Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Kad Božič zapita Pavla, koliko mu je godina, i Pavle reče da je trideset i sedam, Božička se osmehnu. „Mnila sam da smo istih godina“, reče, tiho, skoro nečujno, Pavlu.
Nad svojim duguljastim lepim licem, Božička je imala gustu, crnu, kosu, koja je, na Suncu, kad bi bila bez šešira putničkog, dobila boju kestena.
Kad je, zadihan, prišao bliže, vide kako se Božička penje u kola, a Božič od ostalih žena, ceremonijalno, prašta. Kad je ugledala svoju ćerku, i Isakoviča, ona preblede, a
Kad bi ostali nasamo, Božička se, međutim, naslanjala na njegovu ruku i vodila i njega u šetnju. Osećao je, kao neke golubove, tople, njene grudi, pri
Božič bi bio ćerci leđa polomio. Isakovič je sav crven u licu slušao tu buču materinu. Božička ga je, međutim, za sve vreme tog ukora, gledala, milokrvno.
Razlika je bila samo ta, da je ona, koje se sećao, bila bleda i nema, a gledala ga tužno, kao na samrti, a Božička je u ljubavnom zagrljaju bila živa, snažna, kao da igra, vrela, luda, toliko, da bi katkad, od uživanja, glasno, kriknula.
On je, kaže, na tom putu, često, kraj puta, ugledao biljku, koja ne podnosi ljudski dah, a za koju mu Božička reče da je zovu ženska vernost, ali da bi trebali da je zovu: muška ljubav.
Sve što se sa njim bilo u Vijeni dogodilo, činilo mu se tako ludo. Nisu bile lude samo ta Božička i njena kći, iz velikog sveta, nego je ceo svet tamo bio lud. Cela ta carevina, iz koje odlazi, bila je luda.
Pavlu se onda, za trenut, pričini da mu to majorša Božička govori. Ona je, kaže, žrtvovala svoju mladost, tako brzo, tom čoveku, koji je sad, sa tom Mahalčankom, sramoti.
moći će, zauvek, okrenuti leđa, i tom Božiču, i Vijeni, i prosvećenosti, i Hofdeputaciji iliričeskog naciona, i svemu. Božička onda reče da oficir, koji iz Austrije odlazi u Rosiju, u stvari, vrši, izdaju. Takvo mišljenje ima i gospodin Montenuovo!
Takvo mišljenje ima i gospodin Montenuovo! Božička je to rekla, brzo, drsko, a kad joj se oči susretoše sa očima Isakoviča, učini mu se da peku.
Pogrešio je što je njenom ocu, na večeru, došao. Roditelji, kao što su Božič i Božička, to ime ne zaslužuju. Sačekaće samo da se gospoža Evdokija vrati, iz kuće, pa će on otići, a oni nisu trebali, ni da