Jakšić, Đura - PROZA
Lice mu beše tužno, zabrinuto. „Imate li hleba, Maro?“ pita tetku, a ona mu žalostivim glasom odgovara: „Bogme, Marko, danas smo ja i moja Grlica poslednji zalogaj podelile!...
dodade skoro hvalisavo: — Da, da, mi koji po svetu putujemo, mnogo smo štošta videli i upamtili; mnogo dobrih, a, bogme, smo i zlih dana dosta dočekali... Ta valjda će dati bog da nam i ovo ne budu poslednji dani!
Damnjan pročita nekoliko redaka. — Dobro, — veli uča, — idi na mesto, a sutra da mi doneseš jednu torbicu krompira; bogme, sinko, odavna mi ništa nisi doneo... — Posle prozove drugog i trećeg, i svakome ponešto naruči.
Ali kad se uverio da učitelj njegove misli pogađa, a on sa žalostivim pogledom dodade: — Bogme, učitelju, nije lako imati tutora!...
Htede uča i dalje da produži, ali mu ne dade Nikola: — Pa ko mu brani? Nek se ženi, al’, bogme, o njoj neka i ne misli!...
A u torbu ćeš metnuti i nešto malo jabuka i krušaka... Treba se i gospodi nečim umiliti, a, bogme, i mladoga Milisava treba ponuditi, jer ne verujem da ga je u Rekovcu kapetan jabukama nudio..
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
BALADA O STOJKOVIĆIMA Bije batinaš, bogme svojski raspalio, puca nam koža, lete mrvice mesa; bije sat, bije dva, bije tri, otkud mu toliko štapova i besa?
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
— Tako ti mi, ne sedivši nimalo kod vezira, iziđemo i svi reknemo uz put idući: ,Bogme, brate, onako je, vezir pogodi̓. Odemo na konake onako umorni od dugog stajanja.
kao krive pozatvaraju, i kad mu muselim po običaju rekne: „Kneže, ima tvoj jedan u apsu, no pusti ga, ali ja ̓oću bogme sto groša globe” — a Kalaba na to je obično odgovarao: „Aga, lepo se drvo na pole cepa.
” — Knezovi odgovore: „Bogme, to nismo iskali, a valjalo bi, no idi sutra pak išti!” — Ja sutra uzmem sa sobom Petra Novakovića.
Svi mu se, i mi i Pocerci, poklonismo i blagodarismo. Pocerci pođoše ruci; on se po s nekim u obraz poljubi. Te ti bogme i mi s vojvodom svi i sa svima ljubi se u obraze (kao dobra familija na Božić oko pune sofre): „Naša braća, naša braća!
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Čini nam zijan — pa se opet osmehnu i pogleda ispod oka u Spasoja. — Bogme, to nije roga nego čitava ruda! — reče Sima zagledajući je. — Ne može to nijedan vo u našem selu poneti.
— Jest, ja — kit! — reče Marko i čisto se ošvanji što naiđe na takav čvor. — Hm, hm! Kit — ja!... To je, bogme, strašna zverka!
— upita onaj što je na kaišu izgubio. — Prodao sam malo žita i vune... Ide Đurđevdan, pa ti, bogme, imam muke. Valja mi dati porezu, a moraću platiti i onom pogancu interez da će mi oči iskopati. — Je li to Uzloviću?
Već i ružno je — sve se sprda »Eno ga kaki je radin! Sedi toliko zemana u košari!...« Nisi nikud pristao... — Bogme nikud! — rekoše neki.. — Šta ćeš, kud ćeš?... Daj da se zaduži, dase načini makar malo krova nad glavom.
Bilo je već pravo gluvo doba kad se Radan krenuo iz mehane. Oni još ostaše. Malo se ugrejao pićem, a malo se bogme i uzjazbio od onih priča, pa mu sve piri nekaki vruć vetar oko ušiju. Sad će već na brod pod vodenicom.
Pamtim ja, dok sam bio praktikant, pa sa šezdeset talira živio sam bolje nego danas, kao kapetan. — Jes̓, bogme, gospodine! — potvrđuju ostali. — Nema ti danas ni berićeta — ništa! Izopačio se i ovaj svet.
Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu... — Jes̓, bogme, gospodine, pravo kažeš! — graknu oni oko njega. — Eno, znam ja pre...
Dođe ti na sabor kod crkve svakog praznika tušta sveta. Lepo se pomole bogu, pa onda zasednu za sovru, prizovu bogme i svoje starešine, pa se tu gosti i veseli do neko doba noći. — Jes̓, bogme, gospodine! — opet graknu Vučevčani.
— Jes̓, bogme, gospodine! — opet graknu Vučevčani. — Bio sam baš mlađi pisar kod pokojnog Vula Ivića, kapetana. Kad se vratimo tako
Kad se vratimo tako sa sabora — nose dva pandura pune vreće darova. Tu su ti čarape, peškiri, jabuke, tkanice, pa bogme, i po neko runo i ćilimi ili jagnje... A sad niko ni da se pošali.
Za njim pristaše i dva opštinara. — Ama ti ništa, Đuko, ne ruča, vere mi — reći će jedan od njih. — Ja, bogme, ne može bolje biti... Alal vam vera i vašem dočeku! Vi osvetlaste obraz danas, beli!
Tako je bilo i s tom glavom šećera! Uđem ja jedno jutro u kancelariju a ona mu stoji na astalu. Ja se malo začudim, bogme. »Otkud sad to«, mislim sam, »kad naš kapetan ne uzima ni od kog mita?
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
— A zar ne znaš, nesrećniče matori, da se ovo tiče moje glave? — jeknu Lazar. Marinko se stade ceriti: — Bogme, dijete, pa i glave, ja!... Šta se mene tiče tvoja glava, ja čuvam svoju!... Kad bih ja sad tebe pustio, kud bih onda?.
Turčin razumede i nasmeja se. — A... s Lazom, sa đuvegijom... ako, ako... — cerekao se Marinko. — Jest, bogme, s đuvegijom! — reče Kruška. — Zar to nije momak kao grom? Ja čikam curu da kaže neću!
— A je l̓? — upita Turčin. Miloš prenu. — Šta? — Nadaš li se ti gostima?... Spremaš li večeru?... Mi ti se, bogme, spremamo... Miloš da propadne u zemlju. Voleo bi nego bog zna šta da ga Kruška samo to nije zapitao!...
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Momak se jedan po jedan otpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša. Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući.
— izgubio nogu, ide na štaci!Sad njemu treba da jede, da pije. Hoće, bogme, i lulu duvana... Čovek je... Kapetan se oseti pozvan da objasni kazandžiji položaj invalida: — To je lepo što je on
kao ću vam kazati? Znate; star čovek — gotovo dete! Prsne nekih puta za najmanju sitnicu, grdi, psuje, praska, pa bogme hoće i da udari.
— Ja ne znam, druge, šta smo mi bogu zgrešile da ovo patimo! — Ni ja, bogami. — Bogme je ovo napast i nevolja! — Jedan nam bog samo može pomoći! — Ovo ovako ne može ostati. Aja!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Ali je zato i bilo svašta. Bilo je batina, pa, bogme, i razbijenih glava. I od toga doba manje ih diraju. Osobito u selu ni za živu glavu niko to ne sme da spomene;
Pa i gospodin popa bi ustajući rekao dobru za pokojnika: »Bogme, — veli on, — selo ga neće još dugo drugog takovog imati; to ja samo kažem: Proku nećemo lako naknaditi.
ljudi se umeju, kao što je već poznato i ne treba dokazivati, malo i umeravati i »politički« vladati, ali žene, žene bogme ne umeju! Koliko je samo puta pop-Ćirinica rekla kad su joj spomenuli pop-Spirin crveni pojas: »Crven pojas!
»Kad me nije juče šlog udario«, govorila je gđa Sida, »živiću bar petnaest godina duže od pokojne mame.« — A mi, bogme, nismo ’teli da čekamo limun, nego se krenuli sami — reče gđa Persa kad je ušla, za njom pop Ćira, a za njim Melanija.
