Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Marko priđe k Božici i rukom joj pokaza polje gde će oni na zavet. Veli joj: — Ne vidi se crkva, ali pazi onde gde su čempresi, između
Marko se u putu zaustavi kod vrela žive vode, pa kaza za nj Božici. Ona ga nije opazila jer je vrelašce zakriljeno golemim kamenom, u hladu povrh polja.
Marko ih bere i daje Božici. — Ne štedi ih! — veli joj i, smejući se, zalaže njima. I, jedući, ugledaše crkvicu između mrkih visokih čempresa.
Ćipiko, Ivo - Pauci
momče onisko, okoščasto; ali vragometno, oči mu nigda ne miruju, iznebuha, kao da je samo o tome premišljao, veli Božici, što nad Radom stoji: — Grije li te kako Rade na ovoj zimi?
—Ne smijem uzeti ga bez Rade... Đerdan zvekće... Rade se diže i pođe ženama. —Što dođe, Mašo? — upita. —Donesoh Božici đerdan, našla ga u Markovoj robi; poznala sam da je njezši... —U zalogi je... —Znam.
— Ja ću ga otkupiti za te ili ću ti isporučiti... — nasmija se Maša. Pa, dajući ga Božici, veli: — Uzmi ga, tvoj je! , Ali Božica neće da pruži ruke, već u Radu gleda. — Ponesi ga natrag, Mašo!
— Evo, daj Marku novac, i fala ti! Uzmi! Pa, uzevši iz Mašinih ruku đerdan, dade ga Božici: —Na, tvoj je! Bud' što moje propada, neka je tvoje na mjestu! —Zbogom, Mašo, zbogom! Opet ti fala! —Zbogom, Rade!