Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— reče poša vrlo polako. — Ne boj se! Znam ja već kako ću... A šta veliš, Boško će se začuditi kad nas vidi? Ona njegova poćerka biće taman prilika za našeg Vuju.
— A što? — Pa mogao bi i ovde u kom selu potražiti devojku. Ono ti je gazdiiska kuća. — Svejedno. Boško mi neće zar odreći. Pa onda, znaš, bolje je potražiti malo podalje... Ovuda već svako poznaje Vuju kakav je.
Zeljov riknu i stade tako trzati lancem da se čak dole do vratnica čula zveka. Ispade pred kuću Boško i odazva se: — Ko viče, more, ko? — Siđide amo dole, siđi! — doviknu mu pop otežući.
Ispade pred kuću Boško i odazva se: — Ko viče, more, ko? — Siđide amo dole, siđi! — doviknu mu pop otežući. Boško pohita naniže, pa kad ugleda popa, pritrča radosno vratnicama i otvori ih. Pop i Vuja sjahaše s konja.
Pop se zdravi s Boškom, prikaza mu svog sinovca, pa odoše u razgovoru gore kući. 3eljov laje, rekao bi zemlju grize. Boško naviknu na domaćicu i ostalu čeljad da dočekaju goste.
Pop ga pogleda malo začuđeno. Utom pade prvi sumračak. Boško naviknu na čeljad da spremaju večeru. Sve se užurba i raziđe — ko u kuću, ko u podrum, ko u mlekar.
Zatim upita Boška šta on veli i može li što biti od tog razgovora. Boško malo poćuta, pa reče da sve veruje popu, kao svom poznaniku i dobrom prijatelju; da on ne nalazi momku mane; da se mogu
Milo popu što Boško nije oraskida, i dogovori se s njim da ujutru upitaju devojku. Vuja sluša taj razgovor, a probija ga znoj krupan kao
Utom se pomoli domaćica na vrata kućna i reče da je večera postavljena. Boško i gosti uđoše u kuću, gde ih čekahu ostali kućani. Sedoše svi za večeru.
— Sad ćemo, popo — odgovori Boško, pa se okrete Stameni: — Hajde, dete, namesti popi i ovom prijatelju dole na čardaku.
Pop i Boško zaneli se u razgovor, pa i ne opaziše kud se denu Vuja. Vuja se uputi pravo za vajat, gde behu privezani konji.
— Pa, popo, da se ne prlja... ionako ovo ruvo nije moje... — protunjka Vuja. Popo lepo zaneme. Boško gleda zabezeknuto čas u popa čas u Vuju.
Radičević, Branko - PESME
Osman ljuti Stojana pogubi, Al' mu oće i da glavu srubi; Stojan pade, a Osman dopade, Manu sabljom, al' Boško ne dade, Uždi pušku Boško, sivi soko, Pa Turčina baš u slepo oko.
pogubi, Al' mu oće i da glavu srubi; Stojan pade, a Osman dopade, Manu sabljom, al' Boško ne dade, Uždi pušku Boško, sivi soko, Pa Turčina baš u slepo oko.
Osman pade, a Omer dopade, Ali samo na goleme jade: Okresnu ga Boško po saruku, Odseče mu onu desnu ruku. Jeste mlado jošte momče Vuče, Ali gledaj kako Turke tuče, Sad za pušku ne
Puške ciče a krvca se lije... Ali evo Srbu pogibije! Cika, zveka, pade veće Branko, Pade Boško, te pade i Ranko: Turska puška, a na tursko zrno, Odnese mu ono oko crno.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
I drugih. Vuk, međutim, kaže da u narodu ima nadimak: „Crnjan“ i „Crnik“, a da narod kaže i „Jovane i crnjane!“, „Boško i crnjo!“. Pa se pitam: ko zna ko smo bili, otkuda došli, kako ime dobili i zašto?
Dušan Matić i (ako me sećanje ne vara) Boško Tokin potpisali su bili, tada, i jedan manifest komunističke stranke protiv prisustva francuskih trupa u Maroku.