« — Bogme čita i moja Jula, iako je mlađa! Do duše, ne velim baš da se zavlači po šifonerima, ali tek čita, i to preda mnom čita!
— Oho! — uzviknu začuđeno i uvređeno pop Spira, pa ostavi šešir. — Samo kad je vaša kuća primer selu. — Bogme i jeste. — Doduše, imate se čim i ponositi; k’o mačka s ogorelom šapom! — No tek na vašu se kuću neću ugledati.
Kako sam sama, baš bi mi taman k’o poručena došla; kad al’ ono, gledaj, eto vas. O, sam vas je bog don’o. — Bogme, slatka, neću se moći dugo ni sama zadržavati, jer sam za poslom, a i vi ste, k’o što vidim, u poslu.
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Nije čudo što ga zovu fantazijom. No, molim vas, frajlice, znate li što srpski svirati? — Bogme, ne mogu služiti — ne znam. — Ta šta ne znaš! Kako si onomad lepo svirala! Moraš svirati!
Svilokosić u mnogom razmišljanju: neće ovu, neće onu, ne ženi se; a devojke se poudavaše, bogme ne mogu na nj čekati dok osede.
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
Sad imamo sugubu štetu. Sirota, sad ne mogu ni aljinu dobiti, da se jedanput i ja ponovim! JUCA: Bogme, on meni mora kupiti šešir, makar mu svi po kući pocrkali!
Što više, to bolje. KATICA (probira): Bogme lepo! JUCA: Sad odaj, korake pravi sitne, no više uširoko nego udugačko.
Moj Grk, da može, on bi i paru svoju prodao i u novac učinio. Sad da mu derem crkotine! Nek mu dere njegov otac. Ja, bogme, neću, makar on pukô! POZORIJE 7.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
vrapci uzeše se kleti da nikad u životu nisu vidjeli džak s mačkom, a da su ga, kažu, i vidjeli, oni bi mu, bogme, pokazali pošto je oka prosa. — Eh, to vam znam i ja — reče čiča.
— Šta da radimo, brate krčmaru? Nema mačka. — Bogme nam sada valja propisno lupati glavu dok se nečem pametnom ne dosjetimo — reče krčmar, gazda „Krčme kod tri magarca“,
— Hajde brzo da smislimo kako ćemo namagarčiti toga žderonju. — Ehe-he, bogme ćemo mi njega napsetiti, namačkiti i namišiti! — veselo povika mačak Tošo.
Miš uplašeno strugnu natrag u rupu i promuca pun jeze: . — Lijepo smo, bogme, počeli! S neba sipa čitava tuča od mačaka! Gle, alaj tutnji! Smak svijeta, gotovo je!
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Ovo potraje cijelijeh prvijeh šest nedjelja, a i poviše bogme.“⁵⁰ Vuk Vrčević kaže da u Crnoj Gori i Hercegovini često i po više godina ne krste decu jer čekaju da se kod mirenja
Matavulj, Simo - USKOK
Krcun objasni Janku: — To je, znaš, bio stariji sin knežev, soko kakav se rijetko rađa! — Soko, bogme! — nastavi Stevo.
— reče stari Mrgud. — Toliko mi jada, što vi ćaste tako lako izgoniti Turke iz šanaca! — Dokle se mi odmarasmo, a, bogme, i ščinjasmo i dogovarasmo što ćemo, stiže nam u pomoć ruski kapetan Babičov s dvije stotine ljudi.
Uzesmo pedeset topova i silesiju kola s hranom i džebanom! Eto tako prođe slavni Marmon. — Zamrmonja, bogme! — reče Stijepo. — Slavni zaista inače, u drugim bitkama po svijetu! — reče Janko. — A utoliko je vama viša slava.
no umijem po prostu, ev’ ovako: „Gospodaru, željni smo te kao ozebao sunca, i ti nas dočekuješ kao svoju đecu, ali smo, bogme, i ozebli i ogladnjeli, te da nam je što prije po jedna one vaše kaluđerske prepečenice, pa onda da prezalogajimo.
Sve dadoste za puste pare, a pare u zamotuljak! Đakon ih podbode: — Ovaj, bogme, na dvojicu odjednom, a sve njekako u njegovu šalu ulazi trbuh! — Ama, zar ne znaš da Cuce o drugom čemu i ne misle!
Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA
Mlogi poslovi, znate, a mora svud da je sam. Na sluge čovek ne može da Najposle vidimo nije vajde; pet, šest stotina forinti više ili manje, što mu drago.
MATI: Propada, bogme, gospodaru! Ako se nigdi ne pazi, to se pazi kod nas, i ja, i moj muž neprestano kod mlađi; a sirota devojka i ne vidi
Ali šta znamo, kad čovek ima dece, treba da se stara.
PROVODADžIJA: Tako je bogme. (Mladoženji.) Znate, vaš pokojni otac, tolike muke, to jest! Pak šta je bilo?
PROVODADžIJA: E, šta ćemo više, to jest.
OTAC: Kad je tako, nega Bog blagoslovi. Ajde, ženo!
MATI: Oprostite, bogme nismo se nadali pa devojka nije ni prepravna, a i mlada je jošt.
PROVODACIJA: E molim vas, samo sreća od Boga i dobar, to jest, život. (Mati odlazi.)
OTAC: To bogme. Samo neka su od Boga srećni, i neka se paze.
MLADOŽENjA: (Novce zaboga!
MATI: Zaboga, devojko, ljudi nam kažu da vrlo dobro stoji. A drugo, bogme ćerko, i ti ne možeš mlogo probirati; malo ti je vreme prošlo, a drugi traže i novaca mlogo.
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Valjda je pomislio: da deci „više” ne treba. Bogme ni nama, odraslima, najčešće više od toga ne treba! Bar ponekad, bar onda kad se čula užele neposrednih podataka,
Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI
To je sramota! Čiji lebac jedete, onoga jezik treba i da naučite. GAVRILOVIĆ: Bogme, gospodine, ja jedem svoj lebac. ŽUTILOV: Arulo, izdajica otečestva! GAVRILOVIĆ: Idite vi s bogom!
LEPRŠIĆ: Ništa zato; za narodnost nikakva žertva nije skupa. ŠERBULIĆ: Fala vam lepo... SMRDIĆ: Bogme i ja se ne bi odvažio. LEPRŠIĆ: Odrođeni sinovi praotaca svoji, ja ću ga podići!
GAVRILOVIĆ: Opet vi! Boja je za narod odlični znak, kao i za čoveka aljina. Ali ja, bogme, zbog aljine neću se tući ni poginuti. LEPRŠIĆ: Zašto nemate čuvstva za narodnost. GAVRILOVIĆ: Može biti.
Zaboga, da se skupimo i damo štogod na sirotinju. Nije pravo da izgine. ŠERBULIĆ: Bogme, niko ne daje ni meni. SMRDIĆ: Od tolikog vremena sedim ovde na trošku; na banknotama moram da gubim, pa otkuda ću?
ŠERBULIĆ: E, on će jedva dočekati, kako je lakom. SMRDIĆ: Bogme, on se dobro pokrpi. ŠERBULIĆ: Kad ga pre tri godine isteraše iz službe, malne skapa od gladi; žena i deca rđavo
Sremac, Stevan - PROZA
Gledaj! — E, tebi je sve do šale! — Hehehe! — smeje se Jova zadovoljno. — Šalim se, ženo, šalim. Udarilo bogme vince u lice, pa Jova neće da stane, nego tera dalje, iako je ženi dosadno.
mu je bilo kao u svakog odžačara kad je u poslu, ali u ovoga se još i đavolski sjaktilo od znoja, te tako je učitelju, bogme, prilično truda trebalo da umiri uznemirene duhove dečije pri pojavi ovoga novoga gosta.
