Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Isakovič je, začuđen, zbunjen, gledao kako Božič vija gospože, a one beže od njega, zadižući suknju. Božičku je neki šokački svećenik, iz Grana, vodio u šetnju, pod ruku. Isakovič se bio sakrio, da ruča, sam.
Bilo je mnogo smeha, pre nego što se krenulo dalje, sa tog proplanka. Isakovič je molio Božiča i Božičku, samo to, da veruju da nikakve krivice, do njega, za sve to, nema.
Škrgućući zubima, pri pomisli na Božiča – ne Božičku – Isakovič je ponavljao da je to nacion koji ne nosi krunu, kao carstva. Kome ne kuju talere, kao carici.
A kad bude pošao u Rosiju, zaboraviće i Božiča i Božičku, i tu gospožicu iz Budima, i belog zeca i crnog ajgira. Sve su to bile samo neke bube oko njega, neki mravi nasred
sa nekom ženom, niti da se, u životu, još jednom, ženi, on, posle svega, što se u Vizelburgu desilo, nije mislio da Božičku, kao neki pas, napusti.
To stvorenje, u tom trenutku, osećao je kao svoje, samo svoje – kao što je osećao svoju mrtvu ženu, a ne Božičku. Vrata iza nje, međutim, otvoriše se opet, naglo.
Iako to nije umeo, rečima, da izrazi, sagledao je Božičku, veliku gospožu, koja se ne razlikuje mnogo od bečkih lorfi. A naročito mu je bilo teško, to, da ga zove, dok joj je
Kao kad bi, na jurišu, iznenada, skrenuo, pa terao sasvim na drugu stranu, on je ostavljao sad i Vijenu, i Božičku, kao da ih nikad nije video i kao da mu do njih nije stalo.
Nije ni primetio kako se na tom putu, sad, uspomene, na njegovu ženu, mešaju sa uspomenama na majoršu, Božičku. Ona ga je pratila sad, kao svojim šapatom, i očima, čežnjivim, kao da mu je zamenila ženu.
Češlja i caricu, i Vijenu, i Božičku, i njega, i sve njih, a laže toliki narod koji je verovao u Hrista. Te njegove Bečlike uzdišu, suze plaču, šapuću
Vrata su u toj kući bila postrojena, u potiljak, u jednom redu, a kad se otvoriše, Pavle je ugledao, ne Božiča, nego Božičku. Ona mu je prišla ceremonijalno.
Vozeći se u školu jahanja grofa Para u Leopoldštatu, Pavle je, i za Božiča, i za Božičku, i za sebe, mislio da nisu čitavi u glavi. Posmatrajući Božiča i Božičku, pomisli da oni jedno govore, a drugo osećaju.