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
ĆERIM, Turčin u Sulejman-pašinoj službi JANjA, skeledžija PORFIRIJE, njegov momak ĐENADIJE, STOJAN, ANA begunci BOŠKO, Stanin sin Prvi, drugi, treći TURČIN Jedan RUDNIČANIN Jedan GRUŽANIN Jedan SELjAK Gomila pobunjenih SELjAKA HADžI
SPASENIJA: Al’ majko, majko, Što bliže idem dvoru pašinu, Sve mi je, majko, srce praznije! STANA: A Boško? Ti dok se ovde tako skanjuješ, Bleda će glava bedem kititi. SPASENIJA: Ah, majko, hajd’!
Spasa ostaje!... STANA: A s kakvim pravom, proklet čoveče, Otimaš majci ćerku jedinu? GLAVAŠ: Boško ti jeste sin, Al’ Spasa kije kći! STANA: Nije mi kći? Ti kažeš to, gorska prokudo, Lažljive majke podlo kopile!
Tebe se radi majka udade!...“ To beše Boško!... A u dvorovi, Na makoj svili starog vojvode Plakaše dete kose zlaćane, Ne znajuć, jadno, još u bešici, Da mu,
A više svega vlažna tamnica U kojoj svoje dane proklinje I zalud čeka lažnu zamenu Siromah Boško?... SPASENIJA: Oh, šta ću, majko, ili maćeho, Kad snage nemam, moć me izdade! Bar da ga nikad nisam videla!
) Ala su strašni, bože milostiv! PETA SCENA Na istom mestu. Vuk napred, a za njim Isak, Đenadije, Stojan, Ana i Boško dolaze. Pređašnji. RADAK: Dobro mi došô, Vuče, brate moj! VUK: Bolje našao!
„Hajduci!“ viknu, a glas joj po noći krešti kao u buljine... ISAK: To, kanda, beše majka Boškova?... BOŠKO: Ona, nesrećna!... Nije slutila Da će za ljubav oslobođenja Izbavljenoga sina izdati! VUK: Nesrećnica!...
GLAVAŠ: Ano, dete, Eno te gleda dever stariji! (Ana ljubi Hadžiju u ruku, a on nju u teme.) No, Boško, Sad seja neće više kukati! Ako tek vezir suzu ne pusti, Jer si mu mnogo bio u volji?...
Hajd’ hajd’, hajd‘!... Čamac vas čeka, hajd’!... Popo, snaša-Ano, Boško, hajd’. hajd’, hajd’! (Svi odlaze.) ČETVRTI AKT PRVA SCENA Pašino predsoblje. Nekoliko Turaka, zatim Stana.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
još i danas), ili je bilo i ranijih drugih kompozicija Nedostaje slika sa notama iz pogovora ove Horacijeve pesme. Boško Petrović, književnik, prilikom svoga boravka u Beču u junu 1953.
Ne manje su me obavezali najraznovrsnijim obaveštenjima i uslugama: akademik Petar Konjović iz Beograda; Boško Petrović, književnik iz Novog Sada; Milan Tokin, književnik iz Vršca; Mirjana Mihalek, nastavnica Muzičke škole iz
Jakšić, Đura - JELISAVETA
DRUGA POJAVA U vrtu pred kneževim dvorom. Kapetani: Đuraško, Boško i Bogdan, a malo dalje Vujo perjanik prislonio se, zamišljen, uz dvorska vrata.
Kapetani: Đuraško, Boško i Bogdan, a malo dalje Vujo perjanik prislonio se, zamišljen, uz dvorska vrata. BOŠKO: E, što je pravo, pravo, Đuraško; Al’ ’nake pesme ne čuh, duše mi!
žica glasne tambure, Dodirom setnim srca bolanog — Čas meko, nežno, a časom burno, Drktajuće si vio glasove... BOŠKO: Pa da l’ je lepa?... Je l’ bar upola Od prvenčeta duše bolane? KAP. ĐURAŠKO: Lepa, i nije — već kako kom, (U sebi.
