Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Ona njegova poćerka biće taman prilika za našeg Vuju. — More, popo, da si se ti okanio Boška... — A što? — Pa mogao bi i ovde u kom selu potražiti devojku. Ono ti je gazdiiska kuća. — Svejedno.
Zatim upita Boška šta on veli i može li što biti od tog razgovora. Boško malo poćuta, pa reče da sve veruje popu, kao svom poznaniku i
Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA
PROKA: Ujak pokojnog Mate. AGATON: A, onaj, znam! Pa? PROKA: E, vidiš, taj čika Rista imao je četiri sina: Spiru, Boška, Tasu i Miku. To su, vidiš, ove četiri grane što idu naniže. AGATON: Vidim!
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
Vidim da ti je mnogo dražija Od mleka moga krvca njegova. STANA: Smrt te ne čeka, Ti ćeš u gradu biti gospođa; A Boška čeka smrt... (Glasno.) Sad zbogom, ljudi! I dalje ćemo gorom lutati, Kad nam već puta kazat ne hteste!
Ha, ha, ha!... (Odlazi.) DRUGI AKT PRVA SCENA [Glavaš obećava Spaseniji da će joj Boška izbaviti tamnice. Uto Vuk dovodi Turke koji su šumom gonili jednog sužnja. Glavaš im uzima oružje i tera ih natrag.
] TREĆI AKT PRVA SCENA [Došavši kradom, Stana uzalud nagovara Spaseniju da ode u pašin harem i tako izbavi Boška.] DRUGA SCENA Razgovor Glavaša i Spasenije. Stiže Isak. GLAVAŠ: Isače, brate! Moj dobar druže, dobro došao!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
trgovačkom poslu naišao, neočekivano i za njega, u malu varošicu na granici Srbije i Bosne, gde je živela porodica Boška Perčinovića, doseljena jednu ili dve generacije ranije iz Hercegovine.
— Otac naš je bio sevdalija: lepo uzdisao, lepo pevao, lepo ćutao i kroz suzu gledao. Julica nema oko Boška Perčinovića, ali ima njegovu suzu. Tek je vidim, ne znam o-što zašto, hoda po kući kao i obično ali u oku fenjer...
I što je najgore, ta vucibatina raspoznaje šmrkanje moje, i evo ga, podvlači mi se kao mače, i tako, eto, spase ga suza Boška Perčinovića... Što je čovek! Suzu ne može da ubije!... A treba je ubijati. Rascmiljavi čoveka, sramoti ga.
Znala je u braku s Boškom za dve stvari svega: za veliki rad u kući, i za retko strasnu ljubav prema mužu. Za Boška je odbegla bila, rodila mu sina pre vremena, pa je i sahranila to dete ljubavi pre vremena.
Boško i Toša prosto se zavoleše. Ali se gospodin Toši više od Boška dopala njegova kći. Gledao je u Nolu kao u ikonu, i prostosrdačno je priznao da je „prop'o”. Do verenja je došlo brzo.
Ona je od Srbe očekivala ne toliko ličnost koliko tip: ili nekog Boška, ili bar čoveka koji će biti sličan onima što silaze s planine.
Od muškog sveta, volela sam najviše oca. Ko ti zna, možda je tu bilo i nečeg grešnog. Sve su žene volele Boška grešno, pa možda i ja. Lepota od čoveka, i svršeno. Lep kad je namršten, lep i kad je vedar...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
u XIX veku, kad god je izgovarao stihove: „krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke na buljuke“ uvek video živog Boška, njegovu plamenu zastavu i njegovu neumornu ruku i sablju.
“ „Ostavi mi Boška Jugovića.“ Tada reče srpski knez Lazare: „Gospo moja, carice Milice, kada sjutra bijel dan osvane, dan osvane i ograne
do konja alata; na barjaku od zlata jabuka, iz jabuke od zlata krstovi, od krstova zlatne kite vise, te kuckaju Boška po plećima.
ne bih povratio, ni iz ruke krstaš barjak dao, da mi care pokloni Kruševac; da mi reče družina ostala: gle strašivca Boška Jugovića! On ne smjede poći u Kosovo za krst časni krvcu proljevati i za svoju vjeru umrijeti“.
Pod šatorom sede piti vino; posađuje Ao desna kolena elčibašu Dojčetića Vuka, pa do Vuka Boška Rajčevića, pa Stojana, Stepojeva sina, pa do njega Jovicu Resavca, kučajinska bojna kopljenika od Resave, lepe vode