud ti ovde, kad si bio u Podrinju ? Kad se pre oženi i čak steče kozu! — Znaš... naša posla ! I meni je ovo treće mesto.
Je li, Gojko ? — Pa ti me znaš: kakav sam bio u školi, takav sam i ostao. A ti sigurno nisi postao mirniji? — Ja — još luđi!
— Zar nećete da nam vidite školu ? zapita Ljubica kao čudeći se. — Bio sam u njoj i letos o ispitu i opet pre mesec dana kad smo merili vašu učionicu i poručivali skamije.
— Baš krasan čovek, reče Ljubica; — veseo, otvoren, i tako lepo govori o našem poslu. — A, Velja je i u školi bio veoma otresit. Znam da ćemo kod njega naći čitavu biblioteku.
»Ala bi to bio život, Bože!... ali ko sme o tome misliti... Nije to za mene, za ovakog hm... kako da kažem... povučenog, jest baš
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
od pređe zvati, Od pređe zvati, košulju davat’, Dok nisam stala uz milog kuma, Uz milog kuma, i uz devera; Dok nije bio prsten na ruci, Prsten na ruci, venac na glavi. 69. Što se ono u planini sjaše? Jeli svila među svilarima?
rečem, da mi je od Boga, Toga dara nijesam dostojna; A da rečem, da mi je od Iva, Moj je Ivo od mene daleko, Da je bio, bi me probudio Ili barem jednom poljubio.“ 151. “Oj devojko, dušo moja, Čim mirišu njedra tvoja?
“ Al’ besedi Dojčin Petar, varadinski ban: “Ne karaj me, kralj Matijaš, zemlji gospodar: Da si bio ti u krčmi, gde sam pio ja, I ljubio krčmaricu, kojuno sam ja, Popio bi ravnu Peštu i sav Budim grad.“ 197.
“ “Ne mogu ti, sestro, na večeru, Sinoć sam ti u maale bio, S Turčinom sam kavgu učinio, Sada Turčin traži moju glavu, Ili moju, ili koga moga!
230. Sunce mi se krajem vije, lado le, mile! To ne bilo jarko sunce, oj lado, oj! Već to bio brat i seja, lado le, mile! Seja bratu govorila: oj lado, oj! “Pohodi me, mili brate!“ lado le, mile!
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
BLAGOJE: U šta srlja? GINA: Zar je moguće da ti baš ništa ne vidiš? BLAGOJE: Ja sam za tebe oduvek bio slepac! A najsleplji sam bio kad sam te uzimo! GINA: A progledo si kad si potrošio miraz!
GINA: Zar je moguće da ti baš ništa ne vidiš? BLAGOJE: Ja sam za tebe oduvek bio slepac! A najsleplji sam bio kad sam te uzimo! GINA: A progledo si kad si potrošio miraz! (Na verandu izlaze Simka, Jelisaveta i Vasilije.
A sada nigde perceta, ni za pahuljicu! (Jelisaveti) Jeste li videli kako je reka blizu? Dok je moj pokojni major bio živ, posle ručka sedimo ovde, jedemo kajsije, a on koštice sa verande baca u reku! JELISAVETA: Muž vam je bio major?
JELISAVETA: Muž vam je bio major? SIMKA: Artilerijski! VASILIJE: Je li poginuo u ovom ratu? SIMKA: Nije, umro je od zapaljenja pluća!
(Gina briše sapunjave ruke o kecelju, uzima od Simke poslužavnik, i unosi ga u kuću) To nam je bio poklon za mladence, od oficirskog kora! (Blagoju) Šta li je to moglo da puca?
(Blagoju) Šta li je to moglo da puca? BLAGOJE: Znam samo da je bio mašingever! SIMKA: Kao da je u centru. BLAGOJE: Biće da je negde između Foto Lazića i KnjiŽare Debeljević.
Sad ga ti budiš... SOFIJA: „Otvori oči, dragi starče! Vi ste samo sanjali! Saberite se!” JELISAVETA: „Zar on nije bio ovde? Zar mu nisam stisnula ruku?” VASILIJE: Opet isto! Ne kažeš „stisnula”, nego „stisnuo”!
) GINA: Vi ste to počeli... još dok je pokojni major bio živ? SIMKA: Zar je sad važno? GINA: I ti, najbliža komšinka, s mojim sinom? SIMKA: Gino, molim te!
Šta je njemu Sakula? SOFIJA (glumi): „A šta je, Hekuba njemu il on Hekubi?” JELISAVETA: Da je tamo bio neki policajac makar sa minimumom pozorišnog obrazovanja, do toga ne bi došlo!
SOFIJA: Bilo šta da je bilo, Filip je, pre svega, bio glumac! VASILIJE: Bilo šta da je bio, sada je leš! SOFIJA: Filip je visoko podigao drveni mač!
SOFIJA: Bilo šta da je bilo, Filip je, pre svega, bio glumac! VASILIJE: Bilo šta da je bio, sada je leš! SOFIJA: Filip je visoko podigao drveni mač! VASILIJE: Pre će biti da se život njim poslužio i poigrao!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
gde nisam bio... i gde nisi bila. Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi, disaće jele što disasmo mi i stišaće zvezde osmehom i
Kad bih još jednom mogao da volim... Da l bi mi tad bilo dobro svud, i život bio manje lud? Ili bih i tad kao sad morao da se smešim i razbolim, i da umrem? Kad bih još jednom osetio da volim, volim?
pesme što plače i voli, svu vodu, zvona, i maske, tamo, noć toliko zaboli: da ućute i pitaju tiho, „Kakav je to Slaven bio, na Rivi dei Skjavoni?
I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom. Beograd, Braće Nedića 29, 1920. STENjE Danas sam bio tako veseo! A sad? Gle, jedva dišem, sa osmehom mutnim, umorno.
U Danskoj, 1929. KOMENTARI KOMENTAR UZ „PROLOG“ Ovaj prolog bio je napisan, i štampan, uz prvu zbirku pesnikovu, koja je izišla u Beogradu, posle prvog svetskog rata, pod naslovom
Izdavač, knjižar Cvijanović, međutim, toliko se bio prepao bure koju su te pesme bile izazvale, da je triput odustajao od štampanja.
Taj prolog je bio neka vrsta literarnog, pa i političkog programa pesnikovog. On se u to doba nadao da će, kod nas, biti neka vrsta
Iako njegove pesme daleko zaostaju za tim monumentalnim tvorevinama u stihovima, TAJ OSEĆAJ je bio njihova glavna sadržina. Sem toga i pobuna vojnika, a sve su revolucije u to vreme bile samo pobune vojnika.
Sve do moga oca pisali smo ga staroslovenski: Cernjanski. Znamo, sigurno, da mi se praded zvao: Jovan. Da mu je brat bio pop, i stric pop, a mlađi brat kaluđer.
On je putovao do Rusije. Taj kaluđer mora da je bio bezbožnik, jer je toliko napadao na kćeri seljaka, da su ga jednom, u Vršcu, bacili u nabujali Mesić.
Taj Nenad, moj praded, bio je toliko težak, da su seljaci pritezali levče kad bi se peo u kola. Pop Mita, moj ded, po ocu, na starim fotografijama
Pop Mita, moj ded, po ocu, na starim fotografijama liči na nekog seoskog Tolstoja. Bio je riđ, plah, strog. Bio je siromah i orao je i kopao sa seljacima, svojim Ilančanima.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Ali je već onda, u telu prvoga čoveka, bila žaoka smrti, jer je prah od kog je čovek stvoren bio u rukama Anđela smrti. Telo je čovekovo bilo smrtno. Prvi je čovek živeo i umro.
On je mislio da su ljudi krivi što je on takav i da bi on sasvim drukčiji bio kad ne bi bilo oko njega ljudi. Ali, šta da radi?
U njemu planu gnev svom žestinom. I on se opet ljutio kao i pre, dok je bio u svetu, među ljudima; psovao je krčag, kao da je krčag bio kriv.
I on se opet ljutio kao i pre, dok je bio u svetu, među ljudima; psovao je krčag, kao da je krčag bio kriv. Nije se ljutio on što mu se krčag razbio, nego je žalio što mu je ovaj slučaj pokvario ono dobro, blago
— Poznajem ja tebe, Agatone, odavno — nastavi starac i uozbilji se. — Dok si bio u svetu, ljutio si se zbog ljudi pa si pobegao od njih u pustinju, a sad se, eto, i u pustinji ljutiš, zbog čega?
Vidi na jednom uglu ćepenak s hlebovima i zaište od pekara hleba. Pekar je bio neka mrzovolja i čovek ljut. — Gle sad! — mišljaše on — ište od mene hleba!...
— I što je god heo da kaže, sve je izlazilo na „ku-ku!“ Pekar je, očigledno nekim čudom, pretvoren bio u kukavicu. Na njegovu kuknjavu dotrčaše komšije, ali kad ga videše pobegoše od straha.
U isto vreme bio je episkop Hristove crkve u Rimu jedan starac, koji je, pre toga, u postu i molitvi proveo četrdeset i sedam godina u
Starac se pročuo kao svet čovek, veliki pravednik i čudotvorac. Još dok je bio u pustinji, sve je iz dalekih krajeva dolazio k njemu na pouku i blagoslov.
U ona teška i zla vremena on je siromašnom i očajnom narodu bio jedina uteha i radost. Narod ga je poštovao kao svetitelja voleo ga i slušao.
Gnev ga prođe i on razmišljaše, ali nikako ne razumevaše zašto se starac toliko opire da novac primi. „Kad bi novac bio đavolja stvar, zar bi se ljudi toliko otimali o njega?
I tamo je, moleći se Bogu i kajući se za učinjene grehe, živeo do svoje smrti. MUDRI SLUGA Bio na Istoku u staro vreme bogat čovek pa imao slugu.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Ja ti govorim što sam od drugih čuo. Niti sam ja tamo bio, niti znam sve to pouzdano. ,,To već nije zemlja mojih slavnih predaka, jer ona je čuvena junacima, velikim delima i
“ Jedan je odlikovan što je mesec dana bio čuvar nekih državnih magacina i magacin nije izgoreo. Jedan je opet odlikovan što je prvi primetio i konstatovao da
“ — odgovori on ozbiljno i hladno. „Kakve su to zasluge?“ — „Pa on je, znate, bio kočijaš kod bivšeg ministra prosvete. Darovit kočijaš!“ — odgovorio je pandur).
U našem mestu već se od juče bavi jedan stranac, kome je sada šeset godina, a nije nikad za to vreme bio ministar, niti je i jednim ordenom odlikovan, pa čak nikad nije imao nijednu državnu službu, niti ikad primao platu.
glasove kako je u našu zemlju doputovao neki stranac od svojih šeset godina koji, kako ti zvrndovi vele, nije nikad bio ni ministar, ni činovnik, niti ima ma kakvog odličja.
neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelu dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao što to žele glupaci iz opozicije.
Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti, odbacivan i opet nanovo priman, te tako ni mi, niti se građani mogu razabrati i znati koji zakoni važe, a
Jedan grad je toliko bio oduševljen da je čak počeo podizati veličanstvenu vilu, na kojoj će biti uzidana grdno velika mermerna ploča, i na toj
Namesti me da sednem kraj njegovog stola, a on sede za sto na svoje mesto. Sto je bio pretrpan nekim starim knjigama sa požutelim lišćem i otrcanim koricama: — Odmah ću da vam se pohvalim.
retko izdanje!... — izgovori sladeći svaku reč, i uze me ljubopitljivo gledati kako će me to iznenaditi. I zaista sam bio iznenađen, ali samo iz drugih razloga; ali sam se pravio kako me baš ta retkost zadivljuje. — To vam je divno! — rekoh.
— Koliki je budžet, ako smem pitati, gospodine ministre? — Lanjske godine, kad je bilo drugo ministarstvo, bio je budžet manji, ali ja sam uspeo velikim trudom i zauzimanjem da u budžet uđe pet miliona dinara.
Ministar finansija, kad odoh da ga posetim, primio me je odmah, iako je, kako on kaže, bio u velikom poslu. — Baš dobro što ste došli, gospodine, te ću se tako malo odmoriti.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
jeseni, iz mladosti moje i blagosiljam one dane, koji su sa dušom mojom sjedinjeni, te neće nikad u zaborav otići... Bio sam mlad a bila je jesen u mojoj Jasenici i ona je zarezala duboke i svetle uspomene u mojoj duši.
—— Dobro vi veče! —— Bog pomog'o! — Kako s', Cvejo? — Dobro, kako ti.... a, ti si to, Pajo, otkud ti ovuda? — Ja bio do dućana, kupov'o neke sitnice, znaš, zovemo malo komišanja pa mi reče tajo da udarim na tebe, da te zovnem; ti si mu,
— E he, pa ti si valjad' bio kod kuće? — Ja, pa mi reče gospodin pojka da udarim na osoje, srešćeš ga, veli, pozdravo. — E, pa dobro, da okrenemo.
moliti Milica, al' Anđa započe, a družina je poduhvati i razleže se pesma pripevalica: Jovane bećare, đe si sinoć bio? — Milice devojko, dolje u dućanu. Jovane bećare, šta si kupovao? — Milice devojko, svilene marame.
Kle ga kud god pođe i 'nako, da viš', ukle ga. Išćeraše ti našeg ćopu Ivu, zbog one mlade, pa, ka' da nije ništa ni bio. Skače naš Žiko od radosti, pa veli: »Da mi ga je, 'nako, sad viđeti, vol'o bi, n'o što sam živ«.
Pripita on jednog dečka, nođe, da srkne malo, a ovi, bio neka dobričina, pa mu kaže da je to neki zejtin koji, s oproštenjem, nije za piće, al' kaže Dulu za šta je...
Ne tiče nas se ništa, k'o i to, što Jovo sve dršćući komiša korenje, a Milica i Milenija šapuću: — Je l' to on bio? — Ja. — A jesi znala da je on, kad si ono vrisnula? — Jesam. — Pa šta si, bolan, vriskala! Znaš da je on stidljiv.
— Triput mu je obricala, samo nije pare uzimala pa posle pokvari. A larma još traje. Samo ko je bio nem — nije ništa rek'o o begstvu Miličinom...
« Najzad su tu poniznost nekako privezali i za njegovu »vešerku«, — ali o tome posle. A on je u mladosti, vele, bio drugi čovek.
Svako pismo mora biti tako jednačito, tako ravno, kao pod lenjirom. Sav »direktorium« bio je oblepljen velikim tabacima, na kojima su našarane neke munje i gromovi. To je on zvao »statistikom«.
« Ali glavna njegova osobina sastojala se u čudnovatoj ljubavi: voleo je — prašinu i đubre... Nije se ni čuditi: bio je neženjen momak.... Ima dve vrste zastarelih momaka.
I onaj veliki divit na njemu, koji je bio crnji i odvratniji od duše svakoga đavola, u kome su našle grob silne muve i komarci...
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
Uostalom, čak i kad bi drukčiji naslov bio, znamo mi i sami da su skoro izbori, ne mora To kroz novine da nam se kaže. A, deder, ovaj, prevrni unutra.
Izvoli! IVKOVIĆ (Danici): Hteo sam da se izvinim! Vas opet uznemiravaju moji klijenti? DANICA: Da. Malopre je bio jedan koji se, siromah, žali da ga gonite kao vuka! IVKOVIĆ: He, šta ćete! Takav je naš posao.
IVKOVIĆ: O izborima, o kandidatu. JEVREM: Kako o kandidatu? Zar nije Petrović vaš kandidat? IVKOVIĆ: On je bio prošloga puta. Ali sad... videćemo... možda nećemo njega. JEVREM: Hoćete novoga? IVKOVIĆ: A vi? JEVREM: Pa, znate...
Hm! Gle, molim te. A ko bi to mogao biti? (Glasno.) Šta ti misliš, gospodine Ivkoviću, ko bi od naših bio onako mekan? IVKOVIĆ (smešeći se): Ne znam, al' to će već znati gospodin načelnik!
Eto, Mita Arsić! JEVREM: Pa je l' čovek pod stečajem? JOVICA: A Jova Crvljanin? JEVREM: Pa je l' ukrao testament i bio u 'apsu? JOVICA: A pop Pera? JEVREM: On jeste.
Ti znaš, Jevreme, da sam ja vešt za te stvari. JEVREM (hteo bi nešto da kaže). SRETA: Znam šta ćeš da kažeš: da sam bio vešt, ja ne bih odležao godinu dana za deficit. JEVREM: Nisam to hteo da kažem.
Dobro, recimo, trgovac si, pa ne možeš imati deficit, ali da si poreznik, kao ja što sam bio, pitao bih te onda... JEVREM: Pa to jeste! SRETA: I ti misliš da mene vređa što me zovu Sreta Numera 2436.
SRETA: I ti misliš da mene vređa što me zovu Sreta Numera 2436. To je numera sudske presude kojom sam bio osuđen na godinu dana. A treba da znaš, gospodine moj, da je ta numera baš učinila da meni skoči numera u ovoj varoši.
To je zasad još tajna, još nije svršeno. SPIRA: Pa pravo da ti kažem, i treba. Iz naše familije još niko nije bio poslanik, a tolika familija. SPIRINICA: Pa dabome, kad si se ti zatutuljio pa ne umeš da makneš!
SPIRINICA: Pa dabome, kad si se ti zatutuljio pa ne umeš da makneš! A što ne bi ti bio poslanik; kad može Jevrem, valjda možeš i ti... SPIRA: Ama ne ide to tako, ženo!
Hvataju čak i one koje ja poslovno gonim. Eto, sećate li se onoga... što je zalutao bio kod vas kad me je jedanput tražio... tužio sam ga zbog žene. PAVKA (doseća se): Kanda Sima Sokić. IVKOVIĆ: Da.
Čitao si valjda dopise o meni? Pa jeste, bre... (Gruva se u grudi.) Ja se ne stidim toga što sam bio žandarmerijski podnarednik. Da ih vidim, te školovane, kad dođe tako velika vatra kao što su izbori.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
i sva već upotrebio, onda se služio imenima meseca iz republikanskoga kalendara onoga doba, a kad je i sa njima gotov bio i, što kažu, zagrebao u dno, onda je pod svoje dopise potpisivao imena docnijih i suvremenih velikih mislilaca i
Ne treba da vam kažem koji je to kapetan i koji je režim taj kapetan pomagao. Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo.
Ne treba da vam kažem koji je to kapetan i koji je režim taj kapetan pomagao. Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo.
Koji bio da bio, to je po vas čitatelje svejedno, kao što je i Sreti to svejedno bilo. Je li on samo bio kapetan — Sreta ga je mrzio kao svako oruđe tiranije, i pisao je protiv njega; bio je večna opozicija, bič božji svakoj
Je li on samo bio kapetan — Sreta ga je mrzio kao svako oruđe tiranije, i pisao je protiv njega; bio je večna opozicija, bič božji svakoj partiji, pa, sledstveno, i svakoj policiji.
iz sociologije, da izrekne svoje mišljenje i svoj sud o svakom pojavu u našem životu, pa pitao ga ko o tome ili ne. Bio je podoban suncu koje sija svemu svetu pa i ne razbira greje li ko ili ne greje ruke na njegovim zracima; ono samo
Ako je, na primer, ma gde zanatlijski kakav skup, i on samo čuo za njega, ma i ne bio pozvan, on bi ga odmah telegrafskom žicom pozdravio i u pismu mu razložio ko je i šta je zanatlija i šta znače žuljevi
Ali je nešto i izašlo, nije taj koš bio porodična grobnica baš sviju umnih čeda Sretinih. I Sreti je bilo osobito milo kad tako nađe u Odgovorima uredništva:
Mi računamo na tebe. Bratsko pozdravlje«. A još milije bi mu bilo kad mu izađe kakav njegov rad. Taj dan je bio svečan dan za Sretu. Toga bi dana više puta nego obično svraćao u kafanu.
Taj dan je bio svečan dan za Sretu. Toga bi dana više puta nego obično svraćao u kafanu. Bio je pomalo, što naši kažu, kafanski čovek, i to već poodavno.
Jednom je nakaljao s jednim takvim. I badava mu je on govorio panegirik slobodnoj reči, ovaj nikako nije bio ni sposoban ni voljan da to razume.
« i bega koliko ga noge donose. Eto takav vam je bio Sreta kao čovek u javnosti. GLAVA DRUGA Iz koje će čitatelj videti: šta je sebi Sreta postavio za zadatak odmah ono
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
To se desilo oko podne: sva su Okna sijala, bleštao je crep. Kratko je trajalo. Ali u tom času Svet je bio dobar, i bio je lep.
To se desilo oko podne: sva su Okna sijala, bleštao je crep. Kratko je trajalo. Ali u tom času Svet je bio dobar, i bio je lep.
Na prstima nastupa, stopu po stopu. Žunja je bio u bioskopu. Sinoć se umio, vrat isprao I na kapiju se malu iskrao: Pa pošto sa brzinom ne kuburi U tri skoka nađe
Uopšte, dok mesec po nebu rovari, Dešavaju se čudne stvari... Kad sam bio mali, O jednoj sam stvari mislio sto puta: Šta bi bilo kad bi, u ponoć, svi svatovi stali I zabušili od vremena
Tek sunce, u svetlo razdanje, Vrati mu samopouzdanje. A nebo, plavo ko lan, Potvrdi da je sve bio san. Al opet, do kraja dana, Zagleda se u lica znana, I, očiju od nespavanja crvenih, Pita se: „Peci mi,Bože, Gde
Za rose, za rose, A spavao ispod grana Za dana, za dana; Teglio je noge bose Za rose, za rose; Mlad list mu je bio hrana Za dana, za dana; Šunjao se kroz otkose Za rose, za rose; Spavao je poput bana Za dana, za dana; Tri
LjUBAVNA PESMA Bio jednom jedan maslačak. I bio na nebu beli oblačak. Oblačak gore, maslačak dole. Gledeći se, počeše da se vole.
LjUBAVNA PESMA Bio jednom jedan maslačak. I bio na nebu beli oblačak. Oblačak gore, maslačak dole. Gledeći se, počeše da se vole.
Pazite, zato, na rukavice — Ne rastavljajte najbolje drugarice. OLOVKA Davno je bilo. Bio sam dete Godine hiljadu devetsto četres pete. Te godine — oh, sreće moje!
Januar je bio, zimsko doba, Ledile su se grane topola. A moja soba — hladnija od groba. Hladnija od Severnog pola.
Jedna je pčela na šljunak sela, I poskočila, kao vrela. Jer pre nje na taj isti šljunak Bio je priseo sunčev zrak. Dve bube, na vrhu travne ćube, Jedna drugu u lice ljube, A balegari pokraj balege kravlje Za
Ali neprijatelj je bio jači, bile su mu jače Snage, koje je spremao odranije. Srpski seljaci (oni su tada nosili šajkače) Morali su da se
Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE
uspeli su uhvatiti u moru jeguljine mužjake u polno potpuno zrelom stanju. A Petersen je pre toga 1894 g. bio utvrdio da su srebrnasta, žuta i zelena jegulja, dotle smatrane kao zasebni varieteti jegulje, u stvari jedno isto.
