Obradović, Dositej - BASNE
Naravoučenije Vrlo razumno i spravedljivo govori slavni latinski stihotvorac Virgilij: „O fortunatos nimium sua si bona norint agricolas! Srećni bi se zemljedjelci zvali, Svoja dobra kad bi poznavali!
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Upita je knez Jovo: — Šta to bi, djevojko! Šta uradi, bona? — Evo zlo da mi je! Štogod sam bila sirota stekla idući, evo sve zemlja radova, i sve bih oprostila ali crvene
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
95. S jadom sam ti na dvor došla, jad je mene! Da obidem bona tebe, bore dome! I da pitam jadna tebe! mnogo jadna! S čim si mi se ti ponio, dobar dome!
Rakić, Milan - PESME
Tišina. Samo, tužno i očajno, Jeca ko dete cigansko ćemane. I dokle pesma polagano trne I tone negde, nevešta i bona, Starinska pesma mnogih miliona I dok po nebu kruže senke crne, Eto se bude iz prošlosti gole Spomeni s cvećem, sa
JEDNOJ POKOJNICI Oskudna priroda rodnoga ti kraja, Kržljava i bona, bez sunca i maja, Gde mrtvilo hladno kao avet dira, Nek dâ tvojoj duši blagotvornog mira.
Pandurović, Sima - PESME
A drugi put, kada čežnja tiha, bona, Prelije u sjaju mesečine mláke I ljubav i nade mnogih miliona, Ja osetim mržnju na gorde i jake; I živim u društvu
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
A jež odgovori: — I danas i sutra ću. 9 Pitala žaba kornjaču, kad se prevalila preko jednog kamena: — Što ti bi, bona? — Evo moja luda glava, jer se nijesam naučila polako, pa sve u hitnji, a vrag uzeo i prešu!
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
„Mi kao rosa na samotne biljke Padamo tiho na sva srca bona, n u noć hladnu mnogih miliona Snosimo tople Božije svjetiljke. „Mi združujemo duše ludi svije'!
), Život tlačen „Preporoditi, učiniv da teče Lišen svakog atributa bona, Večit, zanosan, k'o letnje veče Kapanja zlatna i beskrajna tona? „Tvoje sićušno, tvoje jadno „delo“ Učiniše to zar?
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Rodom je, kako mi gospođa Lavoazije u poverenju saopštava, iz Bona gde mu je otac bio oštrač makaza. Odrastavo je u oskudici i bedi, ali je hrabro koračao svojim putem.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Upita je knez Jovo: — Šta to bi, djevojko! Šta uradi, bona? — Evo zlo da mi je! Što god sam bila sirota stekla idući, evo sve zemlja radova, i sve bih oprostila, ali crvene
Petković, Vladislav Dis - PESME
1904. POGREB Polagano sprovod ide... Kiša sipi, prska blato; Lica vlažna, setna, bona; Tiho, teško zvone zvona. Sa pogledom, k'o sanjivim Moja draga bleda, nema, Ide tako...
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—Ne treba niko nego ona... Drugi ne može da izdrži, pa se naduši smejati, kao pomaman. —Rugaju se, bona ne bila! — brat će sestri. — Berekinci! — nastavi, prislonivši se opeg uza zid. Onim joguncima zavrtilo.
Nastasijević, Momčilo - PESME
Klone o klone, sve samlja ona domaku okeana pesma ova lagana. Bona, kad klone dan, prikloni glavu ramenu mom, gorama u ruj. ČESMI KRAJ PUTA Ronila ronila mi drobnu kap u sretanje.
Ruže što u muci, da umine, vezla, kô mrlje krvi na zidu tamom lape. Prisluži, mamo. U kutu gde bona pevušila, na stručak nade kad mirisalo, žica je, ču li, prsnula. Prisluži, mamo.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ivo se trže, ispred očiju mu proletaju meke sjenke što se pučino časom stizahu i nadođe na nj sjeta, kao nekaka bona slutnja, neodređena i daleka... On pođe zamišljeno dalje k onoj strani, okle se čula zveka i otkucaji motike.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
bila gde je njegova pomajka prela; Roman majstorski zabode u nju pčiodu, okrenuvši vr’ gore, tako da kad sirota baka bona fіde sedne, strašno ožežena đipi i počne jaukati.
Šantić, Aleksa - PESME
Mi kao rosa na samotne biljke Padamo tiho na sva srca bona, I u noć hladnu mnogih miliona Snosimo tople božije svjetiljke. Mi združujemo duše ljudi svije'!
U pustoj sobi sam, kô sjenka bona, U sebi slušam zvuk pogrebnih zvona I stiskam srce jadno i kukavno. Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše!
U meni cvile duše miliona; Moj svaki uzdah, svaka suza bona Njihovim bolom vapije i ište... I svuda gdje je srpska duša koja, Tamo je meni otadžbina moja — Moj dom i moje
— Kô neki, Crni i meki, Pun behar raščupani — Rasipaju se u suton rani; Mirišu, Dišu, Šume, Jecaju, plaču, kô bona molitva duga, I upijaju se u me, U dušu svaki mi tone Kô jauk brata.
I dok se suton sve više hvata I tutnji grad I gori, iz modre dubine neba Izbija mjesec mlad: Kô kletva bona, Kô jauk miliona, Ja čujem kako, s visine one, Silni čekići zvone: Hljeba nam! Hljeba! Hljeba! 1910.
''Kako to?'' šapnu Frajlica vrla i lepa. ''Ljubav je jedna pasija!'' dodade na to Grofica setna i bona, Pa šoljom čaja ljubazno gospa nudi Gospodina barona.