Jakšić, Đura - PROZA
A posle?... Poslednji list je te žalostive knjige tužan: na njemu su nacrtane visoke jele, mračni borovi, hrapavo stenje, a u podnožiju toga kamenja... grob i mrtvačka glava... Jest, dragi prijatelju, život je žalostan!
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Ah, niko nema časti ni strasti, ni plamena dosta da mene voli: No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. Potkamien, u Galiciji, 1915.
No samo jablanovi viti i borovi pusti ponositi. Potkamien, u Galiciji, 1915. TRADICIJE Zaželićeš da budeš majka, i očima suznim punim bajka i glasom
Veli, radi ankuražiranja. Visoki jablanovi duž druma u Potkamijen i borovi posmatrali su sve to nemo. Ja sam toj pomenutoj devojci serenadirao. APOTEOZA Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!
Rakić, Milan - PESME
ZIMSKA NOĆ Palo je inje. Ko sablasti bele, U tankom velu kao da se ježe, Snuždeni stoje borovi i jele I opuštene zimzelene vreže. Vodoskok smrznut ćuti, ko da sneva.
Pandurović, Sima - PESME
Sve umire onda kada mu je vreme. ODBLESAK Noći cele, k’o aveti bele, Nepomični borovi i jele Ogrnuti snegom mirno bde. Svi su puti zavejani.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
A kad iziđosmo pred manastir; dođe mi u susret svježi lahor. Pučši oživjela, modri sa živo, a na njoj igra sunce; borovi uokolo izbijaju jake zvukove pune života, veselja, i nad našim glavama prolijećy u vedri prostor...
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
U nekim srpskim pripovetkama tipa gonjene žene (SEZ, 41, 243, №63; Sofrić, 28) iz ubijene caričine dece izniknu borovi; isti motiv javlja se i u narodnim pesmama o nevino poginulima, ili nesrećnim ljubavnicima (...
Ali za bor vezuju se i više predstave. On može biti božanstvo. Takav karakter obično imaju pojedini borovi koji su tabuirani i za koje je vezan čitav kult, a za koje se priča da su ih posadile izvesne velike ličnosti iz
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Istina, njegova stara stabla, - lipe, divlji kestenovi, borovi i jele, - sada su još veća i lepša nego što su nekad bila, ali u njihovu debelom hladu vode borbu korov i podivljalo
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Na brezi bela košulja, na borovima mrka odela, a na samom okrajku šume samotni orah vek vekuje. Na sva njegova pitanja borovi ćute, a breza mu se u lice smeje. — Kako si čvornovat! Kako ružan! Zar je čudo što si kao neženja ostario?
Tako su i godine prolazile, smenjivala se leta i zime, rasli snegovi i borovi, a orah postajao sve samotiji, sve stariji.
Jedva bi ga, u trku, zec koji put pozdravio, jedva bi se pokoja veverica popela na njegov vrh. Borovi su se pretvarali da ga ne vide, a i breza prestade da ga ismejava: na njenim nežnim granama rasli su prvi čvorovi.
Nije stigao ni da uzdahne, a već je leteo niz strminu planine zajedno s posečenim borovima. Na sva njegova pitanja borovi su i dalje prezrivo ćutali. Orah se seti priča vetrova o dolini, a i oblaci su čuda pričali! Je li to ta dolina?
Samo crna i gola zemlja i oblaci koji samo što se na zemlju ne obore. Kako su jadni i oljušteni bili borovi naslagani na neuredne, prljave gomile. Jedva je mogao da prepozna u njima one uspravne, mrke lepotane.
San bio, san prošao! Saže stolica glavu i u novi se san zaveze. Druge su breze i drugi borovi na vrhu Snežne planine rasli, kad ču kako miševi pričaju o ratu i požarima.