KAP. ĐURAŠKO: Lepa, i nije — već kako kom, (U sebi.) Al’ meni pamet zane nesrećnom! BOŠKO: Da — al’ en’ i Vuje! Vujo zacelo ne zna lagati, A laže l’ pesma, on će kazati. Vujo! Hej Vujo!
Vujo! Hej Vujo! Ma ču li more, ne ogluvio!... VUJO: A što ću vi?... Ha?... BOŠKO: Na riječ jednu, Pojest te neću, kravorepino!
Ta mogâ bi kravorepniku u žlje doba i pojest, — ma vala i bila, što poganoga kota riječ, — u mene bi ti se skršio zub. BOŠKO: A zašto, Vujo, zašt’ baš skršio? VUJO: Mesište mi je, đeco, žilavo, — ne dâ ga bog ni imenjacima mi u gori žvakat...
VUJO: Mesište mi je, đeco, žilavo, — ne dâ ga bog ni imenjacima mi u gori žvakat... BOŠKO: Ha! ha! ha! gle Vuje ti! Međer i vuk se ume šaliti? BOGDAN: Pa kako, Vujo? De pričaj, kako još?
je čovjek dijete — izbij zube, lezi u bešiku — do jučer se igrah junakah, a danas, pod sijedu kosu, igram se pasah. BOŠKO: Što ne vukova, Vujo? VUJO: Vukova se danas teta-lije igraju, a ja sam vi, đeco, na vratima svijetle gospođe pas.
Tu je dobrome sindžar odlika. VUJO: E, ’vaki pas za sijedu se kosu vezuje, — a riječ mu je ogrljak... BOŠKO: Ma zbilja, Vujo? Ja je ne viđeh — Je l’ onoliko lepa gospođa Kol’ko je naše pesme uznose? KAP.
KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Pesma je uznosi? Ne znaš je, Boško, nis’ je video, A, takoreći, bi se stideo, Nisi pred njome klečô, strepio, Pred njenim sjajem nisi slepio — Nis’ je
“ VUJO: Lijepa?... Ne žnava ni srpski — kako lijepa? BOŠKO: Ma stas, i lice, oči kakve su? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Očima da te ubije, U dušu večno da se upije, Da te zaludi,
VUJO: Mlada je, pa se i nabijeli... KAP. ĐURAŠKO (za sebe): Na očima ti je belo, drtino! BOŠKO: A kako gospodar, ha? A kako dvor? KAP. ĐURAŠKO (za sebe): E, tu je čvor! VUJO: Gospodar?... Hm!...
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Slično Selimoviću, Boško Petrović (1915) posle pesama i pripovedaka prvi roman Dolazak na kraj leta objavljuje tek 1970.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Srbije i Bosne, gde je živela porodica Boška Perčinovića, doseljena jednu ili dve generacije ranije iz Hercegovine. Boško je o svom ocu Savi pričao da je bio visok kao kula, ne lep ali dobar čovek, mek kao ona njegova plava kosa kojuje nosio
Otuda im ime. Boško Perčinov, otac Stanojlin, bolešljiv kao dete, razvio se posle u lepotu od čoveka. Visok, tanak, gibak, tamnosmeđ, malo
Za Boška je odbegla bila, rodila mu sina pre vremena, pa je i sahranila to dete ljubavi pre vremena. Boško se posle smrti detinje promenio prema ženi i kući.
draga njegova lepota, draga joj njegova gizdavost, potegne i radi, dvostruko, krišom od muža radi i po tuđim kućama, i Boško se ponavlja kao niko u varošici. Uto se rodila Stanojla. Otac se kiselo radovao: žensko, i ružno dete.
