Jakšić, Đura - PROZA
Beše prav kao jela! A sad?... Snaga mu se slomila, od veselog mladića postade trošan starac, po licu puno bora, oči mutne, bez svetlosti; pije pokatkad po svu dragu noć, a ne ume da se nasmeje; pevati je i zaboravio, a najlepše
Do bolesnika sedi čovek neki u godinama. Lice mu je ozbiljno, namršteno, ali preko svih tih bora zbrčkanoga lica lebdi neka tuga, neka neiskazana bolja...
Izgledaše kao čovek od trideset godina: lice bledo, oči upale u glavu, a u čelo se udubila jedna duboka bora, koju učitelj nikada pre nije na njemu video; koračaše mirno, s pognutom glavom — čovek bi po samome tome hodu, po toj
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Ako mu zatrebaju svedoci, tu je odmah Vesa; Golub i Bora. Ma šta bilo, samo ako treba da se na koga pozove, oni su tu, gotovi kao zapete puške.
Baš nekako pred sami Đurđevdan sede u mehani seoskoj: Vidak, Vesa, Golub i Bora i još neki prijatelji. Dok eto ti i Sreje.
Dok je tu Vidak utišao Miluna, dotle su Vesa, Golub i Bora dočekali u mehani Sreju, pa kad su čuli šta je bilo gore kod Milunove kuće, navalili su setovati ga: da se vrati, da
Da se Vesa, Golub i Bora, za koje se dokazalo da su hteli svedočiti u atar Milunov, kazne s po dva dana zatvora; da gazda Milun plati trošak i
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Vrućina je popuštala... Osećao je kako ga pirka hladan vetrić i kako ga krepi... Sa čela mu nestajaše bora... Gledao je kroz goru rumeni zapad, a on, obasjan rumenilom, kao da se smeška na nj... Diže se.
Dučić, Jovan - PESME
PODNE Nad ostrvom punim čempresa i bora, Mlado, krupno sunce prži, puno plama; I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnjega mora.
I kao ja nekad u danima ovim, U večernjoj nemoj agoniji mora, Da donese, mračnu, kao pesmu bora, Staru pesmu tuge međ ljudima novim?
tvoje oči, mlada ženo, Dve duge večeri u pustinji mora; Dve sumorne bajke što uznemireno Imaju šum slutnje u granama bora, Dve mirne galije s crnim zastavama; Dve žene u crnom, na molitvi, neme; Dve ponoćne reke kroz kraje od kâma; Dva
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ispod šešira smeđa kosa pada na čelo. Guste obrve gotovo se sastaju, a međ njima jedna duboka bora koja se ni onda ne izjednači kad gospodin čovjek zaturi šešir i rupcem briše znoj s čela. Mora biti da se s njom rodio.
Ispravi se, pa sa strane baci pogled na popa, još većma začkilji, a bora na čelu kao da još dublja dođe. Onda se opet lijevim ramenom okrete kmetu: — Gdje je ovdje škola?
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Ti si tako dobar. Ja obožavam to tvoje brižno i veliko čelo puno bora, to milo tvoje nemirno oko iz koga ja crpem svu snagu i svu radost i milosrđe I vrlinu i sklad.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Ali, pored klupe, imao je jedan bor iz dalekog sveta, ko zna sa kog kontinenta. Takvog bora nije bilo u Sremu. Imao je neki rumeni cvet, kao kovrdže, dugih kosa, a presadila ga je bila gospoža Anđa.
kvarila crna, jareća brada, koju je nosio ispod donje usne, kvarili, podšišani, jako, crni brci, a najviše, kvrgava bora, među obrvama, na čelu, koja je bila duboka, zla. Božič je rekao da Lađevič ima glavu kao Apolon.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
- Rođeni su da žive slobodni i neka žive! - rekla je, a jedna joj se bora ucrtala između obrva. Upitah je šta je sa ježom, ali se ona namršti još jače. - Nisi ga valjda pustila, ako Boga znaš?
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
U njenim velikim očima, jedino, ostade još pritajene, tamne lepote, ali su i one bile upale u jame od kožica, kesica, bora, belih krpica i svakojake nečistoće.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Stiglo vas je preko noći, prešlo preko prvih zlatnih mostova u vilici i bora na vranu. Saznali ste to onog jutra pred ogledalom kada ste utvrdili da vam je sve više vremena potrebno da povratite
Matavulj, Simo - USKOK
Drugi trgovac dodade: — Vjere mi, sad viđu i velju da bi za nas trgovce — a, bora mi, i za pomorce i za zanatlije i za seljake! — najbolje bilo da ostadoše Francuzi, iako su bezbožni! — Ostav’te sad to!