To je bio veliki danski prirodnjak Johanes Šmit, koji je problem reprodukcije, metamorfoza i migracija jegulje postavio sebi za
Mesinskom Zalivu, gde su dotle jedino te larve i zapažene, učinilo je da je takav zaključak izgledao potpuno opravdan i bio je uopšte primljen od tadašnjih prirodnjaka celoga sveta, pa se smatralo da je pitanje postanka jegulje skinuto sa dnevnog
krstario po Atlantskom, Tihom i Indiskom Okeanu, po svima njegovim oblastima, imajući pred očima samo problem kojim je bio zanesen, ne znajući za odmor i ne vodeći računa ni o vremenu, ni o svojoj karijeri, ni o svojoj porodici koja ga
Dvadeset i pet godina krstarenja po okeanima Kao što je pomenuto, prvi brod sa kojim je Šmit počeo svoja istraživanja bio je »Tor«, parni brodić od svega 90 tona, koji je pripadao danskoj kraljevskoj marini.
Međutim, sav je taj rad morao biti prekinut za vreme svetskog rata, ali je nastavljen odmah čim je rat bio svršen. Godine 1920.
To je bio brod »Dana II« od 360 tona, dobro opremljen za cilj što se imao pred očima. Taj brod, pored sve svoje majušnosti, odigrao
Za to vreme neumornog, istrajnog rada, skoncetrisanog ka jednome određenom cilju koji je neprekidno bio pred očima istraživača, skupljen je neocenjivi naučni materijal koji je postepeno i pouzdano, u toku danonoćnog rada
što se imalo potvrditi, a to je da se svetsko plodište jegulja odista nalazi u okeanskoj oblasti koju je Šmit ranije bio obeležio.
Činovnik, koji svake godine dolazi sa kopna na ostrvo da naplati porez, uvek je bio priman sa negodovanjem od strane urođenika koji su mu pretili da će zlo proći ako još koji put dođe.
ubojni brodovi su zbog toga događaja vršili naređene im represalije nad urođenicima i Evropljanima je za to vreme bio zabranjen pristup na ostrvo. Na ostrvu Tahiti Šmit je naišao na nove vrste jegulja.
Vredno je saznati i to na koji je način bio materijalno osiguran Šmitov naučni pothvat, koji je zahtevao milione danskih kruna i obilatu pomoć države i pojedinih
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
No nisi ti tako, o mili moj gospodine i sveti mučeniče, bio malodaran u propadljivom i malovečnom, koliko više u neprolaznom i velikom, što primio jesi od Boga, jer telesno stranu
Rakić, Milan - PESME
Vuče bedno kljuse sipljivo i romo, Bič ga bije, ular steže, žulji ruda. Vranče, ti si bio pun snage i volje, I dolap si stari okretao živo.
U KVRGAMA U kvrge su me bacili, o srama! Da, to je bilo u prastaro vreme. Jesam li bio kriv? i zašto? — Tama Ćuti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama!
TRI PISMA I VEČITI PUTNIK Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim, Da živim, i umrem, sve u istoj kući, Da celog života, nikud ne mičući, U istome krugu
Pobednik večni, uvek čio. Izvan dobroga i van zloga, Danas ko juče što je bio, Jači od smrti i od boga. Treperi samo, o jasiko!
I kad na život mislim ceo, Koji je bio što je sada, Na moju dušu ko crn veo Ogromna, teška senka pada. No ko pauka što za mrežu Vezuju tanki konci
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
glavare sve potrova i trag im utrije; sâm da Miloš osta na srijedi sa njegova oba pobratima, te bi Srbin danas Srbom bio! Brankoviću, pogano koljeno, tako li se služi otačastvu, tako li se cijeni poštenje? O Miloše, ko ti ne zavidi?
KNEZ JANKO Kad me žena pita đe sam bio, kazaću joj da sam so sijao. Kuku njojzi ako ne vjerova! KNEZ BAJKO Sad mi pade na um ona priča kad onoga iz jame
U tome se razbudih od straha. VUK MIĆUNOVIĆ Srećan bio, divno li si snio! Na čudo sam i ja na san bio braneći se od nekijeh pasah, i pet šest sam mačem presjekao.
U tome se razbudih od straha. VUK MIĆUNOVIĆ Srećan bio, divno li si snio! Na čudo sam i ja na san bio braneći se od nekijeh pasah, i pet šest sam mačem presjekao.
Da sam đegođ u četu krenuo, doista se bih poklâ s Turcima. SERDAR JANKO Ja sam noćas bio u svatove i sa bulom ženio Bogdana; u crkvu je našu pokrstismo, pokrstismo, pa ih privjenčasmo.
SERDAR RADONjA Gledaj čuda, što je jadni čovjek! Mi se dosad ništa ne sjećasmo najboljega našega vojvode. A đê bio Draško Popoviću? SERDAR VUKOTA Hodio je do u Mletke Draško.
Ne mogaše čovjek nigda znati al' je zgodni ali je valjasti, al' je mudri ali je ljubavni! Šest putah sam s njim na muku bio đe prah gori pred oči junačke i đe glave mrtve polijeću — jošt takvijeh očih gvozdenijeh ja ne viđeh u jednoga momka.
bješe junak mimo ljude, pa ga ono pašče Ćorovića izbezumi nekako na bratsku, te sramotno, crn mu obraz bio! SERDAR JANKO Je li mu se kuća iskopala? VUK TOMANOVIĆ Ne, serdare; ali što za fajdu?
SERDAR VUKOTA A misliš li, serdare njeguški, da bi bio ovakvi s očima? Pjesna dobra spava u slijepca, pogled smeta misli i jeziku.
IGUMAN STEFAN Đe si bio danas, amanati, te si doma tako pozno došâ? Stojâ u lov toliko nijesi; ranije si svagda dohodio.
Stojâ u lov toliko nijesi; ranije si svagda dohodio. I đe su ti tjelohranitelji, dva Novaka¹ i barjaktar Pima? Ne bio ih puštavat od sebe.
I đe su ti tjelohranitelji, dva Novaka¹ i barjaktar Pima? Ne bio ih puštavat od sebe. Bio dozvat, dok ti Božić prođe, dva tri sina staroga Martina, ere ti se ja sve bojim, sinko, da će Turci tebe izgubiti.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
A on uvek, kako se pamtilo, i leti i zimi, ogrnut bio ćurkom, sa silavom, pištoljima i jataganima i u teškim jakim čizmama do kolena.
Sirotinji | i ljudima po zatvorima, za vreme Uskrsa, Božića ili slave, tri dana moralo se slati jelo i piće. Bio je strog i prek. Trepet ne samo za kuću nego i za celu porodicu.
Čivčijama, slugama sa čivluka iz Rataja i vodeničarima sa vodenica u Sobini, on je bio sve i sva. Čak je neke, pričalo se, i ubijao.
„Eh, tako je to i to, što rekao pokojni hadži Trifun“. I kada ne bi bio na putu, on bi jednako sedeo kod kuće: leti gore na doksatu, — a zimi dole, u onoj velikoj, širokoj sobi.
Kćeri je već udao i udomio, kako je on hteo. Ali sa sinom, koji mu se rodio dockan, kada je on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će imati dece a još manje sina, naslednika — on je dakle bio poslednje dete,
kada je on već bio ostareo, kada se već niko nije ni nadao da će imati dece a još manje sina, naslednika — on je dakle bio poslednje dete, „istrišče“ — kada je ovaj odrastao, nikako sa njime nije mogao da se slaže.
I on je nekada bio mlad. Ali onda, eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike. A što u Turkinje, u neveru? Jer kod njih, bula, pošto po
Pa i u toj magazi nikad niko od njih nije bio, već uvek njihov glavni momak. Još manje ih je bilo na čivlucima i vinogradima.
Jedino što su odlazili u čivluk kod Donjeg Vranja. Ali tamo se išlo više šetnje radi. Taj čivluk bio je na puškomet daleko i čovek se mogao, naročito leti i s jeseni, tako tiho i sveže odmarati u njemu.
Taj čivluk bio je na puškomet daleko i čovek se mogao, naročito leti i s jeseni, tako tiho i sveže odmarati u njemu. Bio je usamljen, iza polja, sa kulom u dubini zelenila, a okružen svuda zidovima i redovima visokih topola, koje su večito
I u tome je bio jedini život tih njihovih muških, jer ceo ostali život, život na ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne
tih njihovih muških, jer ceo ostali život, život na ulici, po komšiluku i čaršiji, trgovini, prodaji, ne samo da je bio daleko od njih, nego su se i oni sami sve više trudili da bude što dalje od njih.
Pandurović, Sima - PESME
Njihov sjaj je bio plav, mutan i čedan, Sjaj morem skrivene, skupocene školjke; On je dav’o dubok neznan izraz jedan Čežnje naših snova
Ono je bilo željno poljubaca, Ljubavi, ruža, radosti i sreće. Ja joj udelih od svega po malo, I zadovoljan bio sam sa svojim Delom.
Krvave suze ja sam tada lio, Sâm, radi tebe, u to doba pozno. Kako sam tada zadovoljan bio! NEMIR Ustao sam, kada Ponoć gluva, Bleda, nema, u crnome velu, Nevesele, sive staze čuva.
U taj Zanošljiv trenut godine i snóva Ja sam voleo, srećan bio, znam; Isti je bio vruć proleća dah, Isti je vetar nih’o vrh od zova I puno cveća što na jedan mah Strese na zemlju.
U taj Zanošljiv trenut godine i snóva Ja sam voleo, srećan bio, znam; Isti je bio vruć proleća dah, Isti je vetar nih’o vrh od zova I puno cveća što na jedan mah Strese na zemlju.
Prespavao sam poslednje trenutke Boravka tvoga ovde. Pola sedam... Zamračio sam i sobu i kutke Duše, jer slab sam bio da se predam Mislima koji dube, kao pijuk, Nesrećno srce sećanjem iz mraka.
Ogrn’o sam pokrov sreće ubijene! Korakom nemim ispod neba plava Išao sam hodom teških somnambula — To je bio tol’ko san koliko java: – Šetao alejom zaspalih zumbula, Potrvenom stazom gde je krin do krina.
— al’ pozno — Da nikad ničeg nema više... PROMENA O, tako prosto, tužno velim Da nisam više što sam bio. Osećam, češće no što želim, Veliki umor drag i mio.
Jer to nam treba, da bi život bio Ako ne razumljiv, a ono bar mio, Da bi se — i kratak — izdržati mog’o. NAŠA PESMA Kad oblaci sumnje nečujno prelete
bez otkrića — Ako im je ovaj zadnji zavet mio — Mogu još poći pet-šest dragih bića, Kad im je već život moj posvećen bio. Ako budu živa, — ja ću ih već reći.
Ko to kuca? Čovek, žena, dete? Mržnja, nežnost, prevara il’ sram? Svejedno je da l’ me razumete — Ma ko bio, želim da sam sâm.
Imajući ruku svemoćnoga Cara I otmenu dušu svoje tužne majke, On je bio junak legende i bajke, Bogodani vitez bez mane i straha.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Dan je bio vedar, sunce je grijalo, kao što samo u našem ubavom Primorju u to godišnje doba grijati može. Kroz sunčanu svjetlost
Serdar je odbijao dimove: pogled mu je bio rasijan, kao onda na gradskijem vratima; ništa oko njega nije moglo svrnuti njegov pogled i njegovu pažnju.
“ „Jân.“ „Kako reče?“ „Eto, čuo si kako“, prihvati domaćica, smijući se, „ime mu je Janko!“ „Zdrav mi bio uskok Janko!“ reče serdar, pa nategnu junački.
dlanom lakat, pa nasloni svoje mršavo, žuteljavo lice na dlan, a svoje žive, crne oči, u njima joj je sav život bio, jer njeno tijelo bijaše kost i koža, a rasta bješe omanjeg, oči uprije opet put domaćina.
U isti mah, dvije mu se krupne suze skotrljaše niz obraze. Toliko je bilo dosta; to kao da je bio znak, koji ženske očekivahu, jer one sad jedanak i u glas zakukaše sve tri.
Njih smo već pomenuli u početku ove pripovijetke, jer su bili sa stricem u Kotoru. Treći je bio brkonjin brat, a oba podalji rođaci Pejovi. „Pogledaj, serdaru, rekoh, ovakijeh zmajeva pedeset, braća su tvoja!
“ reče serdar i povjedi im, kako ga je srio i doveo. Dadoše mu da pije. Jan je bio veoma blijed, lice mu rastrojeno bješe od uzbuđenja.
I on je š njima na leturđiju pošao, a iz crkve u polaženje. Cijeli dan bio je veseo, šalio se, igrao u orô, gađao s ostalijem u cilj, sjekao u zarok butine.
Ovdje uzgred da kažemo i taj novi manastir dva puta je bio paljen od Turaka, 1714-e i 1785-e, ali ga ne razoriše. Razumije se da je Danilova građevina mnogo skromnija no što je
Pod je zastrt bio prostim, debelim ćilimom. Pošto se umi studenom vodom i očešlja, navuče čizme, obuče kaluđerske aljine i natače
Prije svega, poštovani čitaoče, posumnjaćeš ovako (otprilike): ili je u svoj Crnoj Gori bio tada jedan jedini iguman, ili je taj o kome se govori tako „izvjestan“ bio da se razumijevalo koji je.
ovako (otprilike): ili je u svoj Crnoj Gori bio tada jedan jedini iguman, ili je taj o kome se govori tako „izvjestan“ bio da se razumijevalo koji je. Ovo je potonje istina.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
i U srebro ti se okovala! itd.). Blagoslovi se mahom izriču kao i pozdravi i otpozdravi, (Zdrav bio i ocu i majci! Da bog da i sreća od boga!), zahvale (Hvala ti kao čovjeku! Hvala ti od neba do zemlje!
), zahvale (Hvala ti kao čovjeku! Hvala ti od neba do zemlje!) i pohvale (Alal mu majčino mleko! Živ bio majci, koja te je rodila!
Živ bio majci, koja te je rodila!) ili čestitke (Čestita ti svetkovina, živ i zdrav bio i mnogo ih još u veselju i miru božjem doživio!), i to u obliku kratko sročene i lepo izražene prigodne pozitivne želje.
Blagoslovi mogu da budu ozbiljni i šaljivi. Naročito se često čuju kad se napija (Srećan bio i kud putem hodio, i kud vodom brodio!).
Zdravljica se nanosili, dobre sreće nahodili, mladosti se mladovali, lijepa žitka naživjeli! Zdravo bio, a mladosti se nanosio! Kako ti sada napio, onako jaki bog čuo i u „amin“ zapisao!
Kud gođ odio, doma dolazio! Kud se gođ okrenuo, svud te sreća pratila! Kud hodio, srećan bio! Lijepi glas po svemu svijetu nosio, kako što nosi pčela po medenom cvijetu! Nada te se ne našlo junaka!
Svijetla ti kao Miloševa na Kosovo! — reče se u Crnoj Gori, kad ko učini kakvo odlično junaštvo. Srećan bio i kud putem hodio i kud vodom brodio. Srećan ti put i od njega se pohvalio! Srećan uranak, miran danak!
S tobom se braća ponosila! Tvoja se sreća rodila, zvezdama sjajnim rosila! Uzor bio čojstva i junaštva! U srebro ti se okovala! — (kad ko mudru reč rekne). Usta ti se pozlatila!
— (kad ko mudru reč rekne). Usta ti se pozlatila! Hiljadili se takvi junaci! B) ŠALjIVI Dao bog da bio crn kô lonac, tanak kô konac: kroz čibuk prošao i u luli noge prekrstio.
Poginuo bez zamjene! (znači: nejunački, od ženske ruke, od konja ili vola, ili od groma). Proklet bio i ko te rodio! Rana te dopala gdje ti melem ne trebovao! Rđa te pretucala, kao čavao na putu!
Od toga brašna nema pogače. Od tog bora ne otpada smola. Oko mu oku dobra ne misli. On je i u vražje svatove bio. Podmetnuo bi pod vola ždrijebe. Ponesen pa ispušten. Popio bi i božju kišu. Potkovao bi i đavola na ledu.
Zdrav streljač: kad na banak sjedne, u peć pogodi. I gô i bôs, i opet mu je zima. I ja sam tamo bio, i vino pio — i još mi je jezik mokar (završetak u pričanju za decu). Junak ispod Jorgan-planine — (tj. nejunak).
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
PREDGOVOR Ja sam prije nekolike godine dana ćeo da izdam malu knjižicu narodni Srpski pripovijetki i zagonetki, i bio sam im ovaj predgovor napisao: Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i za Oracijem, neka se druži i poredi s
Ta ja sam u tu rupu upao prije toliko vremena, pa mi je iz najprije istina bilo teško; a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta žena dođe k meni, malo za ova nekolika dana ne crko od njezina zla: saćerala me
Poslije nekoga vremena otide onaj isti đavo, te uđe u kćer drugoga većeg cara, koji je bio komšija s ovim. Udare svud po carstvu tražiti joj lijeka, a kad ne nađu, onda razberu, kako je i ovoga cara kći bila
III. ĐEVOJKA, UDOVICA I PUŠTENICA Bio čovek neoženjen, pa ga jedni nudili đevojkom, drugi udovicom, treći puštenicom.
— „Bi, zašto ne bi, ja idem sad upravo tamo.“ — Onda Turkinja otrči tamo, đe joj se muž bio skinuo od vrućine, te uzme kesu s novcima, i štogođ bude novaca u njoj, da Eri, da ponese Muji.
„Ja sam prije nekolike godine dana htio da izdam malu knjižicu narodnijeh Srpskijeh pripovijedaka i zagonetaka, i bio sam im ovaj predgovor napisao:” „Neka rodoljubivi Mušicki leti za Pindarom i za Horacijem, neka se druži i poredi s
(Zlatoruni ovan), 17. (Očina zakletva) i 35. (Opet maćeha i pastorka) poslao mi je Lazar Marjanović, koji je bio Grčki učitelj u Zemunu; 50. (Lisica se osvetila vuku) dao mi je napisanu G.
Vasilije Jovanović kad je bio učitelj, u Zemunu dao mi je jednu napisanu; 13. (Usud) napisao mi je pomenuti Grujo Mehandžijć, a i Lazar Marjanović
” — I na čast vam laž. 2. ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI. Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kafezu hranio i čuvao kao oči u glavi.
Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od čistoga srebra.
Najposlije ga odvede i u treću sobu đe je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iskićen. | Kad prođe te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj
Braća njegova zavideći mu što je on bio junak te je sestru našao i izbavio, presijeku oputu da on ne bi mogao sići, pa onda nađu u polju jedno čobanče kod
Sveti Sava - SABRANA DELA
Njihovo opravdanje, ako je pravedno, tražiće od vas pravedni i neprestupni Sudija. Domišljam koji bi odgovor bio ako, iznašavši ga, osudi pobeći možete.
“ (Mt. 27, 25); da se pribroji njima. Jer on je triput jadan i triput proklet, ma ko bio ako prestupi ovu zapovest. Zato ovim zapovedamo kako bi se sve neizmenjeno ispunilo i sačuvalo.
Jer sâm Bog zna, a ni od ljudi nije utajeno koliki podvig njegov je bio za nas i za ljudska neznanja ovog blaženog muža, gospodina nam i učitelja, koji ima Solomonovu premudrost, Davidovu
Kada je iznesen bio mladenac ovaj ovamo, uze ga episkop crkve Svetih Apostola i pomoli se nad detetom, i mirom ga pomaza, i drugo krštenje
Jer ovo je divno bilo sa mužem ovim: kada je mladenac bio, dva krštenja primi, i, opet, kada je primio sveti anđelski lik, i tu dva blagoslova primi — mali lik i veliki.
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Ne mogu da zinem od ovog kutnjaka! MILE: Ja ga i lično poznajem, znam ga još iz predratnog perioda, bio je on i onda velika zverka, al ilegalno, što je i moralo u onim uslovima! STAVRA (Cmilji, koja mu donosi rakiju).
SKITNICA: Trebalo je da se venčamo četrešeste. IKONIJA: Ne znam šta da vam kažem! SKITNICA: Muž joj bio predratni podnarednik. Umro u Nemačkoj, u zarobljeništvu. IKONIJA: Stvarno ne znam. Moram da odnesem ove đurovače.
Moram da odnesem ove đurovače. (Izlazi) SKITNICA: A ja se naprotiv vratio iz rata. Imo sam čin, bio stariji vodnik, pa me po toj OSNOVI rasporede na tu poljoprivrednu ekonomiju. Tako se i upoznamo.
E, moj goskapetane! MANOJLO: Tačno tako! Tu treba postaviti zasedu i čekati! Pa bio ovo Beograd, ili ne bio! TANASKO: A šta da čekamo? Komoru? MANOJLO: Treba da čekamo čudo i čudotvorca, eto šta!
E, moj goskapetane! MANOJLO: Tačno tako! Tu treba postaviti zasedu i čekati! Pa bio ovo Beograd, ili ne bio! TANASKO: A šta da čekamo? Komoru? MANOJLO: Treba da čekamo čudo i čudotvorca, eto šta!
Zatamnjenje.) IV SLIKA Kafana, prazna. Ulaze Cmilja i Anđelko.) CMILjA: Da znaš, maco, da si mi bio drugi! ANĐELKO: Ajde ne pričaj. Vama je svaki posle prvoga drugi. CMILjA: Misliš da ja lažem?
A di je Cmilja? ANĐELKO: Nisam ja njezin guvernant, pa da znam! STAVRA: Sada me kopka šta li će biti s Miletom! Bio je nešto mnogo agilan! A oni su jedna te ista frakcija! IKONIJA: Mali je Mile da bude frakcija! Cmiljo!
IKONIJA: A, života mi, nema nikoga, pogledaj! Nego prebacuje, a nije, vala, ni čudo! Ako si do sinoć bio sve i svja, a jutros niko i ništa, nije čudo ako i povantrzaš! STAVRA: Neće to biti to, druga je stvar u pitanju.
Ikonija posluje oko stolova — sklanja čaše, čisti pepeljare. Cmilja, iza šanka, pere sudove.) IKONIJA: Dugo je i bio na govornici, kako je lud! CMILjA: Nije ni čudo što su ga skinuli.
Prepala se kad je shvatila da joje brazletna ostala pokraj žrtve! CMILjA: Bio bi Anđelko danas živ da su brazletnu kraj leša našli ranije! IKONIJA: A i ta vaška, Trifun Tripković!
MILE: A i ona blesava, pa veruje! STAVRA: Nesretnik se svačemu ponada! CMILjA: A u stvari je bio limar... IKONIJA: Ma kaki limar, nije ni limar, i to je bilo samo fiktivno!
Kujnu! Spavaću sobu! Čistu posteljinu! Poštovanje! Decu! CMILjA: Kad je tebi takvoj obećano brak, ili je bio pijan, ili lud, il si mu davala vradžbine! GOSPAVA: Nije vradžbine, budala, nego pare! A on da nađe onu klapušaru!
