Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zar ne vidi da je njena ćerka još dete? Božič je, međutim, vikao da se preže i kreće! Sunce je sad obasjalo ćerku Božičevu, koja stiže – kao neki zlatan prah, kroz granje.
Pamtio je Božičevu levu nozdru, koja je bila kriva, i uzdignuta, pri razgovoru, kao da je život nešto smradno, što je Božič mirisao samo
Ali, ako bi mu njen otac dozvolio da se još jednom pojavi, u stavu molioca milosti, za Božičevu ćerku, on bi predložio da ga odvedu sutra do manastira, gde se to nevino devojče nalazi, u zatvoru.
Da pokažu kapetanu – sa kojim su putovali tako lepo – konje, kakve nikad pre nije video. Treba da ispuni Božičevu želju! Isakovič, onda, pristade da pretrpi i to, a kad su pošli, i kad je uhvatio Božičev pogled, vide, u Božičevim
Bio je Agagijanijan, koji mu ponudi kola. Rosijska gospoda ga čekaju. Pavle ga onda, u nedoumici, zamoli da dođe pred Božičevu kuću, kad bude odvezao gospodu. Hteo bi, kaže, da svrati, u Engel, da nešto pita, neku serbsku gospodu.
Božič mu onda reče da je sad video kako je lepo živeti u prosvećenom, vijenskom, svetu. Kad su stigli u Božičevu, osvetljenu, kuću, da igraju faraona, za njima je stigao, uskoro, i veterinar, di Rankali.
loncija, taj Isakovič, koji je hteo njegovom rođaku, Joanu Božiču, da odvede suprugu, a koji je, u Vijeni, udarao i na Božičevu ćerku. Koja je tako reći još dete. A miraždžika.