Milićević, Vuk - Bespuće
A kad se pojavi u dnu sobe staračko lice puno bora, kad se zasrebreni njezina sijeda kosa, kad ugleda dva oka, puna suza, uprta na njega, u kojima ima i tuge što ne može
Radičević, Branko - PESME
“ „Samo, dušo, kad sam tvoj.“ To rekoše, izdanuše, Na zemljicu te nanuše Kô dva bora usred gore Kad sekire nji obore.
Ko dva bora tanka i visoka, Tanka brka, sokolova oka, Ta belička i krasna i zgodna, Poznao si da su braća rodna. Na kumstvo i
Od sunašca što su ti ostale, Nebu tvome do dve zvezde jasne, Da ti tamu u srcu razgale, Oče, oče, do dva vita bora, Kad ti jednom bude do umora.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Oči joj vlažne, tamne. Istina s malo bora, ali naročito tada, kada joj oči pocrvene i podnaduju se od plača, i ne vide se.
Kostić, Laza - PESME
sade, da vam pričam stare jade, stare jade, nove nade, što ih naša zvezda znade; već pođite do javora, pobratima onog bora, što ga stuži i cacyši neiskazom veljih muka Kosovkina bela ruka, te je njemu ruka mala grdne jade zaveštala; a kad
slova s čela visoka, s korice tvrde knjige života; al' u toj knjizi koliko još mora, koliko još biti neviđenih bora, neviđenih bora, nečitanih slova, razvalina crnih izgorelih snova?
s čela visoka, s korice tvrde knjige života; al' u toj knjizi koliko još mora, koliko još biti neviđenih bora, neviđenih bora, nečitanih slova, razvalina crnih izgorelih snova?
Lalić, Ivan V. - PISMO
I tako čitam noćno putovanje Na licu voljenome, još bez bora: Da putovanje svede ujutro se U trag na jastuku i miris kose.
za dve šake zemlje, Bušan pod tankim mišićima lica; Serijski oblik ispod obrazine, Gladak pod trošnim licem što se bora; Metafora u srži metafora, Zakon istovetnog ispod površine, Rekvizit danskog kraljevića, prva Scena u petom činu, što
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
se nadima duša i ta duša šuplja i bela najbolje se vidi sa Maljena kad sunce zapada i nema ništa protiv mešavine bora i breze belog sira i mesečine lučonoše i venje ni protiv javnih zgrada koje na ledini rastu providne vetrom a
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Omalen, a crven, sa razvučenim usnama kao ranfle, pa kako ih ljutito skupi javi se čitav palisad od bora, iznad kojih štrče nakostrešene retke dlake, baterijski narednik je vršio pojedinačnu smotru prizivajući sve moguće
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
Đever snahi riječ govoraše: “O snašice, pitoma ružice, Il’ si rasla bora gledajući, Il’ na moga brata čekajući?“ Snaha njemu tiho odgovara: “N’jesam rasla bora gledajući, Već tvojega
“ Snaha njemu tiho odgovara: “N’jesam rasla bora gledajući, Već tvojega brata čekajući!“ 76. Šta se beli gore na planini: Da l’ je inje, da l’ belo kovilje?
169. Rasla je jela, jelika, Među dva bora velika, Pod borom Jovo boluje, Kraj njega draga tuguje. “Da umrem, bi l’ me žalila?
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
SOFIJA: Iza ove zavese, plav, večernji vetar bora more po kome plovi lađa veća od mora! VASILIJE: Ova zavesa deli svet na mora ognja i leda, na pozornicu i crnu
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ozbiljna si i tužna i poštena. Kad tio sviraš Betovena čelo ti je puno teških bora, kao da si muško, što se svud potuco, sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom, u životu veselom i tužno nasmejanom.
