Upotreba reči bogu u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

Al’ ona nešto tamo obaja, te, hvala bogu, eno je i sad, živa i zdrava... Tek, evo, kažem ti: sve je u božijoj ruci, i ljudi i životinje, al’ onaku pogan ne treba

kao... kao vršački vladika!... Tek, hvala bogu, zdrav je, a apetit mu je i sada dobar; jede, jede, e, znate, pojeo bi vam i živog kurjaka...

Putovi kako je bogu volja! Da obiđeš celu zemlju unakrst: pođi levo a desno, sve ti je jedno, jer si na svakom koraku mogao slomiti ja nogu,

Obradović, Dositej - BASNE

„Ne veruj, kume, pasja su usta” i „lakome su oči pri pogači”; ovo mi svi, hvala bogu, znamo, niti je potreba da ja toprv kažem. Blaženo i bogom blagoslovljeno čistoserdečije.

Musulmanski zakon njih uči da se mole bogu da bog ne sojedini krštene care i kralje. Molim ih nek mi kažu kakvoga boga oni sebi predstavljaju od koga prose vraždu,

K blagom bogu k slatkim roditeljem, k milostivim blagodjeteljem, k pravednim i trudoljubivim carem našim, k razumnim i pravdoljubivim

Čovek koji zna da je malovremenan na ovoj zemlji, i koji ima ponjatije o bogu, o pravdi i o besmertiju duše, može li kad biti nemilostiv i nemiloserdan?

Laž koja biva iz neznanja, može se reći nepovina. Ali je (hvala bogu) malo takovih, jer niko ne može reći: nisam znao da ne valja ukrasti i drugom zlo želiti.

Ovi imađaše u dvoru svomu jednu sobu u koju nikoga ne puštaše, no sam svaki dan po jedanput tu ulazaše i bogu se moljaše. Na velike ljude često se i velika zavist diže.

No šta tu vidi? Ovčarsku kabaničicu i žezal i ćilim tu prostret, na komu se on bogu moljaše. Pun udivljenija car, i začuđen, pita ga šta to znači. Kaže mu ovi sovjet roditelja svoga.

Ko se god nije u vreme zdravlja i blagodenstvija pokajao, dobro učinio i prijatelje sebi u bogu i ljudma stekao, on to u bolesti i pri smerti ne ispravi, nego istom za nevolju muti.

ona vremena gonjenija kad su otac čado svoje i brat brata, Hrista radi, na smert predavali, a već toga, blagodarenije bogu, sad nejma. Ovo dakle nije Hristovo namjerenije, nego lukavih i nepravednih ljudi, da ko tuđe želi, ište i uzima.

Mnogi bi monasi voleli da Turci zemljom obladaju nego da njih nestane. je li to ljubov k bogu i k otečestvu? Ali što oni mare kad su se oni oca i otečestva odrekli?

kad bi svršili svoje molitve i uređene metanije, pošli bi na jedan nedaleko izvor po vodu; tu, iz ljubovi i revnosti k bogu, počeli bi jedan drugoga uvještavati da se obrati od zabluždenija na pravi put.

s punim tikvicama vode o glavu, i tako bi se rastali svak zadovoljan sa svojom svetom revnostiju, blagodareći obojica bogu što ih je ukrepio da učine svoju dužnost, da izobliče nečestije i posrame nevjerije.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

raj, u kome rešetke obezbeđuju mir, idilu i slogu, gde svako, i jastreb, i lama, i lav, u svom kavezu služi svome bogu?

DVA SUSRETA SA ŠARANOM 1. Molitvom sam se obratio šaranu, bogu Dunava, bogu u dubini. Verovao sam da će me bog čuti, I nadao se da će me uslišiti.

DVA SUSRETA SA ŠARANOM 1. Molitvom sam se obratio šaranu, bogu Dunava, bogu u dubini. Verovao sam da će me bog čuti, I nadao se da će me uslišiti.

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

Ona dva stara (sveštenika) ispovedaju stare ljude, a nas trojica mlada učimo decu kako se valja krstiti, Bogu se moliti, i oca i majku u ruku ljubiti i počitovati, i proče, i koje god dete prestane na ispovest, pored njegovog

Asan-aga se uplaši strašno, pobratimi mog oca i rekne mu: „Da si mi po Bogu brat, Aleksa, što ću i kud ću sad?” — Moj otac za ̓ater Hadži-bega, rekne mu: „Ajde u Ljubinić na konak, pa ću ja

i uđu u turske kuće, onda neće se znati ni rz (čest), ni din, ni srpski ni turski, sve će biti brbat, a to neće ni Bogu ni ljudima biti milo. A malo je zar što smo se s carem zavadili, pak sada hoćemo i s Bosnom?

Tako se oni sklone i svi odoše u Ljubinić u vojsku. Ja dignem Bogu ruke, kad samo ukloni one raskidače odavde, da opet gnjizdo savijem i vojsku kupim.

— Ja se izgovaram, da ako sam otvorio furunu, ja sam baš na vratima spavao, pa opet sam fala Bogu zdrav. — A oni opet: „Ta ̓odi ti sedi ovde u sneg, pak onda reci da nisi kriv” i proče.

A kak teper vaš vožd Georgi Černi i proči vojvodi, zdravi li?” — Mi: „Slava Bogu, zdravi i klanjajut sja vašemu visokoprevoshoditeljstvu i imperatoru.

Po nekom vremenu sastavimo skupštinu neki̓ drugi̓ poslova radi, molimo se Bogu u Vrelu kod crkve, naroda mnogo. Iznesem ja ono veliko evangelije pred crkvu, i celivaju ljudi.

Opojeni trima slavi im pobedama, pozovemo vrhovnog vožda da dođe u Bogovađu, da Bogu blagodarimo, i njega nanovo međ narodom proglasimo — koji smo od tri nahije skupili, od valjevske, šabačke i rudničke —

Tu mi je vrlo žao bilo što i ja nisam mogao u boj stići. No hvala Bogu i braći Srbima, Osvetiše našu crkvu i naše kuće. Ovo je bilo na Svetli Utornik [3. aprila] 1806.

Slava Bogu na njegovu daru, bez koga se, tj. bez Boga, ja nikad ne bi̓ odande izbavio! To je bilo malo posle Petrova-dne.

” — „Hvala Bogu, dobro. Kako je vama bilo?” — „Šućur Bogu”. — Ja mome poočimu Musta-begu blagodarim, i na hata uzjašem i dođemo pod

” — „Hvala Bogu, dobro. Kako je vama bilo?” — „Šućur Bogu”. — Ja mome poočimu Musta-begu blagodarim, i na hata uzjašem i dođemo pod Šabac u Topolik. Ovo je bilo julija 6. 1806.

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

— Koju? — upita učitelj isprsivši se. — Znaš, hvala bogu, koju! Što biješ onako đake? Prođoh danas onuda, a ono vrisak, vrisak — rekoh, niko ne osta živ!

— I gradite slatko, štrudlu, lokumiće, gurabije... je l̓ te? — Jes̓, to će kapetan graditi. U nas, hvala bogu, to ne grade. — A imate kapetana? — Imamo — ja! — odgovori Radan već izlazeći iz strpljenja. — A ima li dece?

Dok se čuše srećom i petli... Odskoči mu dete s leđa, pa naže uza stranu. Obazre se i reče: »Moli se bogu, Radane, što petao zapeva, a ti bi zaista upamtio mene. Nego svejedno tu je glava šećera!...« I nestade ga.

Izopačio se i ovaj svet. Niko ti tu ne poštuje starijega, ni činovnika, ni popa, nikoga... Niti se ko tu bogu moli, niti ide u crkvu... — Jes̓, bogme, gospodine, pravo kažeš! — graknu oni oko njega. — Eno, znam ja pre...

— graknu oni oko njega. — Eno, znam ja pre... Dođe ti na sabor kod crkve svakog praznika tušta sveta. Lepo se pomole bogu, pa onda zasednu za sovru, prizovu bogme i svoje starešine, pa se tu gosti i veseli do neko doba noći.

pisarstva i u toj svojoj dužnosti »štedeći i mučeći se« steče neku paru za svojih deset godina, pa sad, hvala bogu, ima čime dočekati svoje znance i prijatelje.

— Hvala bogu i vlasti, gospodine! — odgovori Uzlović, ulagujući se i metnuvši ponizno ruku na prsi. — Dobro će biti, ako bog da!

Meni obreče treću paru... Ta, znaš, hvala bogu, da mu nije bilo mene, ne bi groša dobio!... — Pa je li ti barem dao tu treću paru? — upita Pajo.

Okolina samo reče: »Hvala bogu, kad ga odnese đavo!« Niko nije znao ni kud će ni kako će... Čak posle viđali su ga ljudi čas u jednoj, čas čak u

zanemože mu petoro nazimadi od gronice, a on ti njih lepo satera u svinjac, pa udri molitvaj, molitvaj — i, hvala bogu, samo je četvoro lipsalo a ono drugo sve ozdravi kao da rukom odnese!

selo, te ko budak, ko motiku, ko pijuk, iskopaše ga i odneše, te ukopaše čak negde kraj Graca pod obalu i, hvala bogu, više ni gradljike! — Ja, šta mislite vi, more, ljudi — prihvati opet pop — osakatilo je to narod da ne može gore biti!.

Najposle, veli, zažmuri pa, šta bilo da bilo, kidiše i pusti zverku iz gvožđa. Ona mu, veli, progovori: »Moli se bogu što si me pustio, a ne bi ti na dobro bilo.« I nestade je.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

On je spavao prilično, a kad se probudi, on sasvim mirno priđe popinoj ruci i reče: — Hvala neka je bogu pa tebi!... I ode s ljudima kyći, miran kao jagnje. Nego i knjige su mu bile!...

I za vreme njegovog popovanja nije bilo nijednog vukodlaka u Crnoj Bari. Ali, brate, on ce i umeo moliti bogu!... Jesi čuo, junački sine!

Možeš ispred njega odneti sve kad se bogu moli, možeš mu kuću zapaliti, on glave ne okreće!... Nego, on nije bio samo pop.

Mira radi popuštao bi pa ma štetovao... Jednom reči, bio bi to miran seljanin: davao bi bogu božje, a caru carevo, i begu begovo, i nikad se, ama jednom rečcom, ne bi protivio. Ali darnuta je klica zla.

Da pirnem, nestaće ga!... Sad mi je manji od mrava, a lakši od paperka! I pogleda u nebo, pa se stade zaklinjati bogu, zvezdama i plavom nebu da će ubiti Lazara...

Prvi zraci sunčevi čisto su pekli kroz onaj čisti vazduh. Kmet Jova uranio, umio se, molio bogu, pa, po svom davnašnjem običaju, izišao do svoga kovanluka. U kući život.

imenicama, ali kad je stvar taka, onda ću i ja reći što znam, što sam svojim očima video, jer da to ne kažem — bogu bih sagrešio!... Sve živo pogleda u Marinka. On se iskašlja, pa poče: — Što Ivan reče — istina je...

Mnogoga je nevoljnika u svoja nedra primila. Taj užasni huk, to je jauk njihov... Oni ga dižu bogu pravde i istine, te se smrtnom stvoru diže kosa uvis... Stanko je tražio vodenicu. I nađe je. On se uputi pravo k njoj.

Pošto se umiše, ubrisaše se svojim debelim rukama, pa se okretoše istoku te se bogu pomoliše. Napuniše opet čobanju, pa se vratiše družini. Hajduci su bili već na nogama. Moglo ih je biti oko trideset.

Umi se harambaša, poumivaše se i hajduci, pa, kao i u kakom domu, okretoše se sunčevom rođaju te se pomoliše bogu. Po molitvi jedan hajduk prinese čuturu harambaši. On se prekrsti, napi se malo, pa pruži čuturu dalje.

Ali se nebo zatvorilo!... Moliše se bogu. Ali je bog ćutao... Ni nade im ne dade. Okretaše se ludima. Ali ih ljudi prezreše. Prezre narod „lopovsku kuću”.

— A zar ti nećeš, babo! — upita ga snaha Mara. — ... A? Hoću, hoću!... Da se pomolimo bogu, pa postavljajte siniju. I diže se starac, upali svećicu i poče se moliti: — Gospode!... Da li vidiš moju bedu?...

Dučić, Jovan - PESME

PESME 51 REFREN 52 SUNCOKRETI 53 SETA 55 PESMA MRAKA 57 ČEKANjE 58 PESMA 59 MEĐA 60 LIRIKA 1943 62 ČOVEK GOVORI BOGU 63 SEME 65 PUT 66 POBOŽNA PESMA 68 SUNCE 70 SLUTNjE 71 PESMA 72 GOZBA 73 BOGU 75 NATPIS 77 SENKA 78 JESENjA

1943 62 ČOVEK GOVORI BOGU 63 SEME 65 PUT 66 POBOŽNA PESMA 68 SUNCE 70 SLUTNjE 71 PESMA 72 GOZBA 73 BOGU 75 NATPIS 77 SENKA 78 JESENjA PESMA 80 KOB 81 PUSTINjA 83 NOĆ 85 PESMA 86 HIŠĆANSKO

SRCA 207 ĆUTANjE 209 PESMA ŽENI 210 SUMNjA 212 STROFE JEDNOJ ŽENI 214 NAJTUŽNIJA PESMA 216 PESME BOGU 218 PESME SMRTI 221 PESME ŽENI 224 KNjIGA TREĆA: CARSKI SONETI 227 CARSKI

PESMA 295 KAZNA 296 SVETLOST 297 SREĆA 298 PESMA O BOGU 299 DRUGOVI 300 PESMA O ŽENI 301 JEVREJSKA PESMA 302 SVETAC 303 ZIZEMA 304 SEME 305 STARI ZAPIS 306 PESMA

Šumna je reka, kad smrači, Od svojih obala šira. LIRIKA 1943 ČOVEK GOVORI BOGU Znam da si skriven u morima sjanja.

Kao da u sjaj mojih voda Još suza nije kanula, I da je jutros s mladog svoda Prvi put zora svanula. BOGU Nikad se nisam na te bacio kamenom, Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao; I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,

I zna li Iko sva bespuća u sutonu dobi?... I kako smo često oči zatvarali... PESME BOGU I S koje se obale ukrcah, o Silni, U to jutro kao u početak speva?

Kad se vraćahu u grad, bio je već pao mrak. Lokve u polju bile su pune zvezda i žaba. PESMA O BOGU U toj zemlji služio je Sveštenik Sunca, jer je tu narod verovao da sve dobro i lepota dolaze od svetlosti.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

Mene kao stid: — E, bogati, mamo, bože zdravlja! Dok budem imao veću platu! — Dosta je, hvala bogu, pametnome. Kad, ako bog da, budeš imao dece, stići će i bolja plata.

— Bolje, hvala bogu! — reče bolesnik. — Baš osećam kad me gospodin pomoćnik udari na onu telegrafsku mašinu da mi vadi vatru, a da mi rade

— Nešto me hladno dohvati za perčin i izvuče. Jaoj, one oči! — Lezi lepo, sine, nešto ružno sanjaš, pa jaučeš! Hvala bogu! Ali kakav je to san? Sad sam budan, a? Ali kao da me neko nečim što zveči a ne boli lupi po glavi.

Sutra će, mislim. Ja skočih: — Šta? Sutra već! — Sutra, bogu hvala! Sad nastupi jedna velika pauza u kojoj ne znam šta je ko mislio, a ja sam samo gledao Đorđa kako ga ona s

U-pam-ti do-bro!” Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana u dan, a sve se moli bogu: „Bože, ti mene nemoj ostaviti!” E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude! Dođoše oni svi jedno veče.

Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem. — 'Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! — reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.

za ruku: — Kad smo se mi uzeli, nismo imali ništa osim one ponjave, jedne tepsije i dva tri korita, a danas, hvala bogu, puna kuća! Ja vidim kako ispod babina rukava kanu kap i blesnu spram mesečine.

Uzmi ga u trgovinu! — Uložićemo u žito! — Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se bogu, pa raditi. — Kao pošteni ljudi! — Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi.

— Uložićemo u žito! — Pa zar smo mi neki prestari ljudi? Zdravi smo, hvala bogu, a zdrava su nam dečica. Molićemo se bogu, pa raditi. — Kao pošteni ljudi! — Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi.

Tako sam baš u dlaku računao. A nana? Tek u taj par on ugleda onu staru ženu i potrča joj ruci: — Hvala bogu, samo kad ste svi živi i zdravi! Kad je sve dobro! Stara žena briznu u plač: — Daleko smo od dobra, moj sinko!

A i kad se odvoji, on ga gledaše pravce u oči, ne smejući nikako spustiti očiju dole gde je nekad noga bila. — Hvala bogu, samo kad si ti živ! Sve će opet dobro biti. Ovo, — on rukom napipa štaku — ovo će narod pozlatiti! Je li tako, braćo?

— Ovde je nesreća, a mi... — ona pogleda u obe noge svome mužu i u pune obraščiće svoga deteta... — mi smo, hvala bogu, srećni i presrećni! Tada su odveli Blagoja i sina s poklonima na karucama u varoš.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

lakta, pa diktuje: »Pišite, — veli, —: Proka Beleslijn (ili tako nekom), carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog

(ili tako nekom), carskom katani u Galiciji, da smo svi, fala bogu, zdravi koje mi i njega pozdravljamo i molimo se bogu da se i on nama zdravo i veselo vrati, koje mi njega kao svog rođenog sina jedva čekamo da vidimo.

razbio onu finu stivu lulu kad se oblačio na jutrenje, pa sad samo ređa i psuje i ponekad kašlje, al’ je sad, fala bogu, bolje.

cigare k’o i njegov štražmešter, fine, da se zna što je nemeška kuća, a neka ne žali novac koje nam je dao bog, fala bogu, dosta, i pozdravljamo ga svi, i baba i nana i bráta i Kata iz komšiluka, koja je sad već velika devojka i spevali su

Roditelji su obično posle zablagodarivali i izvinjavali se bog zna kako zbog dece im, koja imaju, hvala bogu, šta da jedu kod kuće, ali koja su, govorahu oni, deca k’o deca, bezobrazna, pa svaki dan dosađuju gospodin-popi, a

— Zaboga, mamâ, a što se vi toliko krenkujete! Nije to ništa tako strašno! Ima još, fala bogu, nedelja, pa eto može i kod nas doći. — Hu! Nemoj mi bar ti pristajati na jed! — obrecnu se gđa Persa.

Današnje su mladoženje k’o čikovi; taman ga upecaš i da kažeš: fala Bogu! a on isklizi k’o čikov. — Tu se gđa Persa setila sviju negdašnjih majstorija kojima su se poslužili (i pored sviju

Sve to ide u crkvu polako i dostojanstveno, da se pomoli bogu, da se porazgovori, da posedi malo u porti, da razgleda kako je koja obučena — i ko će ti sve znati i ovde nabrojati

Kad se rodio, pripoveda Palčika, a baba kaže: »Fala bogu kad sam dočekala unuka; sad samo molim boga da me ne uzme k sebi dok mu baba ne sašije gaćice.

One će se već kod kuće moliti bogu; kad zazvoni »Dostojno«, a one stanu pa se prekrste i očitaju »Očenaš« ili i samo »Vjeruju«; ovo poslednje, naravno,

Pa, boga mi, vama se može čestitati; ova opština, k’o što vidim, dobro stoji. — Jeste, vrlo dobro. Fala bogu, kako koja godina, sve bolje. He, mi se staramo i štedimo, parohijani ne žale nego daju.

Možemo, fala bogu. Crkva bogata; ima tolike dućane, zemlje, vinograde, a i gotova novca dosta. Nego, izvol’te. Pođoše.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Zato, zbogom, neću ovde ni minut ostati. Ona nek za sebe traži, a ja ću za sebe. Dok je momaka, hvala bogu, biće devojaka! Ljuba ovo ljutito iskaže, pa ga niko više zadržati ne može.

Piše Julki pismo, da zna na čemu je: Dražajša frajlice Julka! Ako ste radi za mene razumeti, ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim boga za vaše zdarvlje. Ja sam srećno kući doputovao. Ne znam vi jeste l’ zdravi.

— Pa, kako ste, gospođa-Makro? Al’ vas davno nisam video! Vidim, hvala bogu, svaki dan ste sve lepša i lepša — izgledate kao lubenica.

Hteli ste, valjda, kazati da izgledam kao slepačka tikva, kad se smešite. No, ništa, volim i tako da izgledam: hvala bogu, zdrav sam, ne bih se još menjao ma s kakvim momkom!

Mi smo, hvala bogu, svi zdravi. Ja to isto mislim što sam mislila kad smo se rastali, i nadam se da i vi vaše mnjenije niste preinačili.

Ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim se bogu za vaše zdravlje. Meni se vrlo dopada što pišete da ćete vašu reč održati, samo mi to jedno ne

Ja sam, hvala bogu, zdrav, i molim se bogu za vaše zdravlje. Meni se vrlo dopada što pišete da ćete vašu reč održati, samo mi to jedno ne ide u glavu što toliki

Odu u sobu gde su Gledić i čika-Gavra . — Mi smo već svršili, — reče Gledićka radosno. — Hvala bogu! Bravo! — poviču Gledić i čikaGavra. Sad dozovu i Martu, pa je pitaju hoće li za Čekmedžijića poći, da kaže iskreno.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Zar nije bilo kolere? Zar imamo municije, sanitetskog materijala i novaca i morala i stoke i odela? Pojmite po Bogu. Zar nije druga stvar boriti se s carevinom?

— Špijun zaista? — Zar već? — Dole, dole, doleeee! — Evo špijuna. Je ste li videli špijuna? — Ljudi, po Bogu, moj bakalin sa Grantovca.

Srušena crkva u B. postoji još, hvala Bogu, i svaki se o tome može uveriti kad hoće, a cela peta baterija zna da je on na tornju bio osmatrač i otud slao

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

) Prokleto Eva, oći da prevari svoga muž! (Otvori Fala Bogu opet sanduk.) Moi krasni život! (Premeće novce, pa posle ustane i protegli se malo.

MIŠIĆ: Zašto zlo? JANjA: Rđavu vreme, nema novci. MIŠIĆ: E, fala bogu kad ste samo zdravi! Biće i novaca. JANjA: Kako ći biti kad je nevaljalu vremenu?

Nema ljudi novci. To ne moži da bude. Neći niko da dâ nijednu feniku. MIŠIĆ: Evo, hvala bogu, skupljeno je već hiljadu forinata. Dajte i vi jednu hiljadu, pak ćemo lako namerenije dostići.

MIŠIĆ: Ta vi valjda me nećete prazna otpustiti. JANjA: Nemam, gospodine, nemam jedna krajcara zasad. MIŠIĆ: E, fala bogu, kad nemate sad, biće drugi put. Ja mogu drugi put doći. JANjA: Što, drugi put? (Prokleta Eva mu mignila!

“ Na, na, na, koliko? Sto forinta. Doksa si o teos! Treba da tečim pod mojom starostum. Imam 8 O ja nerećan! Slava Bogu! deca... Pi! Što mi reči ono notaroš za neko los? Oćim da uzmim za moja Katica.

MIŠIĆ: Zaboga, kir Janja, nemojte tako strogo postupati s vašom kćerju! Ta, fala bogu, kom ćete i vi, nju jednu imate, podajte je za njenu priliku. Zašto da se ne usreći kad vam je moguće? JANjA: Što mogući?

MIŠIĆ: Ovaj je dobar za tajni razgovor. (Da mu jedan-dva desetaka.) Na, idi pij štogod! PETAR: O, vala bogu, od pet godina vido i ja srebernjaka u ruci! MIŠIĆ (jače): Pa kako živiš ovde u kući? PETAR: Kao naopako.

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

A on joj je odgovorio da je tajna ljubavi sveta i Bogu, ali da u Svetom pismu piše i to, da ne treba biser rasuti pred krdo, pred svinju.

A ove svoje rođake, eto, ostavlja u lazaretu. Pop na to, umiljato, ispriča, kako Sava drži Črnu Goru, po Bogu, ali Vasilije, na mudrost i snagu. Sava je ostario, pa su ljudi, kao ljudi, prišli Vasiliju.

Um ljudski je za morem, na putu, a smrt nam je za vratom. A na samrtnom času svi se Bogu molimo! Svaki se ljudski stvor uplaši pri odlasku u more smrti, nepoznato!

“ Uzalud mu je Varvara dokazivala da svet zahvaljuje Bogu, da ima nasušni hleb. Petar je sedeo ćutke, i jeo, ćutke. Ana je pokušavala da bude vesela, i pričala je šta je sve

Ima za ono što njoj treba, mlađih Mahalčana, hvala Bogu. Nego, zlo je u Trifunu. Opametiće se Kumrija, kad vidi svoju decu.

Po Bogu da joj je brat, neka on prepusti nju usudu njenom, i nek je ne vređa. Ćerka senatora Bogdanoviča i senatora Stritceskog,

Zna ona da će nju Trifun otpustiti, jednog dana, kad ispuni ćefove matorog čoveka. Nego ne može. Po Bogu da joj je brat, zar nije mogao da pomisli, i pročita u njenim očima, da tome, što ne može da ode od Trifuna, može biti

Prodaju se, kaže, basnoslovno! Iz Mirgoroda, pisao je prota Petar Bulič, koji se tamo bio iselio: „Meni je hvala Bogu u Novoj Serviji dobro, da ne mož bolje biti!

Tek da nešto i mi, Bogu, lanemo. E moj Đurđe, pa dokle ćemo tako? Eto prošao sam i Šlosberg, u Gracu, da ispunim serca želju i otplačem nad

Višnjevski je tome dodao glasno: „Zdes govorjat po ruski! Slava Bogu!“ Hteo bi, kaže, da ponudi Pavlu tu misiju u Tokaju, da ga nasledi u misiji. Da dođe na njegovo mesto.

Ovih dana, kaže, očekuje proizvodstvo. Sam je sebi izradio, i platio položaj. Slava Bogu! Onako, kako Višnjevski bude rešio, putovaće, tako!

U silni, beskrajni, bezbrojni, rosijski narod! Slava Bogu! Isakovičevi sunarodnici – govorio je Višnjevski – kad stignu u Rosiju, neće da govore ruski, nego serbski zapovedaju i

Teodosije - ŽITIJA

u skrbi i žalosti zbog ovoga, jer im je duša veoma žudela da dobiju još jedno čedo, noću stavši na molitvu svemogućem Bogu, za se, sa suzama govorahu: „Vladiko Gospode Bože Svedržitelju, koji ci negda poslušao Avraama i Saru i ostale

I plod molitve po prirodi se rodivši, od Boga dan, Bogu ce i nameni, što i bi. Kada je zatrudnela supružnica i kada se približiše dani rodi muško čedo po prošenju molitvenom.

porodiše ga vodom i Duhom, prosvetlivši ga božastevnim krštenjem, i dadoše mu ime Rastko, i u Gospodu veoma dobro Bogu uzraste. A kada je dete ojačalo, dadoše ga da se uči svetim knjigama.

A on mnogim suzama okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći: „Ispunio si želju srca mojega“, tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.

videvši ih u takvoj krajnjoj gorčini srca, uteši srca njihova mnogim rečima, govoreći: — Ovo što se dogodilo sa mnom, Bogu se tako o meni svidelo, koji me je od oca mojega dovde proveo a da me vi niste uhvatili, pa me on i sada od vaših ruku

Odavde se pope na davno mu željeni Aton, gde prinese Bogu kolenoklanjanje i noćno stojanje i mnoge molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh

molitve iz dubine srca, i radosnim i toplim suzama dovoljno taj sveti vrh odaždivši, koja li blagodarenja ne govoraše Bogu, koji ga je udostojio da se popne na njega.

za život, nisu obrađivali vinograde i njive, nego je sva njihova briga — molitve, i suze, i da umom vazda prianjaju k Bogu.

se zemlje naroda svojeg pravoslavljem prosvetio jesi, i prognavši vukove jeresi i hramove besovske porušiv crkve Bogu podigao jesi, i ravna Ocu Sina i Duha saprestolna štovati naučio jesi, ljubav prema stranima i ništih ishranu i sve

obraz, nazva se mesto Ane Anastasija monahinja, koja sabravši lik crnorizica provođaše vre me u postovima i molitvama Bogu.

dočekani i časno primljeni od igumana i bratije, uđoše u svetu crkvu, i kada je bila molitva i blagodarenje Bogu grljahu svetog starca i u Gospodu celiv mu davahu.

A božastveni mladić, kakva li blagodarenja Bogu zbog ovoga nije govorio što je ovim prizorom tako uzveselio dušu njegovu!

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

zrno; mnogi nisu sedali za jelo, dok ne očitaju Očenaš; na polasku sa daništa okretali su se istoku i molili Bogu. Mnoge je od hajduka narod smatrao svetim, jer im je život ugodan Bogu i ljudima.

Mnoge je od hajduka narod smatrao svetim, jer im je život ugodan Bogu i ljudima. Kad poginu, devojke su ih u kolu opevale.

Čak su i vrlo pobožni, brižljivo pohode crkvu, mole se Bogu dva-tri puta na dan, poste sredom i petkom i sve pravoslavne poste.

Nušić, Branislav - POKOJNIK

XV NOVAKOVIĆ, RINA, PREĐAŠNjI SPASOJE (kad ih opazi na vratima): No, hvala bogu! RINA: Tako me je bolela glava... SPASOJE: Sve nas, gospođo, danas boli glava, ali nema se kud, stvar je vrlo

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

o crkvenu ogradu, a starica, poskakujući kao da gazi po nečem vrlo klizavom i nesigurnom, ponavljala da je, hvala Bogu, sasvim dobro. Išijas ju je malo mučio noćas, no to je već nešto na šta se moramo naviknuti. - Da, da, naviknuti!

nastala posle, kad sam se vratio kući, sa zamazanim nogavicama, i zatekao oca kako hoda po sobi pitajući se šta je on Bogu zgrešio da mu da takvog sina. Sin sam ja.

- Zašto si ulazio u crkvu, pitam te? - Pretpostavimo da sam se molio Bogu! - Ti? Do đavola, od kada ti veruješ u Boga? - U nešto bih i ja morao da verujem, zamisli! - U redu! U redu!

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Fala, baš sam i ja sad ručao. Jesi l’ juče imao dobra pazara? Ta kod tebe uvek dobro ide. — Fala bogu, jesam. Imao sam noćas i lađara dosta u meani, samo ta vraška deca dame slušaju, već sve od posla izmiču.

kući došao, poruča, pa posle ručka ode u sobu i napiše kratak testamenat, koji je ovako glasio: „Dušu svoju predajem Bogu stvoritelju, zemlji telo, a sve moje dvižimo i nedvižimo imjenije ostaje mojoj suprugi Sofiji Kirić na uživlenije do

Sedne pa piše pismo: „Ljubezni oče! Ako ste radi za mene razumeti, ja sam fala bogu zdrav, i molim boga za vaše zdravlje. Ja se sad baš u moru kupam; to je vrlo zdravo, tako ovde kažu.

— ’De si sine moj, mišlja’ da si u moru propao. Što se kupaš u moru? — Falio sam što sam tako pisao, ali fala bogu kad se vidismo zdravi! Radosti nema kraja. Tu se sad sve unese. Šamika je gladan, pa sedne s njima za sto i poruča.

— Pa nek’ dođu, nek’ vide. Fala bogu, nisam bankrot. — Za mene je to uvreda. No dajem ti reč, da ću se oženiti ovde u varoši. — Bog iz tebe govorio!

— Vi ste baš ludi! Ta i ja sam već, fala bogu, sedamdeset, i ja neću navek živeti, al’ dok živim, hoću da sam veseo. Ta nemojte ludovati. Obojica malo trgnu se.

Dođu svedoci. — Pišite testamenat. Predajem bogu dušu. Šamiki ostavljam sve moje „dvižimo i nedvižimo imjenije”, a Šamika odavde da izda svakom slugi i sluškilji po sto

I posle sto godina opominjaće se Čamče. Kazaće: Sad da nam je tu Čamča! — Fala bogu, nisam ni ja nikog prevario, valjda će se i mene ko opomenuti. — Saro, donesi vina, onog dobrog.

Neko je stvar izdao, ali ne može da pogodi. Juca, kad je čula vrata otvarati, držala je u ruci zbornik i molila se bogu. Zatvori zbornik, ali eto na vratima mesto Šamike, brat. Brat je gleda kako je obučena, ježi mu se koža.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Rekao im je: neka idu i neka se tuže Bogu. Što se pak tiče onog jednog slučaja silovanja, nije hteo da ga poveruje, pošto je takvih slučajeva predviđao mnogo

Sladost jest i naša Rusija. Bogu tvorcu molim sja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije! R – jer je Roždestvo. U – jer je Uskrsenije...

posle bitaka i na zimovanju, gde su mnogi umirali, tim pre što je uočio kod tog naroda duboku potrebu da mnogo peva Bogu i zapeva nad mrtvima, provodeći čitave noći, posle bojeva, u logoru, u jadikovanju, i pijančenju, uz vatre.

mitropolitu već više dana zlo na očima, tako da leži u mračnoj ćeliji prostrt, pokrivenih očnih kapaka, pa se moli Bogu, te ni s kim i ne govori.

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Ovu cijev začepi hljebom sa obje strane. Uveče kad leže spavati, neka se moli Bogu, a najposlje neka reče: ’O ti, malo pauče!

Razni agrarni običaji koji se vrše ovog dana otkrivaju da je četvrtak nekada bio posvećen paganskom bogu groma Perunu (Baltički Sloveni nazivaju četvrtak peründan: Rimljani Jupiterov dan, Jovis dies; a Nemci Donorov dan,

(Vrčević, V.; Novaković, S., SNZ, s. 41) — Šale se rađalo, zbilja plakalo, bogu u ljudima valjalo. (Novaković, S., SNZ, s.

(On to pokazuje nizom radova o krsnom imenu, Božiću, srpskom vrhovnom Bogu, kumstvu, gostoprimstvu, klicanju predaka itd.

Kada se zadrugari mole Bogu, kaže Vuk, „on počinje i svršuje“.²⁰ A kada u kući ima gostiju, starešina ih prima, gosti i razgovara s njima za

da cene pravdu kao najvišu svetinju: „Pravda drži zemlju i gradove“; „Blažena večera s pravdom stečena“; „Što je pravo i Bogu je drago“ i sl. Vršnjaci.

„Za nas Srbe naš folklor ima i etički značaj, jer su njegove obične karakterne crte: ljubav prema domovini, ljubav prema Bogu, prema porodici i bližnjem, prema pravdi i milosrđu itd. (...

Zbog toga su se životinje mnogo patile, pa se dogovoriše da se žale Bogu... Svaka se prekloni pred Gospodom i reče: ’Gospode, ili naredi da naš porod od jako ide s nama, ili da ga ovako više

141. ⁹³ Vukanović, T., isto, s. 90—91. ⁹⁴ Karadžić, V. S., isto, s. 131. ⁹⁵ Čajkanović, V., O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji, u: Mit i religija u Srba, SKZ, Beograd 1973, s. 307—527. ⁹⁶ Deretić, J.

) Ivan Kovačević, Prosveta, Beograd 1985, s. 13—14. ¹¹ Čajkanović, V., O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji, u: Mit i religija u Srba, SKZ, Beograd 1973, s. 449. ¹² Čajkanović, V.

⁵ Trojanović, S., „Glavna obeležja srpskog naroda“, GEM, 1, Beograd 1926, s. 57. ⁶ Čajkanović, V., O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji, u: Mit i religija u Srba, SKZ, Beograd 1973, s. 449. ⁷ Mihaйlova, Ю. D.

Čajkanović, V., Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, SKZ, Beograd 1985. Čajkanović, V., O vrhovnom Bogu u staroj srpskoj religiji, u: Mit i religija u Srba, SKZ, Beograd 1973. Čajkanović, V.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

ZA NEROTKINjE Blagorazumevanje tražim za žene koje nisu dale bogu božije ni caru carevo, koje nisu zanihale u kolevci dete, za neblagoslovene, za žene koje pred sobom nose

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

Sada ne vodi ničemu! On ćuti. Ti mu onda objašnjavaš da ti je dosta skrivanja po tajnim mestima. – Šta sam ja bogu zagrešila da stalno moram da se krijem? Dosadilo mi je to sve!

hica startera na olimpijskoj stazi dugoj sto deset metara sa preponama, taj znak koji otvara kapije raja u zemlji bogu iza leđa, u dvorani sumornog sjaja, ispunjenoj dimom prvih cigareta u životu i prvim poznanstvom sa zanosnim mirisima

« Rekoh da sam dobro. Kako je on? I on je dobro. Hvala bogu, neka! Nešto od tri »Krvave Meri«, nešto od toga što obično poblesavim kad sretnem nekog starog drugara, iznenada se

– Ti si, brate, trideset i šesti ovog leta... – Pa, što ne stavite crnu tačku? – Dosad, fala bogu, nije niko poginuo, a i da jeste, crna tačka se po propisu ne stavlja u naseljenim mestima. – Ovo naseljeno mesto?

Hajde, probaj! Možeš li? Je l' te jako boli? – Ne boli... – Siguran si da te ništa ne boli? – Ništa. – Hvala bogu, čitavi smo, izgleda... – A to vam je i najvažnije u životu — kaže Luka. da je čovek živ i zdrav! Za auto, manje-više..

gde oduvek i živimo!« — Bogu hvala što ne nastavih da pišem pesme posle gimnazije! — reče veterinar svom društvu. — Evo kako bih završio.

se prema rošavom konobarovom licu, no ono nije odavalo ništa drugo sem pomirenosti sa sudbinom što ga je bacila ovamo, bogu iza nogu; možda i malo umora od beskrajnog ponavljanja istih slučajeva, što su uvek počinjali s dve boce piva.

Matavulj, Simo - USKOK

— Kakvi vam se Crnogorci priviđaju? Nema ih ovdje ni deset, no smo sve vaši, ćesarevi ljudi od skoro, hvala da je bogu!

A sad je mir, hvala bogu! A vi se u gradu, da-ti (valjda), prepali, e udario Crnogorac, pa trubetate i bubnjate i dršćete od straha, a mi,

U njemu se ogledaše sva oriđinalnost crnogorska. On je tvrdio da je osveta bogu ugodna, jer, veli, u molitvi se kaže: „sveta osveta“ (svьta od svьta!

Pitomo lice, uglađenost, umnost i topla blagost bjegunčeva privlačahu starca, koji nastavi: — Fala bogu, sinko, kad me razumiješ! Tijem si mi, zanago, bliži srcu!...

Da ti znaš šta sam je očekivao noćas, na što sam bio spreman! Hvala neka je milostivom bogu, što učini da me ti udesiš na mome teškom putu!

Knez ustade i za njim svi. On se prekrsti i izgovori: — Da se sa strahom pomolimo i poklonimo gospodu bogu i bogorodici, blagome Hristu, časnome krstu i sutrašnjem Hristovu rožanstvu! Bože pomozi! Bože pomozi!

— Mene radi — reče knez, čudeći se. — Da, sinovče! Eto imaš unuka, hvala bogu, dijete napredno mimo djecu, pa čisto svi strahujemo e bi ga moglo kobiti ovoliko naše tugovanje!

? — pita Janko smijući se. — Zašto ne, đetiću? Kako ne? Nijesi kaluđer, hvala bogu! Zar ne bi grjehota i šteta bila da takav đetić od takve kuće, a sad još od ovakog brastva, nema poroda?

— Znamo, čoče, i bez tebe to — reče najstariji. Ali mladićak zapita: — A šta radi, striko? — Metaniše, sinko, i bogu se moli po svu noć! Danas je jednoničio! Ništa u svoja usta uzeo nije, nâko u mrak zdjelicu čaja.

tijeh razgovora ispunjavaše Milobruković nudeći rakijom, a kad vidje da se primako glavni trenutak, uzviknu: — Hvala bogu, gospodaru i gospodo, čuda jednoga!

Ne svetite me i ne žalite mnogo, jer sam se zamijenio! Takav mi je usud, pa hvala bogu! Na to prvi mu priđe knez i poljubi se s njim, pa svi redom, i svi redom otidoše jedan za drugim, kao pokajnici.

Ja sam tvrdila da hoćeš, a njeki govorahu da nećeš! Kako si? Jesi li se obikao u manastiru? — Hvala bogu, zdrav sam i dobro mi je. — A što stojiš? Hodi na jednu kaficu, znaš, na moju kaficu? Nije bilo druge.

Popović, Jovan Sterija - ŽENIDBA I UDADBA

(Sednu.) PROVODADžIJA: Pa kako ste, kako se naodite? MATI: Blagodarim na pitanju, zdravi smo, fala bogu a to je, mislim, najviše. PROVODADžIJA: Tako je, zdravlje je najveće, to jest, blago na svetu.

(Ustanu.) OTAC: Meni je osobito milo. Ta molim. (Opet se svi posade.) PROVODADžIJA: Pa kako ste mi? OTAC: Fala bogu! MATI: Baš pripovedam kako smo sami, a toliki posao. OTAC: E, šta ćemo!

(Mladoženja daruje devojku; ona opet poljubi provodadžiju u ruku i odlazi.) PROVODADžIJA: E, fala bogu, srećno svršismo! MATI: Samo sreću od Boga! OTAC: To i ja kažem. MLADOŽENjA (provodadžiji tiho): Novce, zaboga!

MATI: Tako je, bogami, i mi nismo imali mlogo kad smo se uzeli, pak evo sad, fala bogu! OTAC: Ta izvolte, pijte. Ded more, punico, šta si se ti ulenjila. MATI (toči): Zapovedajte.

OTAC: E, fala Bogu, u nas su novci uvek gotovi! MATI: Vi ste naše dete, kome ćemo ako nećemo vama. Samo nek je sreće!