Radičević, Branko - PESME
“ Četa bliže, pa sve bliže, Već do beli dvora stiže — „Bože mili, Bože blagi, Ta ovo je bogme dragi!“ Pa polete pred miloga, A on klonu s konja svoga — Ao jada iznenada!
divno videti mogao, I najmanje kâno i najveće, Stenu, lipu i travu i cveće, — Cveće krasno odzada i spreda, Ja te bogme onda nesam gledâ, Ka zapadu oko mi se ote Pa pogleda njegove krasote, Glednu tamo reku tu široku, Glednu, brate,
ti čuda još jednoga: Preko luke pravo ka meneka Jedna krasna uputila s' seka, Ao vile, vi, prebele vile, Vi joj bogme ne bi druge bile, Ao Bože, čuj što zborim sada, Ja t' anđela ne vide nikada, Al' ako je na nebu kakvoga, Lepšeg'
dole, Puca kamen, vatra iza nj seva, Marko gleda, brk mu se osmeva, Al' da j' kamen vincem potekao, Bi tad Marko bogme zakliktao.
narodne tovare: Ta Bog veli što je svet sazdao, Što za koga, svakome je dao, Ta čoveku kosu i šenicu, Al' kljusetu bogme drvenicu.
Bože veli, čudna dela tvoja! Ali gledaj kud ćeš, glavo moja, Jer ako te to jerje dovati, Oćeš bogme grko oplakati.
u njojzi grdna rupetina, A u rupi jedna grdna sova, A u sove grdna glavetina, Ta dok bi je bumbar obletio, Bi se bogme dosta promučio.
“ Sluga bogme, ali tuđi jada, Tuđi jada, tuđi nakarada. Ja mlidija da je već odavno Potlačena ona guja luta, Što udari na Kosovo
Bojak bogme kakvog još ne beše, Jer se mučni glasovi razneše, Kažu: Turci nešto ne miruju, Danju, noću brze konje kuju, Prah
“ Još oslušnu — da li štogod čuje? Je l' to topot što se približuje? Bogme konjik — Bog mu u pomoći! Što l' ga goni ovako po noći?
I ako je kao što se zbori, Onda bogme u čas ponajgori, E đauru nije još do mira, Vojsku kupi, sve najbolje bira, Gradi sprave, kakve još nikada, Kô da
Poznade ga, kliknu Radivoje: „Jao Cveto, jao sunce moje! Kad ne možeš bit na srcu mome, Ta ne dam te, bogme, ni drugome.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Pa da šta je nego živ — mirno kaže djed. — Sat živ?! — zabezekne se Sava. — Živ, bogme, i deset puta mudriji nego ti.
od starijih, austrijskih, koji zna latinicu, ili možda pomlađi, iza devetsto osamnaeste, koji štije i ćirilicu), onda, bogme, dotični ima štogodarce i da pročita na brvnima mlina.
Pogleda samo djeda i sjetno uzdahnu: — Bogme, kad proljeće dođe, a u čemernog Save nestane žita, nema on da se umoli nijednom drugom svecu osim Radi Ćopiću.
— zagudi narednik Munižaba i tako iskolači očurde i mače brkovima da bi prestrašio čitav crkveni odbor, ali, bogme, i ne prekaljenog Savu, koji se u svom vijeku naslušao kako i krupniji mlinovi melju.
Sad ga valja, obučenog u nevjestinsko ruho, protjerati kroz pijacu, a za tu izvanrednu priliku trebaće, bogme, i naročita pjesma.
Simović, Ljubomir - HASANAGINICA
HASANAGINICA: Kad pođe svadba odavde, moramo proći kraj dvora Hasanaginih... BEG PINTOROVIĆ: Baš, bogme, lepo! Može i aga, s prozora, da uživa u pucnjavi i pevanju!
To mu se mora priznati. Kadija i aga — ko bog i šeširdžija! I po lepoti, i po ugledu, a bogme i po godinama. HASANAGINICA: Sve to izgleda lepo kad se priča. Ali tu ima nešto mutno...
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
— pa izvadi uši i njima ih pokaže. Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: — Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?
Tu su valjda i moja dva brata propala. Baba mu odgovori: — Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima. Onda joj on reče: — Bako, znaš li šta je?
Baba kad to čuje, reče aždaji: — To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti. Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što
Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha.
Kudgod Miloš pođe, a ona za njim tajom, te bogme opazi ona njega jedanput kako odvrnu Divonjin desni rog, izvadi iz njega stolnjak, rastre ga, a ono u njemu puno svakojaka
Tu se sad stanu oni bosti, i boli su se od ranog jutra do mrklog mraka, te ti bogme u sami već mrak Divonja prevari nekako jarca i baci ga sa Dragog Kamena, i jarac se sav raspane.
Sve je to starac vukući bukvu za sobom povaljao. Oni sad ugode onijem tragom, pa za njim. Išli oni tako, išli, bogme dođu do jedne jame i nađu da je starac u tu jamu uvukao onu bukvu.
Potom joj se kaže da je car od ove zemlje i upita je bi li ona pošla za njega. Ona, bogme, prista s prve, i tako je car odvede svome dvoru i oženi se njome, i ona tako postane carica.
— Pomoz' bog stari! — Bog pomaže. — A što, stari, na leđima nosiš ta drva, zar nemaš svojih kola? — Nemam, bogme, jer sam siromah, pa ne mogu da kupim konja i kola.
Upita ga ovi poslanik: — Što plačeš, bolan? — Bogme izbio me beg čibukom, da se ne mogu s mjesta maći. — A zašto te izbio?
Evo bega; svi mu se podignu i učine mjesto, pa mu kažu zašto su ga zvali. A on upita: — Koliko vi svi davate? — Bogme smo iskupili mi svi koji smo ovđe dvije hiljade dukata. — E dobro, a ja sam toliko davam.
Vrijeme ide, gotovo dok dlanom o dlan udariš, godina prođe. Tako prođe jedna, prođe druga, pa bogme i nekoliko godinica — otkako je dijete tetka prisvojila.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
Sam si pripovedao, kako si našao puno cevi u buretu. Sada toga nema. MAKSIM: Ta bogme; sad stoji čaša u podrumu. Ti ćeš me dovesti do pasa, to ja znam.
Ali ti s tvojom naravi, hu, bu! Pa kud će i ona? Jesi li video, kuma Mito, Grizeldu? KUM: Ee, bogme! Takva žena kod takvog muža! Treba i kuma Maksima da vodimo u teater.
Ali ako ne održi probu, drž’te se od mene. NIKOLA: Ta bogme, ako ti počneš na nju hu, bu! naravno da neće; jer žena čini što čini, samo iz ljubovi k mužu.
) SOFIJA (smešeći se, Nikoli i kumu): Radite li i vi tako? KUM: Ja bi radio, ali ne pomaže. NIKOLA: Ne pomaže bogme ni kod moje Mage. SOFIJA: Inače bi rado postupali. Pa smo opet mi krive.
NIKOLA: Nije nego jošt štogod; Sofija je dobra žena. KUM: Dobra bogme, te kako. MAKSIM: Svima je ona vama dobra, samo što ja trpim i stradam.
DOKTOR: Perzerin zna; kod kuće da sedi. ISAJLO: Bogme, njega nema. DOKTOR: Kako to? ISAJLO: Ako ga ne budete gdi zatvorili; a u sobi ga nema. DOKTOR: Nemoj se šaliti!
DOKTOR: Vidite, opet ne znate; ja razumevam one koje su rđavog povedenija. PUTNIK (smeši se): Bogme, gospodine, to baš nisu prijateljske devojke, nego, ako oćete da im novo ime dajete, bolje i nazovite neprijateljske
MANOJLO: Da neće preći to i na gospodina?
ŠALjIVAC: Ako se ne izleči, za četrnaest DAMJAN: Dakako; kud će ti bolje, nego kad skineš brigu.
KUZMAN: Pak veliš, da ne kazujem ženi?
DAMJAN: Bogme, ja mojoj nisam još kazao, a ti čini kako znaš.
KUZMAN: Baš ti fala, komšo. Tvoj je savet u svačemu bolji od moga.
Tvoj je savet u svačemu bolji od moga. Kako ulučim priliku, taki ću gledati da skinem tu bedu s vrata.
DAMJAN: Pravo bogme imaš. No mene poslovi zovu. Zbogom, komšo! Ne mogu se dalje zadržati. (Otide.)
KUZMAN: Zbogom!..
Bolje će biti da držim novce kao svi ljudi.
