Jakšić, Đura - PROZA
Bilo je, istina, među njima koji nisu znali ni deset zapovedi božij’... pa opet nisu krali ni otimali. Behu to većinom dobri i pošteni ljudi, bez ikakvih pretenzija i arogancije: sa
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
te podseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena se vrata odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet Božij. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata.
Jednoć Bog pošlje anđela da vidi kako ova braća žive, pa ako zlo žive da im da bolju hranu. | Kad anđeo Božij siđe na zemlju, pretvori se u prosjaka, pa došavši k onome što čuva krušku zamoli ga da mu da jednu krušku.
Onda zapita anđeo srednjega brata: „Šta bi ti sad želeo?” A on mu odgovori: „Da su to sve ovce, pa da su moje.” Božij anđeo prekrsti polje štapom, a to sve mesto golubova ovce: tu su stanovi, jedne žene stoku muzu, jedne mleko razlivaju,
zapisanu svu u karti, i pokloni je opet caru govoreći: | „Na, nijesam ja starac, čoek zemaljski; već sam ja anđeo Božij, kojino sam poslan bio od Boga, da tebe iz mora izbavim za tvoja dobra đela, koja si do sad pred Bogom učinio.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
te podseče one tri šibljike i udari njima po korenu, a gvozdena se vrata odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet božij. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Vsjaka sladost bogatstv I slava vsjaka! Az starec smireni Teofan sije, Rab božij grešni Vo kratcje žitije Moje zdje pišu Na mramornem kameni, Odavaja Bogu dušu, Telo že zemlji.