OTAC: Već zato ćemo se potruditi. PROVODADžIJA: E, sad, zbogom! (S mladoženjom odlazi.) OTAC: No, fala bogu, skide mi se briga s vrata! MATI: Vidi se biti dobar momak. OTAC: Kako je, tako je, samo nek ide beda iz kuće.

OTAC: Pa radi kako znaš. (Odlazi.) MATI (sprema s astala): Dobro je, dobro je. Fala bogu, kad se svrši. - Julka! DEVOJKA (iz druge sobe): Čujem, mamo. UGLED 9. DEVOJKA, MATI DEVOJKA: Šta me zovete?

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Pešta i Budim važnija je za nas vjest. LEPRŠIĆ: Jesam li ja kazao da moraju propasti. ZELENIĆKA: O, hvala bogu kad smo dočekali da i naša vlada bude! LEPRŠIĆ: Odma da se odbor uredi. ŽUTILOV: To se razumeva.

ŠERBULIĆ: Oće li biti? LEPRŠIĆ: Vi jošt sumnjate? Rus valjda nije došao zabadava SMRDIĆ: No, fala bogu, da i to doživim. LEPRŠIĆ: Jedno me samo obespokojava što se nameštaju strani ljudi za činovnike u vojvodini.

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

I prjebihom zdje četiri leta, po zlu dobra čekajući i ne doždahom, a ot sele jedinomu Bogu vjedomo.« Stari patrijarh Arsenije III, 1705, u pismu jednom ruskom boljaru, piše o stanju preseljenog srpskog naroda u

Ali kada piše za narod, naročito kada sastavlja besede, on se služi čistim i lepim narodnim jezikom. Kada se bogu moli, veli on na jednom mestu, valja pisati »po knjižnomu«; kada se obraća narodu, onda »po prostomu«.

ali tu ima i pesama koje već predskazuju pesnika intelektualnog lirizma, kao što je himna Crnogorac k svemogućemu Bogu i poetska vizija Zarobljen Crnogorac od Vile.

U refleksivnim pesmama vrste Crnogorac k svemogućemu Bogu, naročito u pesmama Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima, Oda suncu, spjevati noću bez mjeseca, Noć skuplja vijeka, u

Ponos narodni, ljubav svom narodu, živo osećanje spram svega onoga, što je veliko, sjajno, slavno i Bogu ugodno...« Kao takva, ova knjiga je obrazac patriotske istorije, i uticala je na buđenje svesti kad širokih slojeva

Teme njegovog pevanja su: prijatelji, pohvala dobrodetelji, razmišljanja o bogu, posmatranja o godišnjim vremenima. Sve to u ukočenim i bledim stihovima, bezlično i nepoetsko.

Sremac, Stevan - PROZA

Meni muka da odem i da kopam; nisam da testerim drva, a za pisanje, na priliku... e, pa pismen sam, fala bogu, toliko. Tek dok ja razdrešim bisage, ’oće mnogo šta da čuje svet. ’Oću da potražim stupce od nekih novina.

Radičević, Branko - PESME

onaj danak beli, U divnome tako razgovoru Do po noći često smo proveli, Onda domu svaki, i ja svome, Još se moli Bogu istinome Da što pređe ode noćna tama, Da što pre se posastanem s vama, Braćo mila, tako s' moli tada, Al' bi teo

“ Ovo reče, zemljicu ostavi, Pa se vinu nebu na visinu, Te pogleda ovaj svet ubavi, Pogleda ga uz duž i širinu, I Bogu je bilo vrlo žao Što ga nije davno već sazdao, Pa gledeći tako sa visine Zaplakô je od velje miline: „Svete

Nađe l' mane ti kakve na njojzi? Kaži, brate, ako Boga znadeš, Što na srcu svojemu imadeš, Moj po Bogu ti si pobratim — Kazuj brže, da se ne mučim.

ne mož' — oh da j' mrtva veće — I ka njojzi brzo se okreće, I vidi je e zemlji kleknula, Pa ka nebu ruke podignula, Bogu s' moli, grozne suze lije — Oh on znade e to za njeg' nije.

ide, Jer eto oće njina krvca mlada Da spomen dade svetu za svakada, Za pravdu kako valjade umreti, Da đavo kleti Bogu se ne sveti.

Sluša brižno: oh, on diše! Šta će ona zasad više! Višnjem Bogu jedno fala, Pa dragome pogledala, Kako, eto, spava tio, Pa kakav je otoič bio!

Zaviriše: eto li je! No, gle čuda, tu je nije! Započeše da se krste Oda jeze i od strave, Ćau reći fala Bogu! Ma što šiknu ispred nogu? Pogledaše, obamreše, Jer pred njima zmija beše, Zmija jedna duga, ljuta!

“ — pred njeg' pade, U grlu joj reč zastade, Pogleda ga žalostivo, Pomače mu srce živo: „Da, ti moraš, mol' se Bogu, Kad se više ja ne mogu, A tebi je puno bliže, „Ajd'mo, ajd'mo!“ pa je diže.

Jedva zori, al' on već na nogu, Pa se moli golemome Bogu; Šaru laća, baca je o ramo, Gorom šeće i tamo i amo; Šeće junak, al' ne misli kući, Još on misli štogode utući,

“ A on na to dugo ne odgodi: „Doved' svate, svom je dvoru vodi.“ Oprostim se, pomolim se Bogu, Dojam konja, pa nogu pred nogu, Jer zbog rane mora polagano, Pa sutradan stignem doma rano.

“ Ovo reče, Bogu dušu dade. I gle, kako tede blagi Bog, Te ja nađo druga njegovog. Oca nemam, ja sam sinak tvoj, Sina nemaš ja sam

Ali Cveti na jade se dalo, Volija bi daje lošij' malo, Pa se moli u sebeka Bogu, Ne bi l' zeko salomio nogu, Da joj zlato vrati se nazade.

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

— Kako Vranac, Rade brate? — Dobro. —A kako Doruša? — Zdrava je, hvala bogu. — Neka, neka. A prodadoste li onoga njezinog ždrepčića Doratića? — Prodadosmo, braći Jovanićima.

onu neslanu priču kako je brat Rade fantazirao, pa se kod mlina, sve nasjedećke, pribogu kao Turčin, povazdan moli bogu i metaniše. — Rđak jedan — korio ga je djed izbolovanim glasom — šta on zna šta je svoja muka.

— O, moj imenjače, nevoljo moja, a ja još mislio da te jutros, u svetu nedjelju, pošaljem u crkvu da se i ti zeričak bogu pomoliš. Aja, bome, ne smijem. Ti bi se tamo bečio u svetitelje ko tele u šarena vrata.

— Moraš, prosto-naprosto, pustiti da se rana sama smiri i zacijeli. — Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?! — vrišti djed u sebi, a već vidi svoje presvete vile kako sijevaju kao bič svetog Ilije.

Oho-ho-ho, znam ja njegove pute: do zore će smotati bar nečiji naramak sijena, ako već ništa drugo. — Hoće, vjeruj ti bogu — potvrdi maštoviti Đuro.

Evo ih, puni džakovi! — A vi, navali po njima, a? — Ih, bogu ti tvoga, strpasmo se sve jedan preko drugog, a ustaški mitraljezac opleti po nama.

Sad je on kadar da štiti i sebe, i babu, i svu nejač i slabe na ovome svijetu. Pa ni milom se bogu taj ne ruga, ozbiljan dječak. Bog radi svoj posao, a on svoj, i mirna Bosna.

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

MAJKA PINTOROVIĆA: Moraćeš da se otrgneš. Ovako nećeš valjati ni sebi, ni Bogu, ni ljudima. Treba malo da se pritrpiš. Vreme je najveći lekar. Danas mi izgledaš mirnija.

(Kratka tišina, dok beg zauzme mesto) BEG PINTOROVIĆ: Mi odnedavno više nismo rod... HASANAGA: Jes, fala bogu. BEG PINTOROVIĆ: To sad ne znači da treba da se gledamo popreko i da se krvimo.

Kostić, Laza - PESME

viši sila, te se stanu otimati, navaljuju, revene se, ko će da ga pre odnese, da zvezdanu kadi Nogu njegovom i njinom bogu: — Tako mene zvuci lome u živome srcu mome, iz nedara da ga nose, jedni mame, drugi prose, jedni prete, drugi tuže;

” da bude pogreb svet. Ti đačići su pesme što za njom uzdišu, što teše dušu njenu i Bogu uzdižu. Stihari im se svetle na mladih rameni', a barjaci se viju s čiraci' plameni'.

U strahu Zej sa strepna kolena svog orla šile glađu morena, da jede roba, da mu vadi pluć, nek s' onda smeje bogu s' rugajuć!

duge noći jave zraci nove zore, te pomislim, sad će doći sloboda na naše gore, da će hteti, ko će moći, dići narod bogu gore, te će biti jedan, srećan, neće biti Save, drine, i opet se tebe sećam, budaline Savedrine!

prebeli Đurđevi stupovi, svedoci verni božje ljubavi, oblaci lebde nad njima gore, lagano brode lagano skore, kazujuć bogu molitve setne što im iz crkve doleću čedne, a kad im tvorac srdito grmne. onda odlete za gore strmne.

— Nije ni znao zar da sam živa? u bogu, mnio, duša mi počiva, zato i sebe predade bogu. U bogu, reče, naći je mogu! — Oh, kamo da je, kam da je tako, kam' da

— Nije ni znao zar da sam živa? u bogu, mnio, duša mi počiva, zato i sebe predade bogu. U bogu, reče, naći je mogu! — Oh, kamo da je, kam da je tako, kam' da je tako samo opako, al' nisam, nisam, ej, tužna

— Nije ni znao zar da sam živa? u bogu, mnio, duša mi počiva, zato i sebe predade bogu. U bogu, reče, naći je mogu! — Oh, kamo da je, kam da je tako, kam' da je tako samo opako, al' nisam, nisam, ej, tužna ćeri, u

— Oh, kamo da je, kam da je tako, kam' da je tako samo opako, al' nisam, nisam, ej, tužna ćeri, u bogu nisam ni u božjoj veri!

Ja ću sad tebe u bogu da tražim, blizinom tvojom grehe da blažim, oh, vodi me, vodi, Hristovu licu, pokrsti grešnu poturčenicu!

HIMNE I MOLITVE PEVAČKA IMNA JOVANU DAMASKINU za Srpsko pevačko društvo pančevačko Bogu zefira, bogu oluja, gospodu sfera zvučnoga mâ, bogu slavuja i bogu guja, gospodu tutnja gromovima: ti, kletvo zemne

HIMNE I MOLITVE PEVAČKA IMNA JOVANU DAMASKINU za Srpsko pevačko društvo pančevačko Bogu zefira, bogu oluja, gospodu sfera zvučnoga mâ, bogu slavuja i bogu guja, gospodu tutnja gromovima: ti, kletvo zemne omane, ti, pesmo

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja

Baš-Čelik joj reče: — Moja ženo, moje je junaštvo u sablji mojoj. Onda se žena stane moliti spram sablje bogu. Baš-Čelik kad to vidi, udari u smijeh pa reče: — O, luda ženo! nije moje junaštvo u sablji, nego je u mojoj strijeli.

nije moje junaštvo u sablji, nego je u mojoj strijeli. A ona se onda okrene bogu moliti spram strijele, a Baš-Čelik joj reče: — O, ženo, dobro li te neki uči da me kušaš đe je moje junaštvo!

Nije li bog dao da si našao što si tražio? A carev mu sin odgovori: — Hvala bogu, našao sam. Car se vrlo obraduje pa mu reče: — Daj da vidimo, je li ta voda taka.

Eda je bog dao da ste našli vodu? A stariji sinovi odmah prihvate: — Hvala bogu, našli smo. Eto brat naš najmlađi neka daje najpre svoju vodu pa ćemo onda mi svoju.

Car se začudi ovo gledajući, a osobito onoj đeci, ali ih ne poznavaše, koliko ni oni njega, pa reče: — Hvala bogu lepote! ništa ne manka ođe do samo tri stvari: tica što zbori, drvo što pjena i voda zelena.

upazi jednu veliku pećinu i u njoj vidi ticu, koja joj u oni isti čas doleće na desno rame, i reče: — Hvala da je bogu!

A ovaj mu odgovori: — Bog ti pomogao! — Kako si? Šta radiš? — Fala bogu! zdravo, kako si ti? — A šta ti je te plačeš?

Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: — Po bogu da si mi brat, baci me u vodu; ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku, pa kad ti zatrebam,

Posle nekoga vremena idući tako po svetu, nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: — Po bogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvožđa, ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam,

Opet tako idući preko jedne planine, nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: — Po bogu da si mi brat, pusti me, ja ću tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo

Kad je Marko vidio ovo nevjerstvo on, zahvali bogu što ga je umudrio da iskuša svoje ortake, i što ga je tako spasao od očite propasti, pa ti se vrati onda natrag i

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

Odkud te sreće? SVETOZAR: Eto se i ja zakanio malo. SOFIJA: Sedi. (Sednu.) Šta radi mama? SVETO3AR: Fala bogu, zdrava je. Pozdravila vas i ona i Kata. SOFIJA: Blagodarim. Zašt ne dođu, zaboga?

Kako ću se pomoći, ja ne znam. Kad se psovke ne boji, sve je drugo badava. KUM: Ja sam, fala bogu, pronašao jedan lek. MAKSIM: Kakav lek, kaži i meni, tako ti vere!

MAKSIM (trese glavom): Svi kojekako, tek ja najgore. NIKOLA: Šta si uzeo tu, boga ti! Da blagodariš jošt bogu, što si takvu ženu dobio. KUM: I ja mu kažem. NIKOLA: Imaš gazdaricu, kakvi malo ima na svetu.

2. MAGA (stupi), PREĐAŠNjI MAGA: Dobro jutro, braca. MAKSIM: Bog ti dobro dao, Mago. Šta radiš, Mago? MAGA: Fala bogu, braca, zdrava sam. došla sam, eto, da pitam nešto seka Soku. MAKSIM: A šta ćeš je pitati.

9. MAGA, PREĐAŠNjI MAGA (malo nebrižljivo obučena): Eto i ja sam se obukla. NIKOLA: Fala bogu; a zašto nisi malopre, da te pisar zateče? MAGA: Eto, nisam mogla da stignem. NIKOLA: Ej, drtino moja!

(Glasno): Ja ne znam, komšo, od nekog vremena izbegavaš moju kuću, kanda smo bogzna što pomešali. Ta, fala bogu, ako se nećemo mi sastajati i razgovarati, da ko će? DAMJAN: E, komšo, znaš, kuća je briga.

Čovek valja da ne izbiva iz posla, ako oće da zavredi što deci. KUZMAN: E, fala bogu, sad ćemo mi trokatne kuće zidati! Koliko se može! — Znaš, što sam te zvao.

KUZMAN: To i jest, ali s druge strane kad pomislim, ljudi smo smrtni, da mi se iznenada što dogodi. DAMJAN: E, fala bogu, kanda smo samo mi na svetu. A drugo, ima i dobri prijatelja.

DAMJAN: Ako sebi želiš dobra, nemoj bar do sutra. KUZMAN: Ali što ću, kad su mi od potrebe? DAMJAN: Pa, fala bogu, ja ću ti uzajmiti koliko ti treba. Ti si bar pošten čovek. Daćeš mi malo uverenje.

LjUBA: Hi, hi, hi! STANIJA: A što se ti smeješ što se ja molim bogu? LjUBA: Kakva je ikona... STANIJA: A što? LjUBA: To je portre Velimirov. STANIJA: Nisam još vidila sveca Velimira.

) STANIJA: A gde su moje aljine? LjUBA: Odneće ćirica u sobu, ne brini se, majka. STANIJA (gledi po sobi): O vala bogu, kako je namešteno! — A gde su prostirke? LjUBA: Sad se prostirke ne meću. STANIJA: Pa kako s čarapama?

LjUBA: A fes je opet turski. STANIJA: Ako će, barem je lep. LjUBA: Jest, da kvari kosu. STANIJA: Ima, fala bogu, kose dosta. Pa kako si se očešljala, zašto nisi kosu navranila? LjUBA: Sad se kosa više ne vrani.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

Ne znaš koja je Sretinica, a znate svi da mi š njome oči vadite. STEVAN: Fala bogu, sad je došlo vreme da i gospođe sluge tuku. (Otide.) SULTANA: Uh! (Persidi.

) Aha! Čekaj malo. (Uzme, pa i navlači.) Malo tesne, ali zato ništa, sad neće niko viditi kakve su mi ruke. Fala bogu, postado i ja velikom gospođom. Da me nešto vidi Sreta, kad stanem piti kafu, kako bi vrtio glavom!...

) POZORIJE 6. (Soba kod Srete.) SULTANA (u postelji spava) SRETA (dobro nakvašen, stupi) SRETA: Moli se ti Bogu što ja moram čizme da svršim, a vidli bi mi ko bi pre pod astal pao.

TRIFIĆ: I ti možeš po duši kazati da je ovo tvoja žena? SRETA: Gospodine, ja sam, istina, pio, ali, fala Bogu, nisam jošt mozak popio. Što će Pela za ovo stradati, to ne želim nikom. (Zamanjuje rukom.

TRIFIĆ: Kaži, sunce moje, i tebi ništa ne mogu odreći, samo kad pametno zaktevaš. SULTANA: Ti, fala bogu, dosta dobra imaš, a i ja sam ti toliko donela da me nikad zato prekoreti nećeš moći.

Lalić, Ivan V. - PISMO

užas saobrazan; Rastvarač zvezda i rastvarač ploti, Jezik anđela izdrobljen u cveće I proključali katran, karakazan, Bogu na službi za strašno umeće.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Nema tih novčanica za koje bih se ja pokvasila u njoj!“ Hvala bogu što nema, jer bi posle celokupnu Savu morali prazniti kao bazen na Tašmajdanu, da je izaperu od raznih pomada i šminki.

da to nije važno odakle je on, a na šta ja rekoh da je veoma važno, jer nemam ni najblažu nameru da idem bilo gde, bogu iza leđa, iz ovog grada, u kome sam se, uzgred budi rečeno, i rodila i u kome me svi poznaju, a da njega ostavim na

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

Nisam ni ja nikakav princ ni kralj, pak sam, fala bogu, lepo s tvojom materom živio. Zato baci te lakrdije, pa gledaj preslicu, ako misliš da budeš čestita i srećna. 3.

No ja ću vam, gospodin baron, drugo što kazati. Nisam, istina, prebogat, ali opet toliko, fala bogu, imam da možete po vašem karakteru lepo živiti.

Prsten je kod mene. BATIĆ: Kod vas?... ALEKSA: Da, tu je prsten. BATIĆ: No, fala bogu, fala bogu! Kako me je ožalostio!... Ništa, samo kad je kod vas. Ali kako ga dobiste, za ime božije?

Prsten je kod mene. BATIĆ: Kod vas?... ALEKSA: Da, tu je prsten. BATIĆ: No, fala bogu, fala bogu! Kako me je ožalostio!... Ništa, samo kad je kod vas. Ali kako ga dobiste, za ime božije?

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

MOLITVA Kad za goru sunca zađe, Kad utrne beli dan, I sve živo mira nađe, Što ga blagi daje san — Tad molitva Bogu leti, I novu mi daje moć: Pošlji meni, Bože sveti, Slatki odmor, laku noć!

Ona je molila Boga, Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga. Bogu se dosade molbe, ogrne svoj topli ćurak, I zovne Svetoga Petra. Petar mu istinu kaže, Zašto ta žena plače.

Sve sam sada kaz'o sad umreti mogu, A ti moju dušu preporuči Bogu”. 6 Tako despot svrši. A kad treće noći Počivaše Rudnik u krilu tišini, Gluv nekakav šum se razli po samoći, Kao val

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

Drugi nek idu bogu na istinu, meni je moja rupčaga dobra, zemlja je ko runo i kosti u potaji pevanjem se plode. LOV Brata sam poveo u

BUGAROUBICA San ga je skoro raskrojio i želja da se popne na presto, mislio je, jedina vredna stvar jeste da se Bogu postane zet i da čitava zemlja pod njim bude u njegovoj spavaćoj sobi.

prirode nema veće zablude kaže jedan glas pritešnjen između neba i mora: sav sjaj stvaranja je u njoj, i sva suprotnost bogu. Za nas koji se vozimo u čamcu to je bilo kao da se čamac izvrće.

Radoznao da preuzmeš sve što se prenosi njegovim velikim dlanom. Ali dlan se pokreće jednom malom rukom. Jer i u bogu i u smrti smo jednaki, ali nismo jednaki s bogom ni anđelima, pa i kad se u čitav svet pretvorimo, mi nismo ceo svet.

pometnja i mrgodni pogled ispod kvrgavih povija ostaje samo još ovaj naum da se pođe po kiši ka starom slovenskom bogu bogu Balkana bogu oluja neka se pokaže javno u celini nek siđe i nek osudi lagarije što sa Zapada stižu neka

i mrgodni pogled ispod kvrgavih povija ostaje samo još ovaj naum da se pođe po kiši ka starom slovenskom bogu bogu Balkana bogu oluja neka se pokaže javno u celini nek siđe i nek osudi lagarije što sa Zapada stižu neka prepreči

pogled ispod kvrgavih povija ostaje samo još ovaj naum da se pođe po kiši ka starom slovenskom bogu bogu Balkana bogu oluja neka se pokaže javno u celini nek siđe i nek osudi lagarije što sa Zapada stižu neka prepreči put nauci i

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

SIMKA (još pri pojavi Daničinoj gurne laktom Vidu, koja sedi kraj nje, i šapće joj): No, hvala bogu, kad su se setili i da nas posluže. AGATON (prekrsti se, služi se): Bog neka ga prosti!