DAMJAN: Volja ti je; ja bi se bogme strašio, u kući držati.
KUZMAN: Što mu god drago.
DAMJAN: Nemoj, komšo. Ostavi jošt na neko vreme, dok se promisliš, može biti da ćeš se predomisliti.
KUZMAN: Bogme, što reko, reko.
DAMJAN: A ti bar ostavi do doveče. Vidiš, može te ko opaziti, pa pomisliti bogzna šta činiš.
Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA
Samo da sedi čovek pa da uživa. PERSIDA: Zapovedate da vam donesem kafu? PELA: Bogme, devojko, gladna sam ti. PERSIDA: Smesta ćete biti služeni.
PERSIDA: Smesta će biti sve uređeno. (Otrči.) PELA: Bože moj, lepo ti je biti gospođa! (Savije val i počne srkati.) Bogme slatko; zato se međer toliko otimaju za kafu. Blago onom koji je veliki gospodin!
(Pristupi k njoj i gledi kako radi.) Tako, vidiš kako Sreta ume da ženama vadi gospodstvo ispod kože. Bogme lepo radi. SULTANA: Sad i ruke da kaljam. SRETA: Neka, drugi put ću ti kupiti rukavice. Ded malo rakije.
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
MARKO: Bogme, gospodine, da vam pravo kažem, ja nisam ni od kakve blagorodne familije, i moj je sav nemešag što sam pošten čovek.
MARKO: Bogme, gospodine, ja vas baš ništa ne razumem. Aleksa: Negli zato, zane... MARKO: Zane, i šunegli! O njima nije bila reč.
A, Jelice? JELICA: O, zaista ne, ljubezni tatice. MARKO: Ta, bogme, tebi da je kakav iz rumana. No ništa. A šta ćemo s prstenom? JELICA: Ja ne znam, tatice.
) Sad idi. MITA (u polasku, za sebe): da te đavo nosi! ALEKSA: Apropo! Jesi li ti, more, što jeo? MITA: Bogme, vaše sijatelstvo, ja nisam. ALEKSA: A ono evo i tebi jedan dukat, kad si mi takovi glas doneo.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Od sinoć Mjesec kod kuće nije, a baka čeka... prolaze sati... Moraće, bogme, i da ga bije kada se zorom u dvore vrati. Niti je sluša, niti je pita, čitave noći po nebu skita.
A kad je došla sredina ljeta, pogleda Ćosa, al kakva šteta: čitava njiva pusta! Začuđen Ćosa tužno je rekȏ „Bogme sam zalud pogaču čekȏ, opet ću, jadan, ostati gladan!“ „Uzdaj se u nas!
“ POTERA Ostade lija, misli se: „Vraga, što mu je kuća toliko draga? Kad Ježić tako žudi za njom, biće to, bogme, bogati dom. Još ima, možda, od perja pod, pečene ševe krase mu svod. Ta kuća, veruj, obiljem sja.
A trn, crn, zao, imenom Ćira, pun oštrih bodlja ko divlja ruža svakoga dira, sve ruku pruža, taj ne da, bogme, nikome mira.
Ja bih te čuvo, u svojoj seni. Je l tako, reci?! A sad se, bogme, na suncu peci. Ti što se tuđom nevoljom sladiš bar sada poso koristan radiš.
Prevare nekog, uvodu svuku, nekog istuku . . . Najlepše tu sam proveo dane, ponekad, bogme, skoro nastradȏ, istina sve je o čemu pričam, svakom jamčim glavom i bradom.
Starom se mlinu temelji tresu, napolju vode divovi boj, čupaju bukve, njima se jure. Ima ih, bogme, neviđen broj. Zaspao deda, malko i hrče, dok plamen šaru čudesnu plete: Leptiri sjajni, vatrene ptice u njemu
„Kad sloga bude opet ću doći — Ognjena vila ponovi tiše. — A dotle, bogme, kao i dosad, živite tako kod starog Triše.“ Prope se plamen u tamu krova, obavi vilu veselim krilom.
Neka ga samo u njivi vidim, odneće praznu torbu! Kad li ga zgrabim u mraku slepom, platiće, bogme, glavom i repom.“ Lopov se Žderko u jami smeška: „O, počuj, beli svete, pazite samo ovoga čuda, tri mi pospanca
Kad je počeo, ko će da pamti, i mene, bogme, sećanje vara, sagradiše ga majstori vešti u davno doba Pekmeza cara. Sad je umoran kako i ne bi, i njemu malko
“ — povika starac, pa štapom —puk! Pričali posle, uz tihu kišu: — Istuklo tele starinu Trišu, vruću mu, bogme, skuvao čorbu i još mu, kažu, otelo torbu, u torbi bilo, još i to zna se, pečeno prase.
! „Tu li smo dakle! — Vidran se smeška — Skovana, znači, podvala neka. Mačak i Žuća pod vrbom čuče! Gore me, bogme, zaseda čeka. Zaseda moćna, dva su na broju. Menjati moram trpezu svoju.“ „Kuda bi, šta bi?
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Nastade pravi lom. Kletve, pretnje, pa bogme po malo i psovke, onako kroz zube, sve se to prosu pred ovo dvoje jadnika, koji dođoše da založe svu svoju snagu za
Tako se s mukom školovala u Beogradu, pa sad došla ovde, da ne bude ocu na teretu, a bogme i da potraži svoju sreću... Tolike učiteljice udate, upravo sve u celom srezu, sve su za učiteljima. Pa kako lepo žive!
Znate, muka je sa tim prirezom: svet nema a ovamo treba. Tako će biti i s vašom kvartirinom. — Bogme ja hoću da mi se tačno kvartirina izdaje, a vi nabavljajte otkud znate, reče Ljubica odsečno i malo pocrvene od ljutnje.
nama su predavali, poče ona zbunjeno: priprema traje najmanje mesec do... — Ha, metodika... prekide je učitelj. E bogme ovamo ćete morati mnogo što šta protiv metodike, jer i naša vrhovna uprava radi većinom protiv metodike, pa moramo i
onoga, njegovu ženu ti poznaješ ? — Znam je kâ tebe; kako je ne bi znao... — A zna li ona tebe ? — Mučno, bogme... Mi smo ti, bratiću, ovaj... — Dobro, to je dobro što te ona ne zna.
Svrši se ta neobična školska godina!... »Dakle, to je ispit !... mišljaše Ljubica potom. Bogme strašno!... nije baš tako obično, kako pričaju. Ne mogu još da se priberem od straha«.
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— odgovori drugi. — More, to je staro, nego dobio naučnik kritičara! — Taman posla! Koja je opet to budala? — Bogme, pametan kritičar, taman prema Bekićevoj nauci! — Koji je? — Bekićka! — Njegova žena? — Razume se.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
znate, sijaset svakojaka živinčeta: tu ti je, brate moj, silestvo pravi' varošana, tu ti je i poneki naš ćivtica, pa, bogme, i pravi trgovac iz A.
I to s druge strane«... zatim poćuta: »A što sam baš pomislio s druge strane... Zar se ja čega bojim? Ah, da, jes' bogme...« I tu mu se opet kao steže nešto u grudima, kao kad se čovek seti nečega vrlo nepovoljnog.
Ih, pa tek kažu: »Čij si ti mali?« a on: »Ja sam Mojsilov!«... O, časni ga ubio!«... i da bogme, ova mu rečenica završi taj niz misli... Ćutao je dugo i pušio.
Događalo se, bogme, da je ponekad i sa zebnjom išao na ispit. Pre dve godine nije mogao da savlada čitava dva odeljka iz istorije Srba, pa
— Stogodišnji rat. Kako da ne znaš! — Aha, jes' bogme. Tu su Englezi upotrebili barut. Ali ti dalje ništa ne znam. — Lako je tebi: ti ćeš sigurno dobiti Vizantiju ili tako
on je, valjada, bio zaboravio na svoje staro gospodstvo, — naučio se na rahatluk, a i starost ga sustigla, pa se dosta, bogme, i promenio. Nije ni čudo!
krio, sve nam je sâm pričao); pa posle o nekim seoskim babama, koje je kapetan vezao, i još trista drugih čuda, — pa, bogme, da vi'š jesu mu dosta i naređali...
pa duša ode đavolu. Ja. — A zar svi ljudi idu đavolu? — Neće svi, — sačuvaj nas Gospode stvoritelju, — al’ će ih, bogme, biti dosta tamo. — Moja nana kaže da ćeš ti sigurno u raj. Za to se, veli, ispaštaš po manastirima.