Stanković, Borisav - JOVČA
NACA (dolazi s desna iza kuće, kroz voće, otrči pod stepenice): Tetko, je li istina da je bata došao? Otac bio u crkvi i tamo čuo, i poslao me da vidim... MARIJA (maše joj rukom da ne larma): Došao je, došao.
JOVČA Ama šta je, govorite. MITA Pa eto to, bato. Znaš onog njenog. Možda ga se i sećaš: kad je bio mali dolazio je i on ovamo, igrao se sa decom. Pa sad eto taj njen sin...
! JOVČA Pa, zar vas je ko dirao? VLADIKA A, ne. Ko sme? Još kada se čulo da si bio u Stambolu, i tamo kod samoga cara... A zar moga, Jovča, kod samoga cara i kod vezira da odeš? JOVČA Ta, morao sam.
Eh, kad bih ja bio njen, na tvom mestu! Ali, šta i meni, kod mojih snaška, fali? Moje mesto još bolje, još lepše. Ja bar nisam željan, ne
I onda ja... Istina ne kao čovek. Sutra ni da me pogle da. Kao da ne zna da me je zvala, da sam kod nje bio. Ništa. Ni da zacrveni, zastidi se. A, šta ima i da crveni? Pravo ima. Šta sam ja? Sluga. Ništa. I pravo ima.
NAZA (značajno maše glavom, oturuje kosu koja joj pada na oči; tajanstveno): I arno i lošo! (Zagleda bliže): Bio si bogat, silan. Što god si zaželeo sve je bilo tvoje. Hazne, bisage s parama...
Zaludu ti što si tolike zemlje video, gradišta proputovao, i na Bakarnom Gumnu bio, tri puta tamo zanoćio, — ono što ti je srce tražilo, nikad nisi imao, nikad... JOVČA (mračno, prezrivo): Hm... pa?..
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
” U trideset godina vozrasta počinje sumnjati da nije Ni sam dosta pametan bio. Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i
Oko četrdeset godina ne dvoji više; vidi da nije najpametniji bio, obače namerava i nada se da će se ispraviti, dok i starost dođe. Što ćemo sad? Ništa, na put, na put!
I kud ću iz njega poći? Ovo, dakle, razmišljavajući, rad bi[h] da nisam sasvim na svetu nepolezan bio; rad bi[h] štogod posle mene ostaviti s čim će se kogod od moga roda polzovati.
Da sam kadar sav trošak sam učiniti, čini mi se da niko ne bi bio veseliji i srećniji od mene. Daću povod i priklad vozljubljenoj junosti srpskoj, koju promisal neba spodobi svetom
i za ispravljati se, mnogo bi manje pogrešavali, i sledovateljno mnogo bi mirniji i veseliji naš opštedružeski život bio. Zato, molim, neka mi se ne primi za osuždenije naroda, čina i lica, osuždenije zli[h] običaja i zloupotrebljenija.
Koliko sam mlad bio, no pamtim, kako god danas, kakvu je silu na meni imalo takovo mojega roditelja sviju ljudi spominjanje.
Varadin, Budim, Peštu, srce bi moje letilo k tim mestam, želio bi[h] poznati ljude koji u njima živu i rad bi[h] bio znati kakva su u njima deca i devojke.
Počeo sam bio hoditi u školu jošte za života matere moje i pamtim dobro da sam imao veliku radost idući s | bukvarom u ruci u školu.
Samo mi je žao bilo što mi je bukvar izderat bio, budući [da je] iz njega učio moj brat Ilija, pak ga je u takovo sostojanije metnuo kao da su kurjaci iz njega učili.
oteo, no ka|ko bi pošli u školu, dao bi mi ga opet, moleći me da ne kažem ništa mešteru, ispričavajući se da on nije bio nakanjen osvojiti ga, no da mi ga je na malo vreme uzeo bio da vidi šta ću ja činiti.
me da ne kažem ništa mešteru, ispričavajući se da on nije bio nakanjen osvojiti ga, no da mi ga je na malo vreme uzeo bio da vidi šta ću ja činiti. Posle prestavljenija moje mile i slatke roditeljnice ostao sam učeći se psaltiru.
A pritom, imajući neku prirodnu sklonost što novo naučiti, kad bi[h] god bio u crkvi, sakrio bi[h] se u oltar, dočepao bi[h] se vlaškog kazanija iliti poučenija, pak bi[h] čitao do savršenja
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Ima jedna knjiga u kojoj su životopisi sviju fra-Jerkovića do polovine ovoga vijeka, njih dvadeset trojice. Ja sam bio srećan da tu knjigu imam u rukama za njeko vrijeme, te sam iz nje ispisao glavnije podatke o njekolicini glavnijeh
Fra-Vice (1774, † 1793, ††1835), onaj kojemu su „ajduci odsikli desno uvo i koji osta bez uva do smrti“, bio je Brzokus. A Brzokus bješe i fra-Brne (III), (1819, † 1838, †† ?).
Kušmelj — zato što bijaše veoma rutav, Čagalj — stoga što je bio suh kao kuka, a Šunda — zbog toga što je govorio kroz nos.
Pošto je ovoga vijeka sveti čin bio u grani Brzokusa, a Kušmelj bio starješina u bratstvu, mi ćemo o njemu, i njegovoj porodici progovoriti napose, u ovoj
Pošto je ovoga vijeka sveti čin bio u grani Brzokusa, a Kušmelj bio starješina u bratstvu, mi ćemo o njemu, i njegovoj porodici progovoriti napose, u ovoj drugoj glavi.
bješe svom glavom manji od brata, ali kad bi Kušmelj obrijao brke, pa mu se naduli obrazi, šija, trbuh, i — sapi, bio bi isti fra-Brne. — Bižmo u kuću, e pomete! — reče duhovnik, pa doda s praga: — Valjen Isus! — Vazda Isus i Marija!
Bratstvenici izvadiše lule s kratkim kamišićima, te zakurnjaviše. Pošto se nagledaše „vra-Naćvara“ (to je bio nadimak Brnin) pogledi im se stekoše vrhu ognjišta, gdje višaše njekoliko butina ovnujskih i svinjskih porebrina.
Koga god sretnu, svak pozdravlja fratra i svak pita Stipana gdje je bio dujo i čiji je klapčić. Bakonja se čudio gdje toliki narod poznaje strica, a eto su odmakli bogzna koliko od Zvrljeva!
Stipan je na čudu bio da malome sve razjasni. — Onake haljine i kape nose po varošima sva gospoda. One prozorke nose ljudi koji dobro ne vide.
U taj mah ušeta u baštu fra-Tetka, pa kad je bio pod drvetom, gaknu ona tica vrhu njega, a on dohvati grumen zemlje i baci je nada se, te sleti tica i poče trčati
Iz konjušnice svrnuše u naslon, koji je toga maha bio prazan, ali mu Grgo kaza da je to mjesto za šest krava muzara.
Odatle obiđoše mlin, gdje se Bakonja upozna sa mlinarem i kovačem, koji uvijek drugovahu. Viganj je bio na njekoliko koraka odatle. Najzad otidoše u novu mađupnicu.
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Nasmešen (al i prepun strave) Okrećem sluh i bečim zene: Da li to beše zvuk sred jave Ili je bio jek iz mene? I sad, dok stojim na pô druma, Gonetam tu reč što je bila I prošla mimo moga uma.
I već sam dvaput, triput manji. I klečim ko na nekoj srči. A do pre samo trena dva-tri Sećam se da sam bio ceo I s glavom čak u nekoj vatri. Sad ko da za mnom pade reza: Sve ono što sam reći hteo Proguta strah i stinu jeza.
Ćosić, Dobrica - KORENI
— pod ledom je toplo. Život ionako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje.
Jedni pričaju da sam bio kaluđer u Manasiji, ukrao manastirsko zlato, nešto proćerdao a nešto Đorđe sklo— nio sebi, jer, kažu, nikada ne
I tanji su od trave. Oko ovih naših lepih rečica sa skobaljima, da bi dugo živeo, i u groblju sahranjen bio, morao si biti idi zelena kukavica, ili izdajica bez duše, ili đavolji sin, pa da ti kuršumi i handžari i ostala
Mrzi on te prugaste, šarene svinje, i momcima je rekao da takve ne kupujer se „slabo goje“. Dok je bio mlad, nekoliko puta je sanjao tu šarenu, iskeženu glavu.
Ruke joj opušteno, lako lupiše o crnu dasku. Jedva je dočekala da se vrati. Tri nedelje nije bio kod kuće, pa ga se ljuto uželela.
Obazrivo ga je posmatrala. Nikada nije bio tako raspoložen kad se vraćao s puta. Čim bi se pozdravili, počeo bi da se žali na umor, stalno je ponavljao da
Te skoro dve godine, on je prvi put bio snažan i drzak, bez stida i nemoći, a ona mu se prepustila, ne prestajući da suzi na sve prošle noći kad je ona bivala
Na uskom krevetu nađe mu glavu i povuče ga za kosu. I ovaj se može preseliti u moj krevet! I njegov deda, Luka, bio je sluga. Gazdu mu, Vasilija, ubili Turci. Četrdeset prve večeri Luka se preseli u njegovu postelju.
A Moj otac bio je vodeničar i sluga. Listić na kolovozu. Luka Došljak...“ „Aćime, veruj samo sebi, i to kad si sam.
Šta je mogao kad je to počelo čim je prohodao. I ranije. Odmah se videlo da će biti lep i krupan. Nije bio žgoljav, ni ćutljiv, ni baksuz kao Đorđe. Đorđe se nikad ni s decom nije igrao. Zavuče se u senjak i ćuti.
Isto je kao i onda kad ga je otac vodio za ruku, ne, on se uvek držao za njegov štap, i kad je bio čobanče, đak... licejac, velikoškolac...
(Šta mogu? Moram je razočarati.) Pa jeste, i za Božić. Toliko godina nisam bio kod kuće za Božić. Nisam te video... da, da, sedam godila. Pariz, pa odmah služba, državni činovnik... (On!
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
PTICA 60 CRVENA ŽABA 64 MALI VOZ 68 VILINI LEPTIRI 70 ZLATNI TANjIR 73 PRINC OBLAKA 77 Duša je sanjala; svet je bio njen san.
Na njenom licu stražari su, prvi put, videli osmeh. Zbunjena i srećna, nastavila je da veze. Nikada tananiji nije bio njen vez. Ali, još više od veza slikara je očaravala lepota Zlatoprste.
Od te noći lice joj je postalo još prozračnije, još nežnije, kao što je prozračan i nežan bio njen vez. Tim vezom ona je iščezlom mladiću govorila sve što rečima nije mogla da kaže.
« šapnu sebi, kad onaj glas ponovo reče da mu se žuri. Devojčica u čudu raširi oči: na prozoru je bio njen vrabac, a kraj njegovih nožica blistao je neki maleni, okrugli predmet nalik semenki lubenice, sav zlatast.
— Ne govori gluposti — devojčica odrečno odmahnu glavom. — Moj vrabac bio je siv! — Bio sam siv tamo u gradu. Ovo je Zemlja Plavih vetrova.
— Ne govori gluposti — devojčica odrečno odmahnu glavom. — Moj vrabac bio je siv! — Bio sam siv tamo u gradu. Ovo je Zemlja Plavih vetrova.
Pljas, tras! Poče tuča. Okupi se gomila radoznalaca. — Udaraj! Šta čekaš? — smejali su se i bodrili zavađene. »Bio je Poglavica u pravu!« pomisli Đavolak. »Ni ovi Gore nisu bolji!« — Dang, bang! — učesta Đavolak da baca čičak.
Ipak bi odlučeno da se ispita Tatagino kretanje. A ko bi za to bio spremniji od dva oštrovida mladića? Njima Tataga ni u najgušćoj šumi neće umaći! No, gle vraga! Šuma je i od njih sakri.
Iza prozora je, kao i uvek, gorelo svetlo, a preko vrata bio navučen teški zasun. Devojčičin otac ga ramenom izbi, ali vrata su iznutra nečim bila poduprta.
— Mali čistač se namršti. — Makar pod zemljom! — Opomenuo sam te! — Oblak se nežno osmehnu, ali dečak nije bio u stanju da posluša njegov savet. Srebrna ruža bila mu je u mislima i danju i noću. Budio se od njena mirisa.
Neke je i sam znao. Ali ko je Zvezdan o kome pričaju? Patuljak sličan Zvezdanu posetio ga je kada je bio bolestan. Kako se sve to ponavlja! Mali čistač se osmehnu. Zvezdan je i sâm, nekada, bio dečak.
Kako se sve to ponavlja! Mali čistač se osmehnu. Zvezdan je i sâm, nekada, bio dečak. Svetlokos, svetlook išao je svetom i lečio bolesne. Naročito su mu se deca radovala.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Tada kikom nije moglo izgledati zanimljivo pitanje da li je taj konak bio, kako se danas misli, u jednoj od najstarijih ulica na padini, Gospodar-Jevremovoj, blizu Dositejeve Velike škole, ili
Bilo je to 1815. godine kada je Jevrem, još ne gospodar, Još samo mlađi brat budućeg knjaza, bio zatočen u lagumima Vodene1 kule: Turci su ga na prevaru uhvatili u Ostružnici.
I to u vreme kada su Obrenovići izgnani, a Jevrem umro? (Kapetan, pri tom, i nije bio baš za Karađorđevića.) U taj su Konak, kasnije, bili preneli i čuvenu Jevremovu stolicu, u kojoj je sedeo i onda kada
Da li se, uopšte, može? Jevrem je, možda, bio mudriji od Miloša, ali je Miloš, sigurno, bio jači od Jevrema. Umeo je i da daje i da oduzima: snagu, vlast, moć.
Da li se, uopšte, može? Jevrem je, možda, bio mudriji od Miloša, ali je Miloš, sigurno, bio jači od Jevrema. Umeo je i da daje i da oduzima: snagu, vlast, moć.
I još je Beogradski magistrat bio odlučio „da policija, ubuduće, radi održavanja poretka i mira šalje po jednog svog činovnika i po dva pandura na sve
1 Bio je to potez koji je podsećao na čikanje nezadovoljstva u narodu, opasan. Jevrem je znao da nezadovoljstva opet tutnje a bun
Možda je i on već bio umoran? Ni Jevrema više nije hteo da sasluša, samo je gledao kroz njega. I kad se nije moglo lepim, moralo se ružnim.
Zaista je dosta ubedljivo delovalo Vučićevo uveravanje da njemu koji je uvek, kao što se zna, bio od onih što su najbliži Knezu, teško pada što sa Knezom više nikako ne može da se složi.
Knez Miloš je, zar ne, govorio je Vučić drugom Obrenoviću i pogodio skrivenu gospodar Jevremovu misao, bio na putu da potre sopstvene ogromne zasluge ali i zasluge svekolike porodice Obrenovića.
Izgledalo je da više niko nije bio sklon da trpi samovlašće. Tako je mislio Vučić i sve je to mogla biti istina, ali da li baš sasvim cela?
Onoga koji je bez sumnje bio najodaniji Knezu, Gospodar-Jovana, trećeg Obrenovića, na prevaru je doveo u Kragujevac i javno ga osumnjičio da je i on
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Br. Radičević III ONAMO, 'NAMO... Onamo, 'namo, za brda ona, Govore da je razoren dvor Mojega dara; onamo, vele, Bio je negda junački zbor. Onamo, 'namo! da viđu Prizren! Ta to je moje - doma ću doć'!
Dede, brate, ijujuj, De poskoči, ne luduj! Ko bi jako momak bio, Pa se ne bi pomamio! Ao, sele bosonoga, Zla ti maja do zla Boga Ne dala ti čarapica, Ni laganih papučica, Da učiniš
“ Br. Radičević IX UKOR Gde si, dušo, gde si, hrano! Gde si, danče mio? Gde si, sunce ogrejano? Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama!
Začudih se, na što tol'ko cveća; Al' mi cveće tihano progudi: „Tiho, tiho, tako srećan bio, Da se tvoje zlato ne probudi!
Vašar je bio - a na vašaru Sablje, pištolji, arapski at; Tuniske kape, srebro i zlato, Mletačka svila, ženevski sat. - „E, šta ćeš,
Bez njih nema više leta Nad oblakom mraka gusta; Bez njih bi se malaksalo, Bez njih bi se brzo palo, Svet bi bio grob bez cveta, Život prazan, - mladost pusta!
I drevne indijske gore oglašavahu krikom Istoka bujne kćeri. Ciganče, tako mi Baha! i ja sam međ' njima bio! No ti mi objasni sada: šta činim ovo, i gdi sam? Ja vidim da sam pijan, i ako - zašto bih krio? Dirnuo pehar nisam. V.
Ja nemam ništa da ti pričam za njih; Bez priče tihi život im je bio: „Ljubav je vječna!“ urezaše tude, Poljubiše se, i umr'ješe ti'o. J.
Jesenje vode šumljahu zloslutno; I ja sam sniv'o i tužan sam bio. I moja mladost nije više znala Za vedre strasti i čeznuća njina; U moju dušu njena sen je pala; Bleda i mrtva kao
Hiljadu osam sto... (sad ne znam kojega leta, Al' Bunaparta je onda na Rusa pošao bio) Zima je velika bila. Reke se zamrzle rano, A sneg od osam stopa polja je i gore krio.
Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo Posle je zanata radi u varoš
Vranče! ti si bio pun snage i volje, I dolap si stari okretao živo; Tešila te nada da će biti bolje; Mlad i snažan, ti si zlatne snove
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
“ „Dva vojvode sv'jetlijeh polkovah! Ja sam - kaže - sam po sebe bio, bit po sebe već ništa ne može, jer je protiv zakona prirode, koja pečat moj na lice nosi.
što bi ova žica sa tančinom sv'jetlom proniknula u prostoru onom užasnome, koga kraje ja jedan postižem, bi ti bio samo jedna točka! Um je samo jedan bez granice, svi su drugi kratkovidni umi.
Što se gordi neprijatelj diči da je tobož mene satvorio i svijetle moje legione, - tajni slučaj naš je otac bio; navlaštito nas je satvorio da pravilo biću sačinimo i gordosti metnemo granicu, da s gordijem vlacem nebesnijem
Visio se u svaki šar prestol, kako što je naš prestol vrhovni, na prestol je u svakoje nebo vladac bio jedan okrunjeni.
što se čuju na zemnome šaru protiv svijeh gustijeh ljesovah da u jedan glas mogući sliješ, jek bi njihov slab veoma bio da pokaže krupnu silu glasa kojim oblak vitleći ječaše.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Godinama radio sam na tom delu, i kada sam pet dana pre bombardovanja bio u štampariji otštampan je baš i njegov poslednji, osamdesetdrugi, tabak.
Kad stigoh pred svoju kuću, razvedrih se. Ona je, istina, stradala, krov joj bio rastrešen, a prozorska okna porazbijana. No već tih dana videh da je to oštećenje štiti od useljavanja nemačkih vojnika.
Za dan dva ta soba dobi svoj stari izgled i uređaj. U njoj je bio smešten glavni deo moje biblioteke, tu je stajao i pisaći sto, a pored njega beše udobnih kožnih fotelja i svega ostalog
To je učinio zato što je, crtajući adberićane, ismejavao i svoje savremenike, a možda nije bio ni dovoljno upućen u prostranu Demokritovu nauku da bi je isložio u svome delu.
Ali kada se sve to u toku vremena prikupilo, sredilo, proučilo i objavilo, uvidelo se da je Demokritos bio jedan od najvećih mislilaca svih vremena i otac materijalizma.
To me je iznenadilo, ali se brzo prisetih: Levenhajm je, kako mu njegovo ime svedoči, bio Jevrejin i zbog toga su prodaja i kupovina njegovih dela bili zabranjeni, a uništeno sve što se zateklo u stovarištima.
Pitagoru pred sobom, čuti iz njegovih usta izveštaj o njegovoj mladosti, boravku u Egiptu i o njegovoj nauci, to je bio program tog mog putovanja.
Godine 1934. bio sam u Atini, popeo se na njenu Akropolu i onde doživeo jedan od najjačih utisaka svoga života. Zato mi nije bilo teško
Aleksandriski Muzejon, zborno mesto naučnika iz svih krajeva nekadanjeg carstva Aleksandra Velikog, bio mi je dobro poznat. Godinama sam prikupljao sve što sam o toj nenadmašnoj školi mogao da doznam.
Svojim konceptom zadovoljio bih se tek onda ako je stvorio utisak stvarnog događaja ili doživljaja. Moj posao nije bio lak.
Predmet moje disertacije bio je jedan od problema Mehanike. Zato nabavih klasno delo Erista Maha o razvitku te nauke.
Moja rasprava zahtevala je i znanje matematike. Iako sam njime bio snabdeven u dosta dovoljnoj meri ne propustih da nabavim i veliko delo Morica Kantora o istoriji matematike.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
O SRBIMA 309 SABRANE PRIPOVETKE UTULjENA KANDILA U GOSTIMA Čovek priča posle rata 1 Gospodo, užasno sam bio nervozan.
Pre rata, pamtim, nije bilo ovako. Onda, ako bih neraspoložen bio, to je ipak trajalo dosta dugo; isto tako ako bih, na priliku, bio dobre volje.
Onda, ako bih neraspoložen bio, to je ipak trajalo dosta dugo; isto tako ako bih, na priliku, bio dobre volje. Sad naprotiv: maločas sumoran i snužden menjam se za tren oka i evo me veselog.
Prozor je bio otvoren i zadah vlažne zemlje i mokrog lišća, ona vlažna svežina puna mirisa, sa mesečinom iza kiše, ispunjavala je sobu
A evo ti po čemu znam da sad volim isto onako, kako da ti kažem, bezumno kao što sam voleo kad sam bio student i još više...
A ti znaš, takav sam, da kažem, bio i pre pet godina kad sam sa drugoga sprata stare Velike škole, opet jednog jutra pred čas krivičnog prava, to isto
ali ja ti ne mogu iskazati sa kakvim sam ushićenjem, idući za njom, gledao u trag njene male cipelice po čijoj se ivici bio nahvatao zgrudvan, čist sneg i u kovrdžice njene crne kose posute suvim pahuljicama koje se nisu topile.
— Ovde smo svi jednaki i svaki ima pravo samo na jedno mesto — dodade čovek s novim torbama. I ja sam odmah bio načisto da su novodošavši vrlo lako odneli pobedu.
reči koje [su] se na njega odnosile, za mene nije bilo nikakve sumnje da se on samo pretvarao da spava, jer sam i ranije bio opazio kako je, s vremena na vreme, krajičkom jednoga oka, kontrolisao stoje li njegove torbe od fine žute kože gde ih
Ali, na žalost, To je zadugo bilo neostvarljivo. Jer sukob koji se, razvijao na moje oči i umalo što nije bio krvav, jeste događaj takve prirode da se lako nije mogao ni zaboraviti.