), u Beogradu, vođena je sasvim tipično, naški, moderno. Oterali su ga da skače u Nišavu. Meni je Bora Stanković, sa suzama u očima, pričao, o bedi u kojoj je ostavio porodicu kad je otišao u internaciju, i kako je
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
Ubrađena šamijom zatvorenožute boje. Lice joj tužno, puno bora, žuto; oči gotovo iste boje kao i lice, pogled izražava neku večito očajnu brigu; usne tanke, malo modrikaste, uvek
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
i njegovi topli zraci, prošavši između razmaknutih zavesa na visokim prozorima, padoše na čist detinji krevetić, mali Bora sanjaše neobične snove, mršteći se kad-što u snu i trzajući nervozno desnom ručicom, koja mu ležaše prebačena preko
Mama raširila oči, gleda uplašeno, pružila ruke unapred, kao da se zaklanja njima... teta potrča s nožem, zamahnu... Bora vrisnu i — probudi se... Dete podiže glavu i razgleda oko sebe.... »A-a... pa ovo nije istina! ... A gde je mama ?...
Da li je on to sanjao, ili je sve tako bilo na javi — misli se Bora, pa najedared viknu: — Mamo! Prazna soba odjeknu i dete zadrhta od ove samoće. — Mamo!
Vrata se naglo otvoriše i uđe on, otac mu, bled, naduvenih očiju, umoran, salomljen. — Mama... gde je mama? — viknu Bora i stade razgledati ugao gde bi se sklonio od oca, koji mu iđaše na susret. — Ne viči, dete moje, evo tate...
Pa onda lepo svi usednu na kola sa belim konjima i voze se u veliku šumu koju zovu Topčider; tu Bora trči po parku i vuče svoja ručna kolica... vode ga k ribnjaku gde baca ribama kifle ... I odjednom nestade svega toga...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Oko joj još toplo, kosa joj se još kao zift crni i svetli. Istina ima malo bora oko očiju i usta, ali se one i ne poznaju, već se neosetno gube u svežini oblog joj i kao mleko tako belog i nežnog
Lice mu je bilo još sveže, i tek oko očiju i usta bilo je bora. Samo usta su mu bila ne toliko široka, koliko puna, mesnata, sa ovalnom bradom i kratkim obrijanim vratom.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
Obosio po glavi (oćelavio). Ovčije runce, a vučje srce. Od toga brašna nema pogače. Od tog bora ne otpada smola. Oko mu oku dobra ne misli. On je i u vražje svatove bio. Podmetnuo bi pod vola ždrijebe.
“, a pa jednom mjestu sjedi? (Prepelica) 142 — Gujina glava, gospodsko ruho, arapske noge? (Paun) 143 — Dva se bora zavadiše, sve se grane potreseše, a četiri ne mogoše?
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
“ — Šta je to? — Zapita Bakonja namršteno... — Kazujte čisto i jasno kako to da razumim. Čmanjak pobježe. — Bora mi, stvar je napolak gotova. Ne triba ništa no da ti rečeš rič — poče mati. — Ti znaš da meni triba zaminica, da...
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Jer da postoje reči, to mora, Iz zvuka kad voda kapa — Kad već postoji stas slapa I kapa sveta, slap bora. Od davna li to sluh izdvaja Šum spor — kad kap na kap pada Ko prastar časovnik van grada Što vreme u sebi razdvaja.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Gonioci više nisu imali vremena (spojila sam raѕdvojenu reč) za čekanje. Uz pomoć konopca, jedan se pope na sami vrh bora i kriknu: — Pa, ovde nema nikoga! Uzalud su, zatim, tragali za dečacima, čekali, pa se snuždeni vratili svome caru.
Uzalud su, zatim, tragali za dečacima, čekali, pa se snuždeni vratili svome caru. Istoga časa, iz krošnje bora, začu se tiha i nežna pesma zrikavaca. Tako su ribari znali da ih mali svirači nisu napustili.
Naročito u leto, kada su zvezde niske a talasi od srebra, njihova pesma je čujna: svu noć putuje granama bora i uspavljuje trave i talase. KIŠNA PTICA Izgubljeno u modrini mora dizalo se ostrvce jedva veće od usidrenog broda.
To zapamti. A zapamti i da ti mogu ispuniti samo tri želje? — Začu se lagani šušanj kao kad vetar prolazi iglicama bora, i malog gosta nestade. Da li je ikada tu i bio?
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
J. Dučić XCIV PODNE Nad ostrvom punim čempresa i bora Mlado, krupno sunce prži, puno plama, I trepti nad šumom i nad obalama Slan i modar miris proletnoga mora.
