Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Najčešće je slikao svetog Nikolu, zaštitnika sviju putnika, kao što je i sam bradonja bio. Njega je obično pravio po svom licu i podobiju.
E, ne znam kako je njemu ime. Za ljubav svojih seljačkih mušterija, skoljenih svakojakom nevoljom, grešni bradonja odstupao je u slikanju od utvrđenih crkvenih kanona.
Idući od sela do sela, bradonja bi ponekad uz put zastao kraj kakva pašnjaka, izvadio blok i počeo da crta neko konjče. — Baš mi naročito ne ličiš na
Jedne godine, o Miholjdanu, našoj slavi, nađoše se zajedno kod nas u gostima slikar bradonja, Petrak samardžija i djedov rođak Sava, nekadašnji poznati lopov iz Like.
Mi, dječurlija, također živahnusmo i potrčasmo da tražimo djeda. — Đede, đede, eno bradonja slika! — Gdje slika? — prenu se starac i pogleda put naše gostinske sobe. — Eno ga kod pojate. — Kod pojate?
Tu opet zastade, na nekoliko metara podalje od slikara, i prokašlja se. — Hajde, stari, priđi, priđi — pozva ga bradonja ne prekidajući posao.
— Konj, kobila, to ti je ista stvar. — Ista stvar? — ponovi djed potišteno. — Ma šta je tebi, stari? — začuđeno će bradonja dižući pogled s bloka. — Šta mi je, šta mi je? — opet ponovi starac s mukom se upinjući da dođe k sebi.
Gdje vam je onaj što vam pravi konjske ikone, pitao bi. Ne bi više smjeli u varoš, na pazar. Bradonja se nasmija. — Govoriš li ti to baš ozbiljno! — Kako neću govoriti, jadna ti majka.
Traži sebi konak gdje god znaš. — Dobro, Rade, dobro. Sad se i bradonja nađe pobuđen da se ponovo umiješa: — Stari, ovo ja skiciram da lakše mogu naslikati svetog Đurđa kako jaše, ej.
Slikar bradonja već mnogo mirnije sudi o čitavoj stvari. — Čuješ, Rade, pa ne mora to baš biti neka tu, domaća Marijana.
— Jok, brate, baš nikad — tvrdi djed, iako mu nije sasvim jasno šta ga to bradonja, u stvari, pita. — A zar tvoja pokojna žena nije ponekad uzdisala i tebi se požalila na nešto iz dana svoje mladosti?
Žao mi, braćo, mladice, načisto uvenu grešno čeljadešce. — Nije tu lako lijeka naći — vajka se bradonja. — Moraš, prosto-naprosto, pustiti da se rana sama smiri i zacijeli. — Rana! Kakva sad rana, ko se bogu moli?!
Ćosić, Dobrica - KORENI
Setila se, zasmejala i prošaptala: „Moj bradonja.'' Dok su joj prsti polako klizili po čvrstoj beloj kupi i zaboravljeno zastajali na vršku, tamnom i šiljatom kao zrno
U susednim kućama žene vriskavo zakukaše. — Ne laj, radikalski bradonja! Ništa tebe ne pitam. Tebi se, predsedniče, obraćam: gde je opštinski pečat? — Ovde je opštinski pečat!
A šta bi ti, Aćime, radio kad bih ja ovom narodu rekao zbog čega se mrtvaci crne po snegu?... — Ti si, bradonja, za ovu nesreću kriv! — zamahnu vojnik kundakom. Nikola mladićki skoči i potrča prema Aćimu.
“ odgovorila preko ramena i prezrivo: „Šta si ti, bradonja?“ — on je postiđen do nokta na malom prstu, zadavljen lupnjavom srca, gotovo potrčao niz ulicu, jer joj je u iskošenim i
u njemu, da ne prestane da gori ta Vukašinova mržnja, jer je, sigurno, njegova, jer samo Tošićeva krv može da kaže „bradonja“.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— Možda bi deca mogla da ispitaju šta to Tataga radi? — seti se neki bradonja. — Ona jedino mališane pušta k sebi... Odbijanje dece da uhode staricu izazva još veđe zaprepašćenje. — Otkud to?
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
drugom, ranije su se u mraku pričinjavala sve nekakva čudovišta: te nekakav div s glavom kao plast sijena, te strašan bradonja s lepezastim rukama i kandžama, te crna baba s torbom.