Onog dana kad smo stigli ovde, pobratim i ja, sećam se, imali smo malo jedno razočarenje. Jedan od kumova pobojao se bio da se ne zameri roditeljima njenim i odustao; ali drugog kuma, profesora, koji je pošteno održao reč zatekosmo
Dok sam bio u nizu ovih sećanja voz pisnu i ja utrčah unutra trudeći se da sliku, koju sam o onoj večeri stao obnavljati, ne pobrkam.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Računam: posljednji put bio je kod mene brijač u utorak. Sutradan su opet došli po me, izveli me iz sobe na nečujnim bijelim kolicima, provezli
A pred njom mala čistina sa četiri kržljava bagrema, koja su se s proljeća razlistavala štedljivo i suzdržano. Stan je bio uzdužno razdijeljen dugim hodnikom.
I kad bi se s prozora koji su gledali na more prešlo na prozore sjenovite strane, prelaz je bio tako nagao a promjena slike i raspoloženja tako velika kao da prelaziš iz jednog svijeta u drugi.
Dugački hodnik bio je razmeđe dvaju carstava: tu su se ukrštavali svjetlost i sjena. Na svim vratima bila su debela mliječna stakla; ona
Mogu reći da sam djetinjstvo proveo u tom hodniku gdje se bio vječiti boj između svjetlosti i sjene, između Arimana i Ahuramazde.
Na zidu su visile dvije geografske karte, reklame velikih prekooceanskih društava, na kojima je bio rasplašten čitav globus, a udaljene tačke Zemljine kugle spojene tankim crvenim krivulama, s naznakom trajanja putovanja
Nebrojeno sati proveo sam ispet na prste pred tim kartama. Moj djed bio je snažna, zdrava priroda, energičan poslovan čovjek.
” Nije bio nimalo sentimentalan. Ili tačnije, to je bivao samo u onim kalendarski određenim prigodama koje su u tu svrhu ustanovlje
Imam osjećaj da bih bez te njene prćije bio prošao kroz život zazidanih ušiju i s neprobojnom opnom na očima. Što ćete! Ljudi vole sve svoje, pa i svoje slabosti.
A to, sve mi se čini, ne bi baš moglo da se nazove stvarnim, pa ni zdravim; to bi, štoviše, bio u neku ruku idealizam.
bilo (a možda sve to naklapam tek iz neke nesvijesne težnje ka samoobrani), sjetim se da sam od najranijeg djetinjstva bio tašt na svoje boljke, na svoje ranjavosti. Kad bi dadilja vrteći nada mnom glavom uskliknula: „Ih!
A zadao mi je jada u mom djetinjstvu! Mogu slobodno reći da mi je zagorčao i otrovao najmlađe godine. Bio je pomorac — mlad, veoma lijep plav čovjek s odrazom tužne ležernosti u svijetlim očima.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
znaš, Đurica — odgovori mu sused, mladić kao i on — mi te svi stimavamo, i bogzna kako; ali znaš, brate, otac ti je bio, Bog da ga prosti, nekako 'nako...
Znao je on koga se tiče ona napomena o jalovici. Njegov otac, koji umre pre deset meseca, često je ležao »nadzor« i bio vođen sreskoj kući, sve zbog nekih koža, koje su na njihovu tavanu nalažene.
Đurica postade najkršniji momak, ali mu spoljašnji izgled ne donese uvaženja i ugleda među momcima, kao što bi to bio red u običnim prilikama. Beše to stasita i retka pojava.
Jedini čovek, pred kojim je slobodno smeo otvoriti dušu, koji ga je zanosio pričama o hajdukovanju, bio je ča-Vujo iz Brezovca. On je vodio veliko prijateljstvo i sa Đuričinim ocem, pa je to nastavio i sa sinom.
On nije bio krupna i razvijena stasa; naprotiv: njegova koštunjava suvonjavost padala je odmah u oči svakome. Rasta je bio povisoka,
On nije bio krupna i razvijena stasa; naprotiv: njegova koštunjava suvonjavost padala je odmah u oči svakome. Rasta je bio povisoka, a iđaše uvek pravo, zaturene glave, posmatrajući sve pred sobom kao sa neke orlovske visine.
U razgovoru je bio vrlo oprezan i lukav kao lisica: mogao je, kad je nalazio za potrebno, govoriti ceo dan, pa ipak, na kraju krajeva, ne
On je, kao što pomenusmo, bio glavni organizator i upravnik svih hajdučkih družina, koje se, u dugom nizu godina, smenjivahu po Šumadiji.
Iznajpre mu je to bio posao od nevolje, jer nemađaše volje za rad, a ne beše druga načina da se iskobelja iz sirotinje.
Policajac, onako od prilike, pogleda u jednu stranu krova i reče: — Ded', Đurice, dohvati nam! Da je on bio dobar posmatrač, mogao bi opaziti kako na Đuričinu licu sinu radostan izraz, koji je mogao značiti: »O, pa on nije
Kazao sam ti jednom da ništa ne znam za te stvari, pa sad šta hoćeš još? Činovnik planu. Iznenadi ga tolika drskost. Bio je uveren u nesumnjivi uspeh, jer je prvi put dobro opazio onu značajnu promenu na Đuričinu licu, kad se on pojavio
— O, ala ovo smrdi užasno! — reče poluglasno, pošto se napi vode iz krčaga. Pogledavši na onu stranu, gde je bio prozor, Đurica opazi da nema više onih zrakova od sunca.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
VILAJET 185 KAKO JE POSTALA KRTICA 186 OTKUD ČOVJEKU OSAMDESET GODINA 187 CARIGRAD 189 ZAŠTO KRALjEVIĆ MARKO NIJE BIO NA KOSOVU 191 KAKO SE KRALjEVIĆ MARKO JUNAŠTVU NAUČIO 192 PROKLETA JERINA 193 PIJEVAC NA DIVANU 195 JARAC
Petar joj odgovori: — Bog milostivi bio mi je u pomoći. Devojka mu na to reče: — Onda možeš ostati ovde i živeti sa mnom u ovome dvoru, pa budi car nad ovom
I tako je ovde već sto godina proveo, pa je još uvek bio onako mlad kao kad je došao. Jednoga dana reče mu devojka: — Hajde, Petre, da vidiš moje pustare, marvu i svu zemlju
Onda i deca puste smrt, a ova sad iz sve snage pojuri za Petrom. Kad je Petar već došao bio blizu one zemlje, opazi ga ona devojka i iziđe pred njega, da ga odbrani od smrti i prebaci preko vode u svoju zemlju.
Devojka ga lepo sahrani, i žalila je mnogo godina za njime. SOLDAT I SMRT Bio tako jedan soldat, pa je toliko zgriješio da kad je umro i došao pred boga, niti ga je bog htio u raj ni u pakao
Kad to bog čuje, pusti ga u raj, i tako se soldat dokopa raja na silnu ruku. BESMRTNI STARAC Tako je bio jedan starac i imao pet sinova.
Kad to starac vidi, digne se pa otide po svijetu. Idući tako, namjeri se na jednoga gospodina (a to je bio vrag). Ovaj ga pita šta traži, a starac mu reče da bi služio kad bi imao gdje.
Kad to starac vidi, sjede među njih, pa je kod njih bio. A gospod bog reče svetom Petru: — Petre, hajde dolje k starome pa reci da sam te ja poslao da mi proda one ovce (jer
I tako stari ostane u raju. NEMUŠTI JEZIK U nekakva čoveka bio jedan čoban, koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio.
U tome dođu u dvor k ocu, i otac plačući zapita zmiju: — Zaboga, sinko, gde si? A ona mu kaže sve po redu kako je bio opkolio požar i kako je čoban izbavio. Onda car zmijinji reče čobanu: — Šta ćeš da ti dam za to što si mi sina izbavio?
Ovaj je gospodar bio pošten čovek, pa sve blago dade čobanu govoreći mu: — Evo, sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi bog dao.
Mališa je u mislima za konja, a ne misli na prsten; a kada dođe gdje mu je konj pripet bio, kad ni konja ni od konja glasa samo samar i četiri ploče, a cijela konja vukovi pojeli.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Jer jednoga dana, iz drugoga kraja, Noć i vetar bio, i duvao jako, Pa cveće i mladost umrli polako... Posle jesen došla na saranu maja.
Na tom mestu nas dvoje bi bili Svet za sebe, nerazdvojan, večan: Sve dok svetlost ne bi ostavili, Svaki dan bi bio za nas svečan.
S osmehom možda, il' s uzdahom mekim Baciću pogled poslednji za sobom. POD PROZOROM I sinoć sam bio pored tvoga stana.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga, Samo preko lišća noć je uzdah slala. Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio I drhtao tako bez glasa i moći: Na zid ruku stavih pobožno i ti'o, Ne mogah je dići, ne umedoh poći.
K'o da neko ide? Mis'o moju preli krv mi uzrujana. Ja bežati počeh. Da l' me kogod vide? I sinoć sam bio pored tvoga stana.
S njim i suton ide, i šaptanje strasno Srećnog nešto sveta. Ti parkom prošeta. Tvoj kostim je bio lak k'o mesečina, Na tvom nežnom licu osmeh vedar, smeo, U bujnoj ti kosi spava pomrčina, A na glavi šešir pomodan i
Jedva se sećam da sam bolji bio, Jedva osećam zlo kako me steže; Izgleda da se put života skrio, I neka ruka da zlokobno veže Moj duh za zemlju i za
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih: Kao da je san mi ceo bio od pene, Il' te oči da su moja duša van mene, Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih; Ne sećam se ničeg više, ni
Ja sam bio svedok pri sudaru rasa I video snagu koja rađa dela: Planine i vode, varoši i sela Privuče zagrljaj ogromih talasa, Pron
Od igre karteča zaklon nam najbolji Bio je u pušci i u bajonetu, U jurišu kobnom i božijoj volji. I u onom času kada juriš nasta, Glas jedan uzviknu: 'Milun
Smrt vaša teška moj je bio život, K'o ruka kakva bolesna i meka, On pada na vas i sprema vaš ćivot Gde je i moja budućnost daleka.
Željan sam osmejka ma i lažan bio! Samo nek se mladost probudi i krene, I ostavi mesta što ih rad pokrio. Tražih negda ljude — voleo sam žene.
Tesla, Nikola - MOJI IZUMI
Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj. Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren - jedan od onih retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne.
Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56
Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je od tada prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela.
Čeznuo sam da postanem inženjer, ali moj otac je bio neumoljiv. On je bio sin oficira koji je služio u vojsci velikog Napoleona i zajedno sa svojim bratom, profesorom
Čeznuo sam da postanem inženjer, ali moj otac je bio neumoljiv. On je bio sin oficira koji je služio u vojsci velikog Napoleona i zajedno sa svojim bratom, profesorom matematike u poznatoj
u poznatoj ustanovi, stekao je vojno obrazovanje, a kasnije se priklonio pozivu sveštenika u kome je stekao ugled. Bio je veoma obrazovan čovek, pravi prirodni filozof, pesnik i pisac i za njegove propovedi je govoreno da su tako
Njegov stil pisanja je izazivao divljenje. Njegove rečenice su bile kratke i jezgrovite, a on je bio vrlo duhovit i satiričan. Duhovite upadice, koje je imao običaj da pravi, uvek su bile čudne i karakteristične.
Među poslugom smo imali i nekog razrokog momka po imenu Mane, čiji je posao bio da ispomaže na imanju. Jednoga dana, Mane je cepao drva.
Izgleda da su oni bili jedinstveni u svom stavu, mada sam ja verovatno bio predodređen za to, pošto sam znao da je i moj brat imao slična iskustva.
One sigurno nisu bile halucinacije koje se javljaju kod bolesnih i namučenih ljudi, pošto sam ja u svakom drugom pogledu bio normalan i staložen.
Da biste imali predstavu o mojim nedaćama, zamislite da sam nekad bio na sahrani ili u nekoj nervno napetoj situaciji.
Svake noći (a ponekad i danju), kada sam bio sam, ja bih se otisnuo na put - video bih nova mesta, gradove i zemlje, živeo bih tamo, susretao se sa ljudima, sklapao
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
knjigu, čini mi se da će reči sa početka jedanaeste glave najbolje izraziti svrhu ovog pisanja: Glavni cilj moga pisanja bio je prikaz uspona idealizma u američkoj nauci, posebno u prirodnim naukama i odgovarajućim tehnikama.
moga pisanja bio je prikaz uspona idealizma u američkoj nauci, posebno u prirodnim naukama i odgovarajućim tehnikama. Bio sam svedok ovog postupnog razvoja, i sve što sam do sada napisao je pokušaj da izložim svoje mišljenje, kao svedok koji
Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na
Očigledno ništa. A da su pre četrdeset osam godina postojali ovi sadašnji propisi o useljavanju, ja bih verovatno bio vraćen natrag.
Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi
I ja sam često bio na tim litijama u starom, napuštenom selu i kada bih se tamo nalazio imao sam utisak da stojim na svetom zemljištu.
Na čelu sela bio je knez, ili starešina, obično neki naočit seljak. Moj otac je bio knez nekoliko puta. Popovi i narod birali su svoje
Na čelu sela bio je knez, ili starešina, obično neki naočit seljak. Moj otac je bio knez nekoliko puta. Popovi i narod birali su svoje duhovne i svetovne starešine, patrijarha i vojvodu.
Verni starim običajima Srba, u dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela. Kao dečak ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca.
i 1866. godine. Jedan starac bio je u bitci kod Asperna u kojoj je Austrija potukla Napoleona. Imao je jedno visoko carsko odlikovanje za hrabrost i bio
Imao je jedno visoko carsko odlikovanje za hrabrost i bio je vrlo ponosan zbog toga. Bio je u Rusiji sa jednom austrijskom divizijom u Napoleonovom pohodu 1812. godine.
Imao je jedno visoko carsko odlikovanje za hrabrost i bio je vrlo ponosan zbog toga. Bio je u Rusiji sa jednom austrijskom divizijom u Napoleonovom pohodu 1812. godine.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
POVRATKU S RADA Hvatao se prvi mrak kada je parobrod pristao uz most što se u more uvukao i bio pristaništem većih brodova. Najpre iskrcala se varoška čeljad, a za njom navrviše Zagorci.
— mirno izbaci Zagorac. —Ubij Zagorca pred vratima od crkve, — umeša se neki od mladića što je s drugima uza zid bio prislonjen. —A zašto? — primeti sažalno drugi. —Nose nam kruh! Da ni njih, dvostruko bi dobivali. —Bi?...
Leđima se prisloniše uza zid što je od žestokog ognja bio vruć. Osete po telu strujanje ugodne topline i tako zadugo pognuti stajahu.
A poginućemo! —Priđite, priđite! — umekša se naposletku i odmakne se da uniđu. Nađoše se u prizemlju gde je bio smešten poč za sipanje i mlivo maslina i mašina za ozažimanje ulja.
Mali Marko živo se umorio. Nije bio vičan takvoj radnji. I Cveta se prelamala iznoseći vodu. Kad su izašli iz konobe, još je dan bio mutan, ali nije padalo.
Nije bio vičan takvoj radnji. I Cveta se prelamala iznoseći vodu. Kad su izašli iz konobe, još je dan bio mutan, ali nije padalo. Po putevima ustalile se mlake, a nizbrdicom voda dere. Sa krovova kaplje, rekao bi kiši.
Lekar pregleda bolesnika i zabeleži mu na hartiji lek. Marko je jedva izgovarao i malo se poplašio. Nije bio vičan tim poslovima. Pre nego će izići Cveta upita: —Što ću mu predati za ručak? —Razumi se, juhe i dobra crna vina..
Svi požurile na most. Parobrod pristade. Agent društva naplaćivao je prevoz i razdavao bilete putnicima. Bio je namrgođen zbog ružnog vremena i mnoštva Zagoraca, s kojima se valja ciganiti i prepirati.
Letimice upitaše za svoje i odmakoše žurno, samo da što pre stignu kući. Tako ne primetiše da je komšija bio predljiv i vrcao s ono par beseda. Napokon prispeše. Sunce je već zašlo. Predvečernji lahor piri.
—Ti ne možeš znati da je baš onaj čas preminuo, — opet će sudac. —Ubih ga, pa eto! — ponavlja on odlučno. —I ja bih bio isto učinio, javi se mlađi. Sudac pričini se kao da je prečuo riječi mlađega brata, i proslijedi pisanjem.
da prođe preko vojničkoga vježbališta, no sjeti se da je to zabranjeno, i sjeti se kako je jednom Spasoje pričao da se bio prepao od vojnika, jer bjaše prama njemu pušku naperio, kao da će gađati u nj.
Malo po malo svikne mu se, i nije onako ispod sebe ubojito gledao. Najposlije se i oslobodio, bio veseo, i više puta smijaše se njegovu čudnome pričanju, ponajviše o vojnicima što su po tvrđavama živjeli, oko kojih je
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
te godine očekuje sa svoga imanja, seljak se ozbiljno uvredio zato što je već samo postavljanje takvoga pitanja za njega bio znak da ga Amerikanac smatra ludim.
deklarativnim veznikom da: Samo peva na Bagdali tajni plamen Da bajka da nedovršena da ostaje Da je Ipak (bio) život.
Nekad, čini se davno, bio je Dučićev sinestezijski epitet šušte (zvezde) i simbolistički epitet ljubičasta (noć), a sada nalazimo rujnu budućnost
I bio je u pravu, jer je poređenje prigotovljeno čekalo u narodnoj poeziji, samo je trebalo neko da dođe i razvije ga.
Primetnijom, recimo, nego u prostranome dinarskom pojasu. Bio je tu jak i tipično balkanski sticaj raznih narodnosnih grupa, sa njihovim zasebnim kulturnim povesnicama.
Znamo da je on u starobalkanskoj varoši bio naglašeno zatvoren. Mnoge su ograde i granice postavljane ljudskome oku, sa gradiranim zabranama u kretanju.
Ali njihova svrha i nije da stvore celovitiju predstavu o srpskoj književnosti. To bi bio drugi i mnogo teži zadatak.
Kad se bolje promisli, vidi se da je to zapravo bio preko potreban proces kulturne homogenizacije na jezičkoj ravni.
Sada se već mogu nazreti bar neki, i to čisto jezički, razlozi zbog kojih je naš roman bio žanr koji primetno kasni.
Pre svega, jezik koji im je zajedno s usmenim stihom nametnut bio je, kao pesnički medijum, krajnje neelastičan. Prema poznatoj Perijevoj i Lordovoj teoriji10, on je pun formula.
(jer se kultura definiše kao globalni „sistem sistemâ“), oblikovan je jedan specifičan prostor koji je već davno bio pao u zaborav.
saznati od koje je osobe Vuk pesmu zabeležio, ali nam ponešto govori već i sama činjenica da je to, po svemu sudeći, bio neko ko je u ono vreme mogao diližansom da putuje od Beča do Zemuna.
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder! DARA: Pa gde je? ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, met'la sam ga tamo u sobi, na orman. RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune.
Ali brzo, odmah! DARA i ČEDA (odlaze u sobu). ŽIVKA (momku): A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder? MOMAK: Nije! ŽIVKA: A ljut? MOMAK: Nije bio ni ljut! DARA (vraća se): Nema ga!
ŽIVKA (momku): A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder? MOMAK: Nije! ŽIVKA: A ljut? MOMAK: Nije bio ni ljut! DARA (vraća se): Nema ga! ČEDA (za njom): Nigde ga nema! ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Odjuri zadnjim vratima.
XIII PREĐAŠNjI, ANKA ANKA (dolazi): Izvol'te! ŽIVKA: Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospodinov? ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo (pokazuje na Raku) kad se igrao s njim.
ŽIVKA: Naposletku, i ne marim za gospa-Dragu. Bar je žena vaspitana, otac joj je bio činovnik Glavne kontrole. Ali gospa Nata! No, teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka!
Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo, on je bio već činovnik kad me je uzeo. DARA: Pa jest, samo kažu morao je da te uzme. ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže.
ČEDA: Ništa?... ŽIVKA: A kad se nasmejem? (Smeje se.) ČEDA: Zlatan zub. DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav. ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome. DARA: Pa što si navukla zlato na njega? ŽIVKA: Nego!
(Smeje se.) ČEDA: Zlatan zub. DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav. ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome. DARA: Pa što si navukla zlato na njega? ŽIVKA: Nego! Kakvo je to pitanje?
Pitajte vi najpre pristajem li ja da napustim muža. ŽIVKA: Pa kad nije za tebe prilika. DARA: A bio je, je li, prilika kad nisam bila ministarska ćerka? ŽIVKA: Nije ni onda. DARA: Za mene jeste.
PERA: Nisam, boga mi! ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem! PERA: Pa pravo da vam kažem, gospođo: on je dosad bio samo siromašni činovnik, mala plata, a znate kako je, ženske koštaju, pa kud bi tu siromašan činovnik sa malom platom,
ŽIVKA: Kako se spomognu? PERA: Bože moj, šta znam ja, ja nisam nikad bio ta kav, al' znam za druge... tako spomognu se. ŽIVKA: Ama, kako se spomognu? PERA: Pa tako eto...
Zar tolika familija pa niko, gde bi to bilo! Mislio sam pre da će odskočiti Jova pop-Arsin. Bio je bistro dete i imao je onako nečeg gospodskog na sebi.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Borisava Stankovića roman Nečista krv1 spada u ove druge. Ne zato što bi taj naslov sam po sebi bio rđav. Naprotiv. Nego zato što smisao koji on nagoveštava nije dovoljno saobražen sa ukupnim smislom romana.
Ali ko bi sve to mogao opisati, izbliza i gotovo iznutra, iz samog doživljaja, kad pripovedač Mile ne bi bio rođak junakinjin, uz to i dovoljno od nje mlađi dečak?
Očigledno je da je Borisavu Stankoviću bio neophodan pripovedač čije bi oko - nasuprot svim zabranama, strogim konvencijama koje ljubopitljivi pogled zaustavljaju
u sećanju se vraća sve do trećeg preduskršnjeg dana kada je otac efendi Mita iz krajeva pod turskom upravom - kuda je bio prebegao - poslao Arnautina, prvog vesnika njene kobne udaje.
Dedi, hadži-Arsi, koji je bio prvi, čuven, u bisagama para donosio, imao tolike čivluke, njive, vinograde. Čak i paše po svojoj volji birao i
Čak i paše po svojoj volji birao i nameštao. Pa o ocu, koji je u tursko vreme od svih aga i begova bio bolji. Bolje govorio turski, pa čak i arapski; boljese nosio.
A da stvar bude još gora, saznalo se da je Stanković bio primoran da tekst u samoj štampariji pri kraju skrati za, otprilike, dva tabaka.
sećanja pomicao na sam početak, tako da je naposletku došlo do ogledalskog preokretanja vremena - što je u prvoj verziji bio početak (kompoziciona uloga prologa) u poslednjoj je kraj (kompoziciona uloga epiloga).
II Ako u izboru naslova romanu Borisav Stanković možda i nije bio najsrećnije ruke, čini se da je to znatno više bio u izboru njegove prve rečenice.