Ne shvataju oni tu tragiku bora: Ni pustolov vrsni, ni bludnica časna. Nedirnuta, čista, cvet ledenih gora, Ti ne primaš rđu pogleda prelasna.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
A ja sam s divljenjem gledao u njegovo izmučeno lice i puno bora čelo po kome su, ispod šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio: koliko ovaj starešina, pun
iskrivljene, ismevačke, zažagrenih divljih zenica, iskeženih, kao u grabljivih zveri, zuba, bezumno srećne, pune pakosnih bora, ružne do smrtne odvratnosti, bečile se, kezile, cerile na mene tako besmisleno i bezumno da sam ja najbrže morao
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Kad san izgladi našu lažnu krabuljsku nacerenost, kad poravna grimasu bora složenih u osmijeh, kad popusti grč hotimičnosti — kako li tad iz skrovitih dubina ispluta na lice prisna briga
Kao što ima zrelih ljudi u čijem obličju — u jednom osmijehu, u igri malih bora oko usana i očiju, u hirovitom svrtku kose nad čelom — odmah uočavamo bivše dijete, tako ima djece u kojoj na prvi
Na advokatovu čelu smenjivale su se figure bora i čvoruga. Eto što sve u životu može jedan par dobro upotrebljenih obrva!
privrednih vijeća, dekani i prodekani, šefovi katedara, intendanti centralnih kazališta, predsjednik Centralnog od- bora Crvenog krsta.
načičkala blijedim iglicama, što je od juče na goloj grančici napukao prvi pup, što se iz smolastog prstaca na vrhu bora razvila završna kičica — taj mali mehanički fakat uvijek mi, i uvijek iznova, nešto kaže.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Dah groba se vije Životom, bolom, vremenom prostora; Ničega nema što umrlo nije; Tišina puna skamenjenih bora. Ničega nema; samo iluzije Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora. Grob, i grob samo.
Čelom mojim i danas je splet od bora. Al' su oči ozarene uvek tobom; Ti si izvor i slobode i odmora, Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
čela nad gustim obrvama kroz koje su svetlucale njegove duboke utonule oči, svetleći kao mesec kroz iglice starog bora. Od njega je narod Idvora učio istoriju srpskog naroda, od bitke na Kosovu polju 1389. godine do Karađorđa.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Obiđe polje i preko vojničkoga drvoreda iziđe na put što uz more vodi. Ustavi se kod uvijek zelenoga bora samca što se u pučini zatona ogleda i vječito nad njom bruji, kao tajanstvena pjesma iz daljine....
modrija, a svježi lahor, kao dah života, u omari dolazi joj u susret; lađe se na pučini kreću, a u granama staroga bora zameću se meki zvukovi...
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Sekulić počinje tako što donekle dvosmisleno ističe najtipičniju Stankovićevu sintaksičku nepravilnost: „On, taj, tu Bora – izdašno sam ga opet čitala, pa mi način govora, lokalni ili lični, u ušima i pod perom Š...].
paralelizam – poređenje u kome se sama Stojanka pojavljuje kao da je neko potajno oko sa strane vidi: Kozara izvila tri bora pod oblak, Stojanka podigla tri sina pod barjak!
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
i po tome što ga Isidora Sekulić uspešno podražava kad iznosi opšti utisak od čitanja našeg pisca: „On, taj, tu, Bora - izdašno sam ga opet čitala, pa mi način govora, lokalni ili lični, u ušima i pod perom [. . . ]“.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
PESMA 127 ZIMSKA 130 ZIMA 133 JELKA 135 PESNIK PRED BOŽIĆ 138 PREDBOŽIĆNA 141 PRETPROLEĆNA PESMA 143 BORA U CRNOJ GORI 145 UDOVICA, SIROTICA, NEZNALICA 148 UDELA SIROMAŠNE UDOVICE 151 RODIO SE HRISTOS!
»Starmali« 1888 BORA U CRNOJ GORI (Slika F. Zveržine) Ako turska puška ćuti, Nađe s’ drugi udes ljuti Koji borcu Crnogorcu Ne da dušom
Il’ sa onog sinjeg mora Zaleti se kivna bora, Sila besna, Urnebesna Napustila pore meko, Pa se vinu jačoj strani, Sa stenama da megdani.
bѝstijerna (po lat.), studenac, bunar (u Crnoj Gori). bren (crkv.-slov.), brȅnan, od blata, od kala. bora (tal.), bura, severni vetar. vic (nem.), dosetka. vo precje (po crkv.-slov.), protivno, nasuprot.