GINA: 3aključala kuću pa nas ne pušta. SIMKA: Pa kako uđoste? GINA: Hvala bogu, Sarka je bila u kući, pa nam ona iznutra otvori, a Proka, bome, gurnu onu tetku laktom, te ona ode preteći, veli:

ADVOKAT: Umirite se, sve će biti u redu. DANICA: Hvala bogu! ADVOKAT: Preduzeću odmah korake, samo pravo da vam kažem, mislim se na koji način.

SARKA: Ama, zar vanbračna ćerka pa na zakonu osnovana? AGATON: Kaže advokat: „Kaž'te hvala bogu što vam je ostavio i to malo legata, jer i to je imao pravo da vam ne ostavi”.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

Ja uzeh stvari. Priđoh nanovo majci i poljubih joj ruku, ona mene u jedan pa u drugi obraz. — Sine, moliću se Bogu za tebe, da mi te čuva — i pokri lice rukama. Sestra mi se obisnu o vrat.

— Pa ovaj... — pitam je ja — je li, snao, bogati, tebi nešto nije dobro. — „Vala bogu, meni ništa ne fali.“ — Kako ti ne fali, kad si bolesna? — „Jok ja“ — kaže, pa se isprsi. — Dobro...

Eh, jadna deco. Sin mi je tamo, i ja se svako veče molim Bogu da vas sačuva — stara se zagrcnu. Razgovaramo među sobom i pitamo se kuda ćemo sada.

I ta dobroćudna lica seljaka molila su se jednome Bogu, da bi, prizivajući toga istoga Boga, opet pucali jedni na druge. Sveštenik je dizao ruke nebu.

Vide se zabrani kao oaze, a oivičene njive podsećaju na polja šahovske table. — Hvala bogu! — veli Milutin — te ne moramo ići na osmatračnicu u pešački rov. Vojnici odmah počeše sa kopanjem zaklona...

U jednom naletu, treba osvojiti njihove položaje... Aleksandar priđe i predstavi se. — No, hvala bogu, da jednom i artiljerci mene potraže. Večito tražim ja njih — govorio je komandant u šali.

Jedva savlađujući se usiljeno ravnodušnim glasom progovorih: Ne razumem... Hvala bogu, zdrav sam. — Zaćutao sam. Predosećajući nesreću, plašio sam se da ga pitam dalje. Ono jes... glavno je zdravlje.

— Sine, ja se stalno molim Bogu, da vas sačuva... Uzdam se u Svevišnjega da rata neće više biti. Dosta je... Pa i oni imaju valjda majke...

Bio je u seljačkom odelu. Govorio je nešto o svome imanju, o bogu dušmaninu, prizivao svece, pa se najednom dohvati za odelo i poče ga cepati...

— odobrava Vojin. — Hvala bogu, da se i vas dvojica u nečemu složite! — dobacuje kapetan Velja. — Eh, zort ih je složio.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

Nas smo troje tu... kao... — Kao jedna porodica, dopuni ga učitelj. — Tako, bratiću, tako.. hvala je Gospodu Bogu, koji je blagoslovio naš sastanak... — E, zar već!?... uzviknu Velja. Svi prsnuše u smeh i poskakaše sa stolica.

— Kazao gospodin upravitelj da će sutra svi đaci ići u crkvu. I vi da se spremite da idete sa vašom decom. »Hvala Bogu, čini mi se ovako reče, odahnu čiča, jer ga je Gojko tri puta slišao, dok nije dobro naučio celu naredbu napamet.

Ona se začudi njegovoj pojavi, a on pruži ruke radosno. — Hvala Bogu, kad te nađoh! Hajde!... — Kuda ćemo ? pita ona, stežući njegove ledene ruke i gledajući ga onim đavolastim pogledom

»Šta mu je, po Bogu, braćo? pita se čiča u sebi, kasajući za Gojkom i dišući teško. Šta mu bi odjednom!... Polude, svete mi Petke!...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

Stade munja dare dijeliti: Dade Bogu nebesne visine, Svetom Petru Petrovske vrućine, A Jovanu leda i snijega, A Nikoli na vodi slobodu, A Iliji munje i

Konjic vili ti’o progovara: “A ti vilo, po Bogu sestrice! Đe su moru najviše dubljine? Đe su nebu najviše visine? Đe li, vilo, najšire širine?

Na kom polju, najviše bojište? Đe su, vilo, najbolji junaci?“ Vila konju ti’o progovara: “Konjic ljeljen, moj po Bogu brate! Nasred mora najdublje dubljine, Nasred veba najviše visine. Nasred polja najšire širine.

Oblaci nas pretekoše, Oj dodo, oj dodo de! Žito, vino porosiše, Oj dodo, oj dodo le! 47. Molimo se višnjem Bogu, Oj dodo, oj dodo le! Da udari rosna kiša, Oj dodo, oj dodo le! Da porosi naša polja, Oj dodo, oj dodo le!

Nikome se i ne javlja, No se rodu licem klanja, Rod mi njojzi odgovara: “Ne klanjaj se, sele, rodu, No zafali višnjem Bogu, Koji ti je ud’jelio Mlada rabra gospodara.

Jovo, brate, žao mi je na te!“ Moja draga hoće poći za te, — Sama mi se sablja vadi na te! Ne uzmi je, moj po Bogu brate!

Mojoj braći stasom i uzrastom, Mojim sekam’ dugijem kosama, Men’ junaku crnijem očima, — Ne uzmi je, moj po Bogu brate! 175. Pokraj puta rodila jabuka: Sve biserje i drago kamenje.

Razbole se, majko, Jevrima devojka, Rabole se, majko, na sam dan Veligdan, Bolest bolovala tri nedelje dana, Bogu dušu dala na sam dan Đurđevdan, Amanet ostavlja svoje stare majke: “Da mi zovneš, majko, jermenskog majstora, Da

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

GINA: Bolje da si mi rekla da su ga ubili! SIMKA: Jesi ti luda? GINA: Da su ga ubili, pa da se Bogu zahvalim! BLAGOJE: Znaš ti šta govoriš? DARA: Ćuti, zasad je važno da je živ!

) GINA: Šta smo ovo učinili? DARA: Treba da upamti kako narod sudi! GINA: Koji narod? DARA: Nek Bogu zahvali što je prošla bez katrana! TOMANIJA: I perja! GINA: Bože, šta ostade od onolike lepote!

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

U Serbii, zornjaču tražim. A biće: ateist nisu ni ovde zenice, kad sviće, i dah je žića manje, nego u tuđini, čist. U Bogu je vedro.

u uniformi maršala, sa bakenbartima kao u belog zeca, kome se sin ubio, kome su ženu ubili, i koji se sad molio Bogu, za Austriju: Postojala su tada dva Beča.

Pale su ideje, forme i, hvala bogu, i kanoni! Najnovija umetnost, a osobito lirska poezija, pretpostavlja izvesne, nove, osetljivosti.

Još uvek se o njemu pišu ludosti. Jedan od onih koji su tu mnogo skrivili, „pesnik“ Joahim Gaske, hvala bogu, ne može više mnogo da mu škodi, jer je baš danas sahranjen. On je napisao čitave knjige o Sezanu i o Renoaru.

Literature, hvala bogu, više nema, ali, zamalo, pa će biti formule. Ja malo karikiram, razume se, ali ne mnogo. Počem je sve postalo dosadno,

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Tu, u jednoj mračnoj pećini gde se Magdalena sklonila sa svojim ružama, ostade ona do smrti. Tu se ona molila Bogu, kajala i ispaštala grehe svoje mnogo godina. Hranila se divljim plodovima, voćem i korenjem.

Ja ću ti ovaj prah vratiti!... I Anđeo smrti zahvati od zemlje pregršt praha i odnese Bogu. Od te šake zemljinoga praha stvori Bog čoveka i dunu u njega dušu živu.

Prvi je čovek živeo i umro. Posle njega ljudi su se množili, rađali i umirali, a Anđeo smrti primao im duše i odnosio Bogu a mrtva tela njihova ostavljao zemlji, vraćajući joj tako, po obećanju, prah njen.

u proleće pevale ptice; dole ispod njega žuborili su potoci, a on je to slušao, naslađivao se ptičjim pevanjem, molio se Bogu i mislio da nikad boljeg života ne može poželeti.

Jednoga jutra, rano u zoru, kad se gora budila i ptice počele pevati, ustane kao obično, pomoli se Bogu, uzme svoj krčag pa pođe dole po vodu. Na putu se spotakne o koren jednog debelog drveta i padne.

On beše moćan i silan, pa se najposle toliko osilio i poneo da je počeo i samom Bogu da prkosi kako je on, po sili svojoj, ravan Njemu, Bogu Svemogućem.

silan, pa se najposle toliko osilio i poneo da je počeo i samom Bogu da prkosi kako je on, po sili svojoj, ravan Njemu, Bogu Svemogućem. Ljudi, podanici njegovi, mnogo su se bojali svoga cara.

Niko mu se nije smeo protiViti, I narod je drhtao od straha i samo se molio Bogu. Onda Bog, da bi pokazao carevo ništavilo i narod oslobodio od takvog čudovišta, pošlje jednu mušicu, tog našeg

“ — mislio je đavo — „ovaj moli Boga da Mu sačuva kravu, i sad, ako krava ostane na miru, on će za to da zahvali Bogu, a da joj se nešto desi kakvo zlo, onda ću ja biti kriv. Uvek je đavo kriv.

A kad seljak s ljudima dođe pa vide kravu na suvu, reče: — A, gle! izvukla se — hvala Bogu!... KUKAVICA Jednog dana, o nekom prazniku, dođe Isus u Jerusalim i uđe u hram da uči narod.

Predveče, Isus, umoran, pođe na Goru Maslinsku, da se u samoći pomoli Bogu i da prenoći tamo. Prolazeći ulicom sa svojim učenicima i narodom koji ga je pratio, ogladni.

Starac se poplaši. On se dugo kolebao da li da se odazove tom pozivu i molio se Bogu da ga on uputi šta da čini, jer je voleo pustinjski život pa mu je teško bilo da ga napusti.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

proturati skučeni, bedni i izlapeli mozgovi saradnika opozicione štampe; ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelu dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao što to žele

To su sitnice. — Šteta je za taj izvoz svinja. Čujem da ih mnogo imate u zemlji, — primetim učtivo. — Ima, hvala bogu, ima ih dosta, ali svejedno; poješće se ovde te svinje, još će biti jevtinije; a najzad, šta bi bilo kad ne bismo ni

— Imao sam, evo vidite, baš tu na nozi grdno veliki žulj, pa sam ga pre četiri dana operisao, i operacija je, bogu hvala, ispala vrlo srećno.

Anuta u južne krajeve naše zemlje, to naređujem da se vojnici svakog dana zajednički, pod komandom, mole svevišnjem Bogu za spas naše drage nam i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka.

” — To će na svaki način imati uspeha, ako raspis stigne na vreme? — rekoh. — Morao sam žuriti, te je, hvala bogu, blagovremeno otkucan telegrafom ceo raspis na čitav čas pre vašega dolaska.

— Koliko ih imate sada? — upitam. — Imamo ih dosta, bogu hvala, ali ovo se mora učiniti radi ugleda zemlje. Zamislite samo kako to zvuči: osamdeset generala za dan!

— No, hvala bogu! — uzviknu predsednik sav znojav, zamoren; sad ih imamo osmoricu. Dok se predsednik i vlada objasniše s osmim

Na prvom konaku se pomoliše i zahvališe Bogu što su prvi dan srećno putovali i što im se vođi nije nikakvo, pa i najmanje zlo dogodilo.

Preko lica mu stoji masnica od ostruge, ali se on na to ne osvrće: — Braćo! — poče on. — Evo smo, hvala bogu, već jedan dan prevalili srećno.

Ali, eto tako, što se mora, mora, ko te, opet, pita šta ima veze i smisla. Bar kod nas je, hvala bogu, ako nigde na drugom mestu, pametan običaj da se sve radi naopačke, kako ne treba, bez smisla i pameti, pa kud bih ja

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

I oblak za oblakom prolazi, pa sa sobom nosi i njegovu zebnju, a on ostaje opet veseo, krsti se i blagodari Bogu... I eto, sve prođe: i muka, i trud, i zebnja, prođoše znojni dani kopanja i pregrta, prođoše crni i mutni oblaci, prođe

Ama što gradi drukčije, no što ga je Sozdatelj načinio, po Bogu si brate?!.... — Istina, Cvejo, ti već znaš zašto se 'nako grade? — Pa, da budu lepše.

— Šta bi, pristade li? — Ko... šta?... — Čuo sam sve, nego govori, ne boj se. — Da si mi po Bogu brat, nemoj mi kvariti!... — Ne budali, no govori brže, kako narediste?

— Ne brini, evo ti moj revolver; šest metaka dosta je do kuće... — Ih, da si mi po Bogu brat, odsad pa do veka... daću ti dinar za svaki metak...

Zanesen u misli, živo se seti, kako ga ruka majčina pomilovala, toplo se Bogu moleći: »Bože, poživi moga Moju (tako mu je tepala), daj da odraste i stekne dobrog druga«...

— Ej, kukavcu sinjem, — veli Đokić, — da hoće da mi naiđe na pušku. — Sto žutijeh dukata, po Bogu brate!... — Ala bi se okućio! — Volove ka' divove, pa gvozden plug, pa okovana kola, pa...

kod nas, Bogu hvala, sve ide mirno i po zakonu. Ako se poneki put Saruk ili ti njemu podobni malo izlanu, — mi imamo opštinsku vlast,

I, hvala Bogu, sad ide sve kao po loju. Bez sumnje je, zbog toga, naša književnost i umetnost znatno koraknula napred?

— Znam, znam, čiča Pero, reći će koji dečko — ali ti se valjad’ ne moliš Bogu jednako ?... — — He-he, kako bi ti hteo mnogo da znaš. Blago vama, deco, dok malo znate!...

Gori, i naposletku, »ako Bogu bude ugodno i ako se smiluje na njega grešnika«, otići će treće godine sv. grobu Gospodnjem i tako će postati pravi

Iđaše pognute glave i nevesela lica. Najedared sinu mu u glavi: to je ono! Počinje se... Zato li on ne može da se moli Bogu... Vidiš predskazivalo mu se! A ko bi mislio da će zlo sa te strane da dođe? No, još je dobro.

Spremi se i čiča Pera ze žetvu. Polazeći od kuće sa radnicima, čiča Pera se pomoli Bogu, uze staklo sa bogojavljenskom vodom i srknu iz njega tri put, očenu grančicu suha bosiljka, što ga je doneo sa groba

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

JEVREM: E, baš dobro! Prikucaj ti to lepo na tvoja vrata, da te lakše nađu tvoje mušterije! IVKOVIĆ: Hvala bogu te je stiglo. Neću biti ovde dva-tri dana pa bi vas još više uznemiravali. DANICA: Nećete biti ovde?

JOVICA: Pa velim, Jevreme, nisam, da kažeš, čovek vezan. Umem da se razgovaram, umem da se nađem, imao sam, hvala bogu, posla i sa vlastima, pa znaš, nisam baš ćutao a on da mi zapisuje šta hoće, nego sam i sam govorio. Pa velim...

Evo, ako hoćeš, i ugovor takav da pravimo. JEVREM (šeretski): Jok, more, što će meni to! Posao mi, hvala bogu, dobro ide, pa što da tražim preko hleba pogače. JOVICA: Pa jeste, pravo kažeš. JEVREM: Drugo ti!

Ma'ni se... (Pljuje ga.) P... pp... p... p... p... da mi te ne ureknu! SPIRA: E, Mico, ti opet tražiš? Moli se bogu što je tuđa kuća i što nije red... SPIRINICA: A ti pa našao tuđu kuću da se rebriš. Suklato!

SEKULIĆ: Pa dobro, 'ajd ovu od trista, a ako docnije još zatreba, ti si, hvala bogu, tu! JEVREM (još se snebiva): Znaš, mislio sam... SEKULIĆ (trpa mu pero u ruke): Ama, nemaš ti tu šta da misliš.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

« — Nijesam, gospodine, a kam’ da jesam! Sreta odahnu, a valjda je rekao u sebi nešto na formu »Hvala bogu«, a zatim ćušnu tu strašnu knjigu ispod jedne druge, pa produži dalje vaditi knjige.

Kad on zapoje, pa da si ne znam koje vjere, moraš se, vala, prekrstiti. Da se iskidaš slušajuć’ ga i moleći se bogu, tako je pojao! »Zar pevao?! E bome ti ja, moj pojkane, ne zapeva’, pa sve da na glavi dubiš!

— Jok, brate. Možda bi neko i ćeo, al’ nije smio. A ko bi i mogao kod živoga Milisava?! Ono sve drugo — a veruj bogu — jedva da mu pandur bude. Svi graknuše ka’ iz jednoga grla na nj: »Ti čiča-Milisave, i već niko drugi!« — Phi!

Govorilo se svašta. Šta ti se sve nije iznosilo kao uzrok! Svet kao svet, znate ga, hvala bogu: šta ti neće izneti i izgovoriti na svoja pogana usta!

(Tako on zgodno nazva i u dopisu ovu idilsku tišinu koju pre nekoliko nedelja beše zatekao u ovom selu.) No, hvala bogu, sad nije tako! Ustalasalo se, uzavrelo je već i već se pena pokazala na površini.

Ta on im se nije ni pre ni nametao! A njemu je i bolje ovako; šta će mu ta glavobolja kad, hvala bogu, nije spao na ono malo groša ajluka kod njegova tolika mâla. Sad je bar bez brige; nema da trlja glavu tolikim stvarima.

na zemlju, a iz grudi mu se ote jedan uzdah kao čoveku kad mu se svali veliki teret s duše, i on uzviknu: — No, hvala bogu! Jedva jednom da se svršilo i to. — Šta je, šta je? — povikaše svi.

Dugačka depeša, bestraga mnogo reči; ne znaš šta je duže, čestitka ili imena potpisnika, a, hvala bogu, znate naše čestitke. I kad sračunaše, izađe nešto đavolski debelo!

! Da l’ su samo, bože, videla i čula?! Ako su videla i čula sve to, — onda je, hvala bogu, sve dobro! Stvar nije propala, i mi se onda nemamo ni za šta plašiti od suda potomstva. Dobro je!

Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI

provoditi bogougodno, prosi pravoslavnej vere hristijanscej neoskudno stojati va otačastviju ti, prosi pobeditelju Bogu pobedu podati vazljubljenim ti čedom, knezu Stefanu i Vlku, na nevidimije i vidimije vragi, pomošt bo ašte primem sa

Saberi lik svojih sabesednik, svetih mučenik, i sa vasemi pomoli se proslavaljšomu te Bogu, vazvesti Georgiju, podvigni Dimitrija, ubedi Teodore, poimi Merkurija i Prokopija i 40 mučenik sevastijskih ne

Saberi zbor svojih sabesednika svetih mučenika, i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu, izvesti Georgija, pokreni Dimitrija, ubedi Teodore, uzmi Merkurija i Prokopija i četrdeset sevastijskih mučenika ne

Rakić, Milan - PESME

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda Slušati rado ove reči lažne, I zahvalićeš bogu što te sazda, I oči će ti biti suzom vlažne.

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

Allah, more, mudra razgovora! Krst i nekrst sve im je na usta; snijevaju što biti ne može. Bogu šućur, dvjesti su godinah otkâ paći vjeru prihvatismo, izmećari dinu postadosmo. Ćabo sveta, nema u nas hile!

Od želje se sad najedoh mesa. VUK MIĆUNOVIĆ Fala Bogu, jest veliko čudo! Vidite li ovde u Kotoru baš ovoga Sovru providura i ostalu gospodu mletačku?

Dok je takva, neka je u kuću; nije l' takva, sa njom na ulicu!“ KNEZ ROGAN Hvala Bogu, pasjega mileta, kâ je opit sa zlom i nepravdom!

Tu sagr'ješi Bogu i Proroku; ko im skrivi, on im grdno plati! Al' ti prosto dinovo mlijeko kada Bosni salomi rogove, kad sve pokla što

VUK TOMANOVIĆ Hvala Bogu, velike žalosti što nas nađe danas iznenada! SVAK ĆUTI I PLAČE. VUK MIĆUNOVIĆ Oh do Boga, a oh dovijeka, da čudno

(i plače baba) KNEZ JANKO Čudna vraga, vidite li, braćo? Hvala Bogu, ima li vješticah? KNEZ ROGAN Ima, kneže, nekijeh rogošah, pod oblak će ustrijelit orla!