II Ako u izboru naslova romanu Borisav Stanković možda i nije bio najsrećnije ruke, čini se da je to znatno više bio u izboru njegove prve rečenice.
idući pasus donosi temporalni zaokret, vraća na vremenski početak pripovedanja, na junakovo rano detinjstvo: „Još dok je bio mali, tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da
Kao što početna formula „bio jednom jedan car” otvara pogled na svet bajke, pa u isti mah funkcioniše kao deo teksta i kao metatekst.
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
Odmetnuo se bio u šumu kao i svaki nemiran duh. Da je sultan češće, kao ranije, prolazio kroz ove krajeve, jamačno bi i njega uočio kao
U Društvu beše i Spasa Čemerikić. Spremio se da sa Dimišem Mišetevićem vidi London. Bio je u Carigradu, Aleksandriji, Trstu i Beču. Hoće pod stare dane da oproba Trgovačku sreću i sa dalekom prestonicom.
Silovit i granovesan je Turčin bio Hamza Vukašinović. Poluodmetnut od cara kao nekadanji krajišnički dizdari, on je sa još nekoliko takvih istih ludi
istih ludi silnički zapovedao svekolikom Podrimom, držao se na pušci i izjedna krvio sa svakim ko mu je po obesti bio ravan, bio To arnautski barjaktar ili gradski beg. Za vlast je mario kao za lanjski sneg.
ludi silnički zapovedao svekolikom Podrimom, držao se na pušci i izjedna krvio sa svakim ko mu je po obesti bio ravan, bio To arnautski barjaktar ili gradski beg. Za vlast je mario kao za lanjski sneg.
Tad mu je to bilo teže od svega, ali je ove godine bio srećniji. Pred berbu mu beše došao sa svojim momcima Seno Durut i uvelike počeo da oko bačava likom priteže jasenove
Za sve vreme trajanja dugoga uvoda zašto se izgubilo carstvo, glas mu je bio jedna jeziva tužbalica dok se vojske ne sudariše: on tada podiže glavu i obori oči na Hamzu kraj odžaka, koji ga
Svakome je za antrešelj poklonio po veliku korpu najboljega grožđa, a Durutu ceo tovar. 3adovoljan je bio orahovički Turčin: njegov brat je toga jutra po izgranku divnoga jesenjega sunca ubio Selmana Čibukovića...
i na samoj čeonoj kosti urezuje Hristov pečat kao na poskurniku, te da se i na onom svetu zna ko je ovamo u čijem Toru bio, pa turčio se ili šokčio koliko mu god drago?...
Zbunio ga sinovljev poklič i stao ukočeno kao stup. Ni da korakne napred, ni da izrekne kakvu reč. A nauman je bio da uđe odvažno, da prvim svojim držanjem osvoji svoju domaćicu i Spase sebe od njenih prekora.
“... Međutim, rodni prag bio je jači od nove zapovesti. Snaga mu se ončas nekako u kamen pretvorila, a usta zavezala kao od najveće strave.
Sipaj mi još rakije, pa ćuti!... — Nije ta, Miloje, ne!.. No ćeš me poslušati. Bilo što bilo. Bog će oprostiti. Bio je zulum, nijesi mogao da se izvučeš od Turaka... — A, ne. Dragom mojom volom sam se poturčio. Čuješ li, dragom volom!
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
A meni se tako čini: Tam’ na bregu kad bih bio, Rukom bih vas domašio Il’ jabukom prebacio. Po sto milja, vele ljudi, Preletite za čas besno; Zar se ne bi to
A kad jarko sunce žmirnu (Jer mu sumrak trže sjaj), Ruka ruku samo dirnu: To je bio oproštaj. — Dođe doma mlada moma, Na licu joj sunčev žar, „Gde si, diko, za toliko?“ Dočeka je majčin kar.
1875. NEGDA Negda je drukče bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. I cvet mi bio cvetan, I zelen beše lug, I ja u njemu sretan, I drug mi beše drug.
1875. NEGDA Negda je drukče bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. I cvet mi bio cvetan, I zelen beše lug, I ja u njemu sretan, I drug mi beše drug.
1875. NEGDA Negda je drukče bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. I cvet mi bio cvetan, I zelen beše lug, I ja u njemu sretan, I drug mi beše drug.
Negda je tako bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. 1888. NE ŽALIM Imao sam dobru misô (Tako mislim bar), A u meni gorucô je Sa Parnasa
Negda je tako bilo, Drukčije nego sad: I svet je bio mlađi, I ja sam bio mlad. 1888. NE ŽALIM Imao sam dobru misô (Tako mislim bar), A u meni gorucô je Sa Parnasa žar.
Kad je već na dnu bio, Desnicom pipa špag, Pogače komad nalazi, U meden jede kus. Bilo mu dovoljane Za slaba tela glad, — Al’ već mu
Uze platno, meša boje razne, Zasukuje veštu desnu ruku Nit’ je kome svoje misli kazô, Nit’ je s kime bio u dosluku.
Sagreših, kajem se!“ E, to bi bio primer! — Zato i želim to — Do tog se visa Srbin Još nije uzdigô. Sad znate zašto željah Zgrešiti rodu svom, Al’
Rečima se ne kazuje Kako si nam mio bio; Rečima se ne kazuje Kako si nas ucvelio. Rečima se ne kazuju Jadi, koje nosiš sobom...
Hrvati su danas na otporu čisti, A nevoljom njinom ko bi da s’ koristi Taj bi drag i mio hajkačima bio — Ali bi poštenje srpsko pogazio. Trgujući židski, rana se ne vida: Na poštenju samo budućnost se zida.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
EVICA: Ali zaboga, majko, nije li me i pokojni otac učio da nije sramota raditi? FEMA: Šta tvoj otac, on je bio, da ti kažem, prostak, nije razumevao ni šta je špancir, ni šta je žurnal.
EVICA: O, majko, sad je dockan. FEMA: Ja znam, al’ ko bi smeo spomenuti dok ti je otac bio živ? On drugo nije znao nego da teče, da sedi kod kuće, kao baba, ne mareći ni šta je to puket, ni šta je koket.
Tokajer je tako bio krasan, ja ga nisam skoro pila; pak opet kafa, šećera suviše. Tu sam i Finesku povela, o beštija jedna, i ona se baš
JOVAN: Pa dobro, a što sam ja kriv što me je pokojni majstor tako naučio? FEMA: Tvoj je majstor bio, da ti kažem, magarac; ti treba da budeš pametniji. JOVAN: Šegrt od majstora? FEMA: Dakako, medvede!
JOVAN: Nisam ja pedinter nego šegrt, nit’ je meni otac kazivao da se nemčim, nego da ostanem koji sam bio. FEMA: Kukavico, to je nobles... Ti nećeš više raditi kao dosad, samo ćeš za mnom ići, mene i najveće madame ...
MITAR: O, sluta jedna, a je l’ ona sedila dok ti je otac bio živ? On se, bog da mu dušu oprosti, kinjio i život prekraćivao da vam što više pribavi, a gledaj ti sad ove, oće da
MITAR: Šta, ta pokondirena tikva! A šta joj je otac i muž bio, nisu li pošteni majstori bili kao i ja? Ajde ti sa mnom, pa samo neka dođe po tebe, prebiću joj obadve noge.
Gledaj, propali mu laktovi! EVICA: On ima novaca, majko. FEMA: Poznaje se na njemu, valjda je bio gdigod kočijaš. Komi fo, krmačo, nobles, to se sad gledi, a ne kojekakvo đubre.
SARA: E, nije nego jošt štogod, vi ne znate kakav je bio Vulkan, pak šta je falilo vašoj Veneri? Jesti i piti, mon frer, jesti i piti, to je ljubov; manite se vaši gracija i
Jesi li i ti vilozov? Jesi li nemeš? — Nisam. Marš ispred moji očiju! Da si mi ti rod, i ti bi bio vilozov kao ja. SARA: Vidite vospitanije? RUŽIČIĆ: Koja nju u voshiščenije dovodi, jest blagodjetelna muza.
Juče sam ktela jednog probirati, ali to je pravi gurbijan bio. Tako me je bacio da sam svo koleno odrla. SARA: Gledajte vi, to je bezobrazluk nobles uvrediti.
gospođa? Našem Žutovu prebili nogu. FEMA: Kakvom Žutovu? JOVAN: Lamuru. FEMA: Šta, koj je taj gurbijan bio što je moga Lamura dirao?
Miljković, Branko - PESME
Mrtva je a negde još traje dan, o laste Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada U pustinji si što u praznoj svetlosti raste dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute Santa Marіa
TRIPTIHON ZA EURIDIKU I Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima.
Joj vazduh vene umiru svi oblici! O milosti za ono što sam bio u snu. To paklena mi ljubav u nedoumici. Noć slepih šiljkova me prikova za tlo. Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
O sretna mladost koja proći neće! Da bi bio razumljiv srcu osta Mlad u izdvojenom danu koji posta Svetlost što me miri sa večnim prolećem.
Da nisi anđeo koga strah moj kroti Čudovište bi bio u svojoj lepoti Čije poreklo u mojoj je želji Da uništen budem tamo gde postaje Moja nemoć moja snaga koja daje Istinu
Daj mi da vidim svršetak tvog leta Mir tvoga kretanja što mi nemir snio I nepokretnost moja kad sam mrtav bio Sam u svom srcu bez munje i cveta.
slova od danas nepotrebna Što je više gluvih Pesma dobija u vremenu Pokaži svoje srce i umri Niko dva puta nije bio pesnik Kao lekar zaljubljen u bolesti Ljubavi pitam te čemu si me naučila Kakvim nepotrebnim znanjima Pticama zaljubljenim u
prodre u reč Vatra dostojna proleća SPAVAČI Budan ja kradem ono što oni sanjaju OSTALE PESME MORAVA 1 Noć, još nisam bio izašao iz noći pune pravednosti i transcendentalnih munja a u mome duhu oko koga su se rojili zlatni insekti čula se
Verovao sam u san i u nepogodu, U dve noći bio zaljubljen noću, Dok jug i sever u istome plodu Sazrevaju i cvokoću. Sanjajući ja sam sve praznike prespavo!
Krakov, Stanislav - KRILA
Probijao je kao oštrim odapetim strelicama, i udarao širokim kamdžijama. Ko je govorio o vrtoglavici provalija? Bio je gospodar vazduha, a ne jedan od onih koji mile dole nevidljivi.
I skakao bi, ali ga oprezni kajiš od kože prigrabio, i vezao za malo sedalo. Dole je bio vrtlog planina, zidova, minara, vode i prostranih vardarskih ritova.
U zraku se boje izgubile, samo je bilo jasno pijanstvo i radost. Grad i brodovi na moru bivali su sve manji. Jedino je bio veliki magični, svetli krug elise. Radosno se naginjao napred. – Sergije, Sergije... Ni sebe nije čuo u huci.
Uronio je u pleća svoga vođe, koji je nešto žurno polugama. Kombinezon pilotov bio je vljen debelom kožom, te ga pogled nij probiti. Grad je rastao kao iz bajke. su jedan sekund u čitavu večnost.
su jedan sekund u čitavu večnost. Žic tezale, a laka krilca pokretala. Aero padao i dalje, samo je sad pad bio blaži, klizav. Postepeno se rep spuštao. Jedan potres zatresao je poplašen tice od platna i žica.
Vojnici govore kako anđeli smrti ležu uz samrtnike. Avijatičar je i kraj slomljene noge bio rumen i lep dečko. U baru je pijani Škot sa rumenim kolenima podizao kockastu suknjicu, i podnosio jednom preplašenom
— Izgrdio sam ga. Pipav je. Šta ćete, mladići. Ha, izgleda da smo danas sjajno prošli (kapetan je bio sa četom na čelu). Kao grenadiri. A pukovnik se opet nešto ljuti. Glas iz pomrčine: — Ljuti se. Razobadao se na konju.
se, čika—Joco, mnogo smejala ona čupava Vida, kamenjarka, a Andrija sa pobedonosnom trbušinom i ona oklopnjača Ida... bio je čitav prijatan skandal kod Tur— Blanša... André, cher André... kako se samo vojnici smejali.
Žena je osetila dodire muškarca i pokrenula se kukovima. Po dvorištima se pevci raspevali. Stražar pred štabom bio je dremovan. Zagledao se u vrhove od svojih cokula. Sa jezera se lagano dizala magla.
— Naše jevanđelje jedno samo ubijanje dozvoljava... — Je li, Branko, a šta komandant? Posilni se bio primakao vatri. — Opet je onaj komita dolazio... — Ma šta slušaš te lažljive jaružare...
Zašto?.. Dokle će mali da umiru za lažne velikane. Opet su semafori svetlucali i bacali razorne talase. Zrak je bio prepun gasova. Bilo je zelenih koji su trovali, žutih koji su opijali, i crvenih koji su rušili.
Iskidanog komordžiju opevao je prota sa naprsnim krstom. Mrtvac je bio pokriven krvavim šatorskim krilom, i ležao na nosilima. U stanicu je po podne umileo voz, i doneo nove baterije.
Petrović, Rastko - AFRIKA
nailazili smo na ribe koje izleću iz mirnog, zelenog ili azurnog mora, a pokoji brod, koji je prolazio horizontom, bio je za nas — događaj! Noću se za brodom vukla fosforna reka, svako veče, što smo bili dalje na jugu, sve svetlija.
U Tulonu sam bio ostao između dva voza da uzmem od njega još poslednja uputstva za ukrcavanje u Marselju. Poznao sam ga odmah po liku,
Poznao sam ga odmah po liku, toliko sličnom liku njegovog brata; koji je moj velik i prijatelj. On je nekada bio u Africi generalni direktor agrikulture a sada vodi jedno veliko preduzeće za proizvodnju kafe.
Kad mu nešto sasvim smešno saopštim, kao da sam toga dana najzapadnije što sam ikada bio, on besni: Kao da iza najzapadnijeg nema opet zapadnog, sve dok se ne stigne na istu tačku!
i, pošto misli da više volim anegdotu od fakta, priča mi u kakvim je okolnostima našao koju tatuažu, a ne kakav je bio motiv na njoj i šta je značio. Zalud ga ubeđujem da me tu fakt zanima.
kako ceo dan riba lađu, bos, polunag, sav preplanuo, pa sa mukom poverovati da može da zna za toliku masu knjiga. Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim.
Bio je na brodovima trgovačkim, ratnim, jahtama (tamo su ga uhranili knjigama), i putničkim. Bio je apsolutno u svim krajevima sveta. U stvari je to krasan mladić, manje lukav no što sam zamišlja.
„Iz Spalata!“ odgovara on na italijanskom. — Jesi li Hrvat? — pitam ga našim jezikom. — A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže. Posle ručka akvarel.
— A šta bih bio? — odgovara on, uzbuđen, i ide, pošto se Arhanđel udaljuje, ivicom broda da bi mi bio što bliže. Posle ručka akvarel.
Gospođa J. kaže da nikad jednog crnca, ma koliko on bio kulturan, ne bi primila za svoj sto, i da ona nikad ne propusti priliku a da takvome crncu ne stavi do znanja da je od
Vuije je bio primoran da prizna da je to divno, i da je to Afrika. Sedamo u čamac i prelazimo u grad. Velika razlika između
Dok smo razgovarali, nebo se stade oblačiti i nekoliko dalekih munja objaviše oluju. Prvi pucanj groma bio je tako iznenadan, suv i akustičan, da nas je uistinu trgao.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Kog beda rađa, bedno umire! I kakve vere može imati Ko je u silu samo verovô? GLAVAŠ: Siromah! A što si ovde bio nauman? ISAK: Da skačem dole...
Onda je sedi Đukić izdisô... SPASENIJA: Stanoje!... GLAVAŠ: Jest, ja sam! Ja sam i onda bio sa tobom, Sa modrih usta kad je lebdeo Poslednje reči sveti blagoslov: „Neka ste srećni, deco, oboje!...
“ SPASENIJA (pada mu na grudi): Stanoje!... Oh!... STANA: Prokleti, bog dao! GLAVAŠ: Jest, ja sam bio! A s one strane od Deligrada S vojskom je stajô besni Sulejman; Pa kad je tvrde zbrisô bedeme, Sa bombama je rio
Jer znadi, dušo, tvoje maćehe Pređašnji muž je bio... Kuliza! SPASENIJA: Kuliza?... GLAVAŠ: Jeste, on Koga se grozom narod spominje! Al’ o tom drugi put, hajdemo sad!
) No, Boško, Sad seja neće više kukati! Ako tek vezir suzu ne pusti, Jer si mu mnogo bio u volji?... (Izdaleka se čuje i druga puška.) To je već druga!... Čuste li prvu, vi? RADAK: Čusmo je svi!
Šta da se čini?... Govor’te sad! ĆERIM: Da se ubije! HASAN: Ta tu je bio malopre, Pa što ga smesta nisi ubio? ĆERIM: Što nisam htio; jer sam u sebi drugo nešto smišljao.
HASAN: Koga? ĆERIM: Nju... Tu ženu svoju. HASAN: Šta? ĆERIM: Dok je Glavaš još ovdje bio, maćeha žene njegove sa još dva Turčina ukrali su je i nasilu je veziru odveli... Svi TURCI: Evala tvojoj mudrosti!
Hajd’ sad, na noge! (Jedan seljak iz okoline ulazi.) SELjAK: U gori sam bio, drva noseći... GLAVAŠ: Ah, brže!... Svršuj!...
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Sad o miru ne treba da bude ni reči, jer naš položaj nikad nije bio povoljniji no što je sad. U svakom slučaju pričekajte na moje pismo. — Černjajev.
koji imam pri ruci, razgledam kakav je taj položaj timočko-moravske vojske, o kome đeneral veli da »nikad nije bio povoljniji.« Evo šta sam našao.
000 boraca, a od Pandirala Sulejman paša takođe sa 8—9 hiljada vojske. (Nad svom ovom vojskom bio je zapovednik Ejub-paša, jer je sva ova vojska sačinjavala jedan kor).
Ovo je radi boljega razumevanja stvari, a sad da nastavim dalje pričanje o Hrvatoviću. Kad je Hrvatović bio suzbijen od Gramade, on se drumom, koji malo čas spomenuh, povukao Knjaževcu, a kad je 25 jula i Knjaževac morao
Kako je Lešjanin još 23 jula dobio bio zapovest od vrhovne komande iz Beograda da napusti Zaječar, to se on, pošto se 24 ceo dan borio, uveče povuče iz
Naslon Hrvatovićevih položaja pred Banjom bio je Aleksinac, oko 30 kilometara udaljen od Banje i svezan s njom dosta dobrim putem.
Lešjaninov naslon bio je upravo Deligrad, ali između Deligrada i Lešjaninovih položaja nije bilo nikakvoga udobnog direktnog puta i baš su
prodiru od timočke strane u Srbiju, gde bi imali da vode u neku ruku brdski rat, gde bi im bazis operacija — Vidin — bio vrlo daleko i gde je predeo uopšte vrlo nezgodan za provijentiranje velike vojske?
To je jedna mogućnost I jedan plan, koji bi mogli izabrati Turci. Drugi plan bio bi ovaj: da Turci napuste osvojene predele na Timoku, da ostave samo u Zaječaru i Knjaževcu utvrđene pojače posade, a
To su po svoj prilici i Černjajevljeve nade. Eto kako izgleda sad naš položaj, o kome đeneral veli, da »nikad nije bio povoljniji«. Ono istina naše stanje nije baš očajno, ali nije ni svetlo.
Štab je bio brzo gotov, kretosmo se Aleksincu. Meni pade u deo da podelim mesto u kolima sa štabnim svećenikom, g. protom J. J.
Grmljava topova i praska pušaka bivala je sve jasnija. Dan je bio divan i svež. Jutrenja magla tek se uzdigla, a vazduhom se razlila neka prozračna svetlost, neka blaga tišina,
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
VIII Pola srce, pola kamen — To sam bio ja; Pola studen, pola plamen Krvca moja sva. Ti si kamen naučila Ljubit’, goreti, A srcu mi dade krila, Srce
Nije ono sirotanče krivo, Što sam tebe na mom krilu snivô, Željan bio, pa te zagrlio, Prehitrio — pa te poljubio. XI „Aj, pusti me da odletim — Mio mi je let.
Oh, sačuvaj, blagi Bože! XXІІI Ta ne boj se, nije tako, Oblačak je samo bio; Sad pogledaj, kud god hoćeš, Ceo svet se razvedrio.
Al’ šta zborim, kud zaiđoh! Da ti nisi srpska moma, Sav golemi svet bi bio Među nama dvoma. XXVII Svet će čitat’ pesme moje, Što u ovom nizu stoje, A ti, blago, Čedo drago, Ako imaš
Moj je biser, a na mom je cveću, — Zavideću, — al’ zamerit’ neću. HHHV „Moj dragane, gde si sinoć bio, Il’ si pio il’ si dangubio?“ Ja sam pio, nisam dangubio; Popio sam toke sa prsiju, Sve u zdravlje tih crnih očiju..
HLIII Dušo moja, šta sam snio, Čudnovati san; Na Kosovu ja sam bio Baš na Vidov-dan. Pored mene mnogi junak, Mnogi srpski tić, — Ja sam bio „izdajica“, Miloš Obilić.
Pored mene mnogi junak, Mnogi srpski tić, — Ja sam bio „izdajica“, Miloš Obilić. Da s’ videla kako li sam U boj skorio, Da s’ videla kako sam se Ljuto borio.
ato žmurim, zato gledam, Da mi kaže noć il’ dan, Il’ je bio sanak java, Il’ je ova java san. LX Čuješ, lane, čuješ li ga, Gde priželjkuje, — Misli da ga niko ne zna, Niko ne
LXIV Božić, Božić, mio danak, Ko ga ne bi milim zvao, Ko li ne bi vesô bio, Ko se ne bi radovao! „Evo kolač,“ starešina reče, „Kolač treba seći, ko će s kim da seče?
A ja ovu pesmu izmislio nisam, Tu si bila i ti, a bio sam i sam, — Pa ako mi rečeš: je l’ njoj bilo milo, Živo ću ti kazat’ kako j’ njemu bilo.
Mrtvo srce suza budi, Padajući na nj sa visa, Iz njeg’ niču ove pesme, Mrtvo cveće bez mirisa. IX Kad sam bio na tvom grobu Zamirisa mir bosiljka, A meni se priču glasak: „Šta mi radi moja Smiljka?
Ja pred njima nisam klekô, Nisam prsa svoja bio; Ja im nisam ništa rekô, Ja sam hladna stena bio. Ha — osmejak taj me seća, Šta je čudno ovim ljudma — To je ova
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
— Sasvim! — Sad nastavite. — Ceo naš odred bio je uvučen u borbu na drugoj strani. Ali stiglo je naređenje da se mi najhitnije izvučemo.
Još iz daljine čuli smo grmljavinu topova, koja je dopirala odnekuda sa kajmakčalanskog masiva... Sećam se, dan je bio vedar, sunčan, topal. Ljudi već počeli da posustaju. Nikad zastanka...