Krakov, Stanislav - KRILA
U baraku su ušla dva avijatičara. To je Bora sa Sergijem došao da traži pilota Sinišu. Pao je sa aparatom i izlomio nogu.
To je Bora sa Sergijem došao da traži pilota Sinišu. Pao je sa aparatom i izlomio nogu. Zagledajući po beloj sobi Bora slučajno spazi i Miju. Nije ga odmah ni poznao. Na Krfu su pili zajedno pod arkadama, kod Gambrinusa.
Potom ih je jedan dečak vodio u uske i mračne ulice. Poslednji put se našli kod Viktorije. I sada se Bora nije mnogo začudio. — Gle, Mije... a šta? ranjen... kod Bitolja?... šta?.. nije, kod Popadije...
Merio je pakosnim očima oficire, i tražio među njima svoje suparnike. Bora sav rumen, naginjao se ka Ivoni, hvatao joj ruku, i šaputao neke tako lude reči, da je ona zavaljene glave vriskala od
Glumac Dile je ostavio počasno mesto kraj orkestra, i trčao po redenike. Bora je podviknuo na kočijaša da vozi Zizi natrag u varoš, i poveo baronicu u svoju kolibu.
Ona se smešila i ponavljala: — Comme c'eѕt gentіl, comme c'eѕt gentіl... Ali kada joj je Bora hteo poljubiti ruku, otrgla se: — Neću da izneverite vašu malu prijateljicu... Napolju se palili motori.
U Sergijevoj kolibi čula se sladostrasna vriska. Bora je izveo baronicu, koju je gušio zaparni vazduh u kolibi, i oni su posmatrali kruženje naših aparata, i veselo
Govorio je da treba biti koketan u smrti. — Pa mi svi zbog koketerije i umiremo. Izgleda da je to Bora rekao. Neko je vikao: — Pavloviću, Pavloviću, jesi li pisma napisao? — Bora se okrenuo.
Izgleda da je to Bora rekao. Neko je vikao: — Pavloviću, Pavloviću, jesi li pisma napisao? — Bora se okrenuo. Neko razdrljenih, maljavih grudi smejao se sa vrata kolibe.
Vukli su na front hleb i sleđeno meso u džakovima. Bora je pogledao bombe okačene o žici pod aparatom, i nasmešio se.
Nije video bledo Sergijevo lice, mada se ovaj jednako okretao. Bora se smešio. Tamo je u stanicu ulazio voz umorno stenjući, a putevima su jednako jurili kamioni.
Barometar je sve više padao. Vetar je udarao sve jače u lice zaštićeno naočarima i podbratkom šlema, i Bora se sećao da ga je neko nekada ljubio. Vlažni mali poljupci ostajali su kao trag sladostrasnog puža po njemu...
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
(Zvera oko sebe.) Ha, dobro!... Eno ih!... Vidim ih još!... Pored onoga bora minuše, A malo dalje modre visove Koluti plavi dima šaraju; To je koliba... O, ho!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Govorili su jedni da on autosugestijom izaziva temperaturu. I zato kada „Pozitiv“ prilegne, potporučnik Bora, zvani „Klinče“, umiruje ostale i veli: — Pst... Molim, gospodo, tišina, Branko izaziva temperaturu.
Kapetan Bora, komandir četvrte brdske baterije, posle dužeg vremena, jedva je dobio dozvolu da siđe sa položaja do svoje komore.
Kapetan Bora je mislio da uz put može lako da sretne i neku žensku. Za vreme dok je vršio službu, naišao je baš tada, na povratku
Zatim je govorio o lumpovanju kod Beas-kule, i u raznim varijeteima. Slušao ga kapetan Bora, i najednom je zakukalo njegovih dvadeset devet godina. — Jaoj, skršismo mladost na ovim planinama.
— Ali ja da budem šef toga odseka... — Ne! — govorio mu je ozbiljno kapetan Bora. — Ja sam stariji. Ti bi mogao da budeš samo moj pomoćnik. A? — I on lupi po kolenu poručnika Kostu „Turčina“.
Ko neće? — E, onda pričekaj malo, da posvršavam neke poslove, i odmah ćemo poći. Pošto se kapetan Bora izvikao na narednika, kako će ga pratiti na osmatračnicu, jednome kaplaru zapretio sa deset batina, a vozara smenio
Vi ste sigurno na prolazu. — „S mišlju i personom“ došli smo kod tebe da večeramo! — odgovara kapetan Bora. — Dede, posilni, pospi me da operem ruke. — A vi onako... bez poziva? — smeje se veterinar Sveta.