VOJVODA BATRIĆ Veseli su glasi, gospodare, klanjamo se Bogu i Božiću. Najpriđe ti Božić čestitamo, čestitamo Božić Gori Crnoj!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

dugovi, prodaja kuće... A sada, eto, hvala Bogu, ispuni se! Ali još kako se tek obradova kad Marko, zanesavši krajeve od mintana tako da mu sasvim iziđoše iz pojasa i

) Naša Sofka hoće da nam ide! Eto, hvala milostivom Bogu, dočekasmo i to. A sada, Magdo, kapiju širom otvaraj, na njoj dva fenjera pali i donesi mi pušku. Da oglasim!

Pandurović, Sima - PESME

) Da se borim, dragi moj, za nešto bolje. Posvećujem svoje misli sada Bogu, I svojim bliskim, Prirodi što šalje Proleće. Odlazim u šumu i polje. Pozdravlja te uvek tvoj... i tako dalje.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Veselje malo-pomalo stade se pomaljati u kući. „Bogu jakome da je za milost!“ reče serdar, skinuvši kapu i prekrstivši se pobožno, „nešto mi sad u duši sviće, taman kao

na rubu toga polja, u zapleću vrletnog brdašca, bilo je, a i danas je, podugo i povisoko zdanje od sivoga kamena; zdanje Bogu namijenjeno — cetinjski manastir.

Valjda su stari znanci, oni dvojica! Čovjek na prozoru ne trenu očima, no dugo i dugo stajaše nepomičan. Fala Bogu, koga gleda po tome pustome snijegu?

Sva se lica pomračiše. Đakon vidje e će oluja prasnuti, stoga udari opet u šalu: „Fala Bogu, fala jedinome! „Sastale se dvije banovine: „Crna Gora i Primorje ravno, pa obje zajedno ne mogaše isušiti ovliko

Sunce granu te razbudi zvjerine po rasjelinama i tice po granama, ali Crnogorci ne kopornuše. Fala Bogu, umorni li bjehu ti ljudi! Da ih je neko iz daljega gledao, posumnjao bi bijahu li živi.

„Ma što ono rade?“ zapita Janko, kad Turci posjedaše u kolo i počeše da klanjaju. „Mole se Bogu ljudi!...“ odgovori neki od Ozrinića, pa kao da i njega taj prizor navede na pobožne misli, skide kapu i krsteći se reče

Zatijem blago im poče objašnjavati rašta to ne treba činiti, kako je to zlo i Bogu protivno itd. U toku njegova govora, lice postajaše prijatnije te se djeca brzo pripitomiše.

Jadna Vira slutijaše mu pogibiju, pa se dugo molijaše Bogu da joj brata i sada spase. Bog joj usliša molitve, pa joj ranjena brata predade u milostive ruke.

Evo ’vako poče: „Fala Bogu, brzo li rastu djevojke! Eto skoro minula godina, od kako liječah pokojnog Miluna. Stana tada bješe, Bože mi oprosti,

„Striko, ručak je gotov“, reče mu cura. „Do malo ću se vrnuti“, reče on i izađe. „E, fala Bogu, svakome boniku čini se da mu je lakše, kad ložište promijeni!“ primijeti onaj stari.

Sitan, suh, smeten, e da si smišljao stvorenje taman u svemu protivno Radoju, ne bi mogao smisliti drukčije.“ „E, fala Bogu, što čujem!“ reče medik. „E, e, ne pogađa uvijek ni poslovica!“ „Koja poslovica?

Znam ga ja. E Crnogorca, na oči lošijega nije, ja mnim, rađalo se u ove naše krše... Fala Bogu, zbilja, kako to može biti!“ „A đevojka?“ zapita Vladika. „A đevojka kao vila!“ odgovori đakon. „Grehota!...

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

SILI 127 O RAZLOGU I ZAKONU 128 O DELU 129 O ČASTI 131 O SREĆI 135 O VREMENU 137 O SMRTI 139 O SUDBINI 141 O BOGU 142 O RAZNOM 144 B) STIHOVANE 148 1) ŠTA JE LAKO (LASNO) 149 2) ŠTA JE TEŠKO 151 3) ŠTA JE BOLjE 154 4) ŠTA JE

Usta mu se na zatiok okrenula! Crna mu zemlja kosti izmetala! Što ga srelo, to ga jelo; što ostalo, bogu ne pristalo! 2) ŠALjIVE KLETVE Ko te gradio (da bog da) u tebi prekrštenije noga vidio!

— (Reče se kad se što pripravi bolesniku za ponude, pa pojedu zdravi). Što će bogu goveda kad mesa ne jede. G) OSTALE VRSTE GOVORNIH IZRAZA 1) ODGOVARANjA I NADGOVARANjA Bila mi je bolja mati.

— Tuđa majka zla svekrva. — Svekrva — svekriva. — Kad se mater zove, nebo se otvara. — Bogu se ide kroz majčino srce. — Svakom svoja majka mila. — Mekano je krilo materino. — Majčina ljubav, djetinje veselje.

— Istinu traži, pravicu uvaži. O PRAVU — Jȁ pravo, jȁ nikako. — Što je pravo i bogu je drago. — Što nije pravo nije ni pošteno. — Od kriva drva na stranu je sjena. — Prav dijel, dug mir.

— Teć’ će voda kud je tekla. — Ele bi, ele će bit’ otkle i dokle bude svit. — I dalje će sunce grejati. O BOGU — Bog ne plaća svake subote. — Bog nikom dužan ne ostaje. — Bog je spor, ali dostižan.

— Boga ne gnevi, vraga ne draži. — Vrag bi i glavu skinuo, ali bog ni dlake ne da. — Bogu se moli, ali ni đavola ne srdi. — Užeži bogu svjećicu da ti pomože, a vragu da ti ne na’udi.

— Vrag bi i glavu skinuo, ali bog ni dlake ne da. — Bogu se moli, ali ni đavola ne srdi. — Užeži bogu svjećicu da ti pomože, a vragu da ti ne na’udi. — Kad vrag boga moli, privarit’ misli.

Čista zlata rđa se ne prima, Čisto zlato potamniti neće. Džeferdare, moj po bogu brate! Nemoj mene s vatrom prevariti, Za oko te ni moliti neću. Što je pravo i bogu je drago.

Džeferdare, moj po bogu brate! Nemoj mene s vatrom prevariti, Za oko te ni moliti neću. Što je pravo i bogu je drago. Što su telu dobra jela, To su duši dobra dela. V) DIJALOŠKE — Bako, vjeruješ li boga?

Ako je i Bogu, mnogo je. — Kaluđer i đak došli kod nekake babe da svete vodicu. Kad kaluđer zaište svijeću, baba mu donese veliki

Kad đak ular donese, i baba vide šta oni hoće, ona istrgne kaluđeru vosak iz ruku govoreći: „Nećeš, boga mi! Ako je i Bogu, mnogo je!“ Anatemate đavola (i njegova imena)!

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Čovek se uplaši, i pođe da upusti uže, a đavo poviče: „Drži, da si mi po Bogu brat! izvuci me na polje, pa me ubij, ako mi nećeš život pokloniti; samo me izbavi odavde.

Kad dođem kući, a to mi se rodio otac, pa mene pošlju Bogu po vodicu. Sad ja počnem misliti, kako ću se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso, što se prosulo u more.

“ — „O! kako ga ne bi viđeo! on je moj prvi komšija.“ — „Pa kako je, Boga ti! Kako živi?“ — „Vala Bogu! zdravo je, ali se Bog me dosta muči bez ašluka: nema zašto da kupi duvana, niti ima čim da plati kavu u društvu.

Kad već zemlja protuži Bogu, da oće sva da izgori od sunca, onda Bog pošlje svetog Aranđela, da gleda kako da uzme sunce od đavola.

Aranđel prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet aršina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka. Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je; pa se brže bolje vrati natrag.

Aranđelom! Onaj bježi, a ovaj za njim! Taman kad sv. Aranđel korači jednom nogom k Bogu na nebo, onda đavo stigne, te mu noktima iz tabana u druge noge iščupa veliki komad mesa. Kad sv.

53. Krava riče od Bosne, tele sisa od garave. 54. Kući ide,. a .u goru gleda. 55. Kući ideš, a Bogu se moliš, da nikoga u kući ne nađeš. 56. Kućica u gorici na jednoj nožici. 57.

100. Rastov trup, ljeskov prut, a u njemu ognjen junak leži. 101. Rogom pije, rogom jede, rogom Bogu slavu daje. 102. Sav mrkonja leži, a pleće mu odi. 103. Savi zlato, razvi zlato, a to zlato k'o i zlato. 104.

Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: „Po Bogu da si mi brat! baci me u vodu; ja ću tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku, pa kad ti zatrebam,

| Posle nekoga vremena idući tako po svetu nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: „Po Bogu da si mi brat!

Opet tako idući preko jedne planine nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak kad ga vidi, reče mu: „Po Bogu da si mi brat!

9. ZMIJA MLADOŽENjA. Bila jedna sirota žena koja nije imala od srca poroda pak se molila Bogu da joj da | da zatrudni makar zmiju rodila. Bog joj da te zatrudni, i kad dođe vreme, rodi zmiju.

Sveti Sava - SABRANA DELA

Krasno, kao i Bogu ugodno, sačuvano je i za vašu ne malu korist, u Gospodu Isusu Hristu braćo moja ljubljena i čeda moja duhovna.

Vidiš li da vera pomože delima njegovim i kroz dela ispuni se vera? I zbiše se knjige koje vele: „Verova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravdu i drugom Božijim nazva se. Vidite li, dakle, da se čovek opravda delima, a ne samo verom?

mojim ocima i bratijom, nego svako da pođe svojim ćelijama odvažno, a ujedno i mudro i bodro, i svagda čineći što je Bogu milo.

zvona, tadašnji dnevni jerej blagosilja Boga i kadionicom naznačuje lik časnog krsta pred svetom trpezom sa pohvalom Bogu.

Ko god se žuri da Bogu laže, primiće kaznu, „jer ćeš pogubiti“, reče psalmopevac, „sve koji govore laž“. (Ps. 5, 6) Ne ispovedati se lukavo,

da dođete do čistog duševnog zdravlja i da se obučete u visokotvorenu smernost, koju imajući, vaistinu, bićete slični Bogu, koji kaže: „Naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem“. (Mt.

se okonča rečeni psalam sa malom molitvom, seda se po redu koji je odredio iguman i jede što je postavljeno sa pohvalom Bogu.

Jer sedenja radi niko da ne kaže: trpim. Gospodu da bude ugodno, bratija da živi po Bogu i nikako da ne zavidi zbog sedišta, ugledajući se na svetovne ljude.

I ovde sami sebe da ne ističemo iznad drugih i taštim se preuznosimo, jer to pripada sujetnoj slavi, a Bogu je mrsko. Bojimo se: „Mrzak je Gospodu svaki visokosrd“, (Lk.

“ A potom, davši celov u Gospodu, na odgovarajuće mesto svoje da stane. A onda da ga celivaju svi. Po celovu slava Bogu da uznosi se i otpust posle običajene jerejske molitve.

Pošto ovaj ekonom neposustalo okonča svoju službu ka Bogu i vama, i pokaže vam se pouzdan, i upravlja vas ne po licu, nego sve imajući kao jedan ud, imajući pod sobom i

Neka to bude i neka se ispunjava, i ugodno je nama, a čini mi se i Bogu. Ako li zbog zime, po grehu ili nemoći, da ne bude lenosti, nemojte ovo, nego pregledajte, da koliko god saznate

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

CMILjA: Crnoga li joj leba, bogo moj! MILE: Zovu te neki napolju, oće da naruče! IKONIJA: Fala Bogu! Spremde mi to za kutnjak, oću dizludim! (Izlazi) STAVRA: Narod ogladnio slušajući! (Ulazi Prosjak.

CMILjA: Polako, jauče, boli ga! IKONIJA: Nego šta, nego boli! Ajde, ne boj se, ja sam! Fala Bogu dok boli, a kad prestane... Pa poduvati ga, majku mu, nisi bogalj! Daj da ga sklonimo s ove kišetine.

A nit se bliznilo, nit se trojanilo, nit se stotinilo, nit se iljadilo, već fala Bogu kad imaš krpu na zakrpu! Nit sam ja na kraju apšen zbog nekog neslaganja, nego mi našli u magacinu manjak!

Blagajnica, nosači, kondukteri, sprovodnici vozova, neko mora da primeti! Fala milom gospodu Bogu! Gde mi je tašna? To ga je sam Bog mlatno mojom rukom, da ga obeleži! Šta je sad? Zašto ćutite?

Poštene građane vređaju zatvorenici! GOSPAVA: Kad vidim kako izgledaju pošteni, kažem: fala Bogu što sam kurva! I koga sam ja samo našla da molim!

Stanković, Borisav - JOVČA

Neku sreću imala što mi nju rodi, a inače... VLADIKA A Vaska ti je, neka je, hvala Bogu, živa i zdrava, što niko nema. Gledam: izrasla je, razvila se i pod nebom mučno da je takve ima.

Tu je neće tražiti. ARSA A šta ćemo sad? MARIJA (Tomi): Ti, sine, po Bogu sin da si mi, odmah sutra deda-vladiki.

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Jedno nam ostaje želiti, sireč da naša deca i unuci bolji i pametniji budu.| Moja krv, koja, blagodarenije bogu, počinje utoljavati se i umirivati, ne vara me više s sujetnima nadeždama, niti me čini zidati po vozduhu gradove;

Ja bi[h] mu odgovorio da evangelije uči; ko hoće da ugodi bogu i da se posveti, valja da se odreče sveta, roda i roditelja.

Dakle, iz ovoga sleduje da su bogu potrebna slovesna stvorenja koja će ga poznavati i slaviti, između koji[h] je jedno i čovek.

Iz ovoga se jasno kako sunce vidi koliko mora biti bogu ugodno i milo bračno i zakono človeka i žene sojedinjenije i milovanje, črez koje bog biva človekov tvorac.

” No, narod iz svoje prostote misli, ako nestane među njima kaluđera, nestaće vere i zakona. Što vele? Mole se bogu za nas. E, moja braćo, teško onom ko hoće da se za njega drugi bogu moli!

Što vele? Mole se bogu za nas. E, moja braćo, teško onom ko hoće da se za njega drugi bogu moli! Da za tebe drugi jede i spava, nisi rad; a ono što ti je najpoleznije i najporebnije, [h]oćeš da drugi za te

Moj hristjanine, da ti znaš kako je tvoja u dve-u tri reči molitva bogu slatka i blagoprijatna, kad ti pošteno i pravedno živiš i s[a] znojem lica tvoga [h]raniš, čada tvoja!

Oni koji su se u ovomu činu našli valja da dobro gledaju, jer ćedu otvet bogu dati, da ne primaju u svoj čin one koji tu traže pribežište lenosti i spavanja.

Neka svak rasudi, ko bude čitati ove vrste, kakva čuvstvovanija blagodarnosti i pripoznanstva k bogu i roditeljem mogu se usejati i ukoreniti u jedno mlado srce črez sami jednodnevni razgovor jednoga čistosrdečnoga

Mlad čovek, blagodaran bogu i roditeljem, lasno će i radosno primiti na njivu srca svoga semena najkrasniji[h] i najblagorodniji[h] dobrodetelji.

proizlaze i izviru, kao iz živoga izvora, sva ostala blagona-ravija, jednim slovom, sve pošteno, razumno, prave-dno, bogu i čelovekom ugodno življenje.

jošte nepročitane sažeći, pak se okrene k svetim ocem govo-reći: „Mi vas za svece držimo i oglašujemo, i jeste, hvala bogu; a vi predajete tužbe jedan na drugoga. Ja, grešan čovek budući, kako ću svece suditi?

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

Ona zbunjena stade se muvati po kući, ne znajući šta će. — Pa kako, kako? — pita dujo. — Vala bogu i prisvetoj Divici, nije zla! Jeto, gladi nije, a bolesti nije, pa se životari — veli knez Kušmelj.

— Kako, Jure? Kako, Bare? Kako, Šimeta? Kako, Vice?... Kako svi? — pita fra-Brne. — Vala bogu i Divici, sa zdravljem smo dobro, a mučimo se kako možemo — odgovori Čagljina u ime sviju. — Tako!

— A, bi li smija, kô velju, da prostite, ući u crkvu, ko velju, da mi se bogu pomoliti? — zapita Grgo. — Pričekaj, pa ćeš! — odgovori gvardijan, pa obrnu talijanski: — Vidite, ovo mi se sviđa!

No, molim ti se, da me pustiš u crkvu. — E, ajde se pomoli bogu kâ pravi kršćanin, pa ćemo te okušati za nikoliko dana. E, ajd, ajd!

tuga i strah, i vjera mu se pomjeri, te ne znadijaše kome da se moli, pošto ne bješe navikao da se obrće pravce k bogu.

Da nije... onako šta... da nije kakav crvić u pameti? — Brne mirno odgovori: — Moja je pamet, fala bogu, zdrava, a ja se ne moram ispovidati: šta mi je!

ali ga vra probudi i zapitkuje za ovo za ono što je bilo preko dana, pa bi ga grdio, pa bi klekao i počeo se moliti bogu, te i njega nagonio da to čini. Jednom mu naredi da izgovori onaj cirkular što bješe naučio naizust.

Da nije šta zlo? Knez zavrti glavom i huknu. — Nije zla vala bogu i Divici, nego... Ali, da iđemo redom! Dakle, jevo zašta sam došâ.

to pobijali, i kako Brne nastavi da savjesno predaje đacima najteži dio bogoslovske nauke, i kako se glasno moljaše bogu u svojoj ćeliji, tako da se ispred manastira moglo čuti, to osta kao istina.

A, Isuse, uvik li mi neprilike činite, uvikarce... — Diko naša — poče Kušmelj — kad je bog da, dâ si take glave! Bogu vala, milostivom bogu i Divici, a mi mislili... a mi čuli...

— Diko naša — poče Kušmelj — kad je bog da, dâ si take glave! Bogu vala, milostivom bogu i Divici, a mi mislili... a mi čuli...

— Zašta? — Da, zašta? Šta ti je učinija oni čovik, ono dite, oni drugi čovik fratar i tvoja žena? — Ništa, pri bogu; nisam ni poznavâ one ljude. Niko mi ništa od njih nije bio kriv. — Ma kako to? — pita Brne s malom dušom.

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Ne znam da li da bežim? (Ja se pomalo bojim Na ovom pesku gde ležim.) Da li da krenem Bogu? Ili okrenem vragu? Da maknem nekud nogu Il stojim u svom tragu?

Ćosić, Dobrica - KORENI

I rekao je otac: „Sto manastira i crkava da podignem biće malo da Bogu zablagodarim na sinovima što će da naslede moje ime... Na mojim naslednicima što mi usrećiše starost.

Kad bi to pričala, ruke bi raširila, grleći noć i topoljake u koje ulaze, podizala ih uvis, k nebu i Bogu, pre da mu ih pokaže no da ga Moli za njih. Gledala je iskosa, zamišljeno.

Moliću se Gospodu i dale za tebe, dete, jer svetovna dela tvojega svekra Aćima i muža ti Đorđa nisu do sada bila Bogu ugodna...

“ doviknuo je a konji ga galopom odneli niz put. Dobro je što ga nisam opsovao. Usta su mu bila puna voska. Fala bogu, poslužila me pamet. „Da razbijemo Levića kafanu!“ ja sam viknuo. Što igda mogu, viknuo sam. Svi su čuli.

To, ćerko, nije greh. Pred Bogom su nerotkinje grešne, a ne one što rađaju državi vojnike i Bogu vernike. Nerotkinje idu u pakao.“ Da li je ona živela sa Aćimom? pitala se Simka, gadila se majke i slušala.

Bežao je da ne vidi kako sin poslednji put odlazi iz očeve kuće, baš istog dana kad se i Bogu rodio sin, a nije mu bio sin. I njega je drugi ocem učinio...

Iziđi! — sluTio je o čemu će mu pričati. Zna, i znao je odavno, za obojicu. Kad bi pomoglo, celu noć bi se molio Bogu da sutra ne vidi sunce u prozoru. Zašto bolest ne dođe u apsanu i ne umori ga? — Ti bar znaš zakon.

On ide svojom livadom. Onom koju je kupio kad je Adam prohodao. Ako je Bogu zgrešio, ispaštaće greh. Neka se i u paklu kuva, neka ga đavoli peku i nabadaju užarenim rogljama, neka se muči kao što

Tako mora da bude. Nema kud, mora. Kao da mu nije žao. Nemoćan pred tim višim, jačim, pokorava se lampi, noći, Bogu. Zastaje u hodniku između dvoja vrata. Levo kašlje Simka.