Pa to znači da on neće ništa izgubiti, neće ga snaći to zlo... Jes’ bogme: pa onda to i nije ono zlo koje on očekuje. I, gotovo, sad mu bi krivo: i pšenice mu žao i strah ga od većeg zla.
— Bilo je to, bogme — poče učitelj — pre svojih petnaest godina... A biće, kâ da, i više... U početku ti nisam bio bozna kakav radnik.
ke. Njihova Kaja beše obučena kao prve trgovačke kćeri, pa kad prođe kroz varoš, kalfe da se polome, a ona bogme ni glave da okrene na njih; a kad prođe pored sreske kancelarije onda je tek vredno videti šta se od nje radi.
i onaj vrag kod Perića, ti ga znaš — Vasica, od Nove Godine otvara sam radnju, vredan i pamet an, a mudar, pa sačuvao bogme lep novac, espap je već sortirao gore. Sam mu Mesarović nudio za 500 # veresije no on nije hteo ni za deset para.
Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK
JOVICA: Eto, tako mi kaže čovek, od reči do reči. JEVREM: Ja to, bogme, ne verujem. Što, brate! Ilić je baš čovek na svome mestu. JOVICA: E, vidiš, onima tamo gore nije na svome mestu!
Okrpiš s jedne strane, a raspara se s druge... Ne ide, pa to ti je... JEVREM: Jest, stalo! JOVICA: Stalo, bogme, pa mora čovek, hteo ne hteo, da gleda ako može s koje druge strane da se spomogne te da izađe na kraj.
Velim, mogli bi razgovarati, na primer, o politici... evo, izbori su, što kažu, na pragu. SRETA: Jest, bogme na pragu su!
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
A sad, bogme stoji vrlo dobro, skoro bolje no ijedan u selu. »Jedan je gazda Đorđe u selu!« reklo bi se vrlo često. A srećan i
Priđe mu Sreta i probudi ga, pa ga zapita je l’ večerao? — Ne ja, bogme, nego tebe čekajući i zadremah evo. — E, pa izvini, ja sam večerao; zadržao me gazda Đorđe.
A da beše još korak kročio, ća’, lijepe mi vjere, da i ja kročim koji, a bogme bilo bi svačega. — Bolje što nisi. Neće ni njegovo doveka! — Ama i ja to velim!
Te ’oće biti, te neće biti; te ovamo, te onamo; te povuci i potegni — ele ti bogme oni njega lepo zarobe. Pa ti mu oni lepo doneše kalem i ’artiju, a jedan isukao go tesak viš’ njegove glave, pa mu đido
A verujte, crći će od muke oni drugi kad čuju da smo ih mi preduhitrili. — Ja, bogme, neću da se brukam! — reče jedan. — Ni ja! — prihvati drugi. — ’Ajd’mo! — Vala, ni ja! — reče treći. — ’Ajd’mo!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Svakakve ljude ova zemlja rađa. Bilo je, bogme, i težih krađa: Deda Vuin, onaj što je imao kosu kao plast slame, I stanovao u gustom šipragu pored Dnjepra, Jedne
— Bogme, Zeče-plačidruže, Ne cvetaju tebi ruže, Al u strahu — moraš kasti — Da ima i nešto slasti... KORNjAČA
” „Evo gozbe, evo večnog blagdana, Evo meni preslatkoga majdana, Dok me vlast iz grada ne izbaci, Bogme ću se hraniti na pijaci!
(I tamo ćeš stići, ne brini) Napred, u putu se leči nazeb, U Sofiju, Atinu i u Zagreb, A ponekad je, bogme, zauvar Otići u Mionicu il u Daruvar — Svugde je bolje — zar ne, pesmo? — Nego tu, gde ovog časa jesmo!
Ne, ne verujem da ću ikada Skupiti milion i sto hiljada Dolara, al da mi je tolko u sefu, Bogme bih živeo po svom ćefu!
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
“ ponovi i on. „Vaistinu, ako ne umijem u pjesmi, umijem ovako da vam kažem šta je zatijem bilo!“ „A da kaži!“ „Bogme, evo što: „Granajlije puške dohvatiste, „Paaa... dođoste evo ovdje... tres.
Eto, ti, svi!“ „Bog iz pozdravio i blagoslovio!“ odgovori Vladika. „Imao si šta nositi, igumne!“ reče neki. „Bogme, dijete, breme, ama milo breme. Svi su ti bili u manastiru božićnijeh poklada.
I da nije serdara Peja kćer, želio bi je čovjek za ženu imati; junak, da mu se soj ne izrodi, a rđa, bogme, da mu tragu očisti!“ I toj se nasmijaše. „A je li vjerena?
„Raste mladež, a da što će!“ prihvati ponajstari, to toliko da nešto reče. „Tako je, bogme“, opet će medik: „Pa da rečemo, ne daju mnogoj ni dorasti, no grabe ljudi prije vremena gdje je što dobro...
Pa odmah nastavi obrnuvši se momku: „Da-nu, momče, pričaj dalje kad si već počeo!“ „Bogme hoću, striko! Stana je vjerena još u kolijevci. Znavao si, ja mnim, pokojnog bjeličkog barjaktara Radoja?
“ doda onaj stari. „Čuješ, Stane! Ovaj naš vidar sve o tebi nešto zbori!“ „A šta, striko?“ „Bogme, udovac je, pa... već znaš. Zagledao se u te. A zgodan je vidiš iako je postar.
ha ko je momak!... U čas se sukobiše naši i njihovi...“ „Bogme, Gospodaru, u mal’ ne bi Kosovo“, nastavi Jovan. „Izmijenismo nekoliko metaka, kad ti stiže, da te Bog živi...
“ „A đevojka?“ zapita Vladika. „A đevojka kao vila!“ odgovori đakon. „Grehota!... Pa šta bi?“ „Bogme, serdar bi održao vjeru, ali brastvenici se protive. Rekli su mi u oči: nećemo!...
Medik se diže, te se stade protezati. „Ha, kako ti šklopću koščurine!“ reče mu jedan djetić. „Krupne, bogme, pa ih stane prasak kad se proteže“, prihvati onaj drugi. „A koliko ih imaš, mediže, vjere ti?
No domaćica mu, istiha će: „Pejo, ljudi su podrijemali, a i umorni su bogme!“ On se trže iz svojijeh misli, pa kao da nadoknadi što ih je dotle batalio, stade da zameće šalu.
Ja, bogme, bjeh u najvećem poslu, kao što znaš. Došla pa sjela, pa otud, odovud, na kule, na vile, na medene kolačiće, svaku zavi
— Iziđosmo u avliju. Ona šće da sjede, kao po tenanu da se pričamo. — Bogme, ja nemam kad, Stamena, no reci što imaš!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
kletva, i zakletva ima veliku primenu u običnom govoru, gde je ne retko svedena na priloško značenje (Boga mi, boga ti, bogme, bogibogme itd.).1 Blagoslovi su, suprotno kletvama, pozitivna, optativna smera.
Majka se spazi pa vikne na šćer: — „Što mi, kukavice moja, ne kaza!“ a ona majci: — „Bogme majko, i ja sam isto tako uradila, jer sam ja mislila da se ovako na zavjet ide!“ Nema bolećega.
Onda sin metnuvši na po usta tri prsta: „Bogme i ždrijebe“. Ne da ćoso Bosne. — Pripovijeda se kako je neko nekad kazao da je turski car nekome od hrišćanskijeh
— Zato što nemam kape. 12 Pitao krmak krmka: — Kad tebe najbolje hrane u godini? — Bogme, kad i tebe: oni mjesec kad me misle utući. 13 Pitali ribu. — Ali ti je miliji oni te zna ali oni te ne zna plivati?
