Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Pravi svetac! A zaboravio si, debeli, šta videsmo u Tokaju? Esmo li videli onu Birčansku, ili nismo – kako ti na krilu sedi? Valjda si kod nje veliki ogn raspalio – sam znaš.
On je bio davno zaboravio i kako su, u kući Višnjevskoga, u podrumima, među buradima, lutali – i tu, grudatu, Birčansku, koja mu sede na krilo, cvrcnuta, u šali. Pokušao je da svoju ženu urazumi.
Samo, sve se to, idućih dana, još jednom ponovi. Pa ne samo što mu je tu grudatu Birčansku pomenula, pri večeri, nego mu Ana sve to i ponovi, i u onoj izbi u kući Žolobova, u kojoj su spavali.
Pa ćutim!“ Žena mu reče na to da bi sve bilo dobro, u Rosiji, samo da nisu tu Birčansku sreli. Muž joj onda podviknu da, valjda, ni ta devojčura nije najgora! Čemu taj razgovor?
Čemu taj razgovor? Toliki ljudi njihovi, ovde, u zimi, prozebli, u nevolji, a ona, eto, samo misli na tu Birčansku, a za svog muža – da se batrga po svetu, samo da bi mogao švaler Dundin biti. E jes, ženska pameti!
Pa u pamet se. Da nas, na veki, Nečastivi, ne razlučajet! Pa ćeš reći, gle! Spavni sad malo, opameti se! Zaboravi tu Birčansku, zaboravi šta je bilo, a kad osvane zvezda, sjutra, zaboravi šta smo rekli, i krčag koji smo razbili.