Nije bio tvoj otac, govori glasno. Onda kleknu na pod, staklo razbijene lampe krcnu pod kolenima. Nemo se moli Bogu i zaklinje... Na stolici dimi lampa i šara tavanicu. Dimom obešen o tavanicu, njiše se veliki list senke.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

bilo da vojuje i brine o sirotinji, toliko je Dobračino, zar ne, bilo da trguje i pare ulaže a već je imalo, hvala bogu, i onih koji će se o školama starati. Učeni o školama a oni, neučeni, o drugome.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

jagode i cveće; Diveći se planinskome miru, Stići ćemo belom manastiru; Pa u hramu, gde su rajski zraci, Molićemo s' Bogu“ - „I Božijoj majci.

“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te!

Sutra je ravno godina Kako nam nesta Damjana... Užeži, ćerko, kandilo! Ne štedi žuta tamjana! Pomol' se Bogu s materom Za dušu malog Damjana... J. Grčić Milenko XXXVIII GDE JA...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda, Slušati rado ove reči lažne: I zahvalićeš Bogu što te sazda, I oči će ti biti suzom vlažne. I gledajući, vrh zaspalih njiva, Kako se spušta nema polutama.

Ona je molila Boga Da joj bar mesto kaže na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga. Bogu se dosade molbe, ogrne svoj topli ćurak, I zovne Svetoga Petra. Petar mu istinu kaže, Zašto ta žena plače.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

Kakva te je sila nečestiva da sagr'ješiš Bogu prevlastila, da vječnoga popireš zakone? Što je jarost besmrtnoga tvorca na zlo tvoje toliko ražeglo?

Ah, ti tajno, Bogu tek izvjesna - sastav ove presilne mašine koja kreće bezbrojne mirove! Pet nebesah nepodvižnih pređem sljedujući

U dvor sjajni uđoše vojvode, a vojnstvo se s slavom hučnom vrati. „Ah, preblagi oče besmrtija, - reče Bogu Mihail arhangel - besprestano tvoj um presvijetli tvoritelnom blista poezijom, žertva ti se blagodarenija na sve

Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA

„O, kamo sreće da nisam ime Demokritovo nikad ni čuo!“, uzviknuo je Avgustin. Odnos naše duše prema Bogu, to je trebalo upoznati - i ništa više. Sve što protivureči Svetom pismu pogrešno je.

jezika, retorika da se njom Svevišnji hvali, astronomija da se sastavlja hrišćanski kalendar, muzika zbog pjenija Bogu. Ubrzo uvideh koliko su raznovrsnija i temeljitija znanja Arabljana“.

„A šta fali tebi, dragi brate?“, zapita ga sestra. „Meni? - Hvala bogu, ništa. - Živim srećno i zadovoljno“. „I činiš druge srećnima!

Jesi li živ i zdrav?’ - ,O dragi, gospodine profesore’, rekoh mu, ,nek je Bogu hvala! Kako divno izgledate! Ne budi uroka, daleko bolje no kad vas poslednji put videh. Šta vas podiže opet na noge?

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Sve progurasmo pa opet dobro, hvala Bogu. Nema ništa jače od čoveka, tvrd je kao kamen: i rane i tifus, jedan pa drugi, i sto nesreća i opet se ne dam, stojim,

Onda rekonvalescenti, uvijeni u ćebad i šinjele i zahvalni Bogu što nisu u rovu, prekidaju poluglasne razgovore o svačemu i podižu blede glave.

— Ne pitaj. Kinjiše nas dušmani, prokleti da su; to ima da se priča, nije nam lako bilo. Nego, fala Bogu kad dođoste. — šta ćeš, dođosmo, Božja volja. — vi jadnici, vaše muke nigde? — .

Tako se izmiri'mo i otad, fala Bogu, lepo! — Sve je u intensivnom lečenju — daje svoje završno mišljenje učitelj, pa se posle razgovor nastavlja u poverenju,

povadio mi je sve zube donje vilice; sad sam tražio bolovanje da tamo ostavim i sve zube svoje gornje vilice (hvala Bogu što čovek ima dve vilice!), a ja sam advokat, i moji zubi to su moji kapitali. Eto kolika je moja ljubav za Grkinje.

“ „Nešto mi, veli, fali, ali dobro je, hvala Bogu. Strašni su doktori, gospodo, pravi su kasapi. Kapetan jedan ranjen u ruku, pa mu prilazi doktor, gleda i kaže: „Fik,

I voljan da porazgovara stražar dodade: Stade kiša, hvala Bogu. Ja produžih sporednom ulicom pa izađoh na Drim i na obali sedoh na četvrtasti tesani kamen koji se belasao.

Onda su ih terali da kleče i da se mole Bogu, da idu na kolenima i kupe đubre i peru prstima i pljuvačkom kaldrmu. I tako nekoliko njih da zajedno nose palidrvce na

Kao neka bezgranična moć ljubavi na onom najvećem vrhuncu zanosa prema Bogu, kao beskrajna volja za srećom, kao divlja, žarka radost i težnja za životom, neka želja neodoljiva i pusto nemoguća da

“ — „Koga da ubiješ? Zašto da ubiješ? Zar oca rođenog da ubiješ? Umiri se, povrati se, prekrsti se, pomoli se Bogu, pomoli se Bogu!

Zašto da ubiješ? Zar oca rođenog da ubiješ? Umiri se, povrati se, prekrsti se, pomoli se Bogu, pomoli se Bogu!“ — „Bežite, bežite, bežite brzo, sklanjajte se, pustite me“, vičem i otimam se, a oči mi pune krvi i smrti i mržnje.

šta mi je sad, Bože? I sad je došlo to... eto potpuno... hvala Bogu, potpuno sve o čemu sam sanjala. Ovde dođi ... Bože hvala ti ...

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

a nešto liječnici od svoje, prvi malko intenzificirali svoju bolest a drugi svoje usluge, pa je tako, hvala dragom bogu, do podne sve sretno posvršavano.

Doduše, put nije najbolji, ali kola su nova, imaju dobre amortizere, pa hvala bogu! vozit ćemo nešto polaganije! I tako, posjedali su u kola, Viktor je sjeo za volan, pripalio cigaru, i cigara nije još

Doduše, ima i veoma naivnih predstava o bogu: naivni i bezazleni ljudi imaju naivne i bezazlene predstave o svemu, pa i o svome bogu.

ima i veoma naivnih predstava o bogu: naivni i bezazleni ljudi imaju naivne i bezazlene predstave o svemu, pa i o svome bogu. Sjećam se, ti si se podsmijevao takvim predstavama boga — to je onda bilo jako u modi.

Da, hvala dragom bogu, svaki nas je dan manje. Osjećam se kao neka nadživjela pretpotopna neman, kao neki arheopteriks.

od svoje oštrine, čim samo za trunak popusti neposredna ugroženost njom, on se odmah izbezobrazi, uzme da razmišlja o bogu, o smrti, o „konačnim stvarima“, duhovito, familijarno, superiorno. Zauzme odnekud kozerski stav prema smrti.

A koliko li ljepote i u tome: biti stranac! U nekoj molitvi koju bih sastavio da je svakodnevno upućujem nekakvom bogu, jedan bi stavak neminovno glasio: „Podaj mi, gospode, nasušni obrok samoće!” Poznajem i muke osamljenosti.

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

Narod se diže, kao na komandu. Ljudi poskidaše kape i svaki u svojoj sovri stade se moliti Bogu. Utom popa otpeva tropar, ispi čašu vina i sede. Poče ručak. Svirala odjeknu...

— poče da nariče baba. — Nemoj duše grešiti, valj'da znaš šta je dete... Pero, po Bogu si brate, ti znaš... — Mak' se otale, babo, Dok nisi zlo prošla!

— Šta si ti, more, počinio tamo u Trbušnici? — progovori kapetan, čim Đurica stade. »Hvala Bogu!« — pomisli Đurica.

Behu se obojica tako primakli, da su mogli čuti jedan drugom disanje. — Kamo se, po Bogu si ?... poludeh od muke — reče on. — E, sinovče, na muci se poznaju junaci... Nije to šala... Šta je bilo.

— Hoće, hoće poganac, znam ja njega... Svaku će žilu da istegne, svako parče mesa da prebije, pa posle ne valjaš ni Bogu ni đavolu... Dušu će da izvadi, a život da ostavi, ja kako...

A već šljive su ponele kâ čičak: ako im bude cene, doneće i one bar osamdeset dukata... ’Vala je Bogu!... — More, ti ne traži navodadžiju za ženidbu: vidiš kako umeš lepo da se hvališ.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

I KALUĐER 298 NEVJESTA, ZAOVA I KALUĐER 299 ĐAVOLAK 300 SLOVO IŽE, ALI SIRCA NIŽE 301 BONIK I BOLEST 302 AKO JE I BOGU, MNOGO JE 303 DERVIŠ I KUVAR 304 A KI JE VROG PLOT ZDELAL?

Kad to smrt čuje, zakala pa otide, te stane kopati, pa kopaj devet godina. Kad je sve raskopala, ide opet bogu pitati šta će sad raditi. Ona dođe gore, a soldat je opet ustavi, pa je upita kuda će.

Ona kopa kamen. Kad je prošlo devet godina i ona sav kamen sanijela na jednu hrpu, zakala pa opet dođe k bogu pitati što će sad, a kad dođe gore, vidi je soldat, a ona koma putem plete od velike mršavosti.

Kad je jedanput bila gladna godina, a starac nije imao nigdje ništa, molio se bogu da mu djecu sačuva i da im dade hrane; ali to bog ne htjede čuti, nego mu pomru sinovi.

A kad to sveti Petar čuje, otide nazad pa kaže bogu šta je stari rekao, a bog mu reče: — A ti hajde pa ih išti za sebe, neka ih tebi proda kad ne da meni, jer su njegove,

Pošto se mališa dokopa snage, reći će jedan dan materi: — Vala, mati, sramota je da mi prosimo kada sam ja, hvala bogu, poodrastao; nego daj da mi prodamo ono malo baščice pa da kupimo konja, mogao bih ja već drva goditi pa se oboje

Čim njega ugleda, reći će mu: — Čuješ, momče! Kumim te bogom i po bogu da si mi brat, kad te je bog namjerio sa tom sjekirom, osijeci ovome jelenu rogove i kutariši me belaja.

Ribica, kad vidi carevog sina, stane mu se moliti: — Po bogu da si mi brat, baci me u vodu; ja ćy tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku, pa kad ti zatrebam,

Posle nekoga vremena, idući tako po svetu, nađe lisicu gde se uhvatila u gvožđa. Kad ga lisica opazi, reče mu: — Po bogu da si mi brat, pusti me iz ovih gvožđa, ja ću ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam,

Opet, tako idući preko jedine planine, nađe kurjaka gde se uhvatio u gvožđa. I kurjak, kad ga vidi, reče mu: — Po bogu da si mi brat, pusti me, ja ćy tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo

ZMIJA MLADOŽENjA Bila jedna carica koja nije imala od srca poroda, pa se jednako molila bogu da joj dâ da rodi. Jedno veče, moleći se tako, uzdahne i reče: — Ta daj mi, bože, od srca poroda, da bi i ljuta zmija

Velik strah ih popadne da u onoj pustinji od gladi ne poskapaju, pa se stanu bogu moliti da bi se pusta sela, varoši oli ma koga viđeti moglo, jer već treći dan vrljaše po istoj pustinji i nigdje kraja

Petković, Vladislav Dis - PESME

Kako ti je, oče, tamo? Tvoju curu što ostavi? A ona te tako voli; Ali mnogo, mnogo strada. Ni Bogu se sad ne moli. Nema čemu da se nada. Ah, večno bih bila s tobom! Je l' da i sad tražiš mene?

Kroz noć glas prigušen kreće se iz mraka: To se negde roblje za nas Bogu moli. PRVA PESMA SREĆE Moje srećne oči narodu se dive, Što ostvari snove, duge pet stoleća, Što unese opet duh

I ja pitam sebe, dok se duša budi, Da l' doživeh sve to, il' čitah iz knjiga. Od Kosova plač je, Bogu se vapije, Al' nigde pomoći, svuda srca tvrda: Siđoše gromovi, padoše kapije, Progledaše ljudi, i polja i brda.

I mi ćemo leći licem prema Bogu, Sa trijumfom pravde nad balkanskim zverom, U mogilu dugu i u suzu mnogu, Ali s obnovljenom ljubavlju i verom.

pleni, Gotovo uvek i za porok budna — Nekad, dok mladost življaše u meni, Smejah se često, podrugljivo vazda, Prirodi, Bogu, i govorah smelo: Da onaj koji obličja nam sazda Učini sramno, kukavičko delo.

i večnost kakva je, I da ću otud trag bezumlju znati; I gde je prošlost sa bezbrojno žrtvi, Čije je vreme, ko je Bogu mati, Našto je život i kud idu mrtvi.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

mora, ali ga ipak podmukli vihor iznenada baci u vodu, a on, pošto izvuče živu glavu, stavlja na žrtvu Neptunu, bogu mora, svoje mokro odelo.

Prišao sam krstu, poljubio ga, sagnuo se i na kolenima se pomolio bogu, Verna srpskim običajima moja majka se obratila grobu kao da me je dovela živom ocu.

Prišao sam krstu, poljubio ga, sagnuo se i na kolenima se pomolio bogu, Verna srpskim običajima moja majka se obratila grobu kao da me je dovela živom ocu.

Govorio je da se treba pomoliti i zahvaliti bogu što si ostao čitav. A ti znaš da je stari Ljubomir bio u pravu i da te je samo bog sačuvao da bi u životu postigao

” Na to mi je ona rekla: ”Idi, moj sine, i neka je hvala bogu što si bio i što opet ideš da radiš među svecima Kembridža.

Ovo me je uvek podsećalo na majčine reči: ”Neka je večna hvala bogu što ti je omogućio da uživaš blagodeti koje sada uživaš i koje ćeš nastaviti da uživaš u svom životu među svecima

- U to ubrajam sve znanje - nastavila je ona - koje me približava bogu; a ovo novo znanje sigurno je takvo. Pomisli, sine moj: bog šalje svoje poruke od zvezde do zvezde i, po rečima Davida,

i najmanjeg crvića na zemlji, ona mi je odgovorila: ”Faradejevo učenje je onaj deo moje vere kao Davidove reči upućene bogu: “Kuda ću da pobegnem od tvog duha? Kuda ću da pobegnem a da tebe ne sretnem?

Jer ima časova u životu kada jedino ljubav prema bogu i prijateljstvo ljudi mogu da uteše čoveka u trenucima velike tuge.

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Dvoje nejačadi ostalo s njime..... Dođoh da štogod zaslužim... I Božić se primiče, hvala bogu! Svi zamukoše. Plamen je izdisao; časom bi samo oživio kad bi vetar odozgo du'nuo i uspirio ga.

— odgovori Cveta. —A masline zdrave kao dukat. Biće da je pri dnu. Po večeri skupa sedećke molili su se bogu. Posle, kada i za mrtve nameniše nekoliko „očenaša”, polegoše po slami jedno do drugoga, prikupljajući se svako svome.

Na koncu je pogleda, pa će: —Malo ćeš dobiti, — i izvadi iz stola pehar s novcima. . —Hvala bogu! Što je, da je! —Na, uzmi; to je tvoje! — i pruži joj nešto novaca. Cveta prihvati novac i stade ga prebrojavati.

Gospodin bog! A? Kolika bi šteta, vidila si; ko će mi je nadoknaditi? 'Ajde, 'ajde, i zahvali prvo bogu pa meni što si se prehranila. —Zbogom! — pozdravi Cveta i zbunjena iziđe. Putem razmišljaše.

Stade pa je diže i teši. —Pogibe! Jadna ti sam do boga! — očajno naricaše Cveta. —Hvala bogu! A da kome ćemo? — mirila je kuma, pa nastavi: — Sahranili smo ga po krišćanskom i seoskom običaju.

i iz svoje sobice, osvitkom svakoga dana, sluša čvrste koračaje vojničke straže i glas njiove trube; skrušava se i bogu moli, i sređiva svakidašnji posao; u tim starim navikama umirila se njena duša.

—Mrtav je, ponovi njih nekoliko, jedva dočekavši živu riječ. Pa svi najednom trgoše se iz muka: slabiji se krste i bogu mole, a jači se dogovaraju kako da Marka iz mora izvuku.

Kad sam bila dijete, nijesam mogla nikako do nje, ako se ne bih izula i podgla skute, a eto sada, fala bogu, može se suvim.

Oni stari naš kip, vidija si ga, a? Glava mu je prignuta ka da se uvik moli bogu za nas: pravi starovirski svetac, čudotvorac, brani nam rod masline od bolesti ušenka i od svakog zla, ka pravi

— A Žižica, svlačeći se, bogu se moli. Pa kad do njega doprije pjesma onih kičeljivih mladića što sveti kip nosijahu, puna milinja i čežnje za

— mirnije će sestra. Miši odnesu što gođ nađu, a da neće duhan. . .'Ajde, umiri se, pusti me da spavam. — Fala bogu, proći ću se i bez duhana! „Svaka noć čini spati!

Kad sam sam, i radim i bogu se molim!” . I sada se spustio mir na njegovo biće i duša, upokojena, zaboravlja na selo, kao utapa se u toplini i

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

To su „Jadi junakovi“ iz romana o bogu groma Peruna. Ona ima dvanaest strofa. A po strofama stihovi su ovako raspoređeni prema broju slogova: I 13, II 10,

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

ušli su upravo u trenutku kad biskup započinje razgovor o religiji, koji će se dotaći i nekih metafizičkih pitanja, o Bogu, prirodi i onostranom ništavilu, a sve sa ciljem da se Vuk Isakovič pokatoliči.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

Pomolio se Bogu, poklonio Svetomu Petru, pa sad povraća dušu i od zamorna puta i od dugih petrovskih posta... Niko nema puške, niti za

došli su ovi ludi onako prosto, da se pomole Bogu, a ne da se pokazuju i vržu na sebe neko osobito, saborsko, raspoloženje... Do njih su Pešterci i Štavičani.

Tamo se u starinskoj crkvici pomolila Bogu i svecima i za njega i za svoj razum: ispod sudbine nema se kud — bilo bi grđe da uzme goru...

Evo, molim te, kumim te. Smiluj se! Dođi k sebi! Kakav si mi ti Turčin!.. Moj dragi, moj mili, po Bogu brat, kum. otac n majka!.. Poslušaj me, kad zora zarudi... preko Ibra, preko planina, u... u... Miloje!.. U... u...

Ne mari ništa što je ostao bez imanja ovde, gde ima i ljudi i duše... — Novice, po Bogu od sada brate, eto izjadah ti se. A ti ćuti i ne kazuj nikom. Rekao sam u selu da mi je ona žena umrla.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

Nagledaj se te miline Pa se divi višnjoj moći: Bogu zore i večeri, Bogu dana, Bogu noći. »Neven« 1881. DIVNA ZVEZDA Crna noći, ko te vodi Kad je vreme da se širiš,

Nagledaj se te miline Pa se divi višnjoj moći: Bogu zore i večeri, Bogu dana, Bogu noći. »Neven« 1881. DIVNA ZVEZDA Crna noći, ko te vodi Kad je vreme da se širiš, Da bolnima melem

Nagledaj se te miline Pa se divi višnjoj moći: Bogu zore i večeri, Bogu dana, Bogu noći. »Neven« 1881. DIVNA ZVEZDA Crna noći, ko te vodi Kad je vreme da se širiš, Da bolnima melem pružiš, Da

Zaboravila studen, nevolju, glad i jade, Toplo se Bogu moli da majka ozdravi. „O, hoće, draga, hoće! Dobar je Gospod višnji, Okrepiće ti majku, isceliće je, znaj!

VIKTOR IGO Umovi s’ dive, duše se dive, Srca se dive veličini tvojoj, I mnogi, ruko šireć’, Jadikuju Bogu, Što s’ tako velik’, pa te Zagrlit’ ne mogu. I ja bi da te zagrlim i hvalim — Zato ću da te predstavim malim.

Što je negda to mi i sad Širi, têsni grudi, Ja se i sad molim Bogu, Bogu sviju ljudi. Vidim kletu nejednakost Kako pravdu guši. Teške suze sirotinjske Bole me u duši.

Što je negda to mi i sad Širi, têsni grudi, Ja se i sad molim Bogu, Bogu sviju ljudi. Vidim kletu nejednakost Kako pravdu guši. Teške suze sirotinjske Bole me u duši.

su nam male, a gdegde i fine, Ne mož’ u njih badnjak, onaj od starine; A sobe su naše sad već patosane, Hvala milom Bogu i naprednom trudu, A gde jošte nisu tu treba da budu. Mi badnjak volemo — Ali ne možemo...

I gde god je srpskih grudi, Iz njih tamjan Bogu stiže: Nega pali, njega diže Nerazdeljen žar. O STOGODIŠNjICI SIME MILUTINOVIĆA-SARAJLIJE (U muziku stavio J.

Zato jezik makar koji Ima s neba svoje pravo: Ko mu krati ovo pravo Taj se Bogu greši zdravo. Svi jezici neka žive, Raznim zborom Boga slave. To nek’ čuju, to nek’ znaju Svi narodi, sve države.

Pitaš: šta ću onda ako i Jul slaže? Napred, napred samo, Bogu se moleći, Ti prenesi brige i nevolje svoje Nek’ ih Avgust leči.