Kao u svoju kuću! — dobacuje Kosta. — Zna se... „Ova je kuća bogata“. Zdravo doktore! — pozdravlja se kapetan Bora. — E, milo mi je kad imam tako cenjene goste. — Džamiću, donesi posuđe za dvojicu, i stolice! — naredio je Radoslav.
— Džamiću, donesi posuđe za dvojicu, i stolice! — naredio je Radoslav. — Alal vam vera — trljao ruke Bora i okretao se po sobi. — Solidni momci!... Na vas dvojicu se kezi budućnost. Nigde ženskih na zidu. Pazi, pazi!
Imaju svežu robu. A mi nesrećnici... — Sedite! — nudi Radoslav. —... zadovoljavamo se slikama — završi Kosta. Bora se lupi po čelu i okrete se Kosti „Turčinu“. — Ama de!... Sve se mislim da te nešto pitam, pa zaboravim.
— I jedan natpis na vratima: „Ovde počivaju naši mili i nikad neprežaljeni.“ — Kapetan Bora se najednom uozbilji. — Džamiću! — gledao je strogo posilnoga kapetana Radoslava.
Svi ste naši gosti. — Radoslav se diže. — A ne, ne. Ostanite! — uhvati ga za rukav Bora. — Vi ne pijete, i ja neću da kršim vaša pravila.
Bojić, Milutin - PESME
Ježi se reka i inje je belo Kao niz sitnih papratovih spora Prevlači slojem zaleđenih bora. Zima je carski veo poljem plela.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Najistrajniji u eksperimentisanju je Bora Ćosić (1932). Na kraju je svoj obimni roman Tutori (1978) sveo na igru gradnje i ironične samorazgradnje, u čemu se
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Bilo mati, bilo tetka, držale bi mu pojas u koji se on polako, uzdignutih ruku, da ne bi bilo kakvih bora, vrteći, pažljivo, uvijao. U tremu, do stepenica za gornji boj, susreo bi babu. — Ode li, sine?
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Želuče, dođi gde si bio, i gde si se rodio«, pa onda da je pojede (ŽSS, 287). BOR Kіefer (pіnuѕ ѕіlveѕtrіѕ). Bor, bora, borika (Šulek; Sofrić, 17). Reč je praslovenska. Bor je istaknuto senovito drvo.
»Te sarani dvoje dece svoje: Na Momiru zelen bor nikao, Na Grozdani vinova lozica; Savila se loza oko bora«... Vuk, Pjesme, II, 29, 390 idd. Upor.
nikao sam od sebe). Takođe postoji i locuѕ communіѕ o upoređenu čoveka s borom (»Dva su bora naporedo rasla, Među njima tankovrha jela: To ne bila dva bora zelena; Već to bila dva brata rođena«...
i locuѕ communіѕ o upoređenu čoveka s borom (»Dva su bora naporedo rasla, Među njima tankovrha jela: To ne bila dva bora zelena; Već to bila dva brata rođena«... Vuk, Pjesme, II, 5, 1 idd; BV, 10, 1895, 362; upor. i іbіdem, 92;..). U b.
Prvoga dana Ko god je u bor dirao, zlo je prošao. Kad je jedan Arnautin sekao sa bora luč, da bi osvetlio svoj tor, čuo se iz b.
Dim.).
Izvesnu religijsku pozadinu ima možda i kletva »bora mi«, i »borme«, m. »boga mi« i »bogme« (Vuk, Posl., 502; BV, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 i dr.).
9, 370b; Bergk, Hіpponact, frg. II 475).
Borova vodica (koja isteče iz zasečenog bora) lek je od suve bolesti (Karadžić, 3, 1901, 201). Od b.
Na Momiru zelen bor nikao, Na Grozdani vinova lozica: Savila se loza oko bora, K̓o sestrina oko brata ruka, Vuk, Pjesme, II, 29, 390 idd. V. i Vl. Krasić, Pesme, I, 21, 54.
i nagledah te se, a ti mene sa oba ne možeš« (TRĐ, NNŽ, 3, 123); tom prilikom mlada takođe govori: »Jedan bor, dva bora, treća bela borika«, tj. da ima najpre dvoje muške dece, pa treće žensko (o. s., 92).
Plod od d.
