Crnjanski, Miloš - Seobe 2
se u Beč familija Joana Božiča, majora, pa je on, Trandafil, mišljenja da bi sa njim, Isakovič, mogao da putuje, lepo. Božič ima tasta u Budimu, pa dolazi često. Svi ga postovi, do Beča, znaju. Čuven je.
Svaki dan, sad, strepi, da mu žbiri Plackomande u Budimu ne banu u kuću. Ovakva prilika, kao Božič, i njegove dame, ukazuje se retko. „Ta putovaćete kao mitropolit, kad metne na glavu parakamilavku!
Prilikom prošlogodišnjih manevara, kad su, imperator Francisko, i imperatrica Marija Terezija, dočekani u Budimu, Božič se, jedne noći, bio napio, i nešto brbljao o tom, da bi on davno bio potpukovnik, kad bi samo jednom mogao da opipa
Pavle će, međutim, sa tim čovekom, moći da putuje, lepo, sasvim sigurno. Božič je otmen prema nepoznatima, a ponosit i na svoje junaštvo, i na ženino bogatstvo.
Palo mu je na pamet da kola možda i neće doći po njega, do Trandafilove kuće, kako je bilo dogovoreno. Da se Božič možda predomislio.
“ Iz kola je, međutim, iskočio oficir, u putničkom ogrtaču, hungarskih oficira, na putu, i prišao Pavlu. Božič je bio srednjeg rasta, prsat, a na levu nogu je, jedva primetno, hramao.
Mogla je biti trideset godina. A bila je prava lepotica, crnka. Isakovič nije čuo, a bio je i obnevideo, dok ga je Božič u kola ubacivao.
očima, koje su gledale Isakoviča, uplašeno, kao što gledaju košute, kad istrče, iznenada, na ivicu šuma, u rano jutro. Božič je Isakoviču ponavljao da se neobično raduje, što će imati tako prijatnog saputnika na putu.
JE TAKO U VAROŠ U KOJU NIJE BIO POŠAO Po priči Isakoviča sudeći, njegovi bratenci stekli su utisak, posle, da familija Božič nije onakva, kakve su bile porodice njihovih sunarodnika, koje su, ranije, poznavali.
Takav mu se pričinjavao u sećanju. Međutim, iz same priče Pavlove videlo se da je Božič, iako je bio uzeo šezdesetu, bio, još uvek, jedan od onih Srba, hungarskih konjanika, koji može da preigra, celu noć,
A čvrsta je šaka jedina radost u životu!“ Lice je u tog starca bilo, kad je bilo mirno, lepo. Božič je imao čvrsto čelo, široko, svetlo, koje se kao neki šlem nadnosilo nad guste, crne, obrve.
Ded joj je – vikao je Božič – bogati voskar Despot, Despotovič, član tanača, u Budimu, pa će dati miraz, kakav naše fesare, majku im njihovu,