Ako se ko ogreši o svoju dužnost, postupak je kratak. Tako si ti hteo! Takav je, uostalom, bio naš nepisani zakon. To se znalo i išlo se toga dana do umiranja. Predveče počeli smo se penjati uz neku planinu.
— Sa njima je bio i jedan narednik. Pogledao sam ga letimično. Mislio sam, proći će. Kad oni stadoše kod izvora. A ovaj narednik, ni pet
Mi smo primili po hleb, i šta ima tu dalje da razmišljamo. Diži šatore, pušku na leđa, pa hajd uzbrdo. Težak je bio ovaj put. A uza sve napore još je i noć. Puške prašte bez prekida negde napred.
Po ručku sam legao iza jednog kamena i zaspao. Kada me vojnik probudio, bio je već suton. Vojnicima smo izdali hranu, pa smo ih sakupili po četama i otprilike razmestili čete prema sektorima
Preostale bombe prikupićemo i daćemo ih desetarima. A četvorica da idu odmah i nađu municiju, gde znaju. Da bih bio sigurniji, prođem kroz rov i saopštim to isto i vojnicima. Vatra je bila zamukla celom dužinom našega rova.
sanitet!“ „Gde je komandir?“ — pitao je neko iza mene. Vojnici su ga upućivali u pravcu gde je bio moj zaklon. „Komandant odreda!“ — reče mi desetar. Išao je uspravan pored rovova vojvoda Vuk.
Onda siđe u moj zaklon i sede na ivicu rova. — „Šta uradi ti ovo, ’Cvrco’?“ Tamo me je zvao, jer sam bio najmlađi komandir u odredu. Izložio sam mu šta se dogodilo. On se diže i podboči se rukama.
Javio se odmah neki Miloš, koji je na maršu, baš dan ranije, dobio batine što je pojeo svoju rezervnu hranu. Bio je visok, i imao je crne, duge brkove. Pravi hajduk. Objasnio sam mu šta želim.
Bilo je prošlo odavno vreme otkad je trebalo da se vrati. Već sam se bio zabrinuo. Ali desetar mi reče: — Ne brinite. Sad mu je upalilo da ih malo pretrese.
Kaže da je oficir. Takav nam baš i treba. Umirili smo ga i ponudili cigaretama. Bio je ranjen u obe noge na nekoliko mesta. Svukli smo ga i previli mu rane.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
mnogo podrobnije i produbljenije, sa mnogo više prisne sljubljenosti sa predbrankovskim vremenom nego što je to do danas bio slučaj, roniti po našoj zanemarenoj književnoj prošlosti pre Branka, ne prateći u tolikoj meri konkretne poetske
Jer je nesumnjivo da nije puki slučaj što Branko nije prvi koji bi u srpskoj lirici opevao bio Stražilovo i belilo (ne ono karlovačko Belilo, nego apstraktno belilo pastoralne poezije XVIII veka), i što je Šulce
(ne ono karlovačko Belilo, nego apstraktno belilo pastoralne poezije XVIII veka), i što je Šulce za srpsku poeziju bio otkriven već dobrim pre njega: neka dublja uzročna povezanost i umetnička namera stoji iza svega toga.
Jerbo Sfrauchen imadoh ti, Pa od toga i Kopfweh! A i onaj tu je bio, Pa znaš da smo mi fâcheux. „Ja bih došla, ali, Lіebe, Znaš li za mein neueѕ Kleіd?
Jedan od jezika, kao što je poznato, bio je narodni jezik srpski — prostoserbski. Njega niko valjano nije poznavao, niko se njime valjano nije umeo ni služiti,
On je bio, naravno, skroz hibridan, izmišljen i neprestano iznova izmišljan i sve komplikovanije zamršavan, nepostojeći, svejedno
jezika predbrankovskog vremena u pravcu narodnog, kao što će se videti i u kolikoj meri i obimu je taj prodor bio uslovljen, a koliko nezavisan od Vukove intervencije (jer naravno da je i toga bilo).
Njegoš — i po drugi put se, evo, nameće njegov izuzetni položaj u okviru ovoga doba — bio je i jeste i danas jedini u čijem tekstu i arhaična, knjiška, slavenska, crkvenska reč živi nesmanjenom energijom, sa
u ovako smelo primaknutom izvitoperenju: a kleca mi šabačko koleno — dok jednu drugu, poznatu kafansku pesmu Kad sam bio mlađan lovac ja, ovako otresito lokalizuju: Kad sam bio Mladenovac ja...
koleno — dok jednu drugu, poznatu kafansku pesmu Kad sam bio mlađan lovac ja, ovako otresito lokalizuju: Kad sam bio Mladenovac ja...
i poklonjena izvesna čak izuzetna pažnja (kao što je i inače, a iz razumljivih razloga, kriterij pri odabiranju pesama bio blaži ukoliko idemo dublje u prošlost).
svakako neizbežno o svima njima onako grupisanima kako ih spajaju srodnosti a razdvajaju suprotnosti stilova i težnji. Bio bi to dobar zahvat u predbrankovske probleme, sumnje nema.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Vujo!... (Vujo ulazi.) VUJO: A što ćeš sa mnom, svijetla gospođo? JELISAVETA: Je l’ bio ovde kapetan? VUJO: Sad maloprije, tu se sa Serdarovićima razgovaraše — et’ tu, gospođo, baš pred dvorom u vrtu — a
Bez boja duša da ga zaboli... Jok! Eno, bio sam sa mladićima, Sa kojima se Zeta ponosi, A dođe ona tvoja budala — Pas stari — sâm kô što se, U času svoga
bogobojaznim Pogled povraćam svesazdatelja Na razvaline carstva našega; Ali propasti slave negdašnje Crni je đavo bio vinovnik!... VL. VAVILA: Ne greši, sine!...
BOGDAN: Da nije crnja u duši noć, Ovo bi božji bio blagoslov. RADOŠ: Sirote!... Pa dokle li naumiste? BOGDAN: Daleko, Al’ o tom posle, A sad mi kaži, seda starino,
STANIŠA: Ne boli više — Tek nešto malo krvi isteče. RADOŠ (pipkajući pregleda ranu): Dušman je bio — zlikovac! Srce je gađô — Ma nije, dete, bilo suđeno Da tako mlađan život izgubiš, — Evo ti listak od žilovlaka,
BOGDAN: Bio se s njima, Ali se ne bi njima predao!... RADOŠ: To nikad ne bi! BOGDAN: A mi idemo Turcima — Vi’š, starče!
Bog da mu dušu prosti, a bio sam mu mnogo u volju; rijetko da prođe dan, a da se sa mnom ne nasmije... Jedanput baš u boju.... JELISAVETA: Dost’!
) STANIŠA: Za mnom, vitezi! Pobedićemo danas mi. — A ti, Katunoviću!... E, žâ mi te je, Pošten si junak bio svakada! KATUNOVIĆ: A ti nepošten, rđo, i sada! Poturčen izmet...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Starca su obrvale misli, teške i crne misli, pa potresaju iz temelja dušom njegovom. Nekad je on bio najnaredniji i najzgodniji domaćin na cijeloj Krajini.
Nešto im je bilo kao zazor. Svagdje je bio priznat i prizvat. Ali ovamo da bude knez ili da sjedi u kakvom carskom medžlisu, nije htio ni po koje blago, niti je
Kapu mu strgli vjetrovi i odnijeli, a opanci mu negdje spali i ostali u snijegu. Bio je bos i skoro go. Pribra svu snagu i, posrćući preko smetova, potrča natrag. — Vujo!
Vidiš li? Vidiš zar! E, 'nođe ti je bio kućerak Slatke Duše. Tako je svak zvao starog Miju, pokoj mu duši! Prozvali su ga, belćim, tako što je on svakog zvao
Imô je samo jednu jedinu kravicu. To mu je bio sav mâl. U jesen bi mu svaki živolazniji domaćin odnosio po jedan varićak žita i po šaku, dvije grâ.
Na krsnim imen'ma čatô je kršnjakom slavu, a na pirovije' prikazivô darove... Bio je učevan i 'vamo razgovaran ko kakav kaluđer. A bio je i poslušan.
Bio je učevan i 'vamo razgovaran ko kakav kaluđer. A bio je i poslušan. Dok ko umre, odmah po starog Miju, da mrtvaca okupa i da kod njeg' prešjedi, dok se ne ukopa.
Kad se preselio, rijetko je izlazio među ljude. Uvijek je bio nešto zamišljen i tužan. Često su ga zaticali ljudi, a on sio više ognjišta, pa plače.
Svađe je našao zatvorena vrata. U zimu, neđe pred Časne Verige, vrati se s djetetom u selo. Đe si bio — niđe. Šta si radio — ništa. — Šta ćeš sad, Mijo? — pitaju ga ljudi. — U Beč, uprav u Beč!...
Kod sebe ne da nikom prenoćiti. Sam vladika da dođe, pa ništa! Kažu stari ljudi da je za turskog suda samo jedanput bio u gradu, a otkad je Švaba ušao ne sjećaju se da su ga ikad vidjeli.
Konopac je bio vezan za kućni komjen. Zalupaše povelika, krupna, jasna zvona, sa sviju prozora, vrata, i sa čađavog, kućnog komjena.
“ — smijem se ja i razdragan odam ispred sobe. I danas mi se čini da mi je to bio najzadovoljniji čas u životu! Prestade i, sav blažen, zadovoljan što je imao to kome ispričati, sjede na prag.
Bojić, Milutin - PESME
Ćuteći su vrane letele u noći. Ja sam zadrhtao. Čini mi se tada Da sam bio sličan kakvoj čednoj ženi, Što, pošavši stazom na kojoj se pada, Trza se, a stid joj obraze crveni.
Lažući sam sebe pogledom je pio Plave ženske oči u koje se tone; Kô svetinjom nekom opijen je bio, Jak kao nebesa i — gotov da klone.
Bleštala je svetlost i bila je jara, I gust zadah vina i znojavih uda Bio je uz ludu igru pjanog cara: Zvonio je bakar i muzika luda. Vrtom igra plamen, dršću stabla gola.
O, razumem pada strahoviti tresak: Ja sam bio glumac i pred samim sobom. II O, zašto nisi ti ta žena prava, Utoka misli, saznanja i žudi, Žena što ludi i mrvi i
U mozak moj je dah tvoj bio utkan. I zato danas neću čase jada I bolni uzdah cveta koji vene, Jer još si lepa, puna magle snene, Mada u meni
Tuđi smo, tuđi, moje noći mile. XXX Večeras, mala, čuj kraj jedne priče: Bio je jedan džin svemoćne vlasti, Orkan je rob mu bio s puno časti A on je more šibao što riče.
XXX Večeras, mala, čuj kraj jedne priče: Bio je jedan džin svemoćne vlasti, Orkan je rob mu bio s puno časti A on je more šibao što riče.
Ja sam bio mrtav ili žive stvari. Jer sve beše isto: drveta i seni I nebo i zemlja i leptiri njeni. A kad sutra zora rasu svoje
Kad ljubomora mojim okom plane, Prezrivo grešne pokajnike gledam. O, sitio sam utrobu bez mere, Lakom na sreću bio sam i bivam I o lepoti tako slatko snivam, O, grešio sam svim gresima vere.
Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE
Baš pre neki dan opet mi je rekao: „Kad bi se mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!” ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.
VIĆA: Aleksa. JEROTIJE: Gle, gle, ja nemam vizitkarte, a Aleksa ih ima. VIĆA: Pa znate kako je... bio žandar u Beogradu, pred ministarskim vratima. JEROTIJE: Daj ovamo da vidim! (Uzima kartu i čita.
JOSA (ode). JEROTIJE: I ti, gospodin-Vićo, mesto odmah da ga zovneš, zapodeo si neke razgovore: te bio žandar u Beogradu, te štampao vizitkarte! A vreme prolazi i svaki je trenutak izgubljen za otadžbinu.
VIĆA: Hoće! JEROTIJE: Deder, gospodine Milisave, ti si bio podnarednik u vojsci; deder ti napravi plan. 'Ajde pokaži se! MILISAV (važno Aleksi): U kojoj je sobi?
JEROTIJE: Tasa? Ala mi izabraste vojsku. VIĆA: Bolje je, gospodine kapetane, neka pođe s vama. Ne zato što bi vam bio od pomoći, nego da ne ostane u kancelariji, jer će pobeći i sići u čaršiju te razglasiti sve. TASA: Neću, boga mi!
VIĆA: Dobar je ovaj Milisavljev plan, gospodine kapetane! JEROTIJE: Bre, gospodine Milisave, gde bi ti bio kraj da si ostao u Vojsci pa da osvajaš tako Evrope. Ovaj plan ti pare vredi. Samo, ne reče šta ćemo sa g. Žikom.
Praktikant si, brate, pa moraš i da trpiš. Misliš ti, ja, kad sam bio praktikant, da nisam patio? Još kako! Sedao sam ja i na plavi plajvaz, ali mi je podmetnuo sekretar, pa mi je bilo
ŽIKA: Neće. Veli, može onaj imati bombu, pa – bum! A on, što kaže gospodin Milisav, ne bi rad bio da pogine. Nego je kazao da počneš ti isleđenje i bez njega.
(Đoki.) A koliko ti je godina? BOKA: Dvadeset i šest. VIĆA: Piši! Jesi li bio koji put osuđivan?... BOKA: Nisam. VIĆA: Čekaj, ne prekidaj! Jesi li bio koji put osuđivan i zašto? BOKA: Nisam.
VIĆA: Piši! Jesi li bio koji put osuđivan?... BOKA: Nisam. VIĆA: Čekaj, ne prekidaj! Jesi li bio koji put osuđivan i zašto? BOKA: Nisam. VIĆA (Milisavu): Zapiši, gospodine Milisave! (Boki).
” (Buni se.) Ama, gospodine kapetane... KAPETAN: Pa šta je, brate, ko je bio centar? 'Ajd, ko je bio centar? VIĆA: Znam, al' niste ni bili na licu mesta.
” (Buni se.) Ama, gospodine kapetane... KAPETAN: Pa šta je, brate, ko je bio centar? 'Ajd, ko je bio centar? VIĆA: Znam, al' niste ni bili na licu mesta.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Tadašnji glasovni inventar slovenskih jezika bio je daleko bogatiji od onoga u grčkom, a glagoljica je za sve te glasove imala različita slova.
Među glavnim prevodilačkim radionicama nalazili su se slovenski manastiri na Svetoj Gori od kojih je srpski, Hilandar, bio zadužbina Stefana Nemanje, rodonačelnika najznačajnije srpske srednjevekovne dinastije.
crkvenoslovenskog jezika stalno je rastao i dostigao je veoma visok nivo u oblasti religijskih i apstraktnih tema. Bio je izvanredno osposobljen za svečano izražavanje, za retorske figure i stilske arabeske, u skladu sa tadašnjom
Za razliku od latinskog, crkvenoslovenski jezik nije bio sasvim nerazumljiv onima koji ga nisu posebno učili. Odstupanja srpskog, ruskog i bugarskog narodnog jezika od
na domaćem jeziku, koja je znatno ranije i s neodoljivom snagom probila sebi put u zemljama gde je sakralni jezik bio latinski.
Ipak, postoji domen u kojem je narodni jezik bio široko zastupljen i u srednjevekovnoj pismenosti u srpskim zemljama. To su povelje vladara i magnata i drugi svetovni
O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada je reč o profanim temama.
Od 15. veka romanima se pridružuju i letopisi, istorijski spisi laičke sadržine. Najzad, narodni jezik je bez sumnje bio izražajni medij usmene književnosti, za koju imamo dokaza da je u srednjem veku cvetala iako ne raspolažemo zapisanim
Novi jezik je proizašao iz te orijentacije, a ujedno je bio i glavno oruđe njenog sprovođenja. Nezavisno od intencija srpskih crkvenih vlasti, u dugoj polovini 17.
Taj jezik, kasnije nazvan slavenosrpskim, sjedinjavao je u sebi izražajne mogućnosti dvaju ili čak triju jezika, ali je bio opterećen dvema teškim slabostima, koje su se pokazale fatalnim za njegov opstanak.
Od normalnih književnih jezika on se razlikovao time što je bio haotičan. Umesto gramatičkih pravila carovala je proizvoljnost; subjektivnom nahođenju autora bilo je prepušteno da
slabo poznate Rusije ulogu uzora sve više je preuzimala Evropa, pre svega zemlje nemačkog jezika, utoliko pre što je to bio dominantan jezik u Habsburškoj monarhiji, bez kojeg se nije moglo napredovati ni u vojnoj ni u činovničkoj karijeri,
Jakšić, Đura - PESME
Nemojte trošit ruže ubave, Kiteći njima moj večit dom! Recite samo: „Dosta je slave — Veran je bio narodu svom“. 1858. JA SAM STENA Ja sam stena, O koju se zloba mori, Svetska čuda i pokori.
Ćutite, ćut’te!... S perom u ruci Stekô sam sebi u rodu glas; S krvavom sabljom na bojnoj muci Bolji sam bio — bolji od vas! Da ste me vid’li — to da ste samo! Al’ onde, znajte, ne beše rob!
Vašar je bio — a na vašaru Sablje, pištolji, arapski at; Tuniske kape, srebro i zlato, Mletačka svila, ženevski sat.
Nastasijević, Momčilo - PESME
3 Čujem vas: na mužansko grlo zacvili dete, rikne iz pitomine zver. I sinak bio majci, ili kćer, zamukni, zalud glas, kad nikog i ništa ne zovete.
Kako si, Jonatane, mogao da podlegneš? Srce moje, Jonatane, gorkom je patnjom puno. Bio si moja sreća, prijatelju, brate moj. I ti si me voleo, Jonatane, više no svoju dušu.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Još dok je bio mali, tek pošao u školu, znao je da, kao što dolikuje sinu i prvencu njihove kuće, treba da se najbolje uči, a opet da
ako njoj ne bi trebao, slala materi da tamo njoj u kujni nađe se pri ruci, a gotovo uvek, da ako mlađi brat koji je bio na sisi plače, on ga uzme, nosi, zabavlja.
Ona se isticala kako svojom veličinom tako i zidom uličnim, koji je bio od ostalih viši i uvek pokriven zdravim, jakim ćeramidama.
A odmah ispred same kuće, gde je bio trem, ploče, česma, šimširi, bile su loze čardaklije koje su, penjući se do gornjeg sprata, razgranjujući, šireći se i
To je bio taj njihov, čuveni čardak, kuća, gornji sprat koji, opkoljen zidovima, ulicom, čaršijom, nije se video a sa koga se sve
Sa kapije se upadalo i išlo kaldrmisanom putanjom. Ispred kuće bio visok »ćutuk« i česma sa koje je voda tekla i sveže padala i natapala baštu.
Podrum se protezao dužinom cele kuće. Bio pun. Pun bačvi, kaca, masla, sira, vune. Sve što nije moglo odmah da se troši.
Deda Mladenov, posle oca nasledivši tolika imanja i pošto bio i od babe mlađi, tek onda nastavši na punu snagu, mada je već imao sina, oca Mladenova, odjednom počeo da rasipa,
Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi. Sin, otac Mladenov, koji je bio već dorastao, naplaćivao, prodavao. Uveče on babi donosio novac, davao joj računa.
I zato Mladen, kao da je to znao, osećao, uvek je bio prema materi ozbiljan. Strog. Naročito bi je grdio kada bi po običaju, a sve iz dobrote, naivnosti, kada ode u komšiluk
Još tromija govora. Obučen navek gotovo u nove čakšire, opasan pojasom i u mintanu koji mu je bio tesan. Naročito oko široka mu i kratka vrata.
je Mladen tek docnije kada je sasvim porastao doznao, shvatio, bilo je to: što otac, mada je u čaršiji, među trgovcima bio dosta uvažen, poštovan, na svome mestu, kao što treba, ipak od te svoje uvaženosti pokatkada popuštao. Zaboravljao se.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
u zid i kaže: »dokle ova p. bude sirova, dotle i onaj čovek bio zdrav; dokle ova p. trajala, dotle i onaj bio živ« (SEZ, 16, 265). (BELI) KRIN Lilie (lіlіum candіdum).
u zid i kaže: »dokle ova p. bude sirova, dotle i onaj čovek bio zdrav; dokle ova p. trajala, dotle i onaj bio živ« (SEZ, 16, 265). (BELI) KRIN Lilie (lіlіum candіdum).
Vuk, Posl., 974: »Da ne jede bijeloga luka, bio bi vrač«, sa objašnjenjem. »Koji ne jede b. l., smatra se za vešticu«, SEZ, 32, 41).
Otuda je prirodna stvar da je npr. naročito lekovit onaj luk koji je bio upleten u venac od ivanjskog cveća, o Ivanjdanu (ŽSS, 133), ili koji je pronikao kroz zmijinu glavu (Karadžić, 4, 1903,
(ŽSS, 133), ili koji je pronikao kroz zmijinu glavu (Karadžić, 4, 1903, 194; SEZ 32, 41), ili koji je o Badnjem večeru bio na stolu (ZNŽOJS, 19, 118). B. l.
O postanku b. pričaju se razne skaske. Po jednoj, b. je bio najpre bele boje, ali je na Kosovu od krvi srpskih junaka dobio crvenu boju, i posle se kao crven cvet svuda raširio
Ko pati od »želudaca« (proširenje stomaka?) treba da iskopa b. i da joj kaže: »Travo b., pomozi! Želuče, dođi gde si bio, i gde si se rodio«, pa onda da je pojede (ŽSS, 287). BOR Kіefer (pіnuѕ ѕіlveѕtrіѕ).
koji je devet dana i devet noći bio u zejtinu, valja namazati dete koje ima gliste (ZNŽOJS, 15, 1910, 160); takav je zejtin balsam za svaku ranu (іb.).
(SEZ, 19, 84; 151); b. koji je sa mladencima bio na venčanju, ušiva se posle u jastuk (ŽSS, 216). Da mlada nosi na venčanju b. u nedrima to je raširen običaj (upor. npr.
U Jošanici i danas (1913) postoji jedan ogromni, vrlo stari brest, pod kojim je bio zapis. Kada su seljaci, bežeći od Turaka, stvorili novo naselje, izabrali su i nov zapis, a ovaj brest prodali su
I onda je na kući u kojoj je bio Isus iznenada iznikao b., i tako je Isus spasen, a nama ostao običaj da se o Božiću kiti kuća b. (ZNŽOJS, 6, 302).
Zaštitnik loze i vinograda je sveti Trifun. On je, prema legendi, i sam bio vinogradar, i jednom prilikom odsekao je kosirom sebi nos (SEZ, 14, 26).
Ćipiko, Ivo - Pauci
Odumio je ovoga Božića povesti iz kola prvu koja mu se svidi. A nekako dosada bio je teške sreće. Prvi put, bilo mu je tada dvanaestak godina, dovede mu otac prćijašicu u kuću i leže ga s njome.
” — Ne htjede ni mene, opazi Ilija, — a negda bio bi mi dao sve što ima. Đavo bi znao, takovi su s malim svi. Za najmanju, iskopali bi ti kuću. Neće nego na svoju!
