Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Da nećeš od muža da braniš ženu? Bolje da si svoju čuvao!“ Đurđe je, ponova, skočio, među njih, ali je Pavle pustio bratenca, isto onako naglo, kao što ga je bio i zgrabio.
petog, to jest, osamnaestog, oktobra, pomenute godine, postmajster Hurka doveo je, pred kuću Pavlovu, njegovog bratenca Đurđa, koji je jahao konja, i vodio sa sobom troja kola i pet husara. Niti je Đurđe znao mučenika Haritina, niti Pavle.
“ Tako su Isakoviči, u nedelju, pačistu, godine 1753, pošli đeneralu Kostjurinu, u audijenciju! Kad su, docnije, tri bratenca Pavlova, Đurađ, Petar i Trifun Isakoviči pričali o tome, kako ih je Kostjurin primio, u Kijevu, i kako su naseljeni u
Isakovič vide lica oficira u amfiteatru, ostarelog Vitkoviča, i Kostjurina, koji mu je nešto dovikivao, i svoja tri bratenca, koji su bili zašli u gomilu, kao da se kriju. Kobila je prešla, i u trab, mirno.
Bila je bleda, razrogačenih očiju. Kad svi uđoše kod Petra, Pavle ugleda svog bratenca, kako ga nije bio nikad video. Bio je podignut na jastuke, a bled, a činio se, u prvi mah, da spava.
Pavle je tek docnije primetio kako je grozno to oko, kao iskrivljeno, a tešio je, ušeprtljivši, svog bratenca, da će ozdraviti, sigurno. To je i kir Spiros Trikorfos rekao.
Sve se bilo kao skamenilo. Pavle onda ustade, naglo, naže se nad bratenca, i poljubi ga, kao što ga je, i kad je došao, poljubio. Zatim se okrete, ćutke, i iziđe iz sobe, lagano.