I po tebi i po meni, ja bar mislim, trebalo je da je drukčije. — Milica ćuti. Znala je poodavno da Boško nju ne vidi; da je Boško od onih tihih nezasitljivih ljubavnika koji kriju i tim više uživaju svoja uživanja; da Boško ima
— Milica ćuti. Znala je poodavno da Boško nju ne vidi; da je Boško od onih tihih nezasitljivih ljubavnika koji kriju i tim više uživaju svoja uživanja; da Boško ima veštinu da u zgodan čas
da Boško nju ne vidi; da je Boško od onih tihih nezasitljivih ljubavnika koji kriju i tim više uživaju svoja uživanja; da Boško ima veštinu da u zgodan čas okrene zgodnu stranu svoje prirode i svoga govora.
Milica se dosta obolestila posle porođaja. Tištala je i nju ružna devojčica. — Ej, Boško, kud joj brat ne ostade živ! — Boško međutim odjedared okrenuo novu stranu.
Tištala je i nju ružna devojčica. — Ej, Boško, kud joj brat ne ostade živ! — Boško međutim odjedared okrenuo novu stranu.
Tako je Boško uvek umeo i druge usrećiti i sebi goveti. Uza sav svoj mnogo lični život, nije bio sebičan. Imao je lepu pravu pamet,
Za svoje mlade godine, mnogo je znala, brinula, i samovala. Boško, još više nego pre, ili po trgovačkom poslu na putu, ili po ličnim stvarima u varoši.
Doveo ju je, i venčao se s njom. Čudna beše ta žena. Govorilo se po varošici da je Turkinja; pa Jevrejka. Boško je tvrdio da je Talijanka, i pozivao se na crkvene knjige.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Još ostade Boško Jugoviću, krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke na buljuke. I čovek ne može da se otme utisku da je narodni
otvore na gradu, ti išetaj gradu na kapiju; tud će proći vojska na alaje: sve konjici pod bojnim kopljima, pred njima je Boško Jugoviću, i on nosi krstaša barjaka; kaži njemu od mene blagosov: nek da barjak kome njemu drago, pa nek s tobom kod
carica Milica; ona stade gradu kod kapije, al' eto ti vojske na alaje: sve konjici pod bojnim kopljima; pred njima je Boško Jugoviću na alatu, vas u čistom zlatu; krstaš ga je barjak poklopio, pobratime, do konja alata; na barjaku od zlata
se carica Milica, pa uvati za uzdu alata, ruke sklopi bratu oko vrata, pak mu poče tiho govoriti: „O moj brate, Boško Jugoviću, car je tebe mene poklonio, da ne ideš na boj na Kosovo, i tebe je blagosov kazao: da daš barjak kome tebe
Al' govori Boško Jugoviću: „Idi, sestro, na bijelu kulu; a ja ti se ne bih povratio, ni iz ruke krstaš barjak dao, da mi care pokloni
“ „Ono jeste Boško Jugoviću.“ 19 MUSIĆ STEVAN Vino lije Musiću Stevane u Majdanu čisto srebrnome, u svom krasnom dvoru gospodskome; vin
Pogibe ti osam Jugovića, đe brat brata izdati ne šćede — dokle gođe jedan tecijaše; još ostade Boško Jugoviću, krstaš mu se po Kosovu vija, još razgoni Turke na buljuke, kao soko tice golubove.
Na Sjenici, na ravnoj palanci, onđe bješe vojvoda Stevane. A na onoj na Bosni ponosnoj, onđe bješe Boško Bošnjanine. Na Travniku, gradu bijelome, onđe bješe Brankoviću Vuče, vezir bješe slavnome Lazaru.
Dojčegić Vuk je (možda) Dojčević iz crnogorskog predanja. Boško Rajčević, Stojan (Stepojev sin), Jovica Resavac, Orlović Pavle i Radobeg Mijajlo nisu poznati istoriji.
Stevan vojvoda (na ravnoj Resavi), Todor vojvoda, Staniša vojvoda, Bijelić, Zlatnokosić, Stevan vojvoda (na Sjenici), Boško Bošnjanin, Obren-bego, Mijajlo vojvoda i Kratovac Radonja nisu poznati istoriji.
đečerma joldaš — drug jošt, jošte — još Jug Bogdan stari — ličnost nepoznata istoriji Jugovići (Boško, Vojin i dr.