Sinovac, po svojoj prilici, nije duga vijeka, a posjeduje svoj dio imanja, kao on i brat, pa kad bi bio u njegovoj kući, što nagovorom što drugim kojim načinom, palo bi imanje u ruke njegove ili sinovlje.
— Radi, a da kome? — Meni tako reče sto puta u bolesti ... Voli ga, bolan ne bio, kao rođenoga brata! A i jesu braća ... Ždrale i Krilo nagnuše se bolje nad bolesnika.
A Ilija je kamatar: da nije imao svoga računa, ne bi se bio tako istrošio. Pa i komšije vele koga su onoga dana vidjeli u kuću unići i iz nje izići!
Gazda poznaje dobro braću Smiljaniće; čuo je i za oca im, pokojnoga Radu, koji se bio, ubivši radi preoranja zemlje nekoga komšiju, odmetnuo u hajduke i pobjegao u Tursku; tamo je i poginuo.
Čudo!” Pa mu pade pogled na izblijedelu srpsku trobojnu zastavu sa grbom, što je nad gazdinim stolom; gazda je bio, davno, visoko u zid pribio za žestokih borba Srba i Hrvata. Poviše nje, u uglu, pauk razapeo svoju paučinu...
A domišljat je vrag! Dok je bio općinskim čaušom, bio je srećne ruke, osobito kod sastavljanja utoka na stariju vlast, u šumskim prekršajima.
A domišljat je vrag! Dok je bio općinskim čaušom, bio je srećne ruke, osobito kod sastavljanja utoka na stariju vlast, u šumskim prekršajima.
Ako je seljak bio osuđen na pet kruna globe, pridodao bi broju pet jednu ništicu. — Što je to!? — čudio bi se seljak.
Petar ode, a pisar opet sjede i piše. Pismo već je bio po formularu sastavio, trebalo ga samo ispuniti. A popunivši ga, diže se i pođe k prozoru.
Ćute, a vidi se, žena bi razgovarala. Ali kako započeti? Odbjegla ga dok je Rade ludo dijete bio. Bila je prćijašica, pa je njegov otac, Ilija, dogovorno sa njenim ocem, doveo svome Radi, kad mu je tek dvanaestak
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Kraj kljuseta, na tri-četiri koraka dalje, ležao je samar preko koga je bila prebačena mantija. Vir je bio miran i gladak, sunce je bleštalo po lenjoj vodi.
Tada sam ugledao Doroteja. Izronio je iz vode. Duga žuta kosa prekriva mu oči, pa mora da je skloni da bi me video. Bio je nag, opaljen suncem. Ćutao je neko vreme, duboko dišući, otirao bradu i ravnao brkove. Tad upita za manstir Vratimlje.
Prohor Kad su njih dvojica, Dorotej i Dimitrije, ušli na manastirsku kapiju bio je već uveliko suton. Naspram zadnjeg treperenja zapadne svetlosti video sam samo njihove senke.
Naspram zadnjeg treperenja zapadne svetlosti video sam samo njihove senke. Jedan je bio plećat i visok. Senku onog drugog, skvrčenu, krivonogu i grbavu i suviše sam dobro znao.
No svejedno, opet moram da priznam da mi njegove pohvale gode. Nije bio od onih ništarija koje čoveka mere od glave do pete i pri tom cokću jezikom od čuđenja da takva nakaza uopšte negde
Dorotej je, naprotiv, celog dana sa mnom razgovarao o svemu i svačemu. Ja bih video da sam mu bio na smetnji. Ja bih to svakako video. Jelena Lauševa rana je naglo buknula.
Sad više nisam siguran da li je iguman ustao iz kreveta zato što nije bio u stanju da podnese lečenje, koje je valjda više škodilo od same bolesti, ili su mu oni napici stvarno pomogli, u što
Katkad bih spazio njegov zlobni smejuljak koji je još više borao njegovo zbrčkano, ćosavo lice. Bio je valjda zadovoljan što je neko još grđi n nakazniji od njega došao u manastir.
Prohor je bio nepismen i gajio je prema knjigama podozrenje. Za sve pismene ljude govorio je da su sumnjivi. Kad je video sa kakvom
Ponekad mi se učini da bi on nekako i prešao preko moje pismenosti da sam ja izgledom bio dostojan toga umeća. No ovakav kakav sam, po Prohoru, nisam bio nizašto. Glava mi je ćoškasta, kosa tršava i čekinjasta.
No ovakav kakav sam, po Prohoru, nisam bio nizašto. Glava mi je ćoškasta, kosa tršava i čekinjasta. Ruke su mi dve kvrgave motke s mlitvim mesom i smežuranom
Za njega sam ja bio đavolji ispljuvak koga je nečastivi podmetnuo božjim slugama kao kukavica jaje. Njegova žudnja za slavom bila je
Ilić, Vojislav J. - PESME
) To je bilo - sećaš li se? - pre milijun možda leta. Kad još nigde nije bilo ovih ljudi, ovog sveta. Ja sam bio sam gospodar od zverinja i od tica, Ti si bila, milje moje, moja lepa nevestica.
I drevne indijske gore oglašavahu krikom Istoka bujne kćeri. Ciganče, tako mi Baha! i ja sam međ njima bio... No ti mi objasni sada šta činim ovo i gdi sam? Ja vidim da sam pijan, iako, zašto bih krio? Dirnuo pehar nisam.
Hiljadu osam sto... (Sad ne znam kojega leta, Al' Bunoparta je onda na Rusa pošao bio) Zimo je velika bila. Reke se zamrzle rano, A sneg od osam stopa polja je i gore krio.
Mi smo od njega čuli kako je na nebu bio, Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome; Ali od toga dana majku je slušao lepo, Posle je, zanata radi, u varoš
Sinoć sam došao dockan. (Zašto bih istinu krio!) Sa nekim odličnim ljudma do bele zore sam bio. To behu ličnosti važne, idoli javnoga mnenja, Čuvari svakoga dobra, i časti, i poštenja, Slepčević, čuveni pesnik, celo
A on je tiho pristupio meki, No tuga beše na licu mu bledom. On nikad nije tako tužan bio, I našto briga i bledoća ova?
Imućan i viđen činovnik državni. On je prosed čovek, ali svež i čio, Sa vrlina svojih na konju bi bio Ali šta: na konju? - na dobrome hatu, Kad bi se vrline cenile po vratu. 8.
Pred domom žubori reka, A dom je Kasimov bio udobna pećina neka. Imanje starčevo beše magarac i mazga jedna, A pomoćnici verni zdravlje i ruka vredna.
Zaklonjen, u tišini, Tvoj svetli duhovni pogled otad je draži mi bio. Tvoj život ràd meni beše. I ti ćeš umreti sada, Jer ja sam čarobni leptir, a ti si čaura bio.
Tvoj život ràd meni beše. I ti ćeš umreti sada, Jer ja sam čarobni leptir, a ti si čaura bio. Jest, ti ćeš umreti sada...
On se je sećao svega, I stid ga toliko uze: dođe mu da čisto bega! Ta, pijan da nije bio, on ne bi za carsku cenu Zborio onake reči, da kmetsku zavodi ženu I domaćicu česnu.
On nije imao moći Da vraća kmeticu svoju sa staze kojom će poći U sve prelasti greha. Štaviše, zbunjen je bio, I ovu zabunu svoju od nje je pažljivo krio, Da ne primeti samo.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Kao kakav fantom gleda me ta dvoimena varoš iz tame, i budi u meni bezbroj uspomena. Njen sam ratni zarobljenik bio, i u njoj bi mi četvorogodišnja žudnja za slobodom srž ispila, da nisam našao utočišta u naučnom radu; a našao sam to
Ja ih gledam sa velikim iznenađenjem. Svi istoričari pričaju da je Vavilonski toranj bio složen iz više kula, postavljenih jedna na drugu, a Herodot, stari podvaladžija, govori o osam kula.
Kako to da je nisam od dole sagledao! To je, očigledno, zbog toga što se moj pogled, koji sam odozdo upro bio u visinu, priljubio suviše strmo uz prvu kulu, i prošao mimo ove druge, koja je uža od prve.
Niko više nije vodio računa o spisima zatrpanim pod ruševinama gradskim. A i čemu? Nije bilo više čoveka koji bi bio u stanju da te spise pročita i razume.
Najveći astronom šesnaestoga veka, Tiho Brahe, bio je Haldejac od glave do pete. Glavni cilj njegovih posmatranja neba bio je da odatle čita sudbinu ljudi.
Najveći astronom šesnaestoga veka, Tiho Brahe, bio je Haldejac od glave do pete. Glavni cilj njegovih posmatranja neba bio je da odatle čita sudbinu ljudi. I on ju je - je li to bio puki slučaj ili čudo? - pročitao.
Glavni cilj njegovih posmatranja neba bio je da odatle čita sudbinu ljudi. I on ju je - je li to bio puki slučaj ili čudo? - pročitao.
Rastrešen i rasejan, ipak sam uspeo da dobro svršim posao koji mi je bio poveren. Tek trećeg dana moga boravka uspeo sam da predmetu svoje žudnje učinim prvu posetu.
Grci i diplomate su u takvim delikatnim stvarima puni takta; oni mi dadoše punu slobodu kretanja. Bio je divan dan, nebo plavo.
Kada sam se silazio preko stepenica Propileja, jasno sam osetio da sam bio na jednom vrhuncu, na koji se čovečanstvo nekad uzdiglo, a na koji se nikad više neće uspeti.
Ti znaš da me Atinjani ne mare što sam metoik, došljak, i podozrevaju što sam bio učitelj Aleksandrov. A Aleksandar mi zamera što sam postao Atinjanin.
On je svoje poreklo po majci vodio iz Fenikije, putovao je mnogo po svetu, bio u Egiptu i u Mesopotamiji gde se upoznao sa rezultatima vavilonskih posmatranja neba.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Glas pesnika se pita koji bi poklon bio najprikladniji za dete (potencijalni darovi izraženi su deminutivima: lutčica, igrica, ptičica, ribica, kitica cveća),
Dok je vrelo udri, kuj! I čekićem pokuckuj! Za raonik i sekiru Treba dobar jaki kov, Da se posle ne rugaju: Kovač bio ladnokov! Dok je vrelo udri, kuj! I čekićem pokuckuj!
Umro je u Budimu. Nikanor Grujić (1810–1887) bio je bogoslov: arhimandrit Krušedola i vladika u Pakracu. Potpisivao se kao „Srb Milutin“ (Milutin mu je svetovno ime) i
Završio je prava u Pešti, doktorirao filozofiju i pravne nauke. Bio je advokat u Pešti, urednik Letopisa Matice srpske, cenzor srpskih i rumunskih knjiga, književni kritičar, antologičar,
Jovan Sundečić (1825–1900), rođen u Golijevu kod Livna, odrastao u Imotskom, umro u Kotoru, bio je pravoslavni sveštenik (prota) i pesnik, profesor Zadarske bogoslovije i sekretar crnogorskog kneza Nikole.
bio je pravoslavni sveštenik (prota) i pesnik, profesor Zadarske bogoslovije i sekretar crnogorskog kneza Nikole. Bio je pravoslavni sveštenik u Istri, Dalmaciji, Dubrovniku i Zadru.
U pravoslavnom selu Peroj u Istri počeo je da piše pesme. Bio je urednik kalendara Orlić u Cetinjskoj čitaonici i predsednik društva Slavjanski dom.
Ljubomir Nenadović (1826–1895), rođen u Brankovini, unuk kneza Alekse Nenadovića, sin prote Matije Nenadovića, bio je pesnik, putopisac i prevodilac. Studirao je u Pragu, Berlinu, Hajdelbergu; putovao je u Švajcarsku i Pariz.
Studirao je u Pragu, Berlinu, Hajdelbergu; putovao je u Švajcarsku i Pariz. Bio je profesor beogradskog liceja, ministar prosvete i sekretar poslanstva u Carigradu.
U detinjstvu napušta bogosloviju u Sremskim Karlovcima i upisuje prava u Pešti. Bio je član Preodnice i pitomac Tekelijanuma, zatim sudski beležnik u Baji.
Milorad Popović Šapčanin (1842–1895), rođen je u Šapcu, umro je u Beogradu. Bio je profesor šabačke gimnazije, član Srpskog učenog društva, počasni član Srpske kraljevske akademije, upravnik Narodnog
akademije, upravnik Narodnog pozorišta (u dva navrata), sekretar Ministarstva prosvete, kao i školski nadzornik. Bio je pesnik, pripovedač, romanopisac, putopisac, dramski pisac, pisac udžbenika.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Idem si ja sam da si natočim. Šta mi ti tu: te ovo, te ono. Kao da ja ne znam gde su bačve! I kao da smo mi, dok je bio živ i stari i mladi gazda, katkad odavde odlazili trezni.
TAŠANA (ravnodušno): Neka ih. Je li dolazio ko? STANA Niko, snaške. TAŠANA Ni otac? STANA A, on? Bio je, ali sa hadži-Ristom. Zajedno dođoše i pregledaše koliko su čivčije kukuruza doneli, i onda odoše.
Svet, on, taj svet, za drugo ništa i ne zna, već samo zna i pamti ono što je nekad bilo: kako je deda, kaluđer, bio naš komšija, pa s tobom odrastao, posle te tražio, prosio, pa kako te tatko ne dade za njega a on, tobož zbog toga,
Ono je prošlo. Deda je on, kaluđer, Božji čovek. Da smo te njemu dali, sada bi i on bio baštovan, a ne ovo što je! STANA (pojavljuje se na vratima): Evo dede! Čuju se koraci kako se penje.
Znaš, Stanko, sinko... (Trza se.) Oh, ja sam opet zaboravila, opet te zovem kao nekad, kao kad si bio dete, naš komšija... MIRON Ako, ako, ne ljutim se. Čak mi je milo. Nego posle? KATA Pa ne znam, sinko.
nikako ne smem prozor da otvorim da se ne bi zavesa više pomakla, već da isto onako stoji kako je stajala, dok je on bio živ... MIRON Kako da ne smeš?
To sve mora tako da je, kao kada je on bio živ. Ne sme ništa da se pomakne. I dobro. Pristajem. Neka bude tako, neka stoji tako.
Bos, razgolićenih grudi, uvek veseo i s pesmom. Stanin vršnjak. Bio je nekada vrlo lep, što se i sada primetno vidi. Koščat, i ima punu, kratku bradu. Omiljen kod sviju.
Služba se već odavno pustila, jer evo već i crkveni prosjaci idu po kućama. I kod nas već neki bio. TAŠANA (razdragano): Ako! Ako! I podajte svakome štogod. (Stani): Idi ti tamo. Ti to bolje znaš. Sluškinja odlazi.
Pogle sin moj, pobratimče moje!... Vaš deda, hadži Stevan, i ja, kao rođena braća smo bili, vaš otac kao moj sin je bio, pa sad ste mi i vi moja deca! Čekaj da dâ deda paru. Pa zašto i kod dede niste išli?
I zato, dok je on bio ovde, morala sam da krijem, a posle kad ode, dok ga opet podgrejah, uredih, toliko mi vreme prođe!
(Uzima tanjirić i podnosi ga Mironu): Gle, isti je, prost, od zemlje, čak sam ga malo i okrnjila, razbila, da bi bio onakav.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
KOSTA ZEMLjOTRES Pod velikom granom čuvenog oraha na groblju vide se još ostaci groba Koste Zemljotresa. Grob je i bio siromaški, a oduvek su ga još gazila deca kad dođe vreme zrelim orasima. Siromah Kosta Zemljotres.
Nadimak taj je bio i ostao samo slučajna i sporedna stvar u životu majstor Kostinom. Nekada svima u varošici poznati Kostica šnajder bio
Nekada svima u varošici poznati Kostica šnajder bio je malo, slabašno, mirno stvorenje. Kao pravi i rođeni šnajder nije ni mogao drukčiji biti.
Mali Kostica bio je još i nekako skresan: brada mu skresana da je skoro i nema, ramena mu skresana kao da je riba trebao biti.
Kostica je bio od onih „jedinaca” koji su to po cenu da se rode siročad. Roditelji su mu bili: jedna suviše u godine zašla kćer
Jedne godine, o vašaru velikogospoinskom, koji praznik je bio i slava majstor Kostina, pozove on neke svoje mušterije iz okoline, s porodicama.
Sava Mrasić, osuđen na robiju za paljevinu tuđeg imanja, i lišen sveg svog imanja — nevin je bio. Država će sad popraviti što može, otkupiće imanje Savino, i vratiće ga još i sa otštetom njegovom sinu.
— „Naslutila Ristana; sve da joj je nešto što se sija. E, sad joj se sija srebro tamo gde ne treba!” Sve je to bio prazan razgovor.
Ali se i majstor Kosta vratio preobražen. Dok je tamo bio, u razgovoru s ljudima, na malim izletima, njegovi se balkanski pojmovi prilično rasvetliše, mnoga njegova znanja iz
Učitelj iz mesta mu je dao bio kartu Balkana, objasnio lepo boje i znake, i majstor Kosta je bezmalo i spavao s tom hartijom.
Kad padne veče, i svi se raziđu, onda Ristana još ima da sluša neku politiku. Jednom joj bio dosadio, i ona reče, više u šali nego s prekorom: „Ma, čoveče, ostavi se tuđih briga.
”— „Ma, lepo ja tebi govorim da je Rista tvoja krv“ — „Idi, lezi, i ne pravi bez nužde zemljotres!” Rista je bio po liku i stasu sušta mati. Ali narav nije bila materina.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
I tako mislim, a i svaki će, razma ako je star, potvrditi da je danas onakav isti svet kao što je bio kad se onaj slavan poeta tužio.
melanholija i da je delo ovo ponajviše u ona vremena pisano kad je duh sočinitelja najvećom žalošću obremenjen bio.
Muzu? — Nit joj znam kuću ni kućište, ni tko joj je otac bio, ni šta joj je mati. — »Oho, g. spisatelj, šta je to? Toliko ste knjiga izdali, pa se ne stidite kazati da štogod ne
i trudim se doznati što se god doznati može, ali o muzama ne znam ništa postojano kazati, jer ja u ono vreme nisam bio na svetu kad su muze i gracije, i Jupiteri i Apoloni na Olimpu vladali. — »A kako drugi znadu i prizivaju ji u pomoć?
glasom ratar na svoju njivu, pastir s ovcama na livadu poiti — naš mladi Roman, koji je petnajstu godinu već navršio bio, osedlavši konja, kojega njuška dim izdavaše i kopito varnice krešaše, pođe kroz predel Egipet. — »G.
Da bi so tim meni posao odlakšan bio, mislim da ne treba spominjati. No nesrećom takovog u tom predelu nije bilo, jer su baš onda svi na koje je podozrenije
ovako glasi: Roksanda videvši sebe muškim čedom odarenu, otide mesnom svešteniku, koji je za svoju dobrotu oglašen bio, i od alfa do omega otkrije mu svu povest, što je pacov u rukopisu izgrizao, pitajući ga za sovet šta će u ovom stanju
Da je mladi Roman svim gracijama, lepotom, dobrotom, umom i srcem ukrašen bio, mislim da ne treba spominjati. Poznato je iz pisma, i iz povsednevnog života, da ima i takovi prirode sinova koji i
No badava je želiti. Želio bi i ja svakom čitatelju po jedno akovče dukata, a meni dva, pa bi uveren bio da bi me više uvažavali nego da bogzna kako pišem.
Evo ga dakle pod tvrđom zaštitom, gde će mu dozvoljeno biti sebe više rasprostraniti. No Roman i nije bio dete kao što su obična deca. U prvoj godini pokazao je on svima da osobita neka blagodat na njemu počiva.
To je za Romana bilo med, i što je veći bio, to su njegova dela veća bila. Retko je njegova pomajka pitu ili zavijaču sakrila koju on ne bi našao, ili sam, ili ako
On ga odvede učitelju mesnom i preporuči ga da osobito za njega brigu vodi, nastavlja ga i čuva. Ko je bio učitelj, dobro zna šta je sveštenikova preporuka za učitelja u malom mestancu.
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Sve što je dobilo svrab za pisanje uzelo je da se češe o mene, tako da sam postao bio neka vrsta pismenog zadatka za sve one koji su — to se već razume — počinjali kritikom svoja literarna vežbanja.
Veliki pokojnik bivao je često puta u životu svinja, ali je ovom prilikom naročito bio zabrljavio, tako da nije umeo čak ni kuću da nađe.
Stojana Antića, koja je u svoje vreme bila sasvim uljudno napisana i koju je, kao što sam čuo, i sam pokojnik, dok je bio živ, pročitao u jednom kalendaru i nije se bunio protiv nje. Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852.
Po toj biografiji, pokojnik se rodio 1852. godine u Petrovcu, od majke Angeline i oca Miljka, koji je bio svinjarski trgovac.
Kako je po struci bio prirodnjak, to mu je odmah, čim je postao nastavnik, dodeljeno da predaje nemački jezik i gimnastiku, i u tom pravcu je
se majka nije zvala Angelina, jer mu je to bila maćeha, već Marija; njegov se otac nije zvao Miljko, već Mijat, i nije bio svinjarski trgovac, već pop.
I zar onda nije bolje napisati autobiografiju, te na taj način izbeći sve eventualnosti? Ali ja bih bio neskroman kad bih rekao da su gornji razlozi jedini koji su me rukovodili da napišem autobiografiju.
Kao prvi eksperimenat toga zbliženja izgleda da sam bio ja, predstavljajući u neku ruku personifikaciju balkanske zajednice.
ta koja me je u prvim danima detinjstva snabdevala mlekom, čime me je neobično obavezala, ko zna ne bi li ja sad već bio streljan kao grčki ministar ili ne bi li, kao lažni rumunski knez, trošio u svetskim banjama novac matorih francuskih
Kod moga rođenja nije samo datum bio sporan, već i samo mesto. Jedni su biografi beležili Beograd kao mesto moga rođenja, a drugi Smederevo.
Naime, moj je otac bio imućan trgovac u Beogradu i, baš kad sam ja trebao da se rodim, on bankrotira pa pokupi svu svoju bankrotsku imovinu —
ja sam već unapred uživao u zabludi mojih poverilaca, koji bi me i mrtva smatrali za dužnika, iako sam ja i za života bio za njih uvek mrtav; pa onda, o položaju moje žene, koja, i pored toga što bi odista bila udovica, ne bi nikako mogla
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Obično u osam časova, pa do podne. Onda od dva časa do pet. Niko nije bio pošteđen njenih granata. Sa jezom smo pomišljali na onaj dan, kada će nastupiti „premijera“ — kao što reče potpukovnik
Pred otvorom zaklona neko se kretao. Ugledasmo kako vojnici nose potporučnika Vojina. Bio je gologlav, a lice mu se nije videlo od krvi.
— naredi komandir. Onda se obrati meni. — Idite napred. Iako se nađoh na čelu, laknu mi malo. Sad se bar udaljujemo. Bio je to seoski krčanik, na kojem su za vreme poslednjih kiša nečiji točkovi ostavili duboke brazde.
