Crnjanski, Miloš - Seobe 2
svojoj ženi – kad ostadoše sami – do zore dokazivao da on tome nije bio kriv, da se to desilo, kao od šale, da je ta Birčanska, Moholčanka, Moholčanka i po, koju je bilo uhvatilo vino. Ana mu nije odgovarala ni reči.
Nju je spasla, ona, druga, grudata plavuša, mlađa, Birčanska, neka joj Bog plati. Pavle je bio zanemeo kad to ču. Varvara ga je preklinjala da ništa Petru ne govori – uprljao bi
je načula, da u Kijev dolazi, ili je došao, Višnjevski, a sa njim i njegova žena, gospoža Julijana, i njegova svastika, Birčanska, Dunda. Pa je hodala po kući, bože prosti, i ona, kao šašava.
Nije ona kapricioz, nego ni njihova ljubav nije bolja, nego sve druge na svetu, ljubavi. Ona, ili ta Birčanska, njemu je svejedno! Suknja kao suknja! Bolje bi bilo da su tamo, među buradima, u Tokaju, umrli.
E jes, ženska pameti! Žena ga onda zapita, a zašto bi Višnjevski, i ta Birčanska, i u Kijev dolazili? On jedva čeka, svakako, da ih vidi. I poseti! Đurđe je pomilova.