Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Dok je bio u Temišvaru, Pavle je osećao, pri svakom otkucaju srca, da sa njim, u Rosiju, idu mnogi – i bratenci, i seratlije Trifunove, i čitava sela u Pomorišju i Potisju. Sad je osećao da polazi sam samcit.
“ V IŠAO JE TAKO U VAROŠ U KOJU NIJE BIO POŠAO Po priči Isakoviča sudeći, njegovi bratenci stekli su utisak, posle, da familija Božič nije onakva, kakve su bile porodice njihovih sunarodnika, koje su, ranije,
Očigledno, kuće su bile sve raskošnije, i luđe, što se više bližio prestonici carstva. On i njegovi bratenci, bogati Isakoviči, bili su navikli na prostotu i siromaštvo.
A odnekuda se čula i sova. Isakovič je, kao i njegovi bratenci, bio sujeveran. Nije voleo da čuje sovu iz mraka. Bio je još uvek zaprepašćen bestidnošću gospože Evdokije, koja ga je
A reče, da će Agagijanijan svršiti sve ostalo. Kao uzgred, dodade da oko činova, koje ima njegovi bratenci, u rosijskoj vojsci, da dobiju, ima nekih zakačaljki, ali da će se sve to lako urediti, kad u Kijev stignu.
Možda bi, veli, bilo dobro da i njegovi bratenci dođu u Vijenu i da se predstave grofu Kajzerlingu. Volkov dodade još i to, da će Črnogorci, koji kažu, da su rođaci
Kud će Črnogorci, kod Mitrovice, u Rosiju? Pavlu se, tamo, u Engelbirti, činilo da čuje, kako mu se i bratenci smeju. Kako mu njegov debeli Đurđe dovikuje, da njegov vahtmajster, Pivar, koji je u štali odrastao, zna bolje, nego
„Zum Goldenen Hirsch“. U tom traktiru, stanovali su i njegovi bratenci, sa ženama, i on je molio da im se javi da je stigao.
Njene zelene oči bile su svetle od radosti. Pala je na Pavla – koji je bio zastao u ulazu, da se raspita, jesu li mu bratenci, gore, u sobi. Bila ga je zagrlila, kao da mu je žena. Počela je, kao neka njegova žena, da ga ljubi.
Kao i da nije bilo. A ono što je rečeno, kao da niko rekao nije. Međutim, kad bi ga bratenci, docnije, u Rosiji, u njegovoj kući, u Bahmutskoj provinciji, namolili, Pavle bi ispričao, ponešto, o toj svojoj,
Sretan je što odlazi daleko. Nije se za profoza svojih sunarodnika rodio. Tako misle i njegovi bratenci. Gospoda ovde vrlo su ljubazna, sve obećaju, sve potpisuju, pa se smeškaju, pa posle sve poriču. Uzdišu.
Isakovič je sad, kao oficir rosijski, morao da pazi da ne posumnjaju, u Komandi, da on i njegovi bratenci bune svoje seratlije, koji su bili razvojačeni. Zvao je Trifuna zato, da mu dođe u traktir.