Crnjanski, Miloš - Seobe 2
pregorela, vitka, lepojka, koja je ličila na lepu Ciganku, a koja je Pavlu rekla da je rodom iz Mohola, i, prezimenom, Birčanski. Višnjevski je o njoj pričao da je udovica mladog lajtnanta, a da je taj lajtnant umro, na putu u Rosiju.
Neobično obilnih grudi. Ona je Pavlu pričala da su one, obe, Birčanski. A da se njen verenik nalazi u rosijskoj vojsci. Imala je vrlo lepe, svetle, graoraste, oči.
Žalosno je, kaže, da on neće u crkvu. Ni gospoža Julijana, ni gospožica Dunda Birčanski, nisu znale da jašu i nisu jahale.
odlaska, nestao, kao da je u zemlju propao, a u njegovu kuću nije više dolazila, ni gospoža Julijana, ni gospožica Birčanski. Kroz baštu, u kuću, ulazila bi, pred veče, pralja, mlada, lepuškasta, koju je Pavlu bio našao Hurka.
A ni kolevka nije bila blizu. U prvi mah, Ana je i sama bila ohladnela prema mužu, uoči svog porođaja. Dunda Birčanski nije joj iz glave izlazila.
je Pavla najviše zabolelo – Trifun se bio, kad je Višnjevski došao, priključio Višnjevskom, a pratio, kao senka, Dundu Birčanski, oko koje su se tiskali mlađi oficiri.
Čim se bude oslobodio bračnih lanaca i dobio decu svoju, misli da uzme njegovu svast, gospožicu Dundu, Birčanski, ot Mol. A kad je Pavle prebacivao, brigadiru Vitkoviču, njihovom rođaku, da mirno gleda svu tu sramotu, Vitkovič mu,
Setivši se onda gospože Sofike, sa kojom je Trifun putovao, i pored njegove Dunde Birčanski – i žalosti za decom – Pavle se namrgodi. A posle, i nehotice, osmehnu.
To mu je tražila i familija. Svaki! Čak su mu i podmetali! Čuo je da se priča da je bio obećao, u Tokaju, brak, Dundi Birčanski. Da se bio verio sa Teklom, miraždžikom. Da je prevario svast Ziminskog! Uzalud je on dokazivao da su to laži.