Pralja pere košulje Pa peva kô luda; Kaluđer se Bogu moli Pa stenje od truda. Kopač mlata motikom Pa sadi krompire, A gospođe znoje se Oko friše-fire.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

EVICA: Nije li moj otac i mlogi drugi ljudi, niste li i vi sami bili oskudni kad ste se ženili, pak eto ste, fala bogu, stekli! Moj je Vasilije vredan. MITAR: E, moja ćerko, sad nisu ona vremena koja su bila kad sam se ja ženio.

RUŽIČIĆ: Dovljejet. (Pokaže mu sat.) Vjesi li čto jest sije? JOVAN: Len su to hodinski, bogu prisam, su pekni. RUŽIČIĆ: A čto jest sije? (Pokaže burmuticu.) JOVAN: To je tak že peknje, to se vola burmutica.

MITAR: Jesi, moj sinko, ti si se uvek pošteno vladao, i samo ti je škodilo što novaca nisi imao. No evo, fala bogu, i toga si dostao. Sad možeš biti moj zet. FEMA: Šta, tvoj zet, a mene niko ne pita kad se moja kći udaje.

Sad oću malo da budem prosta, da vidim kako se i prosto živi. MITAR: No, fala bogu! Jedva joj nađo leka. FEMA (češeći se): Da, prosto! Sasvim prosto! (Sari.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

JANjA: Al’ je utopljen! Sasvim utopljen!... Na dnu Dunava! I pesak ga je već zaronio!... Ako si ikad bogu verovô, Veruj mi, Rade, da je utopljen. (Klekne pred njime.) RADAK: Ne benavi se, beno matora, Već čamac daj!

A već sam o zlu nekom mislio I slutio sam kakvu nesreću. Al’, hvala bogu!... Je l’ spreman čamac?... RADAK: Spremno je sve. GLAVAŠ (gleda po gomili begunaca): A, Đenadije!... Oče!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

— Šta, jeste li ranjeni? — Nisam. — Hvala bogu. Ali gde su naši konji?. — Vaši gde cy ne znam, a ja sam moga dao jednom komordžiji pred stupanje u borbu.

! — Velim, teško da se varaju. — Razumem, razumem već svu tu katavasiju revolucionara. Imamo ih i mi u Rusiji dosta, Bogu hvala — Komarov klimnu glavom s negodovanjem. — Ali to je divno čudo!

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Ti si kamen naučila Ljubit’, goreti, A srcu mi dade krila, Srce odleti. Odletelo nebu, raju, Bogu, svetlosti, Večnoj zori, večnom maju, Večnoj radosti.

Da izbere dvoma nama Kutak ubavi, Mirno mesto međ zvezdama Našoj ljubavi. Još se moli Bogu tamo, Blag da oprosti, Što ću ljubit’ tebe samo Cele večnosti.

Gde sam duge noći, kroz vekove duge, U pepelu čuvô žeravicu tuge, Žeravicu bola, ovo srce malo, Dok se nije samom Bogu dodijalo, Pa nas dvoje diže, sastavi nas bliže, Da ogrije hladni svet Plamom našeg žara, Da pokaže kakva je Ljubav

Ah, prevario sam se, Sagrešio sam Bogu; Hteo sam sve iz’kasti, — Pa evo ništ’ ne mogu. Izliti celo srce Nije u našoj vlasti; — Nagađaj, ljubo moja, To

Zora je osmej Božje dobrote, A sunce peva Najvišu moć... Bogu je milo Što j’ tako tajno Divnu i bajnu Stvorio noć.

“ L A moliš li se, svete? Ti s’ Bogu ne moliš! I kako ćeš se molit’ Kad neba ne vidiš! A zar se neba dveri Za jednog otvore, — Tek onda širom stoje,

LXІI Kad se moliš višnjem Bogu, Ne moli se dugo, mnogo; Bog je dobar, mnogima je I bez molbe on pomogô. Ako želiš prave sreće Sebi, meni, čedu

LXV Ne vidi me, ja je smatram, Bogu s’ moli, — Ne moli se kâ što uči Đak u školi. Ne moli se kâ pobožnik Posred hrama, — Nestalo je, nema tela,

Prišô bi joj, ali ne smem I ne mogu, — Ta i ja se poizdalje Molim Bogu. LXVІ Sa istoka poče plavit’, A nas dvoje na prozoru, Prohtelo se nama tako Dočekati rujnu zoru.

i cveće, Diveći se planinskome miru, Stićićemo belom manastiru; Pa u hramu, gde su rajski zraci, Molićemo s’ Bogu — „I Božijoj majci.

“ Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te!

Tone, pada mrtva nada U naruče mrtvom Bogu, Izumrlo što je moglo, Samo boli još ne mogu. Navikla se suza oku, Izdahnuti tu je rada; Al’ se s mrtva oka

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

Blizu smo položaja. Ali nismo ni stigli do njega, a stiže naređenje da se stane. No, hvala bogu! Moj komandant bataljona ode nekuda, i posle pola časa vrati se. „Razapinjite šatore“ — naredio je.

Ali nespokojstvo mi izaziva pomisao na municiju. Došlo mi da se čupam za kose. No, hvala Bogu, i oni su se pritajili. Valjda i neće.

Za njim dobaci onaj student: — Sad, kad si video i osetio, pomoli se, učo, Bogu za sve nas! Priznajem, nisam se ni ja osećao ugodno... Mislim se, šta da radim ako nalete. Setio sam se. Braniću se!

Niste li čuli za priču zašto smo oterani na Krf? Rekoh mu da znam. Ispričah mu nekoliko pojedinosti. Dojadili smo Bogu ratujući neprestano, pa je naredio da nas, Srbe, proteraju na neko ostrvo. — E, dobro... Ne znate šta je dalje bilo.

Znam ja njih... Ni ranjenike ne ostavljaju. — On steže moju ruku. — Mnogo sam se plašio za vas... Ali, hvala Bogu. — On povuče moju ruku svojim usnama. Trgao sam ruku i poljubio ga u čelo. Gruji navreše suze u oči: — Hvala vam...

Dozvao sam komandira pete poljske baterije. — No hvala bogu da se jednom javite — veli mi komandir. — Ovi iz divizije nakačili su mi se na osmatračnicu i neprestano pitaju kad ću

— Zatvorićeš i kafu, i šećer, i sve što je moje. Ne dam više ni bogu Savaotu... Razumeš li? Onda je uzeo stoličicu, seo po strani i uzeo francusku gramatiku.

Objasnio mi je, da se „one“ tamo sakupljaju. — A-ha! — dobaci Vojin. — No, hvala bogu. Razvukao si od Kulina bana, umesto da si odmah prešao na „taj stvar“.

— Slušaj — govorila je zanosno — sutra u tri časa doći ću kod tebe. Vojin kao da se prenu: — No, hvala bogu. Nisi valjda odbio? — Pristao sam... Najzad, u tom momentu, ko ne bi pristao! I sutradan došla je. Bilo je, bilo sve.

Zatvorio sam oči. On ugasi lampu i stavi mi ruke na ramena. — Jesi li živ? — i potapša me po ramenu. — Hvala bogu... — I opet ti?... Je li, ima li gore pasa?

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Ždral pri vodi tiho rovet, u kavezu cajzel pojet: O zlatoje proleće! Slava Bogu jedinomu koji vlada sve tako, v nebje njemu predivnomu blagodarnost jednako, a želi se svima srećno vospjevati

ničto vljaščše slišit eja v domu Tokmo proščalnija rječi žalosnija: „Prostite m', srodstvo, Az ninje othoždu ko Gospodu Bogu, Vi že molite sja, grehom prostiti sja mnoju sodejanim.

Jedan ište da se pjesna s nravom ljube slaže, Drugi — da mu ja pogodim šta joj serce kaže. Ljubve bogu, za opkladu, tu bi bio zamor, Nit' je posla težeg im'o otkako je Amor.

Slab je zanat no veseo pletenje pjesana, Slavan bogu, slavan carom, a bez žulja dlana; Ljubak svakom, a najpače mladom i junakom, Meni skazan samouke Muze prsta znakom: S

Sto tridesjat ljeta Aki neka zavesa Pokrivaše vsegda Duha mojeg očesa! Mnogokrat plakah sja Slezi prolivaja, Bogu Tvorcu molih sja Ruki prostiraja: Vinovniče sozdanij'!

Az starec smireni Teofan sije, Rab božij grešni Vo kratcje žitije Moje zdje pišu Na mramornem kameni, Odavaja Bogu dušu, Telo že zemlji. — Prostite mja vsi, O čelovjeci! Prostite mja, ljubezni Vsi moji potomci!

Ovaj kada spazi smrtnu mu tegobu, Misli: Zar ću sade okrenut ga Bogu? Pa mu tiho kaže: — To znadu bar strajnski Da si ti živio ljudski i hristjanski; Zato raspoloži sve imanje tvoje, Da

Suze ga sviju prate Jer lepa duša bi, Pak se i bogu samom Na nebu omili. 1855. Milica Stojadinović Srpkinja PAVLE POPOVIĆ ŠAPČANIN PUTNICI „Majko

Jakšić, Đura - JELISAVETA

VUKSAN: Da! da! I pravo ima Orlović! Đavo je onde nokat zabagljô Knez Lazar gde se bogu molio; Pa tu sad, oče, i ne pomaže Pomaganja ti duga molitva... Oružje! KATUNOVIĆ: Otkud oružje? VL.

besnog hučna pripovest Što iz dubine mutne pučine Smrtonosnijem glasom urlajuć Brodaru bednom nosi ušima: „...Bogu se moli!... Smrt!... Ide smrt...“ Još žalosniju, još nesrećniju Katunović ti danas donosi.

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Relja skide šal, strese snijeg s njega, i omotaga čvrsto malom Vuji oko glave i ušiju. — Utopli se malo, po Bogu brate, jer sve mi se čini da se sprema velika mećava... Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra...

Ja kad se raspali paprika, ja kad poče praštiti, ja kad stade Džibukarda s Ćurđijom igrati i pjevati! „Otvori, po Bogu brate!“ — pišti Đurđija ko zmija u procijepu. „Otvori, oćoravismo! Pomagajte, ljudi, pocrkasmo!

Šjutradan ustado' rano. Istom zora počela bijeljeti. Pomoli' se Bogu, pa se onda obuko'. Najprije čovali čakšire, pa čizme pre'o kolena, onda, pripasa sabljetinu, po zemlji se vuče, pa

S ovim se narodom ne mere ništa početi. Ponesi, Mićane, po Bogu brate, ako iđe kap imaš! Nastaviše jope' piti. Ardović po ardović — leto dođe; ardović po ardović — ljeto prođe, jesen

Zadrkta' ja od glave do pete. Kažem vam, braćo, ko kaluđera nije služio — taj se ne zna Bogu moliti! — Mićane, 'ajd opremaj konje. Ići ćemo tamo u Melinu čatati nekakvoj babetini strašnu molitvu...

Ja da vam je bilo viditi Simeuna, po Bogu braćo! Obukô ćurčinu naizvrat, pa je sapô pod grlom pucetom kolik' najvećom kruškom mioljačom.

— Eto kaluđera! Sakri, dijete, tu rakiju! — ču se neko kod kotla. Doćerasmo konje uprav pred kotô. — Po Bogu otac, kakvo je to tako puškaranje otud? Da nijesu Majdanci? — pita Bradara. — Ne pitaj, već spasavaj!

Čuju se puške. — Šta ćemo, po Bogu braćo?! — uzvrtio se Isaija kô Ciganin u kotlu, pa drhće kô prut i 'oda gore i dolje po avliji. — Šta je?

Kaluđer si. Nemaš djece, pa da će, ako večeras pogineš, plakati gladna i gola za tobom. „Šta ćemo, po Bogu braćo!“ Dobro. Šjedićemo, pićemo i razgovaraćemo se ko i dosad, dok se ljudi ne skupe, pa...

Uvano će u donjem Pervanu pasti na konak!“ — Za mnom, braćo! Vrisnu' ja kô... — Ne, Simeune po Bogu brate! Prevali kotô ako za Boga jedinog znaš!

Jadna li ti i prežalosna majka tvoja! Zar izjesti čitavu njivu kuruza, pa ne zasladiti s paligrapom, e to bi bilo Bogu plakati! Sudac: Ko je to?! David: Dobar dan, glavati i velevlažni carski gospodini! Sluga sam prepokorna!...

Zdravo svanô, gospodine? Sudac: Ti da se sa mnom rukuješ i zdraviš?! David: Zdravo smo, 'vala Bogu! Kako si ti, kako je gospoja? Je l' ona zdravo? Sudac: Da tebi ne fali što? Jesi li ti potpuno zdrav?

Bojić, Milutin - PESME

A svetlost kamo da iz magle crne Vodi nas Bogu? Boga, Boga kamo? Istina vaša i nauka nova Večito groblje umova je samo, A nad njim sjakte Vavilonska slova.

Sada bez oznaka Zatvara ih mirno u mrtvački ćivot. Sada pun dosade bogova se seća I smeje se Bogu koji vaskrsava. Ah, živeti možda nekad beše sreća! On bi sad da spava, za vekove spava. Život mre. On sanja.

I strpljivo su snosili pauke, Što pili su im krv bogovskog žara I Bogu Sebe pružali su ruke. I, osamljeni, kraj svojih vatara Vere su našli u pesmama snova.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

Otežem stvar zbog one njegove krivice. Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi. JEROTIJE: Ama, kakva krivica, po bogu brate! Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice?

MILISAV (ode). XXI KAPETAN, ŽIKA KAPETAN (sedne umoran na stolicu i hukće): Pa šta sad, gospodin-Žiko, po bogu brate; šta mi savetuješ sad da činim? Kuda ću i šta ću s ovim Đokom? ŽIKA: Ja bih kao rekao... KAPETAN: Govori!

Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti

O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv sam

O Bogu ste mogli govoriti, i Bogu ste se smeli obraćati, samo posvećenim crkvenim jezikom. Profani jezik bio je prihvatljiv samo kada je reč o profanim

Nastasijević, Momčilo - PESME

BOŽJAK Prebol je. Kuži ova noć. Zemlja mi telo. Hodi on. Zalapi groza na stope Bogu gde ostale. Mnogo te, majko, bolelo rad ovo tiha prebola. O, malo li je za muku tvoje utrobe.

U srcima tama, Bogu na izvoru vri, poteklo na reke, u žilama mesto krvi greh!... Ide noć bez svanuća, o, teško tebi stvoru!

VODI ME, POVEDI SLEPA Vodi me, povedi slepa, ja ne vidim bela dana, duša mi u bogu sama! Zemlje prođoh, noć mi svuda bez svanuća, van sa neba toplo što mi grane tama!

Jer Jehova beše moj štit I ruka njegova moj vođ. Jehova je to! (Devojke:) Silnome Bogu pojmo sad, Zaigrajmo uz svirke zvuk Na novi glas, na novi glas.

Oblaci prave blistav mu šator I glas mu huji kroz oluju, Poklonimo se Tvorcu Bogu. Slavimo Večnoga, Boga Izrailja, Slavimo Večni Izrailj, Izrailj. (Hor:) Jehova, dođi nam, Jehova, dođi nam.

Za svoju glavu gde zakon da nađem? Vazda me mori plač i jecaj ljut. Dah jada moga dune kô oluja I nosi Bogu moj vapaj i krik. IV Smiluj se, smiluj, Bože moj, Kod nogu ti se sklonim ja I spim u senci tvojih krila.

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

Hvala mu! Ali u tome: »Bog, hvala mu« bilo je toliko mirnog prekora, na dnu srca ukorenjenog, tome Bogu, da bi se svako čisto trzao i povlačio od nje, ostavljajući je samu, mirnu, krutu.

S nama što je bilo, bilo. Ja opet, hvala bogu! Ali ti... Vidiš sebe... Naše već je bilo. Nego nemoj na ovu decu... Ne staj im na put sreći!... To je mogla.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

crvene boje; svakako s obzirom na jaku magičnu snagu crvene boje (<Čajkanović u SKG, 29, 1930, 523 id; O vrhovnom bogu, 1941, 34; Ernѕt Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, Leіpzіg und Berlіn, 1911, 168 idd; 190 idd; S.

Ime biljke vid ima možda veze sa starinskim istoimenim božanstvom (<Čajkanović, O vrhovnom bogu, 106; 121; 153; 158>).

sa te večere posle je lek za rane (SEZ, 40, 81). Pred kraj berbe, od poslednjeg čokota g. pravi se »Bogu brada« (SEZ, 17, 17; 212). Praznik g. je Preobraženje.

Sofrić misli, verovatno i s pravom, da slika iz narodnih pesama, gde se hajduk moli Bogu pod j. zelenom ((Vuk, Pjesme, 3, 43, 44›), ima možda dublju značaj (Sofrić, 131). Da je inače j.

Ovo je, po svoj prilici, žrtva kruški. U priči SEZ, 50 ‹193› kralj ne ide u crkvu da se moli Bogu, nego pod k. (»kruščica je moja crkvica«) i molitve mu pomognu, jer se posveti (postaje »kralj David«). K.

slama prostire se po kući (užičko, ŽSS, 161). U Lukovu samo se od z. plete »Bogu brada« (SEZ, 17, 211). Kad se za vrbu »venčava« groznica, daje joj se zob (ŽSS, 279). Z.

U pripovetki (SEZ, 41, № 112) ludi brat pali ogromne količine od razbojnika u šumi ostavljenog t. — Bogu. U narodnoj medicini t. se upotrebljuje prilično često. Rakija u koju je (pored drugoga) metnut t.

v. Šulek. Čuvarkuća brani kuću od groma [upor. i činjenicu da je njeno ime u talijanskom i engleskom izvedeno po bogu gromovniku: barba dі Gіove, Jupіter`ѕ beard, Hegі IV, 2, 543; 547], i uopšte od

nje se vrača protiv bolesti žabine na bravčetu, a basma protiv »poganice« (probadi) završava se rečima: »Kupinice, po bogu sestrice, skupi (etimološka magija!) svu muku i boles̓ i poganu poganicu!« (SEZ, 65, 1952, 253 i 259 id, Popovci).

koje pripadaju divovima), ili, najzad, božanstvima (hrast bogu gromovniku, leska nekom velikom ženskom božanstvu, lipa takođe nekom velikom božanstvu)« (Mit i religija u Srba, 6).

Ćipiko, Ivo - Pauci

Nemoj tako, brate! — A da što ćete vi od mene? Puna kuća nejačadi... ali, fala bogu, imate se od čega naplatiti, odgovori Vojkan umiljato. — Znam da mogu, ali meni te žao!

—Fala bogu, kako vi znate. —A što ćeš od ona dva porubana govečeta? — prevrne gazda govorom. — Hoćeš jš ih otkupiti?

Čekaće crkvene napovjedi i lijepo se po zakonu vjenčati. — Eto, hvala bogu, sve se lijepo svršilo, — misli Ilija, — a godina nagrđeno ponijela, ne treba već ovako; prigni šiju, pa mirno zimu

Popa—Vrana, gledajući za njom, suze obliše prekrsti se i još dugo, klečeći i moleći se bogu, ostade u ispovjednici. ...

— zagrmi fra Joso. I vi tamo! viknu seljacima što su mirno uokolo stali i buljili u društvo. — Biće da će se pomoliti bogu, da mu zafale na obilatu ručku! — veli jedan od seljaka, skidajući kapu.

— veljaše ženi Maši, kad ga od toga odvraćaše. — Što ću sa ovo para, a ako su nakastili odnijeti mi ih... fala bogu, neka nose!

Zalud se gospa Pava molila bogu i prilagala zavjete u crkvi, ostade zanavijek štirka, nerotkinja! Ranije, tužila se gospa Pava na nj i krivila ga što

Svijet se molio bogu, da se smiluje. — Ako i jesu naši grisi veliki, — jadahu se starci, — neće nas bog posve satrti!...

— blaže reče žena. — Ča bi i ti?!— srđaše se šjor Bepo. — Sramuj se i pitat'... Propašće i meni... Da se po bogu sramujem, a od koga? Zar od vas? — bezobzirno uspali se ona. — A kako ste davali?!

— Zaludu je svima. Ne dam ništa! Kad se bude radilo, daću... — Fala bogu, kad na moje trude ne mogu nać' ni šaku muke! — reče stari Ante i prvi iziđe... Za njim iziđoše sve jedan po jedan.

— Je, ma ja sam mislija da svak jema dušu ka i ja... Ča nisam činija za šjor—Bepa, pa me prvi meće na put... Fala bogu! — I starac se zamisli.

— A ti pođi sama! Ja ću te ispratiti, — reče joj Ivo u šali. — Fala bogu! — uzdahne stara, a djevojka učini se kao da nije ni čula. Dobro se smrklo kad su težaci došli na večeru.

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Niko više, iz straha od zaraze i iz gađenja, ne dolazi ovamo da se moli bogu i da pali sveće. Nedeljne službe obavljaju se u praznoj crkvi. Prohor je lukav.