7 Pitao aga agu: — Od ovijeh tvojih čipčija koji ti je najmiliji? — Vala, to i sam znaš! Bogme, oni koji mi se ne može više no do pasa pokloniti od teške torbe na leđima.
— Od krmetine. — Primiću je, ali grijeh na tvoju griješnu dušu. 4. O RAJI 1 Pitali raju: — Zašto plačeš? — Bogme, ako mi ne dadu pjevati, dadu plakati, doklen je meni moj dobri aga živ! 2 Pitali raju: — Što davate agama na godinu?
— Bogme sve bubrežna loja pečena i medovine, a zato su i krupni. 16 Pitali neslogu: — Đe si se rodila? — Đe i vi. — A đe sa
2 Pitali cigansko dijete: — Kaži nam, dijete, čija je kuća danas najoglašenija u selu? — Bogme, naša, jer je onomadne izgorjela. 3 Pitalo Ciganče majku: — Koji je dan najdulji u godini?
— Prazna torbica. 7 Pitala Ciganka muža: — Čiji su ovo silni konji? — Naši. — A ko ovu silu osedla? — Bogme, svaki svoga. 8 Pitala domaćica cigansku ženu: — Ali ćeš da ti iznesem pred vrata hljeba, ali da se ogriješ?
— Da bog da! 9 Evo naše šeste i, bogme, česte. Bog je stvorio nebo i zemlju a nami dao u glavu pamet i razum. Pa 'ajde, braćo!
ja im lažem jako, ljuto i krvavo lažem: kurjaci joj glavu otkinuli, a psi meso razneli, a vetar vunu na trnje naterao! Bogme, tu se iskupiše svi rzusi, najbolji Vrancuzi (Pokazuje rukom prvo na jednoga cara): Romi-aga iz Starih Paraga, (na
(na drugog): Ćoravi Nića iz RacMiletića, (na trećeg): Egavi Toša iz Divoša, (na četvrtog): I lepi Joca iz Obrovca. Bogme, oni se tu sastaše i mene jako izbiše, te ja ostah bez besa, crna garova i zelena zeljova. Sirječ!... ...
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
ćera me Brko, i evo ga sad će me stići! Nego što ću činiti? Sakrij me đe!” A čoek odgovori: „Bogme Brko nije šala. Ali ne znam đe ću te sakriti; nego hodi ovđe u moju torbu u sjeme.” I tako ga uzme u torbu.
tu su valja da i moja dva brata propala.” Baba mu odgovori: „Jesu | bogme; ali nije fajde, nego sinko idi kući, dok nisi i ti za njima.” Onda joj on reče: „Bako, znaš li šta je?
” Baba kad to čuje, reče aždaji: „To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti.” Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što
Posle je prstenuju, dovedu je i venčaju ih, i zmija stane živeti sa svojom nevestom, te ti ona bogme zatrudni. Onda reče svekrva snasi: „Kako, ćerko, za Boga, ostade trudna sa zmijom?
kogod je tamo hodio da je prosi, nijedan se nije više vratio.” „Bogme ako i ne ću” odgovori carev sin, „ja idem, nego jeli ovo put?
on joj kaže da ide prositi đevojku tu i tu, a baba ga stane odvraćati govoreći mu isto što i ona prva, a on joj reče: „Bogme, baba, idem da bih se i ne vratio.
” Te tako kad đevojka rukom o ruku pljasnu, svi potekoše u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme đevojka odvojila bješe, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha.
Sjutradan glas kroz narod: „umrъo kralj! koga ćemo za kralja?” Te tamo te amo, te više te niže, te ura te fura, bogme brata mu, njega te njega.
Kad muž njezin otide, ona ti bogme u ta isti čas dozove sluge i naredi im da sjutra zorom odvedu ovu sirotu đevojku kao u prošetnju u jednu obližnju goru,
Žena aša te aša, a sluge bogme prepanu se i sve jedno po jedno kažu što je i kako je bilo, te on zapuči pred sobom dvije svoje sluge s golom sabljom u
” „Dobro, dobro,” kaže ala, „a ti me malo poišti. Tek devojka zaviri u glavu, stane pljuvati: „Pi! čudna smrada! ja te bogme ne mogu poiskati.” „Dobro, dobro!” opet kaže ala.
Onaj najmlađi ćuti. Poče ga mehandžija pitati: „Bogme, momče, tvoja su braća junaci, a da čujemo, jesi li i ti štogođ učinio od junaštva?
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Svaki dan isto telo, iste reči, isto disanje, da ti se smuči! Piva dva sam ti kazala! CMILjA: Meni se bogme ne bi smučilo, ja bi to drukčije! IKONIJA: Svako misli da će drukčije! Daj te škembiće!
IKONIJA: To se ti, znači, prepozno? Ali, bogme, nisi na svoju štetu! SKITNICA: Prepozno? Pa, i jesam, i nisam. A onaj narod okolo, putuju, pa svi nervozni, kasni
Promozgaj malo, promozgaj, pa ćeš dokonati! (Odlazi do groba, uzima pušku i odlazi za kapetanom) Em ne puca, em bogme nije ni laka! Jedino što mi služi kao štaka! (Zatamnjenje) Zavesa Beograd, 1974.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Ali siromaština nije sramota nikome, a najmanje svetoj lozi! A kad bi ljetina izdala? A kad bi ljetina izdala, bogme, i onda se njekako dolazilo kraju.
— Pa onda još ništo — nastavi Stipan. — Mi smo pošli iz manastira u podne, pa je, bogme, dujo umoran i on bi legâ, a vi zasili... Na to svi jedanak poustajaše.
— Pa bi li ti umija timariti konje? — pita Naćvar. — Ja? Je li? Bik, bogme, ja... — A kako te zovu? — pita gvardijan. — Mene, je li? Zovu me Grgo... — Čegović? — Prokasa!
Je li tako? E, kad je tako, šta, dakle, pomažu molitve za vaše mrtve? — Ne pomažu, bogme, ni našijem, ni vašijem, no su dobro došle popovima!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
No ja ću da umrem ovde, u svom očinskom domu“. Diokles se usprotivi: „Nećeš, bogme! Ti si mi nekad, kad mi ono Erazistratos baci omču oko vrata, spasao život.
“ Potapšah ga po ramenu. „To je bogme dobro nameštenje!“ On se nasmeja zadovoljno. „Dobih ga pre dvadeset godina i zadržah ga do današnjeg dana“.
„Mogu li taj spisak poneti sa sobom?“ upitah Mardohaja. „Bogme teško! Imam samo taj jedini primerak, nabavljen za gotove pare“. Položih pet zlatnih forinti na sto.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
posle toliko godina, obnovimo sve uspomene, pretresemo sve doživljaje, svu našu prošlost tako burnu, mučeničku, ali bogme, i junačku...
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
i neodlučnostima, sa svojim mislima i vjerovanjima, sa svojim smiješnostima i naivnostima; i nadama, i bolovima — bogme, kao i svaki drugi stvor.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Najedared uzviknu veselo: — Dajte motiku! — Marija, gde je motika? — zapita kmet. — Ne znam, bogme, da li je i doneta iz luke. Onomad je dete tamo kopalo — odgovori baba gle dajući u stranu.
No sad je lako. Ovaj će prokazati ostale. — Hm, bogme ćete imati muku sa njim. Ne znaš ga kakav je paksijan... Mučno da će on što odati.
Nek živi tamo, ako ima šta jesti, samo neka nikoga ne dira. A dok on koga ne dirne, ne sme ni njega niko dirati. — Bogme, tamo mu u onoj hartiji stoji napisano, da će ga posle tri dana, ako se ne preda, smeti ubiti svaki, ko god hoće.
Đurica priđe Pantovcu i rukova se sa njim. — Je li ti se dosadilo, pobro, čekajući? — zapita ga ovaj. — Bogme jeste; izludih od muke — odgovori Đurica. — Ha, sinju li mu dušu... čekni samo do sutra, pa da vidiš okršaja!...
Ha, da se nisu ranije znali ? — Bogme će to biti... pa sad produžuju staro poznanstvo. Jest, to je. Ali opet: koji đavo nju sad vuče k njemu?