Stegoh dizgine i zavukoh noge u uzengije, kao da ću sada poleteti. Pokušavao sam ovlaš da se utešim, kako sam nekada bio u težem položaju. Ali maglovito predosećam da moja osećanja dužnosti nisu ista.
Ali maglovito predosećam da moja osećanja dužnosti nisu ista. Onda sam bio u svojoj bateriji, sa svojim drugovima, sa poznatim vojnicima.
A sada, za ovu bateriju ne vezuje me ništa. Ja sam ordonans oficir. Saopštio sam naređenje i bio sam slobodan da se vratim. Ostao sam. Zašto sam ostao?
Kad naiđosmo najzad na drum, mučno stanje iščekivanja je vrhnulo. Bio sam gotov da bezumno poletim kroz noć. Odmicali smo sporo, da se ne bi još izdaleka čuo šum.
Pitao je Kralj za moral vojnika. A komandant, čuo sam, odgovara kako moral nikad nije bio na takvoj visini kao danas. — Vaše Veličanstvo, vojnici samo čekaju vašu zapovest, da sateraju neprijatelja u Dunav.
— rekao je nevoljno Kralj i pođosmo na osmatračnicu diviziona. Posle male pauze progovori Kralj: — Kako bih srećan bio, kada bi se ovako starali i o vojnicima... Teško mi je što narod toliko gine.
— Ja nalazim, gospodine potpukovniče, kada bi se izvršilo streljanje jedno desetorice, red bi odmah bio uspostavljen — upade kapetan Velja.
— viče komandant. — Uzmite sve podoficire. Daću vam i četu pešadije, i ko vam se usprotivi, ma to bio i general, ubijte ga. To ja naređu— jem... Sad je pet časova.
A ti znaš njega... On je u stanju da digne na noge celu bateriju za neki mali kaišić, a tek zamisli sad... U pitanju je bio konj!... Pozvao je odmah sva tri komandira. Sav uzbuđen, pitao je čiji je ovaj konj...
Petrović, Rastko - PESME
koji dimom gone komarce; Sva noć bila je noć električnih talasa, svetlog čelika i Nesavladljiva kašljanja, Šlajm je bio pun krvi. Sva noć, neka noć užasno smešna: Tenisa se igraju velike vojske na razmaku od 100 km.
Naš sin Jovan Bio najbolji đak; Od svih drugova ljubljen I mio, Kao krin među devojke nosio muškosti znak. U jedanaest i po opelo, crkva sv.
I to je sve. Ožalošćeni ... do groba. I na grobu će biti napisano da je bio Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad. Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
do groba. I na grobu će biti napisano da je bio Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad. Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
Svi držahu da je mrtav i počast daše, A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan: Napred, na juriš! Bitka dobijena. Bio jednom heroj i sam; Doboši objaviše njegovu pobedu: Pam, pam! Pam, pam! Bio je jednom heroj i sam: Pam, pam!
Bitka dobijena. Bio jednom heroj i sam; Doboši objaviše njegovu pobedu: Pam, pam! Pam, pam! Bio je jednom heroj i sam: Pam, pam! I to je sve, I šta bi više! Opelo, crkva sv.
drugoga sveta: dok me ponova ne obuzme veliki vrtlog strasti, sve žuto, crveno, zeleno pred očima; tamo, gde je nekada bio dugački vidik planina, jedna noga, jedna glava, jedno smejanje bez trajanja, mnogo zlata, zlata i rasputanost
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan, I brat razbojnik užasan, Krvopija, mlad i užasan.
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti. Nije li i tvoj život bio životinjski: jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti! Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag i danas bi mi evo bio trag, Do kolevke mi pune krvi, Do porekla mi tvoga mesa samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Iz tela bolnih i iz voća, isisao si svetlost, A potom sa rođenom jetrom izbljuvao to u besmrtnost, Bio si pusta sprava za premeštanje stvarnosti: Da li ćeš naići pritom na lik?
Tako život u mojoj pesmi nije dovoljan, a bez nje ne bi bio ceo: da bi ova, i ako intenzivna kao i ostali pokreti životni, mogla ga sveg zameniti.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Šta šum mora prema pesmi trava i ptica? Kao nož prolazila je čežnja srcem Sedefne ruže. Oštar i dugotrajan je bio bol. Neko drugi bi mu, možda i podlegao. Sedefna ruža se skupi i zaplaka u sebi.
Mogla je tako da živi godinu, sto godina, čitavu večnost. Niko joj više nije bio neophodan. Nikoga nije tražila. Skoro i zaboravi na priče o cveću i oblacima, kad senka nečijeg tamnog tela sunu kroz
Ribar odnese zrno bisera, a jedan dečak uze bačenu školjku, očisti je od peska i prinese uhu. Je li to što je čuo bio šum talasa? Priča o životu pod morem? Dečak nežno pogladi Sedefnu ružu, sakri je pod košulju i potrča kući.
Pod vrelim okom svoga cara rasli su i jačali, verno sledeći sunčev hod svi, sem jednog nedavno rođenog mališana. Bio je to mali, tako mali suncokret da u početku niko i ne obrati pažnju na njega. — Neka ga, priučiće se!
— Neka ga, priučiće se! — reče jedan od suseda, a suncokretova mama od stida saže glavu. Drugačiji, nekako čudan bio je najmlađi sin. Uvek zamišljen, uvek zagledan u daljinu izbegavao je igre braće i sestara, odbijao da sledi sunčev hod.
Tri brda u daljini, kao tri prozračna mehura sapunice, privlačila su ga više od svega. Bio je spreman da sluša čak i pesmu potoka koji je sebe nazivao rekom.
Ostali sinovi i kćeri već su joj dopirali do pojasa, a mališan tek se od zemlje odigao. Ali, je zato bio lep i zlatan, zlatastiji i nežniji od ostalih.
A trave? Spavale su i trave. Jedino je u noći potok bio budan, ali zauzet sopstvenim brbljanjem nije imao vremena da vidi kako maslačak, srebrn i prozračan sve brže leti ka
Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao? Sav je već bio u modricama kad se rastvori ulica, bljesnu livada, zašume potok.
Preko neba, kao osmeh, pređe nekakva bleda svetlost. Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula? Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka.
Za njih je sada mrtav. A za sebe? U razdanje i u suton mučila ga je sumnja je li on ikada i bio Drvoseča. Možda mu se to samo prisnilo? Samo u ludome snu prikazalo? Ko je on sada? Šta je?
Niko mu više ime nije znao, čak ga je i on sam zaboravio. Za sve, pa i samog sebe bio je: Smešno Lice! O KAPLjICI I CVETU U času kada se dan od noći deli, zajedno sa Suncem, rodi se jedna Kapljica i
Stanković, Borisav - KOŠTANA
STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo. VASKA Jest, svi. A što on da je? E, kad on ne bi bio, onda ko bi njoj po tri para haljina krojio i ne dukatima već dublama je kitio?
KOŠTANA (peva): Tri put ti čukna na pendžer, Mila daskalice... Stojan-hadži daskalov. TOMA Nije to bio Stojan, već sam ja to bio. Ja, Hadži Toma! Za mene je ona pevana.
Stojan-hadži daskalov. TOMA Nije to bio Stojan, već sam ja to bio. Ja, Hadži Toma! Za mene je ona pevana. KOŠTANA (peva): Ti mi vrata ne otvori, Mila daskalice...
Šantić, Aleksa - PESME
U ove čase vi ste ruža bili, Ja leptir bio što na cvijet pada; Ah, vaše kose, oči, smijeh mili, I vaše tijelo i ljepota mlada Opiše mene...
Vranu svilu tvoje kose Mrsio je vjetar ti'o; Ja, dršćući kao trska, Pod vrbom sam skriven bio. Srebrn talas o hrid golu Rasipô se meko, mekše; Ja na tvoja njedra bacih Struk vrijeska i melekše.
I dok leptir kružio te Kô vodeni cvijet MIO, Ja, dršćući kao trska, Pod vrbom sam skriven bio. 1911. PAHULjE Pjevala je zima svoju pjesmu staru; Praminjô je snijeg i veselo pleo Od srebrnih niti svoj široki
Mnogo li sam puta ja ovdje, u hladu, U večeri letne na odmoru bio, I, dižući oči na mlinarku mladu, Iz vedrice, žedan, hladne vode pio! Bog zna gdje je sada?!...
Na me čeka... Gleda, i časove broji Kad ću proći... A ja, kad bih blizu bio, Slao bih joj pozdrav kuburlija svoji'...
Zar ti hladno nije?'' ''Ne, mati. Ovde tako toplo mi je Ko da uz naše ognjište bih bio.'' ''Preni se. Pođi svojoj rodnoj luci — Kuća te čeka, moja slavo živa.'' ''Ne mogu.
Ja u njojzi slušam povijest iz danâ Kad sin zemlje ove nije prahom bio, No sa bojnih polja tebi dolazio Da napoji žedna konja od mejdana.
Je li bijedom moj drug shrvan bio, S njime sam i ja svoje suze lio — Čiste, svijetle kô svjetlost oltara. Moj život nije protekô zaludu!
Jedan leptir, što je bio Pun zlatnoga praška nad njom razvi krila, Dok je srebrn veo titrajući krio Purpur njenog t'jela.
U njenoj ruci pun je kondir bio Sunce... Ja klekoh... I dokle me grije Njen pogled, ja sam žedan sunca pio. U duši začuh slatke melodije, I sve mi
Nekada jedan vitez je bio Ćutljiv i setna oka. Večno je snevô i sve se krio, I lutô troma kroka. On beše smeten, drvenjak pravi, Spoticô bi
U dvoru čara, gde kristal strepi, Sada je vitez bio; Kao kip stoji, gleda i slepi Od bleska što se svud lio, No ipak uza nj nimfa je bila — Vitez je ženik, a neva
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Njen zadatak je bio već u najstarije vreme da čuva spomen na zaslužne pretke, na značajne ljude i događaje uopšte, na hrabre ratnike
čuva spomen na zaslužne pretke, na značajne ljude i događaje uopšte, na hrabre ratnike osobito, jer je rat veoma dugo bio jedak od osnovnih vidova privrede, i da vaspitava mlađe naraštaje u ratničkom, herojskom duhu.
U svakom slučaju, bio je to takav stupanj na kome su izuzetno obdareni pojedinci — poznati ili legendarni pesnici, ali svakako pojedinci — iz
veoma malih teritorijalnih jedinica međusobno nepovezanih), postojanje domaćeg sloja koji se vezao za tursku upravu i bio njeno uporište (knezovi, slobodni seljaci i Vlasi-stočari, koji su bili i turski vojnici) i nepostojanje sve do 1557.
I da je to doista bio nužan uslov i za našu epsku poeziju najjasnije se vidi iz toga što se ona kasnije, u XIX veku, uporedo sa prodiranjem
prilici, slično mišljenje o toj državi on je imao i u doba dolaska Turaka, utoliko vre što je njegov položaj tada u nečem bio čak i poboljšan.
Te osobine su sledeće: u guslarskim pesmama, vrlo često. da bi stih bio deseterac, upotrebljava se genitiv mesto akuzativa, vokativ mesto nominativa, nominativ mesto drugih padeža, deminutiv
Osobito veliko mesto u neistorijskim pesmama dato je religiji i teškom položaju žene. U prošlosti život je bio veoma mučan. Ljudi su bili pritisnuti teškim neznanjem, koje se kao kakvo ogromno stablo granalo u bezbrojne predrasude.
Osuđujući te negativne primere, pesma je istovremeno osudila i čitav ondašnji život koji je bio prepun muke i tuge. Naročito je istaknut težak položaj u kome se nalazila žena u prošlosti.
O Savi ima više pesama i mnogo pripovedaka. On je bio višestruko značajna ličnost: prvi srpski književnik, aktivni učesnik u mnogim političkim događajima, organizator crkve.
Tada je najviši stepen dostigao i Savin kult. U očima sirotinje raje Sava je tada bio simbol nacionalne nezavisnosti, zastava otpora turskim porobljivačima, i zato što je to bio Turci su mu spalili telo.
sirotinje raje Sava je tada bio simbol nacionalne nezavisnosti, zastava otpora turskim porobljivačima, i zato što je to bio Turci su mu spalili telo. Drugi Nemanjići sve do Dušana (izuzimajući samo Dečanskog) i ne pominju se u pesmama.
Ršumović, Ljubivoje - MA ŠTA MI REČE
VEČE MA ŠTA MI REČE 4 DR 5 TELEFONIJADA 6 SMEŠNA PRAŠUMA 7 OVO JE PESMA O KRALjU 8 ZAMISLITE ZEMLjU SRBIJU 9 BIO JEDNOM JEDAN PETAR 10 CIPELE 12 BILA DEVOJKA MARA 13 BEGUNCI OD KUĆE 15 PERTLA SE NAMRTVO VEZALA 16 IZA PRVOG
NEKO REKAO 25 OVO JE VREME ČUDA 27 DOSADNO MI JE 28 LUDI VIŠE NE ŽIVE U BRIZI 30 U SAMOĆI 31 PUĆI ĆU OD SMEJALICE 32 BIO JEDNOM JEDAN VUK 33 GLAVA MI U TORBI 35 KO DVE PTICE 36 GLAVA MI U TORBI 38 JEDANPUT U PARIZU 40 NEKA
puca A nikako da promaši Kad Vukola ide da lovi On je zaista divljačan Inače je dosta zabavan Čak i privlačan BIO JEDNOM JEDAN PETAR Bio jednom jedan Petar Šnajder moler i tapetar Sekretar za južni vetar Nosio je uvek metar
Kad Vukola ide da lovi On je zaista divljačan Inače je dosta zabavan Čak i privlačan BIO JEDNOM JEDAN PETAR Bio jednom jedan Petar Šnajder moler i tapetar Sekretar za južni vetar Nosio je uvek metar Uza se Merio je avione
žuti Čeka neka ljutnja Da čoveka ljuti Kad bi čovek znao Za sve što ga čeka Ne bi se ni rađo U vidu čoveka Već bi bio ptica Ili vredna pčela Ili samo bagrem Negde na kraj sela A MAZE TATINE Mamine maze Na čistoću paze A tatine
stekao Kojim se smehom smejao Da bi se džabe grejao Kad bi mi neko rekao Kako je vodu stekao Na kojim je mukama bio Da bi besplatno pio Kad bi mi neko rekao Kako je zemlju stekao Kome je dušu prodao Da bi po zemlji hodao Kad bi
ko je mator Kao penzionisani navigator Greje se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko
navigator Greje se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su
se uz radijator I to mi je neka kuća jaka Bez pramena dima iz odžaka BIO JEDNOM JEDAN VUK Bio jednom jedan vuk I bio je zbilja dobar Miran kao mrtvi muk Pitom kao neki sobar Za to niko nije znao Mislili su da je zao Imao je divne
brak Rekoše mi UJAČE VEČERA TI UMAČE NAŠLA BOLjA PIĆA I LEPŠEG MLADIĆA Posle kad je prošo voz Prošo voz Ja sam bio gladan skroz Gladan skroz Tražio sam QUEL’QUE CHOSE QUEL’QUE CHOSE Igrao sam na taj loz Na taj loz Rekoše mi
gosta Možete skinuti s vrata Samo jednog Uvek natrag zovete Kada odlazi Vaše rođeno dete Svakog dana Ma koliko bio dugačak Čovek u srcu čuva Jedan potajni zračak Da će i sam Biti negde daleko Kada odlazi Onaj najdraži neko
more Voda dole nebo gore A u vodi ispod pene U samoći čami vene Jedna mala bela školjka Jedna ruža bez pupoljka Bio jedan tužni alas Mračan kao mračni talas Srce mu je htelo pući U malenoj praznoj kući Koju grle kao vreže
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Ku-ku! Ovaj na izgled običan „razgovor“kukavica ne bi prevario nekog pažljivijeg slušaoca. Glas ovih „kukavica“bio je, istina, melodičan, iako malo tvrd i previše glasan, ali otkud sad, pod samu jesen, da se kukavice toliko razviču?!
Prokin gaj, zapuštena, gusta i prilično velika šuma, na sat hoda udaljen od podnožja planine, bio je oduvijek, čak i za starije ljude, pomalo strašno i tajanstveno mjesto.
snove, a kad se od straha prene, dugo trlja oči buljeći u ovce, miluje otpao kamen i šapuće: — Gdje si, Jovanče, sad si bio tu? Tako si mi nešto lijepo pričao, a ja zaboravio.
— Evo, ovo sam baš tražio. Kad se vratio u razred, učitelj se nabusito otrese na nj: — Jesi li bio na Sjevernom polu kad te tako dugo nema?
— Ne, bio sam u obližnjem ljeskaru — odvrati Stric tako ozbiljno da čitav razred, i pored svega straha, prasnu u smijeh.
Oho, evo ga! Evo još dvojica! Iha, brzo hvataj, u njedra trpaj! Naš bjegunac, zadihan i crven, već je bio na ivici Prokina gaja.
III Stričevo pravo ime bilo je Stevo, ali su ga u razredu prozvali Stricem zato što je bio najviši u čitavoj školi, pa je ličio na nekog zajedničkog đačkog strica.
Dječak je bio siroče, bez oca i matere, stric ga je othranio i podigao uz pomoć dječakova djeda i nikad ga nije, koliko se zna,
Eno ih, ostali su u zatvoru. Lukavom Stricu ništa drugo nije ni trebalo, nego da sazna ko je bio bijen u školi. Eto novih junaka u družinu.
Naravno procesija se pokvarila, Đoko dobio batine i nadimak „Potrk“. Lazar Mačak bio je omalen prgav dječak, gotov uvijek na svađu i boj, ako ga samo neko naljuti.
Drugovi su ga voljeli zato što je bio vesele ćudi, okretan, otvoren i veliki majstor za pravljenje najrazličitijih igračaka: pušaka i prskalica od zove, zamki
Po školi je kružila priča: Lazar Mačak bio ljut pa nakrivio Zemlju! Mnogi bivši đaci te škole čitavog života zamišljaše zemljinu kuglu u onome položaju u koji je
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
PUTOVI A da tko li bi taj u sadanje dobi bistrouman i hitlen bio, da se o tom može uvavestiti i doznati se svojim putinam!
I ko bi taj, toliko nesvestan bio putnik, videći pred sobom koga gde propade kroz led u jamu, da bi i on tamo natratao i za njim bi se uvalio?
A nisam mnogo budan bio da bi noćom Bogu se molio, i sebe kostolomio, duše radi, eda bih u koju nevedovnicu i sponu vražju ne dopao.
Te hajde, pođi sa mnom odatle! Prvo, kako sam te prognao bio iz raja, tako sad pak izvodim te postaviti ne u onaj zemljani raj, nego čak gore posaditi te na nebesnu carsku stolicu.
Onda sam ti zabranio ne dodirati se životne prilike, a evo, sad sav ceo život, k tebi se prilepih. Zapovedio sam bio hjeruvimom kano roba čuvati te. Zato pak hoću učiniti da ti se hjeruvimi po gospodski lepo poklanjaju i služe ti.
njino znamenje, pod tvojim nogami, i satri rogove Toj varvarskoj luni, kakono si satrla glavu pregrdomu kaganu, što je bio veliko digao svoje rogove na krstne rogove, i povisi rog hristjanski, povisi tvoju silu i našu, i kako si pređe u moru
Zgodi mu se u svetu nedelju: Na polju stajaše moleći se Bogu. Posle, nešto se bio vrlo zamislio; Kano da se je izumio.
Metnu oni čudni čovek na njega Svoju desnu ruku i reče mu: »Ustani, ne boj se, ja sam prvi i poslednji! Mrtav sam bio, I evo sam živ u vek večiti! Imam kod sebe ključeve od smrti.
Ta valjaše mu gospodar, ili mu ako bio sluga, ko će ga dizati i prenositi tamo, ovamo. Ili ka neka svirala, duduk li — valja joj svirac da je drži i svojom
Ljutice i garezljivi naleti! Viđ'te kako se rasiplju i preturaju se kosti. I možete li po kostiju proznati Tko je bio car, kralj, princ?
Vrlo razgledajte grozljivi zgled, Telesnoga stasa zglavke, te kažite, Koji je bio koji junak, vojak, vojvoda li, Prosjak, il' mu na glasu kmet, I vrli boljarin bogat?
Koji li je pak grbavi starac I frišak mladić bio; Grub, hubav li, kršten, nekršten li, Koga li je koji roda i plemena? Nije li sve jedno — zemlja i prah!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Možda zato što je s tim načisto bio da su šamari sasvim prirodna i neminovna posledica bednog šegrtskog položaja. A vukao je šamare preko cele godine.
Dugo se još pričalo kakva je sila bio čorbadži-Zamfir: takve sile i takvog gospodstva nema više! Pred pašu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo — u po
Pred pašu je u tursko vreme izlazio kad god je hteo — u po dana, u po noći, i bio viđen i mio gost u pašinom konaku. Paša se vrlo često savetovao s njim.
I ne jedan paša — nego nekoliko njih! Zamfir je bio sila: mogao je čoveka i sa samih vešala skinuti, samo kad hoće i kad potrudi svoje čudo i gospodstvo.
amberiju, odatle naređuje i savetuje i grdi, ali i kad se naljuti i grdi koga od mlađih — ipak je tih dana dobre volje. Bio je stari ašik. U mnogim pesmama je spevan s mnogim, sad već čestitim i primernim matronama, staricama.
Čorbadži-Zamfir je čuo i znao za tu pesmu; nije se ni ljutio na nju. Možda zato što je bio čovek meraklija i voleo pesmu. Voleo je da ga pesmom i bude i uspavljuju.
optočena, a tri kandila gore pred onom najvećom ikonom iz Jerusalima što ju je doneo još nekad otac Zamfirov kad je bio na hadžiluku, kud je poveo i svog desetogodišnjeg sina Zamfira, koji se danas stoga zove još i hadži Zamfir.
jer i isti taj Manasija bio je krasan mladić. Bilo mu je tako dvadeset dve ili tri godine. Vrlo je rano otpočeo radnju na svoju ruku.
Kad je odslužio rok, vratio se, i tada je po drugi put otvorio dućan. Bio je dobar majstor, ali siromah; pa ipak je bilo razlike između onog prvog i onog drugog, docnije otvorenog dućana.
Onaj prvi je bio manji i prazniji, a ovaj drugi veći i puniji. Onaj prvi nije imao ni vrata, nego samo ćepenak, a majstor Mane je preko
devojke koje se s česme sa stovnama vraćale, ili bi s onim komšijom preko sokaka razgovarao, a taj razgovor bio je za vodonoše kao ona Skila i Harivda za stare putnike.
u subotnji, pazarni dan, pazario s okolnim seljacima i ćurkastim seljankama i seljančicama, koje se zagledaju u Mana, — a bio je vrlo lep — pa i ne umeju odmah da kažu zašto su došle i šta hoće!...