Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
doživeo. ĆOPIĆEVE PRIČE IZ DETINjSTVA I Postao je običaj da se, kad je reč o Branku Ćopiću (1915—1984), izdvoji ono što je pisac uradio u prvom, predratnom periodu svoga stvaranja, i što je skupljeno u
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Anališući Tugu i opomenu, jedan današnji kritičar postavlja pitanje koje je u isti mah i odgovor: »Da nije Branku baš škodio narodni pravac kojega se docnije uz Vuka latio?... Da nije bilo Vuka, ko zna kakvo bi bilo pevanje Brankovo?
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Zar ti nikad nije na um palo Što si negda Branku obećalo? Srbe brate, i Srpkinjo sele, Kojima se jošte danci bele, Rastav'te me sa ovom daljinom, Moje kosti operite
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
• U maloj ediciji „Poetike srpske književnosti“ objavljeni su zbornici o Momčilu Nastasijeviću, Branku Miljkoviću i Vasku Popi.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
to će kandilce kao zvezda sjati I srpskoj će slozi novu svetlost dati U najcrnjoj noći neće biti mraka — I tada će Branku zemlja biti laka. »Starmali« 1883.
Krakov, Stanislav - KRILA
Tada major Milorad gologlav, raščupane kose, sav modar u licu reče ordonansu Branku: — Pre nego što bi pali u ropstvo, ubićeš mene i ađutanta. — Ne, ne, ja ću sam, — mucao je preplašeni Duško.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
A njemu sve upali. Lekari su tako zakidali Branku jednu bolest za drugom. Izračunao je on da će pred istek bolovanja biti potpuno zdrav.
Točkovi polomljeni. Vojnici podigoše ćebad sa leševa. Mi prinesosmo ruke šlemovima u znak pozdrava. Po ručniku Branku bilo je čelo razmrskano i video se mozak.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
A to je ono što je danas još potpuno nejasno. Baš zbog toga svega ni ovakva, prema Branku Radičeviću naizgled potpuno ravnodušna Antologija nije, jer neizbežno ne može ni biti, bez njegovog nekako prećutanog
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Drugovi pogledaše u Pavla, ali se duže zadržaše pogledima na drugu Branku Kaleniću: „Ako Branko ne zna šta je to, niko ne zna.” — Šta mene gledate?
Pavle je onda osetio u sebi neki sujeveran pokret: da je mnogo dva pesnika iz iste klupe, i da on sigurno smeta Branku. Zarekao se u sebi da dugo neće ni pisati, ni slati pesme.
To nije mala stvar, gospodo! — Branku se oči zasvetleše. Dva druga skočiše na noge da traže reč. Branko učini rukom da treba čekati.
Milan, fino umna izraza na licu, ambiciozno zategnut u svakom damariću, pitao je tih dana Pavla o Branku tačno ono što je malo ranije pitao Branka o Pavlu: — Šta misliš, Pavle, hoće li Branko jednog dana biti veliki čovek?
Jednih ferija je Pavle putovao po Engleskoj, i stigao kući kad se Branko već bio vratio u Beč. Druge godine, Branku se nasmešila sreća, dobio nagradu za temat, pomogao mu malo i Pavle, i on je otputovao u Italiju na tri i po meseca.
— Gospodin Toma se zbilja vratio na rad. Ali je lekar kazao Branku: — Šlog, šlog, mladiću moj! — Branko se trže: kako ta šaljiva reč može da bude ozbiljna i kobna. — Šta da se radi.
Pozli mu, stade da zapleće jezikom, i sruši se Branku u naručje. Posle četiri dana groblje odnese gospodina Tomu. Sve je bilo pristojno i mirno.
I ona je volela Rim i tezu. — Na kuću Kalenićevih sad tek pade tuga. Sirotinja zapregla mladu žrtvu. Slom u Branku je bio očevidan.
Jesi li bio skoro kod njega? Ja ne mogu, ne stižem, a često i ležim. — Bio sam, i razgovarali smo o Branku. Ja mu pričam kako je Branko utučen i uvređen, a on kaže: Pozdravi Branka, i reci mu da uvređeno srce ne sluša,
— Isturene tvrde oči frau Rozine još se više ukočiše, ali potresna je bila ta slika matere utoliko više. Branku je mati udesila u malom sopčetu iz baštice „kabinet”, a Pavle je slao knjige.
— Ne, gospođo, smrt nije tu, ali baš zato treba da ostanete. — Istoga dana stigoše Branku dva otkazna pisma: od frau Roze i od Pavla. Pavle je pisao dugačko i vrlo poletno pismo.
Odlična knjižica. — Našla je knjiga put i u Liku. Frau Roza je pokazivala Branku ličke novine: Lika toplo prikazuje delo, i naziva Pavla svojim sinom.