I meni je pravije da ja i pobratim sami razdajemo našim ljudima, a bogme i za sebe da ostavljamo. — Ama što vi, ljudi, ne udesite sa njim, pa da se zna šta je njegovo, a šta vaše.
— Ako li se oni još više naljute za to ? — Ne smiju, bogme! Svakomu je tanak vrat. »Sad bi mi valjao pobratim. Šta li je sa njim, jadnikom?...
Sve jedno. A žao mi Mata! ... Šta da činim sa njim? Istina, on hoće moju glavu, a ja se, bogme, ne dam tako lako. Pa sad... to je i tražio!...
Mislim, znaš, da on sad, posle Radovanove pogibije, nema ni jednoga čoveka, s kime je sasvim otvoren. A neki put, bogme, pomislim ti sto čuda... Ko ti zna njegove račune i krajeve. — Znaš... i ja tako mislim.
— To mi, kanda, veliš, da idem pravo njemu i da ga slušam što god mi rekne? — Ne ja, bogme! Ja ti velju samo što on misli, a što ja mislim, čućeš poslije. — Aa... — oteže Đurica i lice mu se razvedri.
— Pa i ti ćeš, valjad’? — Ja, bogme, ne! Ču li da rekoh: trgujem od zbilje. Učim se, bolan, da ti zamijenim Vuja, a on ti je našao druga na moje mjesto.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Sad treba telo u zemlju, a duša u raj. Ali se starac naljuti pa reče: — Bogme neću još, nego mi produlji još trista godina, ili mi daj moje ovce.
Jest, ama bogme mališa neće da se okani, no saleti otud, saleti odovud, dok jedva mati ukabuli i proda bašču te kupi konja.
veliko polje, a nasred polja veliki sto, a na njemu se zmijski car kurisao, a cijelo polje pritisle svakojake zmijurine. Bogme kada zmije ugledaše carsku kćer, načiniše poširok put, te se mališa malo oslobodi, a bijaše se prepao kad je ugledao
Ujutru mu mati poranila, jer se, bogme, ni njoj nije dalo spavati — nije šala, ode konj, ode življenje! — pa iziđe pred kuću, kad ima šta vidjeti: puna avlija
Tu je on lijepo dočeka i stade milovati, a bogme i ona kad se vidje u onakom istom dobru kao i kod oca, pomisli da je on ja car ja carević, pa stade i ona njega
Kad se siromašak probudi, zovnu ženu. Jest, ali nje nema. Zovnu mater, pa pita za ženu, ali mu ona odgovori: — Bogme, ja ne znam, ja odoh da potražim onoj babi što od odijela, a kada se vratih, ne nađoh ni jedne, te pomislih da nije tu
— A znaš li ti što za ovaj prsten? — Pa joj izvadi prsten i pokaza. Robinja se malko osmjehnu pa će: — Znam, bogme. On je dobar i pošten čovjek, pa sam se s njime pobratila, te me je on, pošto sam mu zadala božju vjeru da neću nikome
— Bogme ga odnijela ona baka, — pa mu onda sve ispriča šta se je i kako dogodilo. — Zlo i naopako, — odgovori on — nikad se vi
Kad ih poče milovati, opazi im po trbusima da su siti, pa će sam sebi: — Bogme oni su negdje našli nešto te se najeli; čekaću dok ogladne, pa ćy za njima, ne bih li i ja našao selameta.
Tu su valjada i moja dva brata propala. Baba mu odgovori: — Jesu bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući, dok nisi i ti za njima. Onda joj on reče: — Bako, znaš li šta je?
Baba, kad to čuje, reče aždaji: — To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti. Sutradan, kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što
Posle je prstenuju, dovedu je i venčaju ih, i zmija stane živeti sa svojom nevestom, te ti ona, bogme, zatrudni. Onda reče svekrva snasi: — Kako, ćerko, zaboga, ostade trudna sa zmijom?
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Je li mi? — usprene žena. — Tako !...Da se odmorimo. —Pa tu? —Da kuda ćemo, kad nikoga ne poznajemo? —Bogme ste pogodili! —A što ću? Nuder, smiluj se, pa nas pusti u kuću! —Hoću baš! —Je li mlada?
Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA
Što ne biva, ne biva! Nego, slušaj ti mene, pa lepo zrelo razmisli. Vidiš; ženu možeš uvek da dobiješ, a klasu, bogme, ne, a svaki pametan čovek gleda da ščepa najpre ono do čega se teže dolazi. Zar ne?
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
— nekako veselo i preobraženo iskapi Bogdana čašu, odmah je nali i nagna čoveka da je ispije. — Tako, ženo! — A da, bogme!... Okreni, Gospode, na onu drugu stranu! Tako... Evo još po jednu — dim u dim: oveseli Bože, a zdrav si, Moj Miloje!..
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
FEMA: Uj! MITAR: Bogme, ujela je mloge, uješće i tebe. Ajdete, deco, da ne pređe i na vas ova boleština. JOVAN (klanja se Femi): Božur, madam.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Jošte pij!... Ta nagni bolje, de, Te skupi pamet što preostade, Jer, eno, ide Glavaš Stanoje, A pred njim, bogme, nemoj buncati.
Pa teško tebi, ako dočuje Da si nam puta trenut jedini U ovoj gori silom prečio! Dete mi puštaj! RADAK: Bogme si, bako, zlo udesila, Al’ takom pesmom vuk se ne plaši. STANA: Al’ će i lava ovo stišati!
RADAK: Tu, bogme, beše muka odista! ISAK: Te kakva, Rade! VUK: Dok se luga ne dokopasmo!... A, vere mi, i tu nas goniše sve do
Al’ sad se žur’te da što brže do čamca dospete, može i druga potera doći... To niko ne zna, a, bogme, tu ti ne pomaže molitva!... Hajd’ hajd’, hajd‘!... Čamac vas čeka, hajd’!... Popo, snaša-Ano, Boško, hajd’.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Propala generacija! Iskvario se naš svet, gospodine, omekšao, prolukavio se, prošeretio se, beži, neće da se bije! E! bogme, tako mora propasti; eto sad my gope cela, ja, tako je to«. Ja ne odgovorih ništa, samo pogledah oca protu.
— Ja sam čuo da su otišli da potkivaju turske paše — reče neki iz gomile. — Bogme, brajko, ako si slab na bežanju, ne bi ti smetalo da se i sam potkuješ; jer dok navale Turci, biće trke; to ti ja kažem
— Oće, bogme 'oće, mnogo ima proklete gadije — začu se neki starački glas iz gomile. Okrenem se i ugledam iza mene jednoga moga
Ko odstupa? — Sigurno Turci, reče jedan građanin, koji je stajao do mene te posmatrao borbu. — Bogme biće da odstupaju naši, tutnjava se približava s turske strane našoj — reče jedan vojnik.
Malo milom, malo silom, nekoga zamoli, nekome privikni, nekoga pogurni rukom, a nekoga, bogme, obriši malko i sabljom pljoštimice — tek mi naše pešake vratismo. »A de! a bre!
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Il’ šalu zbijaš s mojim teretom. LEONARDO: Oprosti, gospo! Glasnik sam samo dužda, oca tvog, A otac ti se bogme ne šali.
Slobodan, dakako!... A zla vi sreća, vitezi, da kakvi će ni bit’ gospodar, nego slobodan?... Juče — e nije bogme, nego baš odjutros, i zaplakala se sirota... BOGDAN: I zaplakala se? A što se zaplakala? VUJO: E što?...
BOGDAN: I zaplakala se? A što se zaplakala? VUJO: E što?... Što je i Đurđe srca Ivan-begova, pa joj bogme ne da na volju baš kako bi ona šćela... A žnate, đeco, i Latinka je, pa je srce po đešto i za svojima priboljeva...
Ma šćah vas pitat, deco, Kuda pođoste? Na daleko li, mladi, smisliste? BOGDAN: Daleko, starče, bogme daleko! Moj otac ne bi tamo išao, Da mu za svaku stopu kročenu Po jednu carsku krunu daruju.