Ako Lauš ushtedne, može me, lako izvrći opštoj mržnji i podozrenju. Makarije Hvala svevišnjem Bogu. Dorotej se vratio s Lauševe kule i rekao nam da se više ne brinemo. Stigao je, kaže, u zadnji čas.

Govore mi da on to čini za nas ostale koji se ne obraćamo Bogu istom iskrenošću i predanošću; on to hoće, kažu, da i za nas zasluži njegovu milost. To mi nije jasno.

Mogu da kažem kako sam hteo da ga kao zalutalu ovcu u gori vratim na put spasenja, da ga privedem Bogu pravom stazom, kroz dobrotu, ljubav i praštanje i da ga odvratim od razmetljivog podvižništva koje je izabrao kao jedinu

tome mestu, reći će smutljivci i kolebljivci: eto gnezda gde je nečastivi postavio svoj presto i otud samo greh uprkos Bogu ocu i Sinu i svetome Duhu čini.

Mi smo monasi, rekao je. Naše je da se molimo bogu za vojnike, jer oni će, kaže, biti zauzeti drugim poslovima pa neće lično moći da mu se obraćaju koliko je potrebno.

Iza sebe nije ostavio nikakav most. Ni prema ljudima, ni prema bogu. Bogdan Danas sam brzopleto uleteo u Dadarine čeljusti.

Lečio je đavola u njima. Prihvatio ih je onakve kakvi jesu. To je njegov greh prema bogu i zločin prema ljudima.“ Nikanor zna da ga niko među monasima ne voli, isto tako zna da igumana na čiji je položaj

Dorotej je jedan od nas. On je monah, duhovnik, izabran između ljudi da svojim uzornim životom i predanošću Bogu pokazuje put ka pravednosti. Hoćemo li se baciti blatom na njegovo lice koje je sve dosad zarilo istinskom svetlošću?

Ako, tako i treba, to ste i zaslužili. Zahvaljivali bismo bogu što nam je pomogao da naše neprijatelje izložimo takvom stradanju.

Umiriće svoju nečistu savest. Reći će da su pravo postupili kad su nas isterali, jer eto mi i pripadamo đavolu, a ne bogu kad se nastanjujemo u đavoljem posedu. — Ma kakvom đavoljem posedu! To su sve glupe priče onih sebarskih tupoglavaca.

sa samima sobom, žvaćete po suvim ustima molitve, puste reči se utrkuju, zagrcnuti ste od želje da što više ispričate Bogu o svojem pokajništvu. Molite se i za svog vođu Nikanora. Oprosti mu, Gospode, jer nije znao šta čini.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Tako pobožno fakir pada. Služeći verno bogu svom: Svršetak igre smrt mu sprema, Al' on od smrti straha nema, Nego se gordo sreta s njom. 1887.

Ona je molila boga, Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle, Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga. Bogu se dosade molbe, ogrne svoj topli ćurak, I zovne svetoga Petra. Petar mu istinu kaže, Zašto ta žena plače.

Ovamo se „ždere“ samo Pola plate krčmi damo, A ženskama ono resto. (To još mogu, hvala bogu! Oko flaša, oko nogu...) Je l' prijatno nebo ono, Za „nevine“ tvoje grudi I za vedro tvoje lice, Hladni vetar s

„Ali znajte, reče Petar, ne puštam vas zbog stihova, Nego zato, što je bogu dodijala larma ova.“ 1888. PRIJATELjU 1. Da sumorne misli i tugu odstranim, Hoću, dragi druže, s tobom da divanim.

Sve sam sada kazô, sad umreti mogu, A ti moju dušu preporuči Bogu.“ Tako despot svrši. A kad treće noći Počivaše Rudnik u krilu tišine, Gluv nekakav šum se razli po samoći, Kao val

Noć mirišljava sađe i mesec nebesa krasi, Kad se s obala Ganga veseli začuše glasi. To Azok prinosi žrtvu gospodu i bogu svome, Da blagoslovi vojsku I svetlo oružje s njome. U moru kandila sjajnih blista se sveštena reka...

veran, o druže vremena slavni' Za slavu vrline rimske, što naglo u nama tavni; Krvavi diktator Cezar, podoban mračnome bogu, Sa svojom beščasti rukom sveštenu građansku Togu. Ko će da forum štiti kad časnih građana nema?

A ćata prilete smelo, I veza krioca bogu, i svrši čudesno delo. Ni molbe maloga boga, ni mnoge njegove suze Ne rastužiše ćatu.

Kmetica podiže glavu, Jedva se pomače s mesta kad slatku ugleda javu, I muža nad sobom spazi. I onda, zahvalna Bogu, Trže se, i obvi ruke oko njegovih nogu I oči podiže k nebu.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Riba! Hvala Bogu, te me podsetiše. Ta danas je naše ribarsko veče! Svakoga meseca sastajemo se mi, profesori egzaktnih nauka, na

„Šaljući pak uz to i naše očinske pozdrave i blagoslove, molimo se za ove što je najbolje Bogu, čija blagodat neka bude sa Vašom dubokom Velikoučenosti.

„Taj hram, posvećen grčko-egipatskom bogu Serapisu, bio je veliko, divno zdanije; prostorije njegove biblioteke bile su još veće no one u Pergamonu.

Tu su bile i njegove tamnice i one strašne odaje za koje naš jezik nema, hvala Bogu, naziva. Već su skoro puna četiri veka onda bila prošla otkako su rimske pape dale, 1252 godine, ovome sudu pravo da

Sada sam ja njegov jedini gost. No evo, hvala Bogu, Vi dođoste, draga prijateljice. Da li je potrebno da kažem koliko sam Vam se obradovao!

Ovo poslednje nemojte da izgubite iz vida. ...Hvala Bogu te se nađosmo i upoznasmo jedno drugo u ovoj nošnji. Vama stoji svaka haljina divno, ali priznajte da i ja izgledam

U njemu čitam da je Amenofis IV celu svoju carevinu posvetio Bogu Suncu. On joj je obeležio granice kamenim stubovima, na kojima je bio isklesan lik Sunca, isti onakav kakav je stavljen

No, hvala Bogu, nije bilo tako. One Marsove polarne kalote dođoše mi u pomoć. One su najpouzdanije proučena pojava Marsove površine.

No, do toga nije, hvala Bogu, došlo, pa zato mogu u miru i tišini da proživim svoje dane. Ja nisam uspeo da svoje račune dovršim do kraja, jer su

Vi mi pretite da ćete me, čim dođete ovamo, uzeti za ruku i povesti u koju od ovih crkava, da se onde pomolimo Bogu. Ja se toga ne bojim kao što Vi mislite, a za dokaz poći ću već sada, u ovom pismu, sa Vama, u jedan hram.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Ždral pri vodi tiho zovet, u kavezu cajzel pojet: O zlatoje proleće! Slava Bogu jedinomu koji vlada sve tako, i nebje njemu predivnomu blagodarnost jednako, a želi se svima srećno vospjevati

Stanković, Borisav - TAŠANA

I zato, Tašana, ne boj se ti, već kaži mi sve, kaži sve kao ocu, više nego ocu, kao samoj sebi, kao Bogu svome, jer je on jedini koji sve zna, sve vidi, i koji može da uteši i umiri grešnu i bolnu dušu.

su, da što se više pokojniku ugađa, što se više ide na njegov grob, što si duže u crnini, plaču, da se time više veri i Bogu ugađa. I vidiš, kako su od tada svi veseli, razdragani, kao da nikad ovde nije bilo žalosti, pokojnika, crnine.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

U majstor Kosti poraste sujeta oca. Počeo je bogme i da se hvasta, pa i da vraća milo za drago. „Hvala velikom Bogu, bi kako on reče, a ne kako šor hoće. Šta će tebi deca dvoja — je l' tako beše? Troja su tu! izvol'te da vidite!

sad je još dete, ali daće Bog, zapevaće jedared, doneće nam proleće u kuću, kad odraste... A ja, fala Bogu, i odrasla sam, i prerasla sam, i za sevdah ne znam, ali neka me što malo takne u srce, oko plače.

— Moj otac je govorio: Bogu božje, caru carevo, a sve drugo u kasu i pod ključ. A ja velim: Šta sam pre podne zaradio, s toga ću posle podne ja,

I nije bilo tačno da su je punile samo žene. Naučio je župnik i ljude i decu da se redovno mole Bogu. Mali Hans je ludovao za crkvom. Često je ministrirao. Toga maloga Hansa je župnik voleo neobično, i nekako kao druga.

Kažu da to dugo traje i da poviše košta... Ali, ja velim, što god se ljudski radi, i poduže traje i poviše košta. Fala Bogu, kad sam došla dotle da o tome s vama razgovaram, da vas spremam za velike škole, iz kojih ćete mi doći gotovi ljudi,

uči latinski — i ti i Srba ste imali iz latinskog najbolje ocene — ali znam i to da se tvoji popovi po ceo dan mole Bogu latinski, i kažu, i s papom latinski razgovaraju...

je gospodin Joksim šaptao: — Bankari, apotekari, et cetera, to vam je svet koji i mora biti ateist, jer baš ništa o Bogu ne ume misliti. — Ljudi se i dalje bunili i skopo pretili.

ne zato što inače ne bih novac dala, nego što hoću da te vidim u dušu, pre nego što ja budem polagala račun o časti Bogu i onom dobrom čoveku čije nas je imanje sve hranilo, i eto još treba i tebi, čuvenom gospodinu tamo u tvojoj zemlji...

Vidim sad da nisi više dete, vidim. Gospodin si od glave do pete, i fala Bogu, fala Bogu. — U tišini se čulo disanje gospa Nolino, uzrujano, a i bolesno.

Vidim sad da nisi više dete, vidim. Gospodin si od glave do pete, i fala Bogu, fala Bogu. — U tišini se čulo disanje gospa Nolino, uzrujano, a i bolesno.

” Siromah Todor. Bio je sušta dobrota i mrtva spavalica. Imanje mu se množilo valjda zato, što je Bogu mila bila njegova dobrota. Uze mene ovako grubu i ružnu, a da sam htela, držao bi me kao kraljicu...

Raskinuše se najzad, nasta tišina, gospa Nola uđe u svoju sobu. Prekrsti se pred ikonom i pomoli Bogu ovako: — Gospode, daj mir duši Todorovoj i Boškovoj...

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

Za tebe osobita zvezda sija, i ja čitam u mojoj pameti da ćeš ti vrlo znatan čovek biti. Ti si već, fala bogu, sad veličak, i ja meni za dužnost vodim tebe u svet, tvome opredeleniju pustiti, jer kad je Velimir od dvanajst

Šta je to zaljubio? (Nota bene, ovo je vopros četrnajstogodišnje devojke materi svojej upravljeni.) »Moja ćerko, moli se bogu da nigda ne poznaš šta je to. Koliko sam ja zlopatila! — Ljubov je najnesrećnija stvar na svetu.

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Ali, hvala bogu, kod nas nema izgleda da će uskoro naići kakvo blagodarno pokolenje, što daje dovoljno garancije da se takva zbrka u

Tom molitvom, koju nismo razumevali, obraćali smo se, svi u jedan glas, svaki dan bogu. Ali to je još najmanje što je mi nismo razumevali, no sam ja uveren da je ni sam gospod bog, kome smo je upućivali,

U starome ih je i srednjem veku manje bilo, te nije, hvala bogu, sve ni zapisano, što čini da je stari i srednji vek dosta prijatna lektira.

deca su bliža bogu, pa tim samim bliža i religiji. A deca i religija ispleli su zajednički divnu bajku o beskrajnosti sveta, koju nije

— Odakle si rodom, Spiro? — ponavlja profesor. Spira ćuti, trepće i gleda u tavan. — Zar ne znaš, po bogu brate, odakle si rodom? — Zaboravio sam. — Pa šta onda znaš?

Quod bonum, felіx, fauѕtum, fortunatumque ѕіt!), što u slobodnome prevodu znači: „U dobri čas!“ ili: „No, hvala bogu jedanput!

— Nešto malo... u vojsci. — Dosta, brate, sasvim dosta. I ja sam bio žandarmerijski poručnik, pa eto, hvala bogu! Da su Karađorđevi ustanici bili pismeni, ne bi se nikad ova država oslobodila! — Sasvim! — kliknuo sam ja ushićen.

– poznajem ja njega dobro; taj će se prebacivati iz generacije u generaciju i dogod bude mogao podvaljivati i nama i Bogu.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Živi su zanemeli od užasa, pribijeni uz zemlju. Svakoga časa zahvaljivali su Bogu na milosti što im je podario još koji sekund života.

Ah, bože, ala sad osu! Nešto se cepa, para. Gr-ru! Slučajno se oslonih na nogu. Hvala bogu. Grr-r-rrru! Uh, neizdržljivo. Hladan me znoj probi. Gr-r-ru! Neki me umor spopada, a glava zanosi, kao da mi se spava!

Tek iza sela zastadosmo da se prikupimo. Konji su brektali. No, hvala bogu, živi smo i živećemo još celu ovu noć. Padala je jesenja kiša.

Naša kontrola je bila isključena. Ljudi su bili prepušteni sami sebi... Neka nas sreća posluži, hvala Bogu! — i komandir se prekrsti — te izvedosmo čitavu bateriju iz toga pakla. Jedva se dočepasmo druma i pođosmo žurno.

On je durbinom osmatrao položaje. Kada nas ugleda, čisto se obradova. — No, hvala bogu! — reče kada ugleda potpukovnika Petra. — Vodite li bateriju? — Naređeno mi je da se javim komandantu pešačkoga puka.

Naprsla mu je lobanja na nekoliko mesta. Šlem ga je spasao od sigurne smrti. Ali, hvala Bogu, ima nekoliko dana kako se oseća dobro. Tada smo mu pokazali nađeno pismo.

— Ti si, druže, prebrinuo. Čvrknulo te i kaži: hvala bogu... A džaba mu bilo ovaj moj život. Ako ja celoga veka treba da se mučim, onda je bolje neka me upute na front da poginem.

Petrović, Rastko - PESME

Evo nas opet u naturalizmu! uzviknuće neki. Hvala Bogu! odgovoriću im ja; u naturalizmu, ne pesimizma i napetosti, no oslobođene volje za neposrednost i lepotu!

Naša religioznost, naša obraćanja bogu, naš fanatizam, je svakako danas između nas i nečeg još u čije smo bivstvo tako često neizvesni.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

I evo, ako jedanput u godini siđem ovamo, dođem da se na ovaj sveti dan Bogu pomolim, u veru da uđem, s prijateljima da se vidim, razgovorim, odmorim... da vidim njih, decu, dom, kuću svoju.

Šantić, Aleksa - PESME

dok ne sleti zora na vrh goli, Kao stub mramorni tako stoji sama Na modroj stijeni pod omorikama, Pa plače i jeca i Bogu se moli. O, ja znadem gdje je postojbina njena!

ljubav svome zavičaju, Na istok, daleko, preko brda goli', Pred oltarom neba, čista i u sjaju, Da prisluži sunce i Bogu se moli. 1907. OŽIVI MENE, NOĆI... Pozdravljam tebe I tvoju samoću, Tvoj šum i zlatni povratak zvijezda!

Gord sam i sretan što se vazda mogu Uzdići vječnoj ljepoti i Bogu, I božjeg srca biti jedan deo. Ja ćutim vatru svetu i rijetku — Moja je duša u svome začetku Obukla na se sunca

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

Hajduci drže svoj zakon, poste i mole se bogu kao i ostali ljudi, i kad koga povedu da nabiju na kolac, pa ga Turci ponude da se poturči — da mu oproste život, on

(Banović Strahinja) Sve je sveto i čestito bilo, i milome bogu pristupačno. (Propast carstva srpskoga) Spominje se Kraljeviću Marko kao dobar danak u godini.

Uze Miloš perna buzdovana i zasuka bijele rukave, pak se moli bogu istinome: „Prosti, bože, i bijela crkvo, da se jednom bacim preko tebe: neću na te, nego preko tebe“.

Sve je sveto i čestito bilo, i milome bogu pristupačno. 18 TRI DOBRA JUNAKA „Koji ono dobar junak bješe što jedanput britkom sabljom mane, britkom sabljom i

Onda care Marku knjigu piše: „Brže da si, moj posinko Marko! Brže da si, moj po bogu sinko! Arapi mi šator oboriše!“ Onda Marko usjede na Šarca, pak on ode u carevu vojsku.

Okrenu ga dojčin niz čaršiju; koliko mu silan podigrava, iz kaldrme iskače kamenje. Al' govore solunski trgovci: „Vala bogu, vala jedinome!

zore i bijela dana, a zadugo ni svanuti neće; ja opremih bijesna malina, pa se turih njemu na ramena, — nit̓ s̓ umio ni bogu molio — oćerah ga u polje Kosovo.

Dok zavika ostarjeli đedo: „A ti li si, dijete Sekula! Umalo ti junak ne poginu. Mol' se bogu za daidžu svoga, ti bi junak jutros poginuo“.

I on čuva sve Kosovo ravno, mnogo ih je tako prevario, na Kosovu bojnom pogubio, već moli se bogu istinome da je tebi život poklonio“.

Kad to vid’la mlada Pavlovica, zavidila svojoj zaovici, pa doziva ljubu Radulovu: „Jetrvice, po bogu sestrice, ne znaš kaka bila od omraze, da omrazim brata i sestricu?

A kad viđe vojvoda Miloše, grohotom se junak nasmijao: „Fala bogu, fala istinome! Kud se ono Maksim zatrčao?“ A ne vidi jade iznenada.

Junak bješe Crnojević Ivo, crno njemu srce dovijeka! Krvcu gazi, a bogu se moli: „Daj mi, bože, vjetar od planine, da raždene ovu maglu kletu, da pogledam i gore i dolje: ko pogibe, ko l̓

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

A nisam mnogo budan bio da bi noćom Bogu se molio, i sebe kostolomio, duše radi, eda bih u koju nevedovnicu i sponu vražju ne dopao.

Za tu zaboravnu pamet o Bogu i spomen mu pogibe, raziđe se u holuj! Bojim se s razumom da ne omahnitim, zašto ne ktedoh se osvestiti da koga

Od mladosti do starosti ne služih Bogu, nego sam sebi. Niti čekam i jednoga novca uzeti plaće. Zaštono ako sam i poposlovao što malo, i to rđavo i

poglavare njihove, za knezove svoje i birove, za svoj rod i prijatelje, mobe i prošnje na dobro im za njih Gospodu Bogu usrdo vala donositi naše.

voda isticati i Amalik satrti se ne isto samo s oružjem tvojim, nego i pravednim rukama dižući ih gore krstato i Bogu se moleći ujedno. So toga svi neprijatelji uplašeni izpouticaće.

za put po vodi bez straha s lađami putovati spremaju; morske galije se od pristanka im na širinu izvlače pojući nove Bogu pesme s velikom hvalom; elćeni se pružaju, oko njih obskače riba delfin, što na sebi topljenike prihvatajući na suho

I kako toga ne bih se, jadna, bojala, od koga no strepi nebo i zemlja? Donosim ja mome gospodu Bogu, što je sa mnom, slavu i čast i dičim na veliko ime njegovo.

li lepoglasovite s verovanjem mojim, i s lebdenjem bezazleno s čista srdca, nepovodne nahero s milokrvstvom k Bogu i k svojim bližnjim, bez koga mi duševnog u sebi zazora, — kruto zategnute smišljivane drote!

PRSTEN NA PRSTU U Bogu valja da smo tako izrasli, kano grane na drvetu; š njim tako se držati i boraviti kano nevesta s mladoženjom, ka pčela na

sladoglasne do Boga s jaokom velikim molitve; niti toliko visoko rastu drva, kako no njena duša, ka finiks i visoki bor Bogu se uzvisivaše svojom mišlju; ne tako se u vis dižu letušte ptice, koliko je visoko u nebo letila njena pamet; niti su

u nebo letila njena pamet; niti su onoliko jeleni ženili planinskoga izvora vodenoga, koliko je njeno srdce želilo k Bogu, istočniku živu; ni loza se tako u vinogradu razraste a ni drvo se koje u voćnjaku rascveta, a ni u dobromirisnoj bašči

Sad već valjalo počiva Hristos, prvi sveštenik, Na krstu, s pruženim svojim U vis rukama. Večernji Bogu prinos donese. TKO?

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Šta je ovo? pomisli Mane, kakva doka, kakve druge žene! Niko više nije tu bio, samo njih dve. Prekrsti se i zahvali bogu što je sve to samo san bio. No, samo bi mu to još trebalo da su one bile sinoć tu!...

I tek tada odahnu dušom, pribra se malo i razmišljaše hladnije. Prekrsti se i zahvali bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i tu sramotu doživeo da mu se sav svet smeje!...

Prekrsti se i zahvali bogu što je to samo san bio, i što tako, hvala bogu, nije još i tu sramotu doživeo da mu se sav svet smeje!...

i razgovetno izrazila na jednom mestu kod žena da zato neće Zonu za sina što iz njihove porodice još dosada, hvala bogu, niko nije „skočidevojku“ uzeo, pa neće ni Manulać, makar se nikada ne oženio, makar otišao u kaluđere, u Svetu