I to se poje za zdravlje tvoje i moje« (SEZ, 83, 1971, 221). Sabor se kupi kod bora kao u paganska vremena kad je to drvo smatrano za sveto, ali, umesto paganske obredne pesme za zdravlje i plodnost,
To je jedan od veoma čestih slučajeva spajanja starih i novih verovanja. — Kao u ovoj našoj tragovi obožavanja bora sačuvani su i u ukrajinskoj narodnoj pesmi: »Oj, u šumi, u šumi dvanaest borova, Pod borovima dvanaest stolova, Za
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Video sam na njima titraje smejuljaka koji su se krišom prokradali kroz spečenu, nepromenljivu, otvrdlu mrežu bora. Zaigraju na trenutak kao odblesak svetlosti na prljavoj vodi. Bože, kako li im je tada bilo lepo!
njegovo lice se menja, postaje izduženije i koščatije, meke punačke usne mu se stanjuju, gube ružičastu boju, čelo mu se bora, beonjače tamne. To je Dorotej. Ustajem. Izlazim na terasu. Udišem punim plućima vlažni noćni vazduh.
Dosta njegove bolesne učenosti! Pažljivo sam posmatrao njihova lica. Zdravlje je kiptelo iz svih. Čak i iz dubokih bora na sušičavim, zelenim, zbrčkanim obrazima ostarelih monaha.
Sve se na njemu smeje, i zategnuto čelo bez bora, i dva reda svetlucavih zuba, i brada, i uši, i obrazi, i grudi. Onda počinjem i ja, mada nisam čuo šta je taj šašavi
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Četiri metra dalje, dakle sa poluprečnikom od jedanaest i po metara, razapet je, od bora do bora, a poduprt još i belim baštenskim štapovima, nov plavi krug. To je putanja Marsa.
Četiri metra dalje, dakle sa poluprečnikom od jedanaest i po metara, razapet je, od bora do bora, a poduprt još i belim baštenskim štapovima, nov plavi krug. To je putanja Marsa.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Sakloni Bože! Ne zna čovek šta radi, šta govori, šta je pošteno i nepošteno... Neharni moj zet mora da je mnogo Bora rasrdio kad mu se tako pamet prevrnula...
Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA
Ona prva zaboravlja te čim siđeš sa pozornice, a ona druga čim ti se prva bora ispiše na čelu. — I onda... šta onda dakle? — Svi putevi vode u državnu službu. Obrati se majci državi i podojiće te.
Ilija Vukićević, Aleksa Šantić, Milorad Mitrović, Ivo Ćipiko, Svetozar Ćorović, Milorad Petrović, Boža Knežević, Bora Stanković i Radoje Domanović.
– I bar da je skroman – pridružuje se mrzovoljno Bora Stanković – i kao što je red da se jedan dezerter pravi tutkun, da sedi u kut, u pepel, da ne daje glas o seb'.
– Eh, cvrc! – gunđa Bora – pa ovaj se, bre, navezao na pučinu pa nam priča neke morske priče! – Molim, ne upadajte u reč!
– Molim, ne upadajte u reč! – protestuje predsednik. – Budite parlamentarni! – A on neka govori u prozi – odgovara Bora.
– Ja nikada ne govorim, nikad nisam javno govorio, sem kad sam polagao ispite. – Moraš da govoriš – gunđa opet Bora – izvlačite se, pa sve ja.
Đuka imao dvoje dece, Sidu i Spiridona, a Nića samo 'ćer Sosu. Pa tako... – 'Ajde pa sad! – upada u reč opet Bora. – Pa ovaj zapeo od Čarnojevića, pa će sad da pređe na Stratimirovića, pa na Šupljikca, dok ne svrši sa: „Na kraj šora
– Pa hteo si, ali eto, zapeo si kao Sremčeva Gabrijela. Daj nekom drugom reč, predsedniče! – brecnu se Bora. – Evo ja bih rekô ako ćete čuti!
– Ostavi, bre Janko, jedanput te tvoje narodne mudrosti! – gunđa opet Bora. – Dosadi mi tam' na zemlji sa tvoji Zeleni vajati, pa hoćeš sad valjda da mi kažeš da je Nušić Adamsko koleno?
– Gle ga sad pa ovaj! – gunđa opet Bora. – Ovaj tek ode u čikmače, u ćorsokak. Ostavi se, bre, Vojo, brate, tvoje sentimentalnosti, sentimentalnost te i u
– Nisam još ni reč kazao o smrti, a mislio sam – kao buni se Voja. – Ama šta ima da nam govoriš o smrti – buni se i Bora – kao da mi koji smo umrli ne znamo šta je smrt.