A posle ćemo Bogme spavati... He! he! he! KNEZ ĐURĐE: Tebi je sunce, zlo?... VLADIKA (za sebe): Savest je ovde ubog nadničar, Što
VUJO: Na vratnicama se biju... E, to je boj! Žešćega nijesam utubio... Pa ko bi rekâ?... E! e! e!... Bogme je to srce Obilićevo, taj kapetan!... Lav!... Bjež’, gospodaru!...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Tvoj je bak stari mejdandžija — sokoli ga jedan čičica. — Ne bojim se ja, vala, ništa! — veli Lujo pouzdano. — Bogme ćeš ti, mališane, i jauknuti kad Rudonja isuče Jablanu crijeva — zastrašava ga poljar. — A i jest mi mlogo dodijô.
Sve se izrodilo i nekako asli preokrenulo. — Bogme je tako, Simeune! — uzdahnu neko u mraku. — Mićane, Mićane! Daj svijeću — prokapa kotô!
E da 'vamo rečeš da nije učevan, jest, brate, bogme duplo, kabasto učevan! Eno u namastiru ima makar dva tovara knjiga, pa koju gođ otvori zna u njoj na moju dušu kô i
Ušla u narod nekakva nevjera i prokletstvo. Niko nikom ne vjeruje, pa se bojim da vi meni nećete vjerovati... — Jest bogme, Simeune! Pošljednje je vrijeme nastalo, vidim ja.
I ko taki Srbin nije nije ni Srbin, već Švabo, Šokac, špijun, izdajnik!“ Ja sam bogme, velim, gazda, mislio da vi tražite da carevina ukine ovu prokletu trećinu i desetinu, a vi počeli nekakve budalaštine
Pisarčić: To je car. David: Zar ovo vaš car? Pisarčić: I naš i vaš. David: Nije, brate, bogme naš. Je li ovo tvoj škrljak? Pisarčić: Jest. David: Pa kako će biti moj?
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Dim.). Izvesnu religijsku pozadinu ima možda i kletva »bora mi«, i »borme«, m. »boga mi« i »bogme« (Vuk, Posl., 502; BV, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 i dr.).
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Ujutru se Dadara vraćao u Kulu sav crven od dudina i, bogme, onome ko nije bio upućen kuda je to čelnik tumarao po noći, izgledalo je da se vraća iz teškog ratnog okršaja.
A onda ću sići, ponovo rođen, olakšan, raskomoćen i bogme — srećan. Onda se mogu, koliko god hoće, zlatiti u sunčana predvečerja, motati i razvlačiti otegnute sline magle,
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Posle dve godine dođe i Seka. U majstor Kosti poraste sujeta oca. Počeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraća milo za drago. „Hvala velikom Bogu, bi kako on reče, a ne kako šor hoće.
Ja sam smatrala da mi je dužnost da ti priznam šta gospodin direktor misli. A da mi nije dužnost, ne bih ti, bogme, ni kazala. Mlad si, uobrazićeš ko zna šta, postaćeš kao onaj gospodin Joksim: i pametan i lud.
Nemoj da mi klonjavaš, Pavle! Tu je „trojka”, uzećemo te u sredu Milan i ja, i imaš bogme da kasaš da sve letiš... Slavno ćemo živeti i drugovati, i raditi! Kad svršimo gimnaziju, tek onda ćemo raditi.
Ali da se vratimo u realnost. Jeste li se upoznali sa Engleskinjom? Palanka već zna i priča da jeste, i kažu: uzela bogme Engleskinja već i fotografiju Branka Kalenića. — Sve je tačno, a opet sve nije tako. Idem češće kod Pavla.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
To je Miloš jedva dočekao: „Hoću, bogme, moja braćo draga; kad ujaku neću, da kome ću?“ Tad ga braća opremat stadoše; ode Petar opremat kulaša, a Vukašin
Daću blaga koliko ti drago“. Veli njemu Kraljeviću Marko: „Aja, bogme, care gospodine! Ubila me memla od kamena, ja ne mogu ni očima gledat, kamol’ s Musom mejdan dijeliti!
Doneše mu suvu drenovinu; steže Marko u desnicu ruku, pršte drvo nadvoje, natroje, al’ iz njega voda ne udari: „Bogme, care, jošte nije vreme“. Tako stade jošte mjesec dana, dok se Marko malo ponačini.
Nema nama druga najboljega, nema nama od Senja Tadije! Bogme nam je Tade poginuo“. Onda Stojan iza glasa viče: „Đe si, brate, od Senja Tadija?
Boga mi se ne bih poturčio, da mi dadu Liku i Udbinju. Ja imadem u Kotarim’ blaga više, bogme, nego u Turaka, a bolji sam junak od Turaka.
“ „Ne pitaj me, brate, Mustaj-beže! Zabolje me i srce i glava, svu je mene zima obuzela: bogme, brate, mrijeti valjade; već ti sjedi na meke dušeke — da ti padnem u krioce glavom, da ja pustim moju gr’ješnu dušu“.
Kada viđe Janković Stojane, on govori Turkinji đevojci: „Neću, bogme, Hajkuna đevojko, žao su mi Turci učinili, u travi me pjana pritisnuli, sad se hoću darivat sa šurom; već ti jaši
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Osim toga uvijek je nosio čakšire, prsluk i slamni šešir svog mršavog sitnog strica, a zimi, bogme, i stričeve stare cokule, krut crn gunj i dugačak šal kojim bi se omotao oko vrata jedno četiri puta.
Čik! — Tebe su već izbili — poče da se ceri Stric. — Ih, da sam na tvom mjestu, ja više ne bih učitelju u ruke. — Bogme i neću! — planu prgavi Mačak. — Pa kuda onda misliš? — Smisliću nešto kod kuće, na tavanu.
Stric hitro spuznu s drveta, zagrli mališana i uze da ga tješi. — Ne damo mi, bogme, svog Nikolice. Hajde ti sa mnom. — Neću! Baš nek me vuk pojede. — Ehe, poješće on Žuju, a tebe će ostaviti!
bubne s kreveta pravo na zemlju. — Vrag s tobom i tvojom kujom! — gunđa on u mraku i pipa čvorugu na glavi. — Bogme ćeš sutra platiti za sve ono! Ali već ujutro Jovanče zaboravlja i strašan san i svoju čvorugu i trkom juri u Prokin gaj.
Jurnuo je uzduž klupa i — švic, švic! —raspalio lijevo-desno po đačkim rukama, po leđima a negdje, bogme, i po glavi. Smijeh prestade kao da ga zasu pljusak. — Pravite nered i još se smijete, je li!
— Čini mi se da sam tek sad progledao. — Bogme sam ja zaista tek sad i progledao, i pročuo, i prohodao, i srce mi je prokucalo! — iskreno priznade Mačak.
— Bogme će biti dreke i poderanih čakšira! — uskliknu majstor Mačak. —A i po danu ćemo mi tako prikriti jamu granama da će u nj
— uskliknu Stričev djed. — Nemojte da to hvatanje prođe bez mene. — I mene da zovnete — viknu kolar. — Bogme bih i ja volio da se tu nađem — reče Majkel Ćulibrk, Nikov otac.
— Ha-ha-ha, nevaljalci, bogme ste... — zlurado poče on, ali neko granje na koje je nagazio odjednom s praskom popusti i poljar se stropošta u kujinu
— Zar ja ovoliki pa da na dječicu jurišam! — grmnu Nikoletina kao iz kace. — Nemam o šta sablje krvaviti. — Bogme će uča imati po čemu drugom prašiti! — zlurado dočeka knez. — Ih, alaj će biti dreke!
— Stigoh! — umorno dahnu plast. — Pa ti vučeš na sebi čitav brijeg — začudi se Mačak. — Bogme pravi brijeg! — potvrdi glas iz onoga otvora na plastu. — Hoće li dosta biti? — Čak i previše.
Gdje li je samo taj vaš komandant Jovanče? — Vidiš li onaj dim na Lisini, tamo je — pokaza mu Lazar Mačak. — To je, bogme, podaleko — zaključi starac. — Bolje će biti da ja najprije malčice odspavam uz onaj trn tamo nakraj zaravni.