Nije nam, veli, preša da toliki grijeh činimo. – Što govoriš, bre Ivo – reći će Bora – jeretičke stvari, zar ne vidiš kako Brzaku kaplje pljuvačka iz usta.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
I muzika zasvira. Luka stao iza bubnja pa udara iz sve snage. Kapetan Bora diriguje. Kapetan Vojko se zacrveneo u licu, smeje se glasno i ispija naiskap sa jednim Englezom.
Ali pogled mi slučajno pade na vojnike. Njihove vilice su stisnute, između očiju duboka bora, pogled oštar i hladan. Stajali su bledi i ukočeni, očekujući našu poslednju reč. Oni imaju vere u nas.
Predao sam komandantu da pročita. Usne su mu bile skupljene, a između očiju pojavi se duboka bora. On uzdahnu. Onda se pribra i oporim glasom progovori: — Napišite: „Posle pogibije komandira i starijeg vodnika treće
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Ako i jeste, nek potraje!« Utom se nevesti između obrva ucrta bora, pobele kosa iznad slepoočnica. Kad neko nepoznat uđe u kuću već se snahi obraća kao svekrvi.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Nit' je snijeg, nit' su labudovi, nego šator age Hasan-age... (Hasanaginnca) Dva su bora naporedo rasla, među njima tankovrha jela; to ne bila dva bora zelena, ni međ' njima tankovrha jela, već to bila dva
(Hasanaginnca) Dva su bora naporedo rasla, među njima tankovrha jela; to ne bila dva bora zelena, ni međ' njima tankovrha jela, već to bila dva brata rođena: jedno Pavle, a drugo Radule, među njima sestrica
“ 49 BOG NIKOM DUŽAN NE OSTAJE Dva su bora naporedo rasla, među njima tankovrha jela; to ne bila dva bora zelena, ni međ’ njima tankovrha jela, već to bila dva
“ 49 BOG NIKOM DUŽAN NE OSTAJE Dva su bora naporedo rasla, među njima tankovrha jela; to ne bila dva bora zelena, ni međ’ njima tankovrha jela, već to bila dva brata rođena: jedno Pavle, a drugo Radule, među njima sestrica
ne gleda, al’ ga gleda lijepa đevojka, ne mogaše srcu odoleti, već do Ila dogoni dorata, pak Iliji stade govoriti: „O, bora ti, dragi gospodaru, a što si se tako zamislio? Što je tebi? Kakva je nevolja?
Zdravo došla u Prolog planinu, na busiju prvu udarila, na busiju Kune Hasan-age; govori joj Kuna Hasan-aga: „A, bora ti, mlada seratlijo, otkud ideš tako iz daleka? Nijesi li od Lijevna grada? Ja viđe li svate Smiljanića?
Nijesi li od Lijevna grada? Ja viđe li svate Smiljanića? I vode li Maru Đurkovića?“ Odgovara lijepa đevojka: „O, bora mi, iz gore hajduci, ja sam taman iz Lijevna grada, vidio sam svate Smiljanića, al’ ne vode Maru Đurkovića: ne da mati
na drugu udari busiju, na busiju Šarac-Mahmut-age; pred Mariju ispadoše Turci, pa govori Šarac Mahmut-aga: „A, bora ti, mlada seratlijo, otklen tako jesi zaputio? Nijesi li od Lijevna grada? Ne viđe li svate Smiljanića?
Nijesi li od Lijevna grada? Ne viđe li svate Smiljanića? I vode li Maru Đurkovića?“ Progovara lijepa đevojka: „A, bora mi, iz gore hajduci, ja sam glavom od Lijevna grada, vidio sam svate Smiljanića, al’ ne vode Maru Đurkovića: ne da mati
Ne ideš li od Lijevna grada? Ne viđe li svate Smiljanića? I vode li Maru Đurkovića?“ Govori mu lijepa đevojka: „A, bora mi, iz gore hajduci, ja sam junak iz Lijevna grada, i ja iđem u kršne Kotare, da s’ nalijem vina i rakije; vidio sam
zapovednik tvrđave Zadvarja (u klisuri kod donje Cetine) i da je iste godine poginuo bolozan — lađa boni — bolestan bora tebi — boga ti borije — truba Borogovo — planina u Bosni boščaluk — dar koji se sastoji